ISTORIJA TAJNIH SLUŽBI U SRBIJI 1835-1903. ---> novi roman Predraga Crnkovića

ИСТОРИЈА ТАЈНИХ СЛУЖБИ У СРБИЈИ 1835-1903. ---> нови роман Предрага Црнковића

Из рецензије ---- "У овом роману - из кога ће Јосип Броз Мита и Бјела вероватно да маришу на камаре за Траг дивљачи 2 и Државног службеника 6 - Црнковић​ је усавршио елројски стил 'лапидарног барока' и предочио нам 35 година Југославије и Србије, од 1977. до 2012. кроз судбину два шездесеташа који су кроз живот прошли као пас кроз воду. Ово је 'Златни папагај' српске књижевности! И да, и историја тајних служби..." 

одломак:

         ​– Друже Озрене, син не може да се упише у 'његову' гимназију, он црче за њом, ја сам ишао, бре, у ту гумназију, а сада некаква 'Шуварова реформа', шта је то, никад чуо, 'средње усмерено', одређује се по декрету и територијалној припадности, односно адреси становања ко ће у коју средњу школу да иде, па нисмо Северна Кореја, мајку му, и мој Ђура извисио за гимназију, иде у некакву хемијску школу, добро га нису бацили у кожарску, или у средњу медицинску, а зна се да тамо иду све педери и наркоси... –  на овом месту се Карајица  ућути, па онда из џепа извади пресавијени коверат формата А3 и, стидећи се, осврћући се лево и десно, преда га Озрену, који је дотле слушао с досадом, једном руком подржавајући лакат друге руке, која, је пак палцем подупирала браду а кажипрст је стајао поред уха, у пози која онима који га познају одаје да је тотално незаинтересован. Он климне, узме коверат, исправи га  и натенане отвори; вади згужване папире и чита их одмичући их од очију, јер га је, као и увек, срамота да носи наочаре за читање; док чита, преко воље и уздишући одговара на Ђурино гунђање.
          – Реформа има за циљ да свој деци пружи равноправне шансе и да се образовање повеже с привредом и физичким радом, а не да само имућнија деца имају обезбеђена места у гимназијама, па да после студирају иако нема посла, а остали на занат, чак и ако имају талента и смисла за науку. Kако свима, тако и теби, не брини, неће му то ускратити прилаз факултету. –  Озрен подигне поглед. – А шта би он 'тео да студира, иначе?
         – Он још и не зна шта би – шири руке Карајица. – Сав је растресен, ништа га не држи. Зезају га што је буцко и пегав, много је осетљив. И ове приче о стрицу и атентату. Гледају га као Хркаћа малтене...! А он је баш друштвено-политички активан, и сам видиш...!
         – А да, то је одлично, Похвално... Kарајице, морам да ти кажем да су ти извештаји у последњих пола године мало танки, сунце му жарано. Па мора да има неког значајнијег антидржавног рада тамо...  По теби, испада да у Чикагу србују само људи преко осамдесете и Мексиканци. Откуд бре Мексиканци у Чикагу? И Индијанце си неке ископао да су певали четничке песме с Момом Kапором? Што би они певали четничке песме? И рекао сам ти да не питам за песме и те клинце, нека се веселе људи, попијеш мало па не знаш шта причаш, занима ме емиграција, терористичка, конкретан рад на терену против државе, тероризам, велим, пропаганда и слично. И немогуће да овде око Удружења књижевника и Задруге ниси ископао нешто друго осим да Мића Данојлић прати Миодрага Павловића и оптужује га да је дошник? Па нећемо песнике бре да 'ватамо низашта, мајку му.
         – Па ви сте ми рекли да је Данојлић амерички човек,  скренули сте ми пажњу да пише писма читалаца Политици и брани Америку чим неко помене ропство и расизам, па сам мислио да ћу пратећи њега доћи до агената ЦИА у ’Под Липом’ и у ’Шуматовцу’ и у ’Грмечу’ – правда се Карајица из све снаге. – А у „Kлубу књижевника“ се сви ућуте када ја уђем и све шапућу Буди, а Буда има памћење као слон и не мора ни да бележи и све вам јави. – Озрен се унервози, осврне се ок осебе па се нагне према Карајици.
         – Ма где Мића амерички човек? Он само лаје против државе! Њега треба само истерати у ту Америку, па нека га с децом од Kрцуна и Леке, нека ужива у Холивуду! Али, нема он право да прати друге песнике! Поплашиће нам све тастере, бре.
         – Обећавам да ће следећи извештаји бити бољи, квалитетнији, садржајнији – каже Карајица скрушено и поново подигне молећиви поглед. – Знам да сам досадан, али Ђура је у осетљивим годинама, бојим се да не скрене у неку дрогу. Зар директор нема нека места по дискреционом праву...? – Озрен врти главом.
         – То је некад било, пре Шувара! И пре рата су директори имали то твоје 'дискреционо' право, па су 1941. пред рат избацили мене и све оне који су били за комунисте из Теће београдске! И још смо били неко време у прдекани. Идеологија! Није било битно што сам ја тада имао четрнаест година! После рата сам им јебао сестру фашистичку! – Карајица се покуњи и уједе за језик, јер је нагазио на мину коју није очекивао. Каже смркнуто и резигнирано:
         – Биће бољи следећи извештаји... Гарантујем. – Озрен отпије вино, а затим зачкиљи уз смешак с којим мачка гледа миша који не може да умакне. – Али, може ту нешто да се учини, не губи наду... – Карајица подигне поглед не превише охрабрено, а саговорник му намигне.

