FERRARI (2023 American movie)

 

 r.: Majkl Man; ul.: Adam Drajver, Penelope Kruz, Šajlin Vudli, Patrik Dempsi, Gabrijel Leone, 

Ovako bi i Šotra režirao 

Treći film na programu je bio i najbolji. Psihološki sam se pripremio na nastavak „Gučija“ i „Forda protiv Ferarija“, ako ni zbog čega drugog, onda zbog (opet!) alo-alo italijanskog i zbog Adama Drajvera, ali film uopšte ne ide tim tragom. Prvih pola sata je kao TV drama TV Beograd pod uredništvom Filipa  Davida i u režiji S.S. Ravasija, maske kao „stara“ Ružica Sokić i „stari“ Zoran Radmilović, realizam, Olga Spiridonović, Svetolik Nikačević, socrealizam bato. „Oktanski 'Više od igre'“. Posle pogledam – reditelj je Majkl Man, koju godinu samo mlađi od Šotre --> đed.

Elem, ovo nije „impresionističko zezanje“ u kome bi muzika trebalo da zasenjuje manjak svega ostalog, i ovo nije ringišpil dramatizovanih njuz rilova, ovo je o pateru Ferariju iznutra, radnja se vrti oko njegove žene i ljubavnice a ne oko inženjerskih dostignuća. To ne znači da su trkačke scene loše ili da ih nema, samo su one kao sise u italijansko-francuskoj B-koprodukciji – štedljivo raspoređena nagrada na prominclu. Ferari je frik i trkač a ne proizvođač putničkih automobila, tako da kada mu poslovni savetnik kaže da mora da pobedi na trci Hiljadu milja da bi održao prodaju automobila (inače ode firma na doboš), on spaja korisno i strast: ima dakle rašta da se trudi da pobedi kao trkač. Adam Drajver je sèd i mator kao Slavko Simić u „Više od igre“ i gluma mu se uglavnom sastoji od bapskog hoda i poneke suze. Ženu mu glumi Penelopa Kruz koja izgleda kao da je pobegla iz dilkarnice ili kao Ljiljana Krstić koja glumi Isidoru Sekulić. Posrećilo joj se da bar jednom njen akcent ima opravdanje. Penelopi, ne Ljiljani. Ferari je sa ženom imao sina, ali on je ili umro ili poginuo, ne sećam se, a s mlađom ljubavnicom ima nepriznatog sina koji mu je surogat naslednika. To može samo u Italiji...  (I Francuskoj, Španiji, Portugalu, Grčkoj...) Ta porodična situacija teče – sporo kao u TV drami – paralelno s trkačkim delom, koji je, rekoh, lišen inženjerije, trkači rade kao što je nekada Bogdan Tirnanić opisivao predratne fudbalere: ustanu u 8, obriju se, odu na pijacu, posle na ručak u kafanu gde pojedu pasulj i pečeno pile uz čašu vina ili piva, i zatim u odelu i zalizane kose odu na utakmicu. Uveče im Carevac u kafani „Tri šešira“ svira na uvce a oni grle ljubavnicu. Kakva teretana, kondicione pripreme, vitamini, hladne kupke, maseri i slični bakrači.

 

(savremeni kinematograf, XXI vek, kolorizovano)

Uprkos pretežnoj televizičnoj suvoći i dosadnom ljubavnom trouglu, film uspeva u nekim trenucima da krene u fascinantnu rekonstrukciju epohe kao da zaista gledamo iskrzani film iz ondašnjih „Filmskih novosti“. Ali to su retke sekvence koje se dešavaju na trkačkoj stazi. Kao da se štedelo na statistima. Ipak dominira pomenuta porodična situacija, koja se sporo kotrlja, rekoh, kao ponedeonikom u 20.30 u nekoj staroj TV drami.

Pa ipak je ovo bio najbolji film u tripl-fičeru, iako prosto da poželite da je i ovo Ridli režirao, ili Sidni Lumet iz 1970-ih: on bi ovde rasturio (ali nije njegova tema, ovo je trač, nema materijala za moralisanje).  U neku ruku ovo je i nepotreban film, uostalom kao većina biografskog smeća koje je u suštini samo tele-novela, trač pod plaštom feljtonizma.

