JACK REACHER (2012 American movie)

 

 r.: Kristofer Makvori; ul.: Tom Kruz, Rozamund Pajk, Ričard Dženkins, Džozef Sikora, Robert Duval, Dejvid Olejovo, Verner Hercog.

 

Pogledao sam film u subotu na Planeti RTS-a, ne mogu da setim da li sam ga pogledao u Takvudu kad mu je vreme bilo, ili na nekom filmskom kanalu s arapskim titlovima u nekom evropskom hotelu, ali prepoznao sam radnju.

Pomenuh Vika i Ričera nedavno o istom trošku kao razblažene kombinacije stripa o Fantomu i serije Crna lista, sa superjunakom de fakto a svedokom saradnikom dobra srca de jure: ono što danas čoveku treba u ovo apokaliptično doba kojim drmaju teorije zavere. Duhovi iz lampe: Hanibal Lektor, Redington, Dekster, simpatične plaćene ubice s neurozama koje srećemo u letovalištima...  

I deo – to jest pilot – pobrao je sve pohvale. Autor romanâ je upotrebio sve klišeje: junak bez jedinstvenog matičnog broja i kreditne kartice (kao Fantom), zatim formulaični motiv iz bajki -> junakova ljubav je šćer nekoga na visokom položaju (samo sada ne cara ili sultana, no javnoga tužioca), teoriju zavere iz Crne liste (maskiranje atentata prividno random zločinom ili nesrećom), simpatični i trapavi pomoćnik iz čista boga mira (ovde oružar Robert Dival), parodiju na atentat i treći metak i drugu pušku u Dalasu, fino istraživanje u pogledu balistike i atentata puškom kroz istoriju, te kliše u raspletu, gde nas navode na jednog sumnjivca, kad ono...! Praktično ama nijedna rečenica nije originalna, ovo je pačvork pozajmicâ sa svih strana, buć u kotao i neka provri, krilce od slepoga miša i ispade krepka juha.

Čudo da tužilac i zamenik na početku nisu uhapsili Ričera i uzeli mu otiske. Čudo je to što on sve ono preživi, bondovski bajkovito, i bez tuširanja i preobuke i pranja zuba non-stop je smrt za žene.

 

Rozamund Pajk, kao Helen Rodin, advokatica i ćerka tužioca (tata me nije voleo) liči na one francuske čedne seks bombe tipa Mišel Larok (o tome sam pisao ovde povodom filma Mie Hansen :::  francuske čedne seks bombe) za nijansu je prestara da bude šćer Ričarda Dženkinsa (tužilac Aleks Rodin), koga treba dodati Emetu Uolšu, Dinu Stentonu i Majklu Gembonu u ono pravilo – da s njima film ne može biti loš.

Scenario je na osnovu romana Lija Čajlda, kome se posrećilo s ovim serijalom, uradio lično reditelj Makvori i to je zapravo pilot za seriju, na primer više puta pominjanu „Crne liste“, fali malo sinemaskopskih sunčanih putešestvija po belom svetu (onaj kraj u građevinskoj prikolici na kraju, gde se vidi da je to snimano u studiju ispred plavog platna, tako vonja po jeftinim efektima iz 1950-ih). Jurnjava kolima je dobra, ali malo he to. Srećom, i Kruz stari, ovde je taman odležao u bariku  koliko treba, nisu morali da ga farbaju u belo kao u filmu Collateral ili kao Rurkea u filmu „Godina zmaja“. 

Kritičari su uglavnom čitali knjige iz te serije bestselera, pa znaju da je književni lik visok i plav i razbacan kao naš Dikan iz stripa, to jest upravo epizodista Žozef Sikora (nevino optuženi Džejms Bar) bi ga bolje otelotvorio, ali ja blaženo nenačitan prihvatih Kruza kao brata. 

I Ričer i Vik su praznine, kinder jaja koja u tankom sloju ukusne čokolade u folirantskoj brzoj montaži nude luft i mnogo kalorija a nimalo vitamina, podvaljuju kvazipolitičke ili fantazi zavere, kojima filmske zvezde stardomom samim garantuju kvalitet a astronomski plaćeni veterani Holivuda na prominclu daruju šmek nekadašnjih spektakala. Ali – treba 100 kinder jaja za 100 (90) g nekadašnhe mlečne čokolafe.

O emocijama i dobroti se filmovi više ne snimaju. Za bogate –  ovakve lizalice bez nutritivne vrednosti, za sirotinju – festivalske idiosinkrazije (a bajagi tople ljudske priče s dna života). Ili obrnuto.

USTA PUNA ZEMLJE (2023 Serbian film)

 

 

r.: Mladomir Puriša Đorđević; ul.: Radivoje Raša Bukvić, Sonja Kolačarić, Lazar Jovanov, Andrija Kovač

POSLEDNJI KADAR

 

Film sam gledao koliko zbog Puriše Đorđevića toliko i zbog knjige Branimira Šćepanovića. Usta puna zemlje sam čitao samo jednom, pre milijardu godina, i – kao i neke pripovetke de Mopasana – pamtim ih kao da sam ih sutra čitao. (Bolje se sećam o čemu sam razgovarao s Brojem Jedan i Homerom pre nove ere, nego šta sam gledao na festivalu zabavne glazbe u Opatiji 1968.) Kada sam radio adaptaciju jedne od Mopasanovih pripovedaka, nisam hteo da kvarim onaj prvobitni doživljaj, pa sam umesto prevoda Marka Vidojkovića (onog drugog) uzeo engleski prevod s javnog domena.

