FEST 23 UN BEAU MATIN (2022 French-German movie)

 

 r.: Mia Hansen-Leve; ul.: Lea Sedu, Paskal Gregori, Melvil Popu, Nikol Garsija, Kamilj Lebana Martans (dete)

 

BELI LJUBIĆ ZA CRNE DANE

Malo kašnjenje programa, malo preopterećenost – i ja izbojkotovah  FEST onda kada su ga svi odbojkotovali; kao da sam se upisao u četnike decembra 1944, pa u Ljotićevce 11. maja fiskalne 1945. Onda mi došlo da pogledam „Postfestum” u DKC-u, kupim po 1 ulaznicu za sva 3 filma u ustorak, a bolje da nisam. 

Od prošlogodišnjeg Festa sam skužio da Mia Hansen-Leve piše i pravi filmove kao radove za prijemni ispit za akademiju u seriji „Doson Krik“ – mnogo priče oko kič veze u kojoj ženska strana mnogo plače i šeta gola, a muška strana je blentava. Ali Miju gotive filmske zvezde svih gabarita, a obaška su kritičari oduševljeni toplim ljudskim pričama, i evo ovde iz sve snage glumi Lea Sedu. Ona nastavlja tradiciju čednih seks bombi francuskog filma, od Mišel Morgan 1950-ih, pa preko Milene Demonžo (na primer u serijalu o Fantomasu) 1960-ih, pa opet preko Mišel Larok, nešto skorije 1990-2006, a sada štafetnu palicu preuzima Lea Sedu, od 2010 pa nadalje. To je karakteristika francuskog nacionalnog mentaliteta, naime uzdizanje ne samo matere i ujne, već i ljubavnice. Francuz uopšte ne razume naše (ionako licemerno) prenemaganje u stilu „šta joj zviždiš, ona je nečija majka i sestra?!“, jer on zna da i majke i sestre umeju da budu seksi. Tako je bilo i u francusko-belgijskom stripu o pilotima „Miraža“ – Tangi i Laverdir, scenariste Žan-Mišela Šarlijea i prvog crtača Uderca (izlazilo nekada u Stripotekinom mlađem u bucmastijem bratu Gigantu) – majke tih pilota (a koji su po svemu sudeći u srednjim tridesetim godinama) vedrog su duha i obožavateljke džeza i noćnog provoda. Francuske su majke lane tarner, partizanske majke su ljiljane krstić.

Dakle, imamo Leu Sedu. Ona u dobroj veri ne odbija uloge i skida se svuda osim u filmu o Bondu (jer producenti te franšize imaju ugovor s Vatikanom da toga ne sme biti). Njeno golo telo se ravnopravno takmiči s duplo mlađim glumicama (iako gravitacija čeka iza ugla) a ume i da plače po ruskoj akademskoj metodi.

Ovaj film osim opravdane golotinje i žene reditelja ima još jedan začin, jedan od najcenjenijih sastojaka koji garantuje festivalski uspeh – roditelj ili deda oboleo od alchajmera. To je šafran koji se dodaje kutlačama. Taj motiv uspeva i u književnosti. (Setimo se NIN-ove nagrade, poslednjih godina pretvorene u nagradu za žensko pismo + bolnički kartoni. Zanimljivo je da je jedini stratum koji nikako ne može dobiti Ninu – samozatajni heteroseksualni 40-godišnjak, koji pošteno zarađuje platu i ne mari za političku korektnost; svi drugi mogu – samoproklamovani bukovskiji, majke, negovateljice majaka, ludaci, neknjiževnici iz drugih umetnosti, humoristi, ambasadori, galamdžijske feministkinje, marketinški stručnjaci i stručnjakinje iz velikih medijskih kompanija, žvrljatori na redovima vožnje, potrčci iz PEN-a, kafe kuvarice NVO-a i slično.)