 

COMPETICIA OFFICIAL (2021 Spanih film)

 

 r.: Gaston Duprat & Marijano Kon; ul.: Penelope Kruz, Antonio Banderas, Oskar Martinez, Pilar Kastro, Irene Eskolar.

 

SHOWBIZ COMEDY MEETS THE STUNTMAN

Na osnovu šturog festovskog opisa mislio sam da se film bavi nečim drugim, i dobro je što nije tako pa sam  gledao nešto sasvim drugačije od očekivanog ali uopšte (ili što bi seljaci rekli, „generalno“) ne sasvim drugačije od prividno autorefrencijalnog A-filma filma u odori arthaus filma, gledao sam štaviše kalkulantski/&underachieved šoubiz wannabe satiru, a u stvari privatnu komediju za troje glavnih glumaca.Festivalski postmodernizam.

Šta sam beše ono očekivao? Matine, ili u svakom slučaju porodični (to je postao sinonim za pojačani davež, finansiran uz pomoć „Palome“ i „Klineksa“ i lišen bilo čega realnog) film o unutrašnjem sazrevanju, starom glumcu koji više ne veruje u sebe i mladom juncu, koji će isprva da prezire matorca, a onda će usput da sazri, nauči na izvoru i njih dvojica će se sprijateljiti, rediteljka će biti dobar kouč i kosu koju je počupala tokom snimanja nadoknadiće ekstenzijama na premijeri, a premijera – polusatini aplauz a posle Zlatna palma. Predvidljivo. E, ali pogodio sam kao u slučaju nedavnih izbora.

U stvari autori, „argentinska ’braća’ Koen“, producirala su, napisala i režirala "samo još jednu" crnu komediju, ovog puta upakovanu kao „šoubiz satiru“, jedan žanr koji je zapravo oksimoron, to je kao „Putinova samokritika“, na primer. Njih dvojica su se specijalizovala da skečeve, inače dostatne za jednosatne drame na TV festivalu "Zlatna ruža Montrea" vezuju konjima za repove, pa da ih rastežu u filmove, koji deluju strašno montipajtonovski ali sa hispanoameričkim šmekom. U jednom filmu su prežvakavali večiti rat dva suseda (El hombre de al lado), u drugom su, pak, varirali gospodina Golužu i Filipa Latinovića (El ciudadano ilustre). Nisam obratio pažnju ko su reditelji dok sam čitao najavu na FEST-u, pa sam se iznenadio u Takvudu, uostalom pozitivno, jer ovo je bilo bolje od omraženog porodičnog filma.

Prividno, film je razorna kritika (haha) filmskog sveta, on tobože „objašnjava od čega se prave kobaje i filmovi“, taj rad, ali... Lola (Penelope Kruz) je karikatura arthaus rediteljke, zla lezbača puna megalomanskih ideja, deklarativno bi umrla za UMETNIČKI INTEGRITET (a prihvata producentovu unuku za ulogu iz keca), ona je pravi sadista što voli da od glumaca (što slavniji to bolje) pravi budale, onako kao što poručnici u kasarnama u pripizdinama vole da Beograđane s fakultetom prave budalama dok ih uče da drže metlu. Dva mega ega, dva glumca, dva junca, koje je ona odabrala baš zato što se ne podnose, jesu Feliks Rivero (Banderas, potpuno oporavljen od srčke, sada se blesavio kao u onom filmu s Melani Grifit i Deni Ajelom, gde je glumio i svog brata blizanca) i Ivan Tores (Oskar Martinez). Prvi je sredovečni pastuv koji kara obožavateljke na kamare i pun je sebe, Stanislavski je za njega mala maca, on laže jer glumi i glumi jer laže, a drugi je ozlojeđeno matoro džangrizalo, u braku koji samo njemu nije dosadio, profesor glume koji ceni daske koje život znače više od filma „što neguje neukus primitivaca“. Glumica koja igra asistentkinju što kupuje burek (a verovatno i rediteljkinu sado-mazo ljubavnicu), upadljivo liči na Anjes Vardu. Treba još pomenuti plošne uloge matorog finansijera i njegove unuke, koja se za potrebe filma skinula u donji veš i cmakala pred milion mikrofona na probnom snimanju.

