BULLETS OVER BROADWAY (1994 American film)

 

 r.: Vudi Alen; ul.. Džon Kjuzak, Dajana Vist, Dženifer Tili, Džim Brodbent, Čaz Palminteri, Džo Vitereli, Meri-Luiz Parker.  

*  *  *

Ovo je bio jedan od onih filmova koje sam gledao na kablovskoj pa sam hteo da ga overim u bioskopu. Iz televizijskog gledanja dopao mi se Džim Brodbent, ironija prema liku pisca-reditelja i tvist s pametnim hitmenom, talentovanim da bude i dramaturg, pa sam to hteo da proživim i na velikom platnu koje život znači...

Sada vidim (čini mi se) tu Alenovu fascinaciju mafijom i kriminalom, gotovo do granica imbecilnosti, a u svakom slučaju je to Stokholmski sindrom. To kao prvo. Dalje, sveopšti prezir prema glumcima i glumicama. I ovde je glavna glumica, "Helena Sinkler" (Dajana Vist), jedna podgrejana i preigrana i izšmirana alkoholičarka Norma Dezmond (Glorija Svanson), koja iz nesigurnosti mora da zavede svakog svog reditelja i koja, kao Liz Tejlor u ”Razbijenom ogledalu”, i nema više svoju ličnost, nema svoj tekst da tako kažem, već u svakoj situaciji vadi repliku iz neke svoje nekadašnje predstave ili filma, ili neke prašnjave knjige. To me je podsetilo na filmić iz zore zajedničke Europe, ”Meeting Venus” naime, reditelja Ištvana Saboa iz 1991, možda i najprvo čedo zajedničkih europskih fondova (štaviše i Japanci su ka’nuli paru, zbog svojih operskih frikova koji su radili saundtrek), podsetilo me, dakle, na jednu od prvih impotentnih multikoprodukcija s mnogo nacija i još više jezika, filmova u kojima se hoda kao po jajima da se neko ne bi sluĆajno uvredio, to je Zlo dijete Političke Korektnosti koje hoda okolo, duri se, zapitkuje ljude i kljuca ih kažiprstom. U tim filmićima, inače rajevima za postmodernističke bajagi selfdeprecating pastiše s filmovima u filmu, predstavama u filmu, knjigama u filmu itd., u kojima se nacije prikazuju kao naši narodi i narodnosti u slovenačkoj reklami za Radensku ♥ ♥ ♥, znači Francuzi jedu sira i piju vina i imaju 3 ljubavnice, Grci ne plaćaju porezu i harač, Italijani se deru, Nemci su pankeri u martinkama, Skandinavci su tolerantni, Englezi uštogljeni pederi, a istočni Evropljani ne umeju da barataju daljinskim upravljačem, ali su emotivni zbog babe u radnom logoru i poneli su sarme u gepeku - nema mesta za pojedinca koji bi da svira pank. U tom je filmiću Ištvana Saboa reč o multinacionalnoj postavci opere ”Tajnhojzer”, a diva (igrala ju je Glen Klouz) mora u krevet sa svakim dirigentom/rediteljem iz razloga ugrađene dubinske nesigurnosti, oj, slatka ’tico mladosti, kud odleprša?! E, ovde to radi pomenuti lik Helen Sinkler u tumačenju Dajane Vist, koja toliko šmira misiz Svanson da to može biti podnošljivo kao skeč na dodeli neke nagrade, a ne tokom celog filma. Ali šmira i Dženifer Tili kao piskutava Oliva, mafijaška fufica zbog koje karikatura od mafioza, Nik Valenti (Džo Vitereli), uopšte hoće da finansira predstavu. Valenti je ljubomoran i uz svoju oktroisanu fuficu u pozorište za svaki slučaj šalje i telohranitelja po imenu Čič (Čaz Palimteri), koji će se pokazati kao dijabolični umetnik najviše klase! Lik debelog glumca Vornera Parsela (Brodbent) ostao mi je jednako zabavan, samo me je opet zabrinulo moje fejding pamćenje: u mojoj omiljenoj sceni kad čika Brodbent sedi u restoranu, ždere i punim ustima naručuje još, e tu sam bio uveren da je, kada je viknuo da mu sačuvaju pitu od oraha, da je tu rekao ”and put vanilla ice cream on!”, ali na ovoj kopiji to ne beše slučaj. 