Ovde Sandra Kincler (Lea Sedu), udovica u najboljim godinama, radi kao simultani i konsekutivni prevodilac, brižna je majka predpubertetlijke Lin (dete Kamilj Laban Martans), a uz to stiže nekako da neguje sve bolesnijeg oca Žorža (Paskal Gregori), koga je spopalo nešto agresivnije od alchajmera, ne sećam se kako se zove za boljka. Već posle 20 minuta filma čoveku se pogorša stanje toliko da ga moraju smestiti negde. Privatni domovi su skupi, a državni su prepunjeni, obaveštava Sandru njena živahna majka Fransoaz (Nikol Garsija), koja se odavno razvela i preudala, a sada se bavi ekološkim anarhističkim aktivizmom na način koji podseća na naše antivladine šetnje vikendom od 17.-20.00 a onda u diskać. Njeni izveštaji s akcija građanske neposlušnosti (tipa da odšrafe Makronovu sliku iz zgrade Predsedništva a zaboravili su šrafciger) služe kao mali komički odušci.

Otac u izvedbi Paskala Gregorija beskrajno je simpatičan i krotak, sa svime se slaže, ume čak i da bude duhovit i šarmantno samoironičan, i gledaocu jedino može da bude udobno žao tog čoveka. Nije predstavljena ama nijedna ružna strana demencije u njegovom slučaju, dapače, kada ga smeste u dom, svi drugi su načisto izlapeli i opetovano pogrešno ulaze u njegovu sobu i predstavljeni su maltene kao neprijatelji. Amerikanci su nemoć starosti razsentimentalizovali (valjda zato što im je lapot do pojave Ronalda Regana bio usađen u mentalitet). Eh, da su se dosetili da ubace ljigu u film I Never Sang for my Father Gilberta Kejtsa iz 1970. u kome Džin Hekman pokušava da se spase manipulativnog oca (Melvin Daglas). Kada Hekman razgovara sa svojom filmskom sestrom (Estel Parsons) i sav očajan pita: "Pa šta on hoće?", sestra odgovara. "Tvoja muda!" 

Paralelna linija radnje s ovom wannabe potresnom situacijom sa smeštanjem oca „na sigurno“ jeste ljubavna priča koja je onoliko sluzava i raspričana kao što to Mia Hansen-Leve ume da smisli. Sandra „slučajno“ sretne bivšeg dečka, koji je sada nesrećno oženjen. Da, oni se opet smuvaju. Ona se opet zeteleba. A on, bleskast intelektualac, kome je dosadno jer mu je žena na putu, a kao džepni filozof zna – da je život kratak... Kao i u filmu Mač s dve oštrice Kler Deniz i Bergmanovog ostrva ove rediteljke, melodramski dijalozi su neopevana ljiga. Pa dublje istine su izrečene u ljubićima u žutim koricam roto-romana koje se, uz vesterne Luisa Lamura, čitaju na plaži uz mekike.

          – Da li spavaš sa svojom ženom?

          – Da li zaista želiš da slušaš o tome?

          – Znači spavaš!

          – Pa 10 godina sam proveo s njom...!

          – Prestajem da spavam s tobom!

          – Ne mogu tek tako da ostavim sina...!

Tužno je što Mia Hansen-Leve čak i ne pokušava da problematizuje ovog mlakonju koji bi da mu ljubavnica pere čarape, već ga uzima zdravo za gotovo kao nosioca radnje i koji štaviše  ima nešto pametno da ka’ne u diskusiju o ljubavi i smislu života.

Pa ipak, čudo se dogodilo, i dve scene na samom kraju nekako izdižu ovaj film iz gliba. Najpre kada Sandra odlazi iz doma u koji su napokon smestili njenog oca i vidi ga kako dezorijentisan luta hodnicima i doziva svoju saradnicu Lajlu (koja mu više vremena posvećuje od  ćerke): e tada Sandra odluči da se pravi Toša i samo siđe liftom. Dosta joj je njen sopstveni jadni (tako ona misli) život, jer  ju je ljubavnik (ponovo) ostavio. I na samom kraju flma, kada se u prostoriji za dnevni boravak staračkog doma organizuje „resital“: stanari pevaju u horu neku popularnu melodiju. To organizuju volonteri, mladi i orni ljudi, očigledno iskreno angažovani, odeveni u izviđačke zelene odore. Oni iz sve snage animiraju ljudske olupine, koje izgledaju kao matori filmski reditelji s naočarima za sunce, i koji režiraju poslednji film pod budnim nadzorom asistenta režije (koga je postavio oprezni producent za svaki slučaj), dakle izgledaju kao posmrtne maske Džona Forda, Džona Hjustona i Akire Kurosave, i pevaju na rustikalne sentimentalne stihove: „Mladost sam ti nepromišljeno da-laaaaa...!“, i Sandra se zaplače, a bogami i meni je suza ka’nula. Plačem za čika Žoržom, a u stvari plačem za sobom.