"A gde je producent?", neko bi upitao, na primer ja, zar ne fali jedna važna karika u jebavanju šoubiza? To je elegantno zaobiđeno time što je rečeno da film plaća bogati farmaceutski kralj, kome je potraga za smislom došla iz dupeta u glavu na 80. rođendanu, i on se dvoumi da li da sagradi most ili da snimi film ("pa da ostavi nešto iza sebe"). Odlučuje se za film, njegovi sekretari predlože rediteljsku lujku Lolu, ona izabere dva posvađana glumca i teraj dalje. Ali ne snima se film tako, producenata ima kao advokata, autori filma su tu bili pičkice... Uostalom, kamo scenografi, kompozitori, nabavljači opreme?

Penelope igra zlu lezbu s frizurom na kojoj bi joj 1980-ih pozavideli Era Ojdanić i Mitar Mirić, ona zapravo ziheraški šmira dok parodira arthaus reditelja do granica imbecilnosti, tu rediteljsku sitničavost, sujetu, sadizam, pedanteriju koja prelazi u nacizam malih korekcija, tu manipulaciju koja prelazi u krivično delo, čega se oni pobegli s Lešća sećaju iz, na primer, filma „Kaskader“ Ričarda Raša. (E, ali Ebert je i takvim filmovima našao mane, ne bojte se.) To je ačenje i groteska kada Lola veže celofanom i lepljivom trakom dva glumca i na njihove oči u mašini za drobljenje metala skrši njihove pehare! Ona je takođe vešta i u igri „zavadi, pa vladaj“, zasebno manipuliše i podilazi glumcima i pujda ih jednog na drugog. A njima ne treba mnogo, jer su puni sebe i sujete kao guska govana, prodali bi ekshumirani leš pokojne keve za ulogu, a još više da komšiji glumcu crkne krava. Nemoguće je žaliti ova dva sujetna jadnika u kandžama domino kontrol-frikinje, jer toliko su puni mana. (ali, kako reče onomad Milutin Čolić povodom jednog našeg - sada kultnog filma - koja je to hrabrost ismejavati sujetne glumce i reditelje, daj ti ka'ni nešto pametno o ovom našem svetu, ako smeš!?) Meni je najgadnija i najistinitija bila sadistička pridika koju Ivan Tores drži brucošima svoje ("prestižne") filmske škole, ono u stilu:"Samo će jedan od vas da postane glumac, ostali će otpasti, ovom svetu su potrebni lekari, pekari, radnici, a još glumaca im ne treba, ko misli da nije kadar da studira 3-4-5 godina a da otkrije da nije za glumca, neka sada izađe i nikada neka se ne vrati u ovu učionicu!" Koje je ovo brdo govana, a čisti dokumentarizam!

Penelope Kruz znači šmira sve vreme, može se reći kao onaj „reditelj“ u predstavi „Veliki talas“ (koja je imala 50 izvođenja u „Zvezdara teatru“ a autor se potpisao pseudonimom), kao reditelj Vanamejker u „Bilo jednom u Holivudu“, i očigledno se dobro zabavlja, ali jedno je istinski odglumila: prezir. Imala je rašta i kada da ga glumi, jer ona, kao i svaki arthaus rediteljski naduvenko, iz dna duše prezire glumce, njihove sujete i niskosti i njihovu želju da ih na snimanju filma mazi majka a ljubavnica da im liže jajca. Prezir, kada Ivan, nakon što im je Feliks saopštio da umire od raka pankreasa, kada dakle Ivan ode k rediteljki i predloži: „U ime filma samo, ako Feliks odapne, daj da ja igram obe uloge, s bradom, bez brade, nema veze...!“ Prezir, kada Feliks u šminkernici počne da rediteljku ljubi u vrat, što je uostalom ona i izazvala, hoteći da privatnim zavođenjem poleči njegovu ranjenu sujetu. Prezir, kada sazna da bogati matori prdonja farmaceut nije ni pročitao knjigu za koju je dao debele pare da se po njoj snimi film, ili, na kraju, prezir, kada ukapira da je Feliks zapravo gurnuo kolegu s krovne terase, ali ne otkrije to, jer... Jer, umetnost, bato, ona je preča. Prezir se može videti u krupnom planu na velikom platnu s njenog, skrupulozno ispeglanog lica, koje podseća na facu boksera ili Fredija iz „Crkni, Frede“.