Koliko puta sam upotrebio tu Šćepanovićevu rečenicu „Šta on misli da je bolji od nas“? Pamtim osećaj mučnine u zagušljivom vozu, kako se pripovedaču smučilo kada ga je pojeo parče kobacice kojom ga je neko ponudio (i meni je pripalo muka, kao u opisu zagušljivog potpaljublja u „Grobnici za Borisa Davidoviča“), bekstvo kroz šumu, iznenadni impuls da potraži izlečenje u travkama, iluziju da je pronašao spasonosni eliksir, i onaj strašan kraj – krik – koji se smrtno bolesnom čoveku činio valjda kao neka pesma i olakšanje, a bio je samrtni hropac. Odličan kraj, lep za novelu, ali kako to filmatizovati?

Iznenadio sam se što se Puriša Đorđević odlučio za tu knjigu. On je lirski reditelj, a Usta puna zemlje spadaju u onu paraoničnu, cerebralnu nišu miteleuropske, antipalanačke književnosti, zajedno s Posetom stare dame od Direnmata, Šćepanovićevom Smrću gospodina Goluže, nekim komadima Vedekinda i Fazbindera itd. Na tu paranoju su se ložili neki američki glumci školovani  na Stanislavskom, pa je tako Alan Vejd na nagovor Kristijana Slejtera 1997. snimio verziju „Džulijan Po“ (po motivima knjige La Mort de Monsieur Golouja), skroz neuspešnu, dok je Bernard Viki zaradio nominaciju u Kanu za Posetu s Ingrid Bergman i Entonijem Kvinom. Stari Zanuk se nadao Oskarima. Amerikanci se po pravilu okliznu na toj miteleuropskoj palanačkoj paranoji, kao uostalom što se anglosaksonski klizaju i na Čehovu, jer njima je samo jedna paranoja opravdana – od komunizma, ostalo su tlapnje, a odim toga anglosaksonac nikada ne može biti toliko smotan kao ujka Vanja. Kajmak je ipak pokupio Lars fon Trir s Dogvilom, koji je kompilacija Šćepanovićevog opusa, samo uncredited.

Ali, šta će Puriši to, kad on nikada nije bio paranoičan i uvek je bio odlično užlebljen u životu i onda kada je bio u nemilosti? Dok je prošlog leta „Trezor“ pičio jednu emisiju o Puriši za drugom, iz njih je frcala duhovitost i zlatno pravilo koje je krasilo i Bogdana Tirnanića: „Sve ide u rok službe“. Kada ukapiraš kako stvari stoje, sve posle ide u rok službe, nema kukanja. U tim emisijama Puriša je imao prvo 50 godina a izgledao je kao da ima 30 i u fudbalskom dresu je pikao fucu, u drugom je imao 60 i opet je izgledao 20 godina mlađe i opet je pikao fucu, u trećem je imao 75 i izgledao je kao da ima 55. Uglavnom je uspevao da dođe do reči od Slobodana Novakovića. Jednom je morao da ga prekine: „Izvini!“. I kao da jedva čeka puš pauzu, I uvek je to bila neka samoironija. Filmovi koji su mu doneli slavu bili su ljubavni, to je bila ljubav u nemogućim uslovima, i u kasnijim tekstovima po novinama (kasnije oknjiženi i s ilustracijama Mome Kapora), uvek su tu bile neke fatalne Ruskinje, neka ljubav u kafanama na rubu grada gde se u vazduhu oseća kobna tuča. I kada je dospeo u nemilost, to je opisao: „Srećom nisam imao stalnu adresu, pa nisu mogli da me uhapse; ovde sam proveo nekoliko godina kao podstanar i čitao sam knjige o filmu i napokon sam postao ’filmski obrazovan’“, a to je rekao s onim svojim ironičnim osmehom, a posle je odveo Tanju Peternek do česme u dvorištu ispred te barake i podigao nogu do lavaboa da pokaže kako se prao u to vreme...

The justice was done to Usta puna zemlje (Mouth full of dirt),  ålrajt, iako je u najavama stajalo da je to Puriša snimao svoje uspomene „po motivima knjige“. Onaj voz sa drvenim sedištima, ona zagušljivost, saznavanje dijagnoze, potera za čovekom iz čista boga mira (potera se skuplja kao u kaubocju, svi prijavljuju razna zlodela koja im je čovek kaobajagi učinio), prisećanje na mladost i traženje eliksira u bobicama i cveću i travkama, sivilo bolničke sobe – sve je tu. Baš mi je bilo čudno da Puriša snima paranoju, palanku – njemu je to bilo u rok službe – ali taj piknik pored bare u šumi pod budnim okom autoritarnog lugara (koji ne dozvoljava građaninu sela da ždraka na dvogled, već to radi on lično: gole grudi kao obavezni sastojak gledanog filma, što su naši reditelji naučili od Italijana 1960-ih), seoski incestaši u šubarama i lovci  zakrvavljena pogleda (koji verovatno čuvaju Staljinovu sliku u podrumu), pomislio sam: Ej Puriša, ako su te kidnapovali, trepni, ali zezam se, ovo je film epohe za koji nije potrebna skupa scenografija, osim onog voza, koji pamtim iz jedne „Trezorove“ emisije o reditelju, to je poveznica sto posto. I ovo – ima jedna razlika u odnosu na novelu (ili kratak roman): opis smrti. Kao što rekoh, u knjizi postoji krik (on se čuje u filmu, ipak!), deluzija terminanog bolesnika, e, ovde je to lêt u veliku zatvorenu depresiju, popularnu uvalu, dok nebom šaraju ptice. „Da li se pretvorio u pticu?“, pita jedan čika iz filma u poetskom monologu, a lugar se čudi: „Ko to?!“, da malo ublaži tu neprimerenu liriku u palanačkom brčkanju u (doslovnoj) žabokrečini. Čuje se taj krik, Puriša ga nije izostavio, i možda je onaj lêt poetska slika umiranja koje se već čulo? Igrom festivalske sudbine slične vizije smrti povezane s pticama video sam istog dana u filmu Više nego ikada Emili Atef. Ali Puriša prekida takve asocijacije tako što prikazuje telo palog čoveka. Kirkegor pre Breze.