 

Pisac-reditelj Dejvid Šejn (totalno strejt Džon Kjuzak) jadan je u svojoj lažnoj sujeti, a prodao bi se za ispljunuti kikiriki, a ni menadžer Džulijen Marks (Džek Vorden), iako prividno pun mudrosti koju pruža Škola života, nije imun od pušenja mafijaških kurčeva. Genijalna je dosetka taj lik pomenutog hitmena Čiča (Palminteri), koji, poput nekog sicilijanskog Nikoletine Bursaća što puca kuburom ali voli golubove i vrapce, otkriva umetničku dušu i duboko poznavanje života ispod obrazine hitmena, uterivača dugova, bodigarda, tabadžije, mafijaškog henčmana itd.. Crnohumorni je tvist da je on – a ne naduvenko pisac – spreman da ubije zbog umetnosti! 

 

E taj tvist je vrednost filma, plus lagani svinjogoj Brodbentovog lika. Ostalo je već viđeno, promiskuitetni ringišpil među glumcima svako sa svakim kao u sapunici, ali to je već Bergman u autobiografiji konstatovao: ”Rad na pozorišnoj predstavi veoma je erotičan. Kada se približimo generalnoj probi, po pravilu već svi imamo stidne vaši”. 

Ovog puta je sobarica kod mafijaša i nesuđene epizodne glumice Olive – debela crnkinja, ona koja je dala izraza narodnom shvatanju umetnosti: ”Koji kurac, bre, narod od ličnog dohotka da plaća ove nerazumljive golotinje i besmislice na BITEF-u?! A ti, sestro, raširi noge, čika plaća kiriju!” 

 

HANNAH AND HER SISTERS (1986 American movie)

 r.: Vudi Alen; ul.: Vudi Alen, Mija Farou, Barbara Herši, Dajana Vist, Majkl Kejn, Maks fon Sidov i milion drugih. 

*   *   *

Gledajući ovaj ciklus filmova Vudija Alena, od kojih (filmova) sam neke kompletirao a neke poželeo da vidim ponovo (iako nisam leteo dugim letom u Sidnej – o tome kasnije), pada mi na pamet koliko je trula zlovolja koju sadašnji sredovečni mladoturci & punoglavci Ebertovog sajta već skoro deceniju ispoljavaju prema tom čoveku ”koji stalno snima isti film, samo menja naslov”. Niti su Menheten i Hana i njegove sestre remek-dela, niti su ovi poslednji šuplji, „poslednjih 20 godina je bolji reditelj nego scenarista“, grakću oni. Niti je „Ponoć u Parizu“ briljantan niti je „Wonder Wheel“ krš. Već se tetkama i strinama ne da da hvale film navodnog pedofila, koga su u vreme premijere „Čudesnog točka“ već zlurado videli u zatvoru. Nema veze što su po svemu sudeći optužbe neistinite, stotinama PK tetaka je bilo važno da na sve četiri strane sveta signaliziraju vrlinu. (Kada je "Ponoć u Parizu" premijerno prikazana u Kanu, prva reakcija jednog Ebertovog henčmana bila je: "Sve je besmisleno, strahovito plitko, od zapleta, likova i replika, naporno gledati, lišeno svake duhovitosti i inteligencijei...", ali čika Ebert je naredio da se to obriše. čak ni keširani post se ne vidi. Zbilja čudan incident.)

Emotivne veze, zaljubljivanja, odljubljivanja, pomirenja i „venčanja na kraju do kraja života“ u Hani i njenim sestrama su jednako „smislene“ kao i u Menhetenu. Reč je o lagodnom svak-jebe-svakog ringišpilu, popunjenom Alenovim skečevima o strahu od smrti, traganju za smislom života, generičkim jevrejskim roditeljima u 2 varijante (sentimentalizovani starci u šou biznisu, ili, pak, Tarane ili drugi stripovski karakteri, koje kao da je stvorio Art Bačvold) itd. Nema početka, nema kraja, svaki je Alenov film isečak nevjorškog kaleidoskopa s tim knjižarama, tim Brodvejom, tim pisaćim mašinama, s tim prepričavanjima ruskih pisaca i nemačkih filozofa, partijima s kanapeima, italijanskim kafanicima s kockastim stolnjacima, „hoću dete neću dete hoću razvod neću razvod“, dok sanjaš o karijeri pisca ili glumca a glumiš u reklamama i pišeš slogane u reklamnoj agenciji. Ako sam ovo već negde napisao, onda je to zato što je film bio isti. „Samo je imao drugi naslov“, što bi rekao Tirnanić. Teofil smatra Alena autentičnim genijem, ali šta mu ja mogu. Ja i dalje nosim masku u Kinoteci. Zbog straha od smrti, zbog Alena, zbog Tita i partije. I zato da - što bi rekla Boda Duđerija - prkosin sustavu!

Ovaj film je, znači, palimpsest preko Menhetena i Enterijera, samo bez pretenzija da se bude ozbiljan. Džabe se opet pominje Bergman s filmom „Fani i Aleksander“, jer „i tu ima tri (3) uzastopna okupljanja“ i sve to. Primetio sam da se posluženje na poslužavnicima nosi veoma brzo, pa je Sam Voterston morao da primeni superherojske moći da mazne jedan kanape s brzoletećeg pladnja. Primetio sam i jedini crni lik, kelnericu, koja je izgledala kao superherojka u nekom današnjem inkluzivnom uratku po stripu ili pratilja Džima Brauna u bleksplojtešnu iz 1960-ih. Početkom 2000-ih zlovoljni je Tirnanić u Vremenu pljuckao po "Small Time Crooks", filmu koji je gledao dok je satima leteo za Sidnej. Neopravdano je optužio Gira za pedofiliju zbog - inače ljige - "Jeseni u Nevjorku". Nije Vinona bila baš toliko mlada, kao Pelagija, prva žena JB Tita jelte, što je jedan od jačih argumenata kafanskih antitoista. Problem je filma ("Jeseni u Nevjorku", to jest) što je to bio još jedan pokušaj otuđene američke duše da apropriše francuski šmek iz fimova kao što su "Stvari života" Kloda Sotea po romanu Intersection Pola Gimara, i u tom je periodu Ričaradu Giru upala sekira u kolomaz pa je glumio u čak 3 rimejka odnosno wannabe francuska filma (Jesen u Nevjorku, Stvari života rimejk i Neverna žena rimejk) - sve ljiga do ljige - ali od pedofilije ni "p"! I draži mi je po tom pitanju Tirnanić od Pančića, i s ovom pameću se može primetiti kako je PK polukanselovanje Alena razotkrilo šupljinu nekadašnjih dizača u zvezde a sada grobara istih filmova! Osim toga ima nekoliko pitanja koja se meni, kao seljaku iz Periklovog doba, postavljaju a nije pristojno: ko pere gaće i čarape Vudiju Alenu o koja mu je omiljena klopa? (Mislim da sam skužio ko pere sudove i usisava tepihe posle partija i ko briše prašinu na policama s knjigama.) . 

Godinama sam hteo ponovo da pogledam onaj skeč o strahu od smrti i to je znači bilo ovde. Alen je isti lik iz Mehnetna, samo nije dao otkaz televiziji, već – životu. Mnogo sam se smejao onda kada je Alen prestao da skakuće nakon što je dobio lepe vesti od doktora. Sada sam se setio da ja treba da idem kod doktora. Antologijski je onaj prvi dejt Holi (Dajana Vist) i Alena na dva venjua, najpre u pank klubu s bendom „The 39 Steps“ a zatim u kabare baru, gde je Bobi Šort pevao pesmu Kola Portera. Njihovo „pomirenje“ na kraju je generičko kao i susret u „Sviraj to ponovo, Sem“. Zabavna je studija samozadovoljnog intelektualca teške kategorije, Frederika (Maks fon  Sidov), koji ne vidi da mu mlađu ženu otimaju ispred nosa, dok se on ruga "glupoj televiziji" i masovnoj kulturi. Tu je Alen jamačno izrazio vlastite strahove. (Ha ha!) Koliko se sećam, Tirnanića je ovaj film u vreme izlaska nervirao i u kritici u NIN-u je pomenuo nečiju malu pišu, valjda Majkla Kejna, čiju smotanost nikako nije mogao da podnese. Film tada nisam gledao, mrzelo me, tek kasnije sam ga video na našim kablovskim televizijama i evo sada prvi put u „teatru“. Espreso u Trstu, knjiga u nevjorškoj knjižari, kafa za poneti na kiosku posle jutarnjeg džoginga u nevjorškom smogu, razgledanje najava brodvejskih predstava, sobica u potkrovlju s antikvarnom pisaćom mašinom – sanak naših DorČolaca, jednako kao što je ateljence u Parizu san naših Nepričavaca. Srbija je svet. 

Film je u nekim aspektima moralno prljav, ili barem ljigav. Hana (Mija Farou) je dobra duša, kojoj niko neće reći hvala, što je tipično za situacije u kojima se ljudi žrtvuju za druge iako im to niko ne traži. (Sva psihološka literatura o tome prevedena je naš jezik.) Hanin lik je zapravo silovan i popljačkan u filmu, pretvoren u opsesivnu majku, dok je sredovečnim zgubidanima dato da proživljavaju oho-hooo zakasnelu adolescentsku krizu i rugaju se onome ko im daje džeparac. (Prosto da se čovek saglasi s Tirnanićevom opaskom da je čika Alen pritajeni pedofil koji se loži na starije žene!) Alenovi filmovi imaju i tu mračnu stranu hronike najavljenog zločina, koji se verovatno nije odigrao, ali je u scenarističkom umu sve iznova variran u nekoj vrsti autistične bajalice. Ako je vudu lutkica, koju je Alen godinama pokušavao frankenštajnovski da oživi, napokon prohodala pa počela njega da progoni, može se reći da je sam sebi prizvao nesreću. S Bergmanom i Alenom najbolje je ne družiti se. To znaju i glumci koji kroz njegove filmove prolaze kao kuglice u fliperu, kao snimači replika. Alen voli film u svojoj glavi a samo nešto malo manje voli muku montažne sobe. Ljudi su nužno zlo, posle buđenja, jutarnje stolice, doručka koga se ne seća, pregleda testisa i savladavanja uobičajene hipohondrije, posle obavezna 4 sata za tastaturom, sada uz nužne konsultacije s "asistentkinjom" u pogledu dnevnog rasporeda i uvek s bodi gardom, jer posle osamdesete treba voditi računa. Ali, ljudi su nužno zlo, levi kapak se neprirodno spušta, nema još potrebe za operacijom kao kod Ruždija, bože, kad sam to ostario, odjednom sam ostario, primećujem da oklevam kada treba da se popnem uz stepenice... Ljudi su nužno zlo, gle, zaboravio sam kada sam poslednji put glumio u svom filmu. Osim toga, odavno me više ne glume mladi glumci, sada me, kao mene mlađeg, glume 60-godišnjaci. Koliko još filmova imam pred sobom? Jedan? Dva? Nnnnnn....nijedan?!