U stvari, ovo je „satira“ na prominclu, opšta mesta ispod nivoa najgoreg holivudskog roštiljanja, i sve postaje pomalo dosadno posle nešto više od jedne trećine, naime, kada smo se upoznali sa sva tri umetnička frika, i kada je svako od njih izveo svoju psinu, naime, kada je Feliks nasamario ostatak ekipe da je smrtno bolestan pa im se narugao „eto, to je gluma!“, zatim kada je Ivan nahvalio Feliksa na pasja kola, bajagi došlo mu da se ispoveda, a kad su se svi raspilavili, rekao: „Niste valjda poevrovali da ozbiljno mislim?!“, i kada je Lola dovezla dizalicu da na velikoj terasi drži ogromnu stenu iznad glava prestravljenih glumaca „da bi bolje osetili pritisak“! Ispostavilo se da je stenčuga od papira. E, tada čitaće probe postanu dosadne, i rediteljima ponestane ideja, jer su isparodirali sve živo. (To jest sve što su smeli.)

U stvari, scenario deluje ili kao niz sekečeva za "Zlatnu ružu Montrea" ili za stend-ap komičara, ili možda za jedan slow&furious brodvejski komad u stilu Alenovog „Sviraj to ponovo, Sem“. Kao fičer film, on gledaoce kupuje Banderasom, Kruzovom i Martinezom, koji se bez zazora samoparodiraju - kao kada strejt glumac ponosito šmira gej lik - i time poručuju: „Fala bogu, nisam ja ovak’i!“. Ali, čak ni grotesknost i pomerenost nekih scena ne sprečavaju uvek ono „glupo“ pitanje: „Ali, kako to, zašto nije...?“

Na kraju Lola razbija „četvrti zid“ i poručuje gledaocima „...neki filmovi se nikada ne završe“, baš kada se Ivan Tores probudi iz kome i seti se kako je u nju dospeo.

E, da, kako je u nju dospeo? Pa zahvaljujući Čehovu, jer ona vežba samoodbrane, koju Feliks upražnjava u gimnastičkoj sali za potrebe neke („glupe“) američke akcione serije, na kraju opali kada se dva glumca potuku na krovnoj terasi. Oni su nepomirljivi kao komšije u ranom uratku pomenute „argentinske braće Koen“. Šteta što jedan rukavac priče nije razvijen dalje, naime Ivan Tores je u dugom braku s autorkom omladinskih romana, koja izgleda, hm, kao Brosnanova žena. Ali ona trza na harizmatičnog Feliksa i taj prestup bi dao mnogo energije filmu. Jeste da je predvidljiv, ali zar nije sve u filmu manje-vše predvidljivo, pa čak i crnohumorni kraj, koji je malo zamirisao na Aleksu de la Iglesiju? Ali, Duprat i Koen ne prave barokno-infernalne scenografije kao Iglesijas, njihove su scenografije „montreovske“, pop artovske, kao kada bi Lagerfeld sagradio brod-kuću u pustinji posle nuklearne kataklizme koja će pre ili kasnije doći, ne sumnjajte u to, na vreme uskladištite med, lešnike, susam, javorov sirup i suvo voće. Na kraju film ostavlja ukus kao posle večere u restoranu s „Mišlenovim“ zvezdicama. Olizali ste zidni tanjir, to jest cijenjeni obrok s razmazanim redukcijama i šlogiranim šparogama, na prazan stomak ste se nacvrcali od belog nahvaljenog vina („koje se odlično slaže...“) u folirantskim čašama od 1,5 dl a onda, kada vas niko ne vidi, kupite dupli čizburger na kiosku kod dva debela stvorenja upadljivo prljavih ruku. Ako se pritom setite jednog podrugljivog dvanaestera koji je Ranko Marinković često govorio u društvu, vi ste car.