Ali taj kraj je značajan jer odražava suštinsku razliku između Zapada (onog dela sveta gde ima tekuće vode i elektrike i gde je crkva odvojena od države i gde žene nose mini suknje i skidaju se gole u varijeteima) i druge strane Gvozdene zavese, gde vlada siromaštvo duha i tela: socijaldemokratsku navadu bacanja para na nemoćne ljude i besmislene stvari. Samo na takvom Zapadu naš seljak na pečalbi može da zaradi penziju, samo na takvom Zapadu se neguju stari i onda kada nisu ni za šta. Koliko puta ste čuli lupetanja o slobodnim i srećnim plemenima koja žive bez televizora, gaća i kancera, jer su tako ubavo povezana s prirodom i znaju smisao života. Ali, da li ste ikada videli nekog matorca na snimcima tog savršenog jedinstva čoveka i prirode?! To je pametno uočio Džulijan Barns u "Istoriji sveta u 10 i po poglavlja". Odgovor je jasan: zato što ih nema, a nema ih zato što su pomlaćeni i pojedeni. Čovek ostari do svoje 39. godine u toj divljini. Samo Zapad može pomaziti umetnike degenerike i kratkovide filozofe i ponegovati svoje starce. Na Istoku toga ima možda u kung-fu manastirima, bilo u Konfučijevo doba, i možda na SAP Kosovu i Metohiji u vreme patrijarhata, i u Tunisu dok je Burgiba bio živ. I u Japanu.

Godinama imam običaj da načinim jednu ili dve fotke usred filma sa svog sedišta za  filmski blog a i inače. Za vreme ovog filma, kada sam već sklapao aparat, promptno se začuo neki kenjatorski glas iz gornjeg dela sale (ja sam bio u III redu) „ugasite mobilniiiii“, kenjkav glas, odvratan. Neverovatno. Mislio sam da znam kako ću poginuti – od nekog kockastoglavog dinaroida, kad ono izgleda da će mi glave doći neka tetka. Posle filma se nije začuo aplauz. To je siguran znak da je publika pretežno bila seljačka. (Na primer, posle narednog filma „Zločin je moj“, Fransoa Ozona, pljesak se čuo. A pljesak u avionu posle sletanja na Surčin, posle projekcije filma u DKC-u i posle pogrešnog stava na koncertima Sida Višouza i korejskog kamernog orkestra na Kolarcu – zaštitni je znak Beograda.) Nekoj je tetki, znači, zasmetala jedna fotka, a šta sve ja trpim, pa ćutim; ritanje u naslon stolica, izuvene šape preko naslona tik do moje glave, veoma užurbane dame koje neće da sednu već razgovaraju mobilnim, pa sednu, pa u toku najavne špice dobiju sms, pa izađu, vrate se 7 minuta posle početka filma i onda proveravaju mobilni da vide neophodni sms i dok one oposle svoje hitne komunikacije, meni film ode u tri lepe, no ja trpim. Ne smeta mi više mljackanje pomfrita i kokica, jer to je izvor prihoda naših pustih sinepleksova, ne smetaju mi laserski mačevi u vidu androida, ritanje me drži budnim u velikom broju slučajeva (a šta je sve Tirke trpeo u „20. oktobru“..., le-leee), ali evo nekome je zasmetalo slikovanje.

 

BERGMAN ISLAND (2021 co-production)

 

r.: Mija Hansen-Leve; ul.: Tim Rot, Viki Krips, Mija Vasikovska, Andeš Danielsen Li.

*   *   *

Mislio sam da je ovo dokumentarac, ali šta je tu je, u svakom slučaju "Laterna Magika", Berjmanova autobiografija u prevodu Mirka Rumca, pomogla mi je da ublažim neznalački i pakosni govor o reditelju, koji je ovde simbol, neka vrsta obrnutog Hemfrija Bogarta iz "Sviraj to ponovo, Sem", neko ko sapliće i opterećuje, ili, bolje rečeno, kao odsutna očinska figura koju treba ubiti. Budući da sam o tom Šveđaninu imao mnogo više predznanja od autora ovog senfa, osećao sam se kao štreber na času koji mora da trpi debila kome učiteljica prilježno objašnjava ono što je krapinski čolovjek iz Marinkove bare odavno ukapirao.