Da li je to sve što je hteo s filmom? Biologija mu je samo malo usporila telo, ali duh je ostao lucidan: u kratkom filmu o filmu koji ide kao bonus posle odjavne špice, vidimo kako Puriša Đorđević u trenucima stvaranja živne i postane 30 godina mlađi, živahniji od mlađahnih saradnika, san svakog reditelja, i mora da ih prekida kao nekada Slobodana Novaković: Izvini! Imao se rašta i roditi. Možda ga uopšte nije zanimala ta prokleta paranoja (koja je kod nas, uostalom, prirodno stanje jer, „šta god da ovde paranoik zamisli, u životu mogu da mu se dese samo još gore stvari“, rekao je dramaturg i prevodilac Tolkina Zoran Stanojević), nego taj kraj, sto posto ga je to golicalo, kako prepevati krik iz novele, kako povući Smrt za rame i upitati: „Koji ti je?!“

PLUS QUE JAMAIS (2022 French-German film)

 

 

r.: Emili Atef; ul.: Viki Krips, Gaspar Ulije, Bjern Floberg

 

RANI KUČE DA TE LAJE

 

Viki Krips mi se ogadila u Bergmanovom ostrvu Mije Hansen-Leve, a ovde je srećom kraj tužan, što je bilo utešno. Reč je o treminalnom bolesniku, koji kreće na neko putovanje. Da nađe smisao, sebe, šta li. E sad, normalan gledalac (to nemojte očekivati od mene) bi makar po službenoj dužnosti pokazao makar zrnce empatije, boga mu poljubim, ali Elen (Kripsova) toliko cmizdri i odbija svaki pokušaj pomoći – pod izgovorom da „ne želi sažaljenje“ – na kraju odbija i transplataciju pluća, a pre toga stigne da odbije i da razgovara s pacijentom kome su pluća uspešno transplantovana, da sam na isprva bio na strani njenog momka Matjea (pokojni Žerar Ulije). Mislim, teško obolelom je ipak potrebno sažaljenje. Nemojmo sada da preuzimamo floskule iz časopisa „samo ne sažaljenje!“. Potrebno je. Samosažaljenje je na mestu takođe. A ako neko odluči da mu je najbolje da kroz sve to prođe sam, i to je njegovo pravo.

Elen utehu nalazi na internetu, pre svega na Fejsbuku, gde prati korisnike u sličnoj situaciji. I oni umeju da budu nadrkani kao ona, pa je teško tu uspostaviti kontakt. Ipak s jednim čovekom iz Norveške s nikom „Mister“ dolazi do uspešnog spoja. Ona se njemu divi, a on kaže „I hate healthy people“.

Sve vreme Elen proganjaju slike vode i skandinavskih pejzaža, galebovi i druge ptice, mnogo ptica, ona sanja kako pliva i izranja na površinu. „Mister“ pozove Elen u svoju kuću na norveškoj obali i ponudi joj da stanuje u kućici za čamce.

O terminalnim pacijentima se filmovi snimaju na nekoliko načina. Niko više ne veruje u Deda Mraza, tako da priče sa srećnim krajem (šaputanje konjima, povratak prirodi, dodir sveca, čudesna izlečenja) ne dolaze u obzir, osim, možda kao poduka lekarima, na primer u filmu s Vilijemom Hartom The Doctor, Rande Hejnz. Preovlađuju filmovi koji pokušavaju da bajagi transcendiraju smrt „poukama bližnjima za posle“, kao u filmu The Boys Glena Džordana sa Džonom Litgouom i Džejsmom Vudsom (umirući od raka na plućima hoće da nagovori drugara pušača da ostavi duvanjenje; koja ljiga!), ili My life Brusa Džoela Rubena, u kome Majkl Kiton ide kod nekog kineskog rašljara ili slično, a onda telefoniše svojoj nakaznoj rodbini i kaže im „Volim vas“, i oni se svi natrpaju u avion i umesto da opandrče i poginu dođu da mu cvile na samrtnoj postelji.

Čovek živi onoliko koliko ga pamte ljudi koji još nisu umrli. Ni u ovo neću da se zakunem. Postoji i naknadni, inertni život prazne ljušture, mnemotehnička zabuna mase, naime nekim ljudima preživi ime, potpuno ispražnjeno od sadržaja, kao, na primer, Cvijeta Zuzorić, Abrašević, Štark, Branko Krsmanović. U imenu StevanuaFilipoviča „Stefila“ još svetluca žar pravog sećanja, što se najbolje vidi u tome kada neki bolid prisikće: „Nije on Stefan, on je Stjepan (=ustaša)!“ Te ljušture zvrje prazne, pogled im je prazan, poput antičkih skuptura bez zenicâ; vredi li im šta to ime tako brutalno lišeno tela?! Koliko će biti potrebno da Borka Pavićević i Đinđić dođu u tu fazu „kenotafske lalije™“, da tako kažem i patentiram?

Šta ako je jedini smisao smrti da te u tom trenutku neko drži za ruku? Najbolji film o smrti u istoriji filma i televizije je, po mom mišljenju, TV uradaka Wit, čuvenog Majka Nikolsa po Pulicerom nagrađenoj istoimenoj knjizi Margaret Edson: koja dekonstrukcija kvaziintelektualnog mudrovanja i debilizma bezdušnog osoblja! Ema Tompson, koja umire veličanstveno i tako želi da je ne oživljavaju na silu, već samo da neko bude uz nju... Nije slučajno što je Harold Pinter, smrtno obole od raka, tražio da ovde igra epizodu!

I Elen odluči da ode u tu Norvešku, da vidi te hladne talase i ptice što pohode njene uznemirujuće snove. Matje to ne može da pojmi. On je ljut što ona ne reaguje „pozitivnije“ na vest da je stavljena na listu čekanja za obostranu transpaltaciju pluća. Ona odbija njegovu dalju umešanost, koja bi se sastojala oi u tome da radi skraćeno radno vreme „da bi bio više s njom“. Ona želi samoću, on to ne kapira.