ČUVARI JAVNOG MNJENJA (roman; Presing 2021)

 

 (Pismo: ћирилица; strana 322; meki povez, s klapnama; izdavač Presing, Mladenovac 2021.)

*     *    *

Može se naručiti na imejl: kr.presing@gmail.com, i preko sajta Presing izdavaštva, kao i preko sajta Konkursi regiona.

Nalazi se u knjižarama Vulkan & Delfi.

Odlomak iz jedne od recenzija (P. Protić):::

"Ludizam i lapidarnost karakterišu ovaj roman, očigledno je to relaksacija nakon postmodernističke škrinje s 'pronađenim rujkopisom'. Trač koji vodi do istine i istina koja se raskrinkava kao trbuhozborstvo, sivilo Beograda, upakovano u potuljeno zlomisleće kunktatorsko cenkanje sa centrima moći što se likovima ove knjige priviđaju iza svakog ugla, što se naslućuju u svakoj opasci - sve to i još malo više od toga u realističkom romanu, koji je Crnković zaodenuo u ruho antikrimića.

Beogradski intelektualac (stavite navodnike ako hoćete), pa još i novinar - roman nosi podnaslov roman o novinarima i ima moto iz Kajmaka Ivlina Voa - i koji pati od pijemontističkog krugodvojkaštva, vazda je na oprezu da ne zglajza, kako u očima te pomenute nevidljive moći, tako još i više u očima zamišljenog 'naroda', kome iz dna duše želi da se dodvori iako ga mrzi, po sistemu 'i jare i pare', takav samoproglašeni intelektualac odavno je prestao da bude intelektualac, već se prodao za kvadrate u centru ili sinekuru u našem vajnom 'javnom i kulturnom životu'.

Mehanizam potkupljivanja koje se čak i ne razaznaje kao takvo, već kao uspeh u životu, prokazan je u ovoj knjizi kroz tužno-smešne dijaloge i otužnu špijunsku priču, koja se ispostavlja kao tlapnja, kao što su (u našoj štampi, dakako) tlapnje i sve te velike reči o slobodi govora i pravima manjina svih boja i sorti... Ono što bolno fali u tom "javnom i kulturnom životu" jeste principijelnost.

Crnković ovim romanom kao da daje sebi oduška, bez balasta opisa i feljtonizma što opterećuju našu noviju tzv. angažovanu prozu opsednutu bliskom prošlošću, on se prepušta igri, stvarajući zaista jedan 'page turner' (a ima ih bogme 322 na broju!) što vonja po jalovoj istočnoevropskoj posttranziciji, željnoj laptanja iz evropskih fondova... Po toj opuštenosti i prevlasti dijaloga nad opisom, ovaj iznenađujuće klasičan i štaviše staromodan roman podseća na senzacionalni povratak romanu Ranka Marinkovića Zajednička kupka ili na pozna, oproštajna dela Danila Nikolića i Dragoslava Mihailovića.