(Tako sam se i ja posle ovog filma, 40 minuta kasnije, častio filmom The Contractor Tarika Saleha.) Film je mnogo šupljiji nego što izgleda, ismeva određene tipove ljudi i njihove slabosti, do karaktera ne doseže,  taj samočestitajući i samotapšućiporamenima "humor" je na nivo "ide čovek i upadne u šaht". Nije ni čudo što se članovima festivalskih žirija digao.  

MADRES PARALELAS (2021 Spanish film)

r.: Pedro Almodovar; ul.: Penelopa Kruz, Milena Smit, Altana Sančez-Hihon, Izrael Elehalde, Rosi de Palma, Žulijeta Serano.

VUDI ALEN ZA LGBT i ŽENE NA RUBU NERVNOG SLOMA OPET PRONAŠAO MODŽO

*      *      *

Godinama nisam išao na FEST.  Dvedestih nisam išao ič, do bombardovanja sam gledao "Hronike Festa", kao da sam gledao prenos sletanja na Mars, odnosno Sava Centar. Samo su buržuji putovali u to vreme viza i time se hvalili na B92-oijci. U zemlji ostade, kako je to rekla naša Latinka, samo ljudski krš, negativna selekcija, brate. Početkom 2000-ih, od jednog švedskog honorara kupio sam opet martinke, ali odvajao sam od usta za ulaznice. Morao sam da se odreknem markice za prevoz i pešice sam išao, ishrana samo jogurt i hleb, u DKC sam samo išao, jer FEST najlepše pamtim iz "Kozare", "Jadrana" i DKC-a... Po snegu sam se probijao, jednom za ponoćnu projekciju umalo da zakasnim, semafor crven, preko puta policija, a ja pretrčavam - sve zbog filma. Tada sam verovao da je to toliko važno... Strpljivo i krotko smo stajali u redu da kupimo ulaznice u pretprodaji, one narandžasto-zelenkaste za DKC, mi, ljubimci kulture s dna kace, držeći u rukama otcepljeni list iz Politike, na kome smo hemijskom olovkom na programu zaokružili šta ćemo da gledamo. Kao što reče kompozitor Božić, jesmo mi bili odrpani i zakrpljeni, ali čisti. U kaputima iz 1970-ih i s ofucanim srebrnim lisicama, naše su vizantijske face odavale tisućljetnu kulturu, a ne ispraznost Zapadnjaka. Upamtio sam face filmofila, starijih i sredovečnih ljudi uglavnom, koji su, sudeći po odeći i obući, takođe od usta odvajali za ulaznice. Desetak dana smo mogli da gledamo "Šok koridor" "Nove tendencije" i slično. I uvek aplauz na kraju projekcije, stari dobri običaj, koristan kao i pljeskanje pilotu posle uspešnog sletanja. I onda sam prestao, ima 15 i više godina.

Ove godine sam iznenada odlučio da pogledam nešto, kao Krleža što je za vreme II svetskog rata prepisao celu medicinsku enciklopediju "radi smirenja živaca", e, tako sam ja rešio da se na nedelju dana preselim u DKC, moju omiljenu dvoranu. I počelo je 27. februara.

Na blagajni je stajao natpis 17:00 rasrprodato, jedva se setih da je to Almodovar, damn!, kasno sam na Kosovo stigao, šta sad, kad - evo srećnog ishoda,  jedna simpatična ženica, odnekle mi poznata, upita me da li mi trebaju ulaznice za ovaj film. "Samo jedna", rekoh, ali i to joj je činilo vajdu, zamolio sam je da sačeka da kupim druge ulaznice i tako usitnim dvehiljadarku i onda sam, dakle, kupio od nje jednu za Madres paralelas, a dok sam žurio prema sali, preko ramena uočih  da je posle mene još jedna dama kupila i drugu ulaznicu i eto opšteg zadovoljstva. 

*    *    *

Sala je bila već gotovo popunjena kada sam ušao, pa da, Beograđani (ona negativna elita) vole Almodovara još od 1990-ih, Španac je farbao naše devedesete u žive boje, Nebojša Popović i ekipa su u "Metropolisu" i "Hronikama Festa" za njega imali samo hvalospeve, a ja sam tada živeo na proklijalom krompiru. Tek mnogo kasnije, dok mi je televizor još radio, nabindžovao sam Almodovara na jednom inferiornom filmskom TV kanalu u osnovnoj kablovskoj ponudi. Za ovaj film su uneli i dodatne stolice, tolika je bila gužva (publika ni pet para nije davala na one bele trake kojima su neka sedišta obeležena kao "razmak"). 