Ispostavlja se da je Mister (Bjern Flomrberg) Skandinavac od glave do pete, sedamsetset-i-nešto-godišnji Norvežanin, koji, kao i svi tamo, voli više da jede kašikom nego viljuškom, uglavnom neke čorbetine s ribom i vrhnjem. Vaj-faj ima samo na nekom Internet Hill-u, i komično je kako Elene pokušava da pošalje slike rajske Norveške preko sms-a... Ona zaista pliva u onoj vodi koju je sanjala. Samo što na javi ima malo manje galebova nego u snu. Voda je ledena, ali to je zdravo. I šetnje po brdima su zdrave, ako si zdrav. Noj ubrzo zatreba aparat za kioseonik (koji je uostalom ponela). Po svemu sudeći, preterani fizički napori ubrzavaju napredovanje bolesti i ona uskoro počinje da iskašljava krv, disanje je sve teže.

Kada telefonom saopšti Matjeu da je odlučila da odbije transplataciju „jer šta ako ne uspe“, on se ne seti da kaže: „A šta ako uspe?!“, već samo uspaničeno dođe, a domaćin, simpatični gospodin Mister, koji trpi ometanje svog mira i sve češće pušta gošću da mu drema u krvetu i na sofi iako je dogovor bio da ona stanuje u kućici za čamce – prihvata i drugog gosta.

Matje je nervozan, štaviše ljubomoran. Mister pokuša da s njim razgovara samo da bi dobio kroše u lice, tehnički nokaut u I rundi. Mister samo ustane, ode do džipa i odveze se, ostavljajući nadrkani par u svojoj kući da vode besmislene melodramske dijaloge. Igrom sudbine taj kroše sam video noć pred dodelu Oskara, a na prošloj dodeli me je pičkaranje ona dva seljaka u leptiri mašnama gore a u nanulama dole koštao tviter naloga, jer bez telefona više ne smem da pišem. Kažu „pozivao sam na nasilje i želeo loše drugima“; jebala ih dodela. Matje nije smeo to da uradi. Njemu nije ni jasno da to nije smeo da uradi. Posle razmene nekoliko mlakih udaraca u sportu zvanom melodramski ping-pong festivalskog filma, Elene uspeva da nagovori svog boksera da ode feribotom i nju ostavi. Valjda da umre. A gospodin Mister da čisti za njom, iako je i sâm bolestan.

 

KAYMAK (2022 Macedonian-Danish film)

 

 

r.: Milčo Mančevski; ul.: Sara Klimoska, Kamka Točinovski, Aleksandar Mikić, Ana Stojanovska, Petar Mirčevski, Simona Spirevska, Dejan Lilić

 

SWINGING CITY OF SKOPJE

 

Ili: Idiosinkrazija je majka. Mančevski je bio u pravo vreme na pravom mestu, sreća ga je pogledala, i uspeo je da snimi Pre kiše, film koji psihološki téži kao tuce uradaka i tri Oskara. Čovek ima utisak da mu je filmografija deblja, ali nije tako a on je sam objasnio da nije hteo da se seca da bi snimao „po svaku cenu“. Ali subjektivni je osećaj kao da je reditelj lagodno krenuo u demenciju uspešnog autora kome je sada dosadno, pa se igra s idionkrazijama, nekim čudacima na koje bi Džarmuš prste oblizivao, jer nema više ni volje ni snage za epohalne stejtmente, kako svetski tako i lokalno. A i ne sme se, brate, u ovoj postranziciji može mrak da te odnese.

U filmu je reč o dva bračna para, koji ubrzo postaju trojke, objektivno svingerske, premda je u jednom slučaju to samo da bi se napravilo dete jer ambiciozna majka „neće da kvari telo i izgleda kao slonica i prdi kao nilska konjica“.

Prva trojka, radnička klasa, stančić od 56 kvadrata: radnik obezbeđenja banke (Aleksandar Mikić; pljunuti Đankarlo Đanini, gađen kao Pera Ždera: vrat mršav kao vreteno, ručice mlitave a oko stomaka se skuplja nezdravo salo) oženjen je radnicom u buregdžinici. Ona je  Danče (Simoan Spirovska) i smrdi na burek. Mančevski je strogo pazio da ne pominje burek sa sirom, već samo burek sa mesom, popularni burek, jer bi inače bio kanselovan od Tokija – gde je bio na festivalu – do Đevđelije. Za ulogu ljubavnice (prodavačica kajmaka na pijaci) rađena je audicija: Koja glumica najviše liči na Miru Furlan? Pobedila je Kamka Točinovski.

Druga trojka, viša posttranzicijska klasa, stančuga dupleks od 240 kvadrata: ambiciozna Violetka, valjda PR makedonske Vlade, udata za glamur rok klavijaturistu Joakima (Dejan Lilić), koji tera ženu u bračno savetovalište ne bi li je nagovorio na trudnoću. Kada to ne uspe, Violetka se doseti jadu i jednostavno kupi neku dalju rođaku (koja nije disala 2 minuta posle porođaja pa je opičena) po imenu Dosta (Sara Klimoska, pobednica na natječaju: Ko najviše liči na Sonju Savić?, zabunom tokijskog festivala dvaput pomenuta u kastu i pod prezimenom Pankovska; jamačno dobila 2 honorara).

Da li je ovakvo svingovanje uopšte realno na našem brdovitom Balkanu? Apsolutno jok, ali festivali vole ovakve idiosinkrazije, sve ovo bi se moglo i na Brodveju inscenirati, u Helksinkiju usnimiti, u Antverpenu, u Tbilisiju i Temišvaru, a bogami i u Plovdivu. Ipak, Mančevski je tome pristupio kao španski i južnokorejski editelji – pomaćedonisao je sve do jaja, ovo je totalno maćedonski uradak.