Berjmanovo ostrvo, znači, nije metafora, već doslovno, jelte, ostrvo, koje se reditelju prilikom jednog snimanja (na koje je i otišao preko volje) toliko dopalo da je na njemu izgradio dom, sa sve salom za privatne projekcije filmova na 35 mm (iz arheoloških razloga je to velika fora prikazivati filmove na 35 mm i to je pomenuto nekoliko puta u generičkim dijalozima). Tamo ga je jednom posetio i Dragan Babić, i to čak u društvu Liv Ulman, dok je Berjman tada već bio star i paranoičan. Babić je u svojim memoarima opisao odnos Berjmana i njegove poslednje žene ovako: "Došao je u godine kada mu je od supruge važnija poslušnost nego ljubav!" (Setio sam se kako je urednica Isidora Sekulić u emisiji In Memoriam povodom Babićeve smrti opisala emisiju u kojoj je on intervjuisao Liv Ulman: "Svi smo osetili hemiju između njih te večeri u studiju...!" Ja sam gledao skoro sve te emisije i rado bih Babića priupitao nešto za one razgovore s Mićom Danojlićem i Melinom Merkuri, dok mi je ta hemija s Ulmanovom promakla, ali tada sam bio mnogo maji, možda se nisam ni rodio, nisam znao šta je ljubav.)

Sada je ostrvo u šapama fondacije koja izdaje objekat u vidu rezidensija za pisce i druge stvaraoce. Postoji i "Berjman safari" (!) s busom koji liči na onaj žuti autobus koji razvozi decu po amerikanskim školama na Midvestu, to je obilazak lokacija na kojima su snimani filmovi, dok umetnici u rezidensiju mogu da pogledaju i filmove, samo jedno ne smeju - da sednu u rediteljevu stolicu. 

Umetnici koji su došli na Berjmanovo ostrvo da stvaraju su muž i žena, Toni Sanders (Tim Rot) i Kris Sanders (Viki Krips). Treba li reći da će barem jedno od njih patiti od kreativne blokade i da ćemo slušati jadikovke o tome kako ne mogu da pišu, koja je to muka, ono, naći se pred belinom papira.

Film obiluje ispraznim dijalozima i veštim pitanjima koja nabacuju loptu na volej pitanom ili samoupitanom liku, na primer Kris pita "može li se biti dobar supružnik i otac i režirati toliko i toliko predstava i filmova?!", a sagovornica, koliko se sećam Heda, odgovara "Berjman je režirao toliko-i-toliko predstava i toliko-i-toliko filmova, napisao toliko-i-toliko scenarija, pa da li je mogao da stigne i da pere pelene?!", a mi koji smo čitali Laternu Magiku možemo samo da se ispovraćamo na ove banalnosti.

 

"Spavaćete u krevetu u kome su snimljene 'Scene iz bračnog života', film, koji je milione gledalaca širom sveta doveo do razvoda!", kaže Ćerstin Brunberg, koja dakle glumi Hedu, upravnicu fondacije i domaćicu projekta. To je vic koji je ispričala valjda 27192043 puta. Treba li reći da će penkalo da presuši baš onda kada se inspiracija konačno pojavi, da će supružnici da se podžapaju i sve po redu. 

 