Nije, znači, trebalo da me čudi što su ljudi navalili na ovaj film, čiji me je sadržaj zaintereseovao, jer je obećavao nešto bolje od prethodnog filma, obećavao je "starog" Almodovara tipa "Sve o mojoj majci" i slično, onog Španca iz devedesetih, jer one je ionako u prethodnom filmu opisao kako se izlečio od gorušice, fluksa, bolova u kičmi, hroničnog umora i stvaralačke blokade, što su sve boleštine koje su odnele više života od španske groznice, kuge, I svetskog rata i gladi zajedno.

A hteo sam da vidim i Almodorvarov set dekorejšn, taj dizajn, u kome bi se lepo osećali Holi Džonson i Endi Bel i Liberači, čak i štipaljke za veš su živahnih boja. Kobalt plavi sto na terasi, na stolu crvena saksija, trenerke i dukserice i džemperi golubije plavi, žabozeleni i tirkizni... Pa one sofe, a na njima precizno poređani jastuci u jarkim bojama, pa funkcionalno osvetljenje, gde god u sobi da sedneš, možeš udobno da čitaš knjigu, boja čijih korica je usaglašena s bojom tapacirunga na savremeno dizajniranom stolu s točkićima. 

Kada se na filmu pojavila Rozi de Palma, salom se proneo žamor odobravanja i smeha, kao kada  se sretne stari poznanik, "đe si, nosata, kućo stara!", obradovala se publika kao Tramp kada je video Putina. 

 

*   *   *

A film, kakav je inače? Pa, Almodovar je postao političan. Setio se Frankove ere, kao naši antikomunisti što su se setili Tita 30 godina posle njegove smsrti, setio se Pedro neotkopanih grobnica, što je povezao s majkama na rubu nervnog sloma. Fotografkinja kojoj otkucava biološki sat, Janis (Penelopa Kruz), upoznaje na setu forenzičkog antropologa s dobrim vezama u fondaciji koja stručno i po propisu otkopava grobnice u kojima leže ljudi pobijeni u Frankovo vreme vlast. To je muka koja godinama muči Janis i ona hoće da inkasira to što ga slika, pa zamoli čoveka za uslugu i on prihvata. Oni vode ljubav uz hičkokovsku muziku dok se zavesa vijori na vetru, a onda duhovitim rezom - na koji se publika s razumevanjem i  slatko nasmejala - u sledećem kadru evo već Penelope trudne ("stomak do zuba"), a do nje i jedno trudno devojče, mršavo kao narkomanče, Ana Manso (Milena Smit), obe pod spavaćicom drže loptu za pilates. Janis je srećna jer je uhvatila poslednji voz da zatrudni, a mlada Ana je skoro očajna. Njih dve se sprijatelje. 

 

Svi Almodovarovi filmovi počinju kao epizode "Simpsonovih" ili "Saut parka" - počeci su potpuno nevezani za glavni tok radnje, ta proizvoljnost navodi na pomisao da njemu početak služi samo kao povod za brejnstorming kod pisanja scenarija...

 

U posetu mlađoj trudnici dođe majka, glumica i ne više mlada kao rosa, toliko opsednuta karijerom da nema vremena za majčinsku brigu, što stvara komički odušak: dođe keva u na postporođajno, i prvo sve ispriča kako je dobila ulogu, a tek posle pita. "Inače, kako ste vi?" (smeh)

Kada obe donesu svoje ćerke kući, ispostavi se da je Janisino dete malo "neobično", naime izgleda kao da je ćale Toširo Mifune. To izaziva smeh u publici ali i čuđenje kod oca, koji se posle godinu dana nakanio da dođe da vidi dete. On je ionako oženjen, žena mu je bolesna, i prihvatio je da bude isključen iz očinstva... Tek kada otac kaže: "To nije moje dete!", Janisi dođe iz dupeta u glavu da je u porodilištu možda došlo do zabune i ona preko interneta kupi komplet za utvrđivanje DNK putem vatiranih paličica i rezultat pokaže da ona - nije majka svoje ćerke. 