Mesto radnje: postranzicijsko Skoplje, grandioznim krstačama i spomeničetinama unakaženo u Gruevskijevoj Makedoniji, kojom drmaju državna grđevniska mafija i pravoslavlje, što se meša u sve, i u pomenuti biznis i pandemiju, ali to je metnuto kao šafran, maltene u nanogramima, da se mnogo ne talasa, ali i tako je beskrajno angažovanije od naše uškopljene kinematografije, koja od Gaja Ričija ni makac.

Petar Mirčevski je imao lepu epizodu kao ujka Bogdan. Film kalkuliše s balkanskom publikom utoliko što srpsko-hrvatsko-bosanske korifeje muzike i sporta tretira kao naše, a kada prodavačica kajmaka, „Mira Furlan“, kaže da je bila u inostranstvu samo u Zrenjaninu, a ćerka onog prvog para (izgleda kao Sjuzi bez Benšiz, udata za Mormona u Solt Lejk Sitiju da bi dobila Zeleni karton) preko video FB Mesindžera pita: „Da li je to u Rusiji?“, jasno je da će se publika diljem bivše SFRJ slatko nasmejati.

Fut fetišisti i ljubitelji prirodnih sisića će uživati. Taman kada smo očekivali nekakav otvoreni kraj, nastupa trilerski kraj koji  malo uzburka film.

Maćedonska crkva – još malo pa kao Mormoni u Juti – voze se u rimtutituki kamionetu i nešto bogorade o vakcini i virusima i ovo je jedan od retkih filmova koji je do daske koronski – maske frcaju na sve strane, a uspešna PR menadžerka Violetka, kada dođe u goste rodbini (koje se inače stidi, dok su oni pali na dupe što je gledaju na televiziji), pa kad je ponude slatkom i vodom, najpre isprska kašičicu alkoholom. Iza sebe čujem reakciju nekih u sali DKC-a:. „Koja idiotkinja!“.Aaaa, neće naš narod niko da prevari tim fazonima o virusu... Bezopasni ubod u telo građevinske mafije vidi se u sceni u kojoj virusofobna Violetka hvali jedan Vladin projekat: „Nije li ubava ideja da se park iz grada izmesti u njegovo prirodno okruženje – planinu?! A umesto parka izgradićemo poslovno-stambeni kompleks sa krematorijumom i 456 zgrada u kojima će stanovati 72.262 čoveka!“

E, da, neko bi mogao da priupita: A šta je simbolika kajmaka? Nikakva. Kao ajvar u „Ajvaru“ – mekgafin.

DECISION TO LEAVE/헤어질 결심 (2022 South Korean film)

 

 r.: Park Čan-vuk; ul.: Tang Vei, Park Hae- il, Li Jung-hijun, Go Kijung-pio

 

NISKE STRASTI NA KOREJSKI NAČIN

 

Za ovaj film je Čan-vuk dobio nagradu za režiju prošle godine u Kanu, on je Tarantinov miljenik, "poznat po crnom humoru", kažu svi. A meni je ovo prvi njegov film. Bruka. Kupio me je odmah na početku sledećim dijalogom između depresivnog ali inače uzornog detektiva Jang Haea (Park Hae) i njegove pametne i obrazovane supruge Jung (Li Jung); oni se naime viđaju samo vikendom, jer  ne samo što mnogo rade, već i žive u različitim gradovima. Detektiv je senzitivan, picajzla u odevanju i i na poslu (ima 6 unutrašnjih džepova na odelu i 12 na mantilu, nečim zadužio krojača, ne sećam se čime), simpatičan i – ume da kuva! On svojoj voljenoj supruzi posluži uksunu, hranljivu juhu i dijalog koji pomenuh glasi ovako:

 

„Znaš šta su mi rekli moji roditelji kada sam im došla u goste poslednji put?“ – pita retorički Jung dok slatko srče supu.

 „Ne, kaži“, kaže Jang Hae, takođe slatko srčući.

 „Šest od deset vikend brakova se završi razvodom, inače kako vam ide?!“

 „I šta si ti odgovorila?“, pita on, tek tako.

 „Pedeset posto brakova bez seksa se raspada, a inače kako ste mi vi?!“

 

I detektiv se nasmeje.

Elem, to je labavi ali stopostotno pojužnokorejisani rimejk ne toliko Niskih strasti, koliko rimejk sikvela s Dejvidom Morisijem, ali to je to. Penzionisani službenik odeljenja za imigrante nađen je mrtav na planini jer se njegov hobi – alpinizam – pokazao smrtonosnim. Da li je to slučajan pad, , samoubistvo ili ubistvo, pitanje je sad. I opet crnohumorni uspon dvojice detektiva (Jang Hae ima trapavijeg partnera Su Vana /Go Kijung/) na vrh brda zasmejava publiku u dvorani. Udovica Song (Tang Vei) sve čini da bude sumnjiva, štaviše kao da želi da se samoinkriminiše. Ona je seksi i samosvesna. Detektiv se zaljubi i lično preduzima nadgledanje osumnjičene. Reditelj to prikazuje doslovno: u kadar pored praćenog objekta smešta i detektiva, čime se podcrtava njegova rastuća zetelebanost. Nisam mogao da se ne fasciniram južnokorejskim standardom života. Oni za sve imaju mini robota ili mikser, detektivi se, na primer, u kolima na zadatku masiraju nekim vibrirajućim čudima, Južna je Koreja naučnofantastično društvo ergonomije i blagostanja. Ako su im i zatvori humani, štampa slobodna i profesionalna a ideal Švedska Ulofa Palmea – eto pravog mesta za iseljenje. Jezička barijera? Sitnica; još je Jordan Ivanović dok je komentarisao iz Seula 1988. otkrio da je korejski jezik od svih slikovnih jezika najlakši za učenje, slažeš slogove kao Lego kockice i bog da te vidi.

