3:10 TO YUMA (2007 American movie)

 

 r.: Džejms Mengold; ul.: Kristijan Bejl, Rasel Krou, Ben Foster, Piter Fonda, Grečen Mol, Dalas Roberts, Logan Lerman,

 JOB NA DIVLJEM ZAPADU

Kada ste poslednju put (ako ikada) u nekom domaćem (pa i evropskom) filmu videli etično ponašanje, ljudsku dobrotu, vrlinu i čestitost? Dok vi razmišljate, ja idem dalje.

*  *  *

Ovo je rimejk staroga vesterna u kome je Glen Ford pokušao da igra negativca meka srca, nešto čemu je Sinatra težio čitavog svog glumačkog života. Jednonogi Den Evans (Kristijan Bejl) ubogi je rančer (ostao bez noge u ratu, a narod nije pozlatio) koga neće ni u stočarstvu pa je zapao u dugove sticajem nesrećnih okolnosti i zlih postupaka korumpiranog zemljodavca. On stoički trpi prezir rođenog sina Vilijama (Logan Lerman) i hlađenje lepe i verne žene (Grečen Mol), jer je em kljast em dobar, pa okreće i drugi obraz na paljenje ranča i uvrede. Sin je zaluđen stripovima o živom hajduku Benu Vejdu (Rasel Krou) koji ore divljezapadske drumove ali ne daje ni bogatima ni siromašnima, već sve zadrži za sebe i bandu. Kako Evans ćutke trpi te muke, to samo Job je mogao tako. A i Vejd voli da zamajava ortake citatima iz Biblije. I tako imamo antagonizam, jedan čova živi hrišćansku veru, drugi živi kao bandit a citate iz Svetog pisma koristi kao glazuru.

Na početku filma imamo fantastičnu akcionu scenu pljačke diližanse koja prevozi lovu. Kočija je oboružana mitraljezom iz Divlje horde, a banda je nabavila snajper od NATO pakta valjda. Veoma je uspešan lik kočijaša i agenta poštanske službe, ne mogu da se setim glumčevog imena (liči na nekog iz grupe S vremena na vreme). Čiča je zaista sempekinpovski primio metke u stomak i izdržao operaciju in vivo kao posle Igmanskog marša. E, posle te pljačke agent Pinkertona (ili neki takav agent, nije bitno) Baterfild (Dalas Robets) i veteran lovac na ucenjene glave Bajron (Piter Fonda) sakupe ekipu koja će dolijalog Vejda da dopremi na voz za Jumu u narečeni sat, a tamo u Jumi mu sleduje suđenje i vešanje. Evansu je dotle svako preduzeće propanulo, a verna ljuba Alisa (Grečen u modernom izdanju, kao Ejmi iz filma Kevina Smita) kao da diže ruke od muža. On čak primećuje kako Vejd uspeva da isflertuje nešto kod nje...! Mislim da je to bilo presudno što je volontirao da se za 200 dolara kao depjuti priključi ekipi koja treba čuvenog hajduka da privede licu pravde... Iskupljenje, stara američka priča. „Zasluži ženu“, reče jednom Tirnanić, valjda, a povodom ko zna kog filma Voltera Hila. Banda Bena Vejda je živopisna. Povremeno se ponaša kao ekipa koju je predvodio Tom Henks u Spasavanju redova Rajana. Ali, to su krimosi, nemojte to da smetnene s uma. Glavni u toj bandi je Čarli (Ben Foster) i on je anahronog ponašanja i govora, pre liči na člana rok benda Black Crows, ima feminizirano ponašanje, vrcka kukićima, veran je kao pas Benu Vejdu.

Eto to je zaplet, reklo bi se ama ništa posebno, ali ovi likovi imaju karakter, to su ljudi od krvi i mesa, imaju strahove, dileme, kukavičluke, odlučnosti, kolebanja i gledalac tačno vidi kako i zašto se to dešava a da nije nacrtano i napisano na transparentu. I na tom putu („a put je važan kao i cilj“) dolazi do mejl bondinga između Joba Evansa i hajduka Vejda. Ovome iz nekog razloga imponuje biblijska čestitost jednonogog Joba, to što ovaj život daje da obezbedi ženu i sina. Kada se ekipa s Vejdom nađe opkoljena u jednom hotelu u centru grada i nemaju kuda, a inteligentni Čarli, koji je dotle pristigao,  krene da deli šakom i kapom: „A za narod po 200 dolara ko se priključi da oslobodimo kvalitetnu osobu, oklevetanog Bena Vejda!“ i kada se, dakle, ta ekipa nađe opkoljena, svi odustanu, čak i zamenik Maršala, predaju se (da bi odmah bili ubijeni kao psi, naravno), samo Job Evans ostane uz uslov da mu finansijski osiguraju ženu i obezbede da mu ranč ne propadne a sin ide u školu. Vejd, koji se dotle već jamačno zaljubiška u Evansovu ženu, doživljava nekakvu promenu. Versku, šta li. To je neverovatno. Da ne zaboravim agenta iz Pinkertonove agencije (ili iz transportnog obezbeđenja, stvarno nije bitno, jebo ga bog) Baterfilda: odlična uloga Dalasa Robertsa: isprva upeglan agent s Istoka i u polucilindru i s ufitiljenim brkovima, a onda, kako se ekspedicija odvija, sve neobrijaniji i uplašeniji, ali častan i uporan da izvrši zadatak. Zapravo je to bezbožna zemlja u kojoj žive ovi likovi, ali ipak ne potpuno stateless, deluje tu pravna država kako-tako, zakon je ono za šta se ljudi hvataju, osim onda kada popuste goloj sili i tada bivaju surovo kažnjeni. Čitav film je jedna poruka i poduka našim vajnim "vikend borcima" za demokraciju.

U našim filmovima se ceni silovanje ili seks bez spuštenih pantalona, o moralu pričaju „mangupi s asfalta“, u evropskom, pak, filmu izopačenost se maskira arthausovštinom, anglosaksonski festivali su inspirisani azijskom egzotikom, a ovde čista luteranska etika – pomozi drugome pa će se i tebi pomoći; ne kukaj na svoju muku, drugima je još teže. Hrišćanska transformacija Bena Vejda na kraju je nešto što je nepojamno ovdašnjem jajaru, secikesi i raznosaču alajbegove slame. Tako je Amerika Divljeg zapada iz delimično stateless i potpuno godless zemlje postala ono što jeste. Istočne i zaprane šonje u polucilindrima i s dilindžerima (tehničari) prevladali su neoprane kauboje sa smitovima&vesonovima (masne kurčine 2x) i zaživela je pravna država, simbolički ubivena jednog novemabrskog dana 1963. u Dalasu. Ali, Job Kristijana Bejla iz Biblije je izašao.

 

AMSTERDAM (2022 American/Canadian Movie)

 

 r.: Dejvid O. Rasel; ul.: Kristijan Bejl, Margot Robi, Džon Dejvid Vošington, Majk Mejers, Timoti Olifant, Majkl Šenon, Robert De Niro, Andrea Rajsborou, Tejlor Svift, Rami Malek, Alesandro Nivola, Zoe Saldanja.

     VES ANDERSON LEVIČARI KAO OLIVER STOUN 

I KRVOLIPTI KAO KRONENBERG

*  *  *

Ono što piše na špici da je film zasnovan na istinitim događajima, to možete zanemariti. Ovo je vesandersenovsko ugađanje sebi, što treba da se opravda porukom o smislu života u umetnosti i osudom tajnih centara moći. Uz to, ovo je još jedna potvrda da su filmadžije, kako reče Aleksandar Mandić, po pravilu smotanci i da na filmu moraju da izmisle snažnu i seksi ženu, koja će njih da zavede, a u ovom filmu ta heroina još i – puši lulu.

Sina Denzela Uošingtona poznadoh po glasu, onom baršunastom ćaletovom glasu, a Margot Robi po sofijalorenovskoj donjoj usni. Kristijan Bejl je igrao Branimira Brstinu iz predstave ”Generalna proba samoubistva”, onu ulogu ludog psihijatra. Ta linija filma, povezana s lečenjem i oporavkom ratnih invalida, vuče na Kronenbergove rane radove i da nema nje, sve bi bila šećerna vodica kao ”Božanglez” i ”Francuska ispostava”, jedno šeherezadinsko pripovedno masturbiranje, samo bez Šeherezade, bez Aske, bez ičega, to bi bio muški film za gledaoce +50 kojima treba mladi sir, malda žena i stara rakija.

To što Rasel rabi tarantinovske flešbekove sa sve telopima i naratorima i to ne jednim naratorom već više njih, još više potkopava film i pretvara ga u samo(za)dovoljni karneval peripetija, koje su očito prozvoljne i koje štaviše moraju da se objašnjavaju tokom filma.

Slabost filma su šuplji dijalozi. Likovi postavljaju ili retorička pitanja na koja odmah sami odgovore, ili pitanja u stilu zlog djeteta iz_Bosne koje stalno nešto hoće da zna, a onda se drugi lik odmah doseti rešenja.

Možda su ti šuplji dijalozi razlog tolikom broju zvezda, ima ih za izvoz. Majkl Šenon i Majk Mejers, dva posmatrača ptica – to jest špijuna – imaju ulogu vrednu onih knjigovezaca iz Polanskijeve „Devete kapije“. Šenon ima neke ožiljke, a Mejers se iz petnih žila trudio da se ne krevelji, dok su mu kosu namestili kao da je perika na ćelavcu. Robert De Niro je slavni general. Frizura mu je, fala bogu, bolja, pa ne liči više na Bendžamina Frenklina iz crtamog filma s Duškom Dugouškom, znači nema tarzanku kao Vlado Čapljić. 

Timoti Olifant se dao unakaziti kao da je vagabund iz filma „Aleja noćnih mora“ a rezultat je neupamtljiva uloga negativca. Tejlor Svift ima malo višeslojniju ulogu (ako tako može da se kaže?!) ali na kraju filma opet ne znamo da li ona voli svoga Berta Berendsena ili ne. Anja-Tejlor Džoj bi mogla da dublira Jovanu Jeremić u jutarnjem programu. Rami Malek je ista vrsta negativca kao u poslednjem Bondu.

Poruka filma je duboko ruzveltovska, socijalistička, sandersovska, utopistička čak, i šta ga znaš, možda je jedini način da se ona proturi u mejnstrimu upravo ovaj – da se napravi safonovska avantura za samo jedno gledanje. Treba i glumci malo da se zabavljaju.