 

Ne treba izostaviti prikaz porođaja u filmu: Almodovar, kao prava tetka, mogao je jedino da pokaže solidarnost i da taj božanski čin davanja života prikaže onakvim kakav jeste: kao urlik i bol u znoju porodilje čije je lice izobličeno od bola, doduše bez zelene tečnosti i baš svih detalja kao u filmu "Romansa" (režija Katrin Breja s Kerolin Dusi u gl. ulozi). Bebe su usnimljene ipak oprane i sa štrumpovskim kapicama. Ali dizajn kreveca, ali dizajn bejbi monitora, pa to je životni standard, bre!  

Kada Janis posle nekog vremena slučajno sretne Anu Manso, ova je sada konobarica, promenila je frizuru i pobegla je od majke, koja ionako više misli na glumačku karijeru. 

Sada smo svi očekivali da će da dođe do napetosti u vezi ćeraka, kako da isprave očiglednu zamenu u porodilištu, hoće li biti sporazumne zamene, ali onda ne bi ni bilo filma. Scenario otud nudi šok: Anina ćerka je umrla. "Sindrom iznenadne smrti" kliče se to u doktorskom žargonu. Janis zatim uradi isti DNK test i za Anu, i ispostavi se da je ona majka one male Toširo Mifunke, debele kao da je sumo rvačica. 

 

Janis to ne kaže svojoj drugarici odmah, već se najpre se njih dve smuvaju. Tada i ona linija radnje s otkopavanjem grobnica dobija na zamahu, fondacija je prihvatila obrazloženje potomaka oštećenih žrtava, i na nekim ledinama se iskopaju kosti rođaka, sa sve, na primer, zvečkom igračkom, kako je posvedičila umiruća baka, stalna Almodovarova glumica: "neću dugo, samo da pronađem brata pa da nas zajedno sahrane". Ima i kostura s detaljno opisanim prstenjem i tako dalje, dobro da nisu u pitanju neke njive ili povrtnjaci, ili garaže, bila bi šteta golema. Janis se u poučnom dijalogu posvađa s Anom, istrese se na nju bez razloga i tom prilikom se Almodovar i eksplicitno očituje o Frankovim zločinima, a onda Janisi dođe žao je frknula na drugaricu i ljubavnicu, koja je sada na rubu plača, pa joj napokon kaže joj istinu o DNK testu. Em u nedoba em s popriličnim zakašnjenjem, što Anu, naravno, dovede do ludila, ona pokupi stvari i to dete, za koje je saznala da je njeno i odlazi... (Pitao sam se, kako bre tako, zar ne mora neka papirologija prvo da se uradi?!) 

 

Uostalom, stiže i objašnjenje zašto je dete "neobičnog" izgleda  (komentari kućne pomoćnice u tom pravcu su nekoliko puta zasmejavali publiku, eh što je festivalska publika, reaguje kao nekada!). Anu je naime grupa školskih drugova ucenom primorala na seks, a među njima je bio i nekakav Latinoamerikanac. 

Film se završava uspelim iskopavanjem tuceta kostura boraca za Republiku, i pomirenjem Janis i Ane. 

Almodovar je izgleda ponovo pronašao svoj "modžo". On je opet Vudi Alen za lgbt i žene na rubu nervnog sloma, dve žene u ukusno dekorisanom stanu jedu špansku tortilju, a na zidu je fotografija onog čuvenog fotografa koga zamalo nisu uhapsili zbog pornografije u Bostonu 1990-ih, fotka crnca koji u pozi Ofelije ili Venere sedi izazovno, a oko struka ima samo venac cveća... Jedan od producenata filma je i Epl, kad porazmislim svi kompjuteri u filmovima na Festu su mekovi, jadni Uindouzi...

Publika je srdačno aplaudirala na kraju. Pored fenomenalnog unutrašnjeg enterijera i dizajna escajga, morao sam da primetim da Španci gotovo ne jedu hleb. Zapad misli da su nuklearke, kemtrejlsi, 5G mreža i stišnjena šunka zdraviji od hleba makar i ražanog.