Song vrti detektiva oko malog prsta, a kada istraga (isprva) pokaže da ona ima čvrst alibi, niko srećniji od njega da je skine s liste sumnjivih. Padne i seks, brak se klima, da li tu velike ljubav ima? Song je strastvena nikotinska ovisnica, što je još jedan namig u pravcu Niskih strasti. Ubrzo se, međutim, pokazuje da je njen alibi šušalj kao đevđir, jer ga je obezbedila senilna bakuta (Song je inače po zanimanju negovateljica starih lica), koja pojma nema ni gde se nalazi i koja je godina, a kamoli koji je dan.

Prođe godina dana (u filmu) a strast nikad, Jang se preselio u drugi grad, da bi bio sa ženom svaki dan, a tamo se preselila i Song, koja već ima novog muža, nekog gurua za investicije. Dva para se sretnu na ribljoj pijaci. Uskoro će biti ubijen i taj Songin muž... Detektiv je dotle moralno skrhan i, premda je dotle bio oličenje marljivosti i poštenja, prava jedna simpatična picajzla, sada jedino misli o tome da zaštiti ljubavnicu zbog koje mu je u međuvremenu i brak propao. Radnja filma nije mi bila toliko nejasna kao što sam strepeo da će biti na osnovu nekih kritika, brzo sam skapirao ono začudno kadriranje koje doslovno ilustruje nadgledanje durbinima i teleobjektivima, a i one početne „vremenske sinkope“ su ubrzo prestale, a bočna linija radnje s novim kolegom, tačnije opičenom koleginicom („inspektore, vi ste legenda! Kako ste znal ida su kornjače dobre protiv depresije kod muškaraca?!“) u drugom gradu, i s onom pljačkom kornjača (!)  zaista je smehotresna, film uopšte ne gubi na tempu posle onog fast and furious početka. Samo što je sada detektiv etički izbušen i preko volje uviđa da ima posla s istraumiranom lujkom. Njih dvoje igraju melodramski ping-pong s tužnim krajem. Song ostaje zagonetka, Šeron Stoun s osećajem krivice, možda?! Poslednja scena je lepa i strašna, što bi rekao Branko Ćopić: Jang očajnički traži Song na obali okeana, ne znajući da je plima pokrila njen samoiskopani grob u pesku, on hoda po groblju svoje ljubavi, zalazeće sunce je veličanstveno, talasi zaglušuju njegove reči u telefonu, i kao i uvek samobica svoju tajnu nosi sa sobom...

 

Kompozitor Jo Jeong-vuk je većim delom filma imitora Malera, a u trenucima kada je i publici jasno da je Song verovatno zločinka – nikog drugog do Vagnera. Lajt motiv je ipak šlager koji obožava senilna bakuta, „The Mist“ neka prerada zapadnjačkog hita (tako barem piše u scenariju kome ne treba previše verovati) i on mnogo liči na jedan hit s Opatije s početka 1970-ih. Jedan od retkih filmova s ovogodišnjeg Festa koji bih da pogledam opet.

OVUDA ĆE PROĆI PUT (2023 Serbian film)

 

r.: Nina Ognjanović; ul.: Jana Bjelica, Zlatan Vidović, Radovan Miljanić, Svetozar Cvetković, Pavle Čemirikić, Eva Ras, Igor Filipović, Vladimir Maksimovć, Ninoslav Ćulum

 

SVE ŠTO JE IZ SANDENSA, DOBRO JE

Svetozar Cvetković je dežurni matori keša u 99% nezavisnih uradaka, uskoro će da glumi i njegova figura od stiropora u prirodnoj veličini.

Mesto radnje je nekakav polugrad, po naglascima i arhitekturi, reklo bi se predgrađe Bosilegrada ili selendra pored Novog Pazara ili Čačka. Njivu ne videsmo.

Ovaj film nije o selu, već više palanački, poljoprivrednike ne uočismo, već samo polugrađane oko urbanih punktova – privatna kasapnica, prodavnica, milicajac kao singedoha za žandare, birtija bez birtije, jedan sto kao sinegdoha za kafanu, itd. Dragoslav Lazić se nekada vajkao da srpska televizija neće da snima serije o seljacima jer „našim gledaocima i urednicima su zanimljiviji sentimentalni problemi gaučosa u Južnoj Americi i kosača pirunča u Aziji od Šumadinaca“, pa je Radoš Bajić pokupio kajmak. U ovom filmu nema „alo alo seljačkog naglaska“, ali ima balkanske krčme u kojoj se ne valja zateći kada se ugasi svetlo.

Film je podeljen u 2 dela, najpre ide dan 2, a posle ide dan 1. To, na primer,  objašnjava razliku u ponašanju policajca Voje (Igor Filipović, odličan, kao Slobodan Aligrudić u „Više od igre“, on je zapravo ukrao film!) prema dvojici blizanaca (Maksimović i Ćulum) koji uspešno glume da su retardi. Tako je đed Đura u prvom delu podlegao infarktu od preteranog trčanja (da uhvati ne znam koga, valjda „Novog“), a u drugom se povampirio živ i zdrav. Dok se nisam setio te pretumbacije, mislio sam da je to zbog toga što se film snimao godinama, kao što je u nas običaj. Đuru je inače igrao Ljubiša Ristić u nekom čudnom kameu, mnogo je viši nego obično, mislim da su ga izdužili pomoću kompjuterski generisane imaginacije; producent mora da se prilično istrošio. Ne znam zašto se i ovaj film ne reklamira kao poslednji film Radovana Miljanića. Naši filmovi se po pravilu snimaju godinama, tako da mnogi naš glumac ima po nekoliko poslednjih filmova... Miljanić ovde igra jednog od 2 i po džangrizala, drugi je gazdaričin muž (pomenuti i preurbani Cvetković), a pola džangrizala je policajac Voja.

 Najbolji momenat u filmu je homoseksualna privlačnost između berberinovog sina (Čemerikić) i Voje, koja (privlačnost) se mogla mazati na hleb poput topljenog Zdenka sira.  