"Oh, da li da spavamo u krevetu u kome su se razveli i karali Erland Jozefson i Liv Ulman, to će nam zacelo doneti nesreću!?", pita se retorički Kris. Znam za sličnu muku, tako se osećala i Borka Pavićević početkom 1990-ih kada je predvodeći malobrojne pripadnike građanske opcije (Beogradski krug, SZKD i ko još?) otputovala u Bosnu usred ratnih operacija, u Sarajevo, preko Mostara, da pokuša da spreči rat, ili barem da pruži ruku preostalim GRAĐANIMA susedne republike... U Mostaru je deo delegacije prenoćio u Titovoj rezidenciji, Borka je prespavala u krevetu u kome su spavali Jovanka i Tito, ne znam da li sama ili noga-glava s Natašom Kandić ili Sonjom Biserko, ne verujem da je s Miladinom Životićem, on mora da je uzeo kauč sto posto, onaj kauč uz onaj regal gde su sabrana dela Lenjina, Tita i Mao Ce Tunga, kao i "Prilozi za biografiju JBT I-III" Vladimira Dedijera. Ukusan portret Božidara Jakca na zidu da ne pominjem. Delegaciju je, inače, obezbeđivao mladi pukovnik JNA Momčilo Perišić, koji je škrgutao zubima: "Jebo vas bog, čuvam vas dok vi 'pružate ruku', tako mi je naređeno, a da se ja pitam...!"  

Ispraznost ovog filma je sve vreme asocirala na jednu američku, "poučnu" seriju, koja se inače uzdiže u nebesa (naročito naši dečiji psiholozi to čine), naime na "Doson Krik". Na onaj "scenario" koji Doson, Džoi i Persi prave a koji se sastoji od melodramskih proseravanja. Kris Sanders, tako, u šezdeset i nekom minutu filma uzme da prepričava mužu ideju za svoj scenario, što se ubrzo pretvara u "film u filmu" sa zasebnim glumcima. Ali taj "film u filmu" je toliko trivijalan, toliko sapuničast, da je jedino moguće tumačenje kako je to ustvari loše nadovezivanje na "Scene iz bračnog života" samo pre pre braka. I samo što nisam ukačio kakvo je to nadovezivanje. Valjda postmodernističko.

Ako sam dobro shvatio, Kris je prevarila Tonija s jednim lokalcem, zaposlenim u fondaciji. Viki Krips se sve vreme grči i uzdiše, ona glumi kao da igra logorašicu u nekom konc-lageru. Tim Rot se, pak, ne brije i ne kupa, samo piše kao lud, i tipično je lažno skroman u susretima s poštovaocima, on i u snu može da igra opuštenog uspešnog reditelja, zadovoljnog svojom mini slavom, mini publikom, svojom nišom u arthaus kinematografiji... I postoje već mirijade ovakvih multikoproduciranih (tako da špica s pobrojanim producentima i donatorima traje više nego prosečan short feature film) postmodernističkih filmova o umetnicima/piscima, koji se vuku od rezidensija do rezidensija, potpišu pokoju knjigu, dožive pokoju romansicu s nesrećnom obožavateljkom/obožaveteljem, usput ispale milion melanholičnih kaobajagi samorioničnih selfdeprecating fora i fazona, po pravilu uz vino, ili belo iz onih pederskih čaša ili crno iz onih čaša iz kojih naši seljaci cepaju konjak Martel, uz frugal dishes, uz skromne obroke koji se sastoje od smokava, sira i avokada (samo hleb ne, hleb je smrt!), te romansice podsećaju na avanture sredovečnih usamljenih žena u septembru na nekom mediteranskom ostrvu, ali Tim Rot je star, to jest ZVEZDA, ne mator već star, on je vazda isti, ima onu svoju facu i grčenje prtiju na rukama iz one serije o lažljivcima u čije odelo je ušao i u tom odelu će ga ia sahraniti, to mu je odelo za pogreb, on je svoje probleme rešio kada je priznao da su ga seksualno zlostavljali u detinjstvu, on je zvezda koja uvek može da ispali nešto sokratovski duhovito.

Kako je to grehota napučiti one lepe, skromne skandinavske kuće, udobne i rustikalno uređene, napučiti ih, dakle, ispraznim personama, kako je to bogu plakati praviti Gradić Pejton pozivajući se na Berjmana, pa mu se još popišati po liku i delu kroz reči jednog od minornih likova, nekog "mladoženje", nadrkanog i ružnog kao dupe, uz čašu belog vina, naravno i uz meze (bez hleba).

Čitajte "Laternu Magiku" u prevodu Mirka Rumca (Grafički zavod Hrvatske 1990), ako vas zanima ko je Berjman, on je tu rekao sve o sebi. Kao što je posle Dragan Babić konstatovao: "Da ne poželite da ga posle te knjige išta više pitate!"

Likovi iz filma, pak, uopšte nisu zanimljivi.