Ova pretumbacija dana 1 i dana 2 stvara začudan efekat koji filmu daje pametniji izgled nego što zaslužuje. Humor koji se ovde primenjuje u tradiciji je gruzijske komedije iz Brežnjevljevog doba, kada su se mnogi ložili da tu ima bajagi subverzije neke, u jednom kratkom periodu festivali su se palili na to kao danas na zatvorske turske, libanske, sirijske i iranske filmove. Šlepajući se na ono „manje je više“, navodno ostavljajući gledaocima da domisle ono što nije pravo ni smišljeno, poturen je jedan kratki igrani film pod plaštom „svežine“, „novog pogleda na naše selo bez naglaska“, i ne znam čega. Jana (ekspresivna Jana Bjelica, koja je tako mogla i na nekom fjordu, na Bledu, u Nešvilu, bilo gde), u krvavoj haljinici i u baletankama trči po džombastom terenu. Možda da javi da su „Novog“ (Zlatan Vidović) ubila dva loša? A ubili su ga zato što je ona iz ljubomore rastrubila da je on ljubio nečiju sestru. A verovatno nije, već se ta nečija sestra samo hvalila... Čamotinja palanke, koja svaki predlog za boljitak odbija kao u drami Kante ili kese Gordana Mihića, želja ženske čeljadi da ode u veliki grad (odnosno na more), nasilje koje visi u vazduhu čim se neko nov pojavi – sve to deluje kao mlak čaj od triput upotrebljene kesice. Sve nešto pozanto, samo ne mogu da se setim odakle. Eh da smo videli ljubav berberinovog sina i policajca...

Kada se film završio, krene odjavna špica a ja ustanem da obučem jaknu (inače švedsku vojno mornaričku, kupljenu u Kopenhagenu 2010, a ipak mejd in Čajna), kad – neko me dira po levoj ruci u predelu lakta. Šta bi? Neki ljudi iza mene bi da vide odjavnu špicu, pa im smetam. Malo je neotesanijih stvari od toga da dirate nepoznate ljude s leđa a da se najpre ne obratite, barem nakašljete ili kažete nešto. Nevaspitanije od toga je samo laktom udariti u leđa ili krsta, pucati mučki iz revolvera u leđa, zabiti nož u lopaticu kao Moniki Seleš i slično. Taj troglodit je mogao lepo da se pomeri ulevo da vidi faking klousing kredit a u svakom slučaju da se jezičkim izričajem obrati pre pipanja. Koja sve goveda danas idu u kinematografe.

INFINITY POOL (2023 Canadian-Croatian-Hungarian co-production)

 

r.: Brandon Kronenberg; ul.: Aleksander Skarsgor, Mia Got, Kleopatra Kolman, Tomas Krečmar, Jalil Lesper,

JA SAM TE KLONIRAO, JA ĆU TE I UBITI!

Kada Gabi Bauer (Mia Got) za stolom kaže da glumi u reklamama (dok ne nađe pravu ulogu) jer se specijalizovala da sve uradi s najgorim mogućim rezultatom, pa uzme da to demonstrira tako što pokušva da iseče zemičku tupim hotelskim nožem i pritom se prenemaže (e da bi gledalac poželeo solingen nož za hleb i leševe iz naših crnih hronikâ) to je dašak Kronenberga ćaleta iz njegovog poslednjeg dobrog horora (posle čega je napravio samo još dva dobra filma, dve atipične akcije): dosetljivo, originalno, bez suštinskog sadržaja, besmisleno.

Film počinje kao arthaus psihološki erotski triler, a posle se uvodi tvrda naučna fantastika, taman kada bismo od normalnog reditelja očekivali seks, sudsku dramu, zatvorski film i razrešenje motiva bračnog para Bauer.  Ovde imamo samo seks. 

U fiktivnoj  – verovatno azijskoj a sigurno futurističkoj – zemlji koja živi od turizma i komercijalizacije svojih kulturnih običaja koje prodaju u vidu etno festivala, letuju propali pisac Džejms Foster (Skarsgor), koji izgleda kao mladi Džulijan Sends s mišićima Viga Mortensena i supruga mu Em (Kleopatra Kolman) koja izgleda kao basistkinja u bendu Toma Petija u „Mapet šouu“ da je to bogu plakati. Maske festivalskog fašnika liče na posmrtne maske Miča Mekkonela. Oni se upoznaju sa zlokobnim parom Gabi i Alban (Jalil Lespert) Bauer. Isprva nije jasno da li je Alban otac ili šugar dedi. Brzo se to razreši. On je šugar dedi. Piščeva žena je ćerka izdavača. Gabi je izuzetno seksepilna, ona prosto navali na smotanog pisca, i ponudi mu bijela njedra u bikiniju na izvol’te dok mu govori: „Čitala sam vašu knjigu i obožavam je“, njen govor tela, usana i reči poručuje: „želela bi hda ti ga popušim i oližem jaja i turim jezik u čmar“. Pisac naravno najviše pada na laskanje o svom književnom delu. Šugar dedi i šugar žena se tokom celog filma potpuno ignorišu, ali izdržavana lica u ovim brakovima, pogađate, na korak su od toga da se po’vataju.

Bračni parovi odu na izlet iako je to zapravo zabranjeno, jer „u zemlji vlada diktature, korupcija, kriminal, turisti su sigurni samo u risortu“, ali Bauerovi im kažu da su to već radili. Oni se lepo provedu na ubavoj plaži (kâ Kraljičina!), roštiljaju, brčkaju se, ali od seks on d bič, gledaoci su dobili samo – qwrc. Naime Gabi priđe piscu koji piški i izdrka mu pošteno. Žurio sam na poslednji prevoz (i ne stigoh ga) pa nisam pročitao na odjavnoj špici ko je body doubler za tu kitu. Za Mariju Končitu Alonso, međutim, znam: Liza Marija Stanja.

Uveče treba da se vrate, svi su pijani osim Džejmsa koji se dobrovoljno prijavi da šofira. Na mračnom putu nakratko otkažu farovi, što je dovoljno da Džejms pregazi jednog domoroca kô zeca. Oni se vrate u risort nadajući se čudu. Ali sutradan ujutru na vrata Džejmsove sobe neko grubo kuca, tačnije – lupa. To je detektiv Treš (Tomas Krečmar): „Džejms Vilijem Foster?“ „Da...“ „Pođite s nama!“ I uhapse oni svu četvorku.

Odatle bi se dalje lepo moglo u raznim smerovima, ali Brendan ide ćaletovim stopama – u naučnu fantastiku i pornić. Bio bi ovo dobar kratki igrani film u rukama Lordana Zafranovića.

U toj fiktivnoj azijskoj zemlji ima zakon da počinioca zločina može da ubije rođak ubijenog. Ali, tu dolazi fantastika: zemlja ima tako naprednu nauku da je sposobna da stvori ubičinog klona, pa domorodac ubije klona a ne original. U scenariju se uzgred kanda objašnjava da je to zato što su naučnici u ovoj zemlji – za razliku od uskogurdih i zadrtih zapadnjaka – usmerili pažnju na ono što su zapadnjaci zanemarivali. Ne rekoše šta je to. Vrlo bleskasto meko naučnofantastično objašnjenje. Osim toga – ovo se zasigurno zapitao svaki gledalac – a zašto praviti klonove samo u tu svrhu? Zar to ne otvara neslućene mogućnosti (pa i za neke gadne zloupotrebe)? I ako su već sposobni klona napraviti, zar onda nisu i druge stvari za dobrobit naroda (pa i čovečanstva)  mogli načiniti, umesto da ostanu nerazvijena diktatura kojoj je turizam sve i svja? Ali to su normalne nelogičnosti u SF-u. Zauzvrat je proces kloniranja napravljen kenraselovski: čoveka skinu, uzmu mu meru kao u krojačkom salonu, na glavu mu metnu neku kapu koja liči na prezervativ, u usta mu stave gumenu protezu tako da ne može da ih zatvorii, i nateraju ga da uđe u prostoriju punu nekog soka od drenjina, onda zamandale vrate pa kroz neke cevi puste sok od kupina, Kamo bioelektrika i neuromehanika? Oni prave vudu lutku u prirodnoj veličini, koliko ja kao seljak vidim, ali ipak tvrde da klon ima celokupno sećanje originala. Original mora da prisustvuje pogubljenju svog klona a posle dobije urnu s njegovim pepelom. „Kao suvenir!“, kaže detektiv Treš.

Gabi pokaže Džejmsu nekakav LSD tamjan koji je i afrodizijak. Scene seksa liče na kraj filma „Nasledstvo“ Ričarda Markanda. 

Još jedan odsev ćaletovštine je pitanje koje se postavlja na žurki u čast povratka osuđenog i pogubljenog: a šta ako se klon izvukao a ubili su original?  I to je bila propuštena šansa za filozofiranje. Osim Baureovih na toj žurci su još neki likovi, tvrdoglavo snimani s leđa u dugom kadru, i nisam ih upamtio, ali ta ekipa se ludira iz sve snage. Oni plate potkupljivom Trešu da izradi još jedan Džejmsov klon i podmetnu mu ga da ga premlati.Iz nekog razloga oni se brutalno šegače s Piterom,a  zašto - neka mi pogađamo.

Dalji tok radnje je nekakva pinterovština, Gabi ima sve bolji britiš eksent i  reći ću samo još to da Džejms na kraju u kofer spakovao ne jednu, već tri urne. Ta poslednja trećina vuče na one filmove koji su snimani šezdesetih i početkom sedamdesetih u doba svinging kulture, od Britanije pa do Italije, to su bile one arthausovske besmislice (i Polanski je snimio jednu takvu) u kojima su samo jednom igrale mnoge lepotice, da bi se – kao konobarice u kafanama po našim ibarskim džadama – dobro poudavale za reditelje, rokere, umetnike i šansonjere.

Čini mi se da su scenama golotinje koristili kompjuterske smokvine listove, kao u „Široko zatvorenih očiju“.

Brendan je ponos i dika svog tatka, negde ga je nadmašio, negde je skrenuo u besmislice, utisak je kao da gledamo kloniranog Dejvida kome se nešto poremetilo, ali se nadamo da će se oporaviti.

Pre ovog filma prikazan je „Sin“ i pre projekcije je neka žena je ušla u salu na ona vrata s desne strane; da li je to bio dobar štos da se film pogleda bez ulaznice, ne znam. Ubrzo je metnula kapuljaču. Kada sam ušao na projekciju „Beskonačnog bazena“, oko njenog sedišta sam zatekao ovaj svinjac:

THE SON (2022 French-British-American co-production)

 

r.: Florijan Zeler; ul.: Hju Džekmen, Lora Dern, Vanesa Kirbi, Zen Mekgrat, Hju Kvarši

 

BELO, VOLIM TE ZIMZEBELO (1)

 

Amerikancima (osim Timu Bartonu i Vesu Andersonu) danas nije dozvoljeno da snime ovako „beo“ film. Ali dosetili se Holivuđani (ovaj film ima Univerzalovu špicu),

a i Francuzi su se dosetili, pa zovu tzv. strance. Stranci, a plavooki? Ma, daj. Uostalom, zašto u idealnom timu francuske fudbalske reprezentacije iz 1980-ih nema Žana Tigane? Eto, rekao sam. Moram da priznam da već godinama ne mogu ni mrtav da se uživim u probleme crnaca u korporativnoj Americi ili afrikanskih Arapa u Belgiji i južnoj Francuskoj. Eto, rekao sam. Preča mi je nepravda prema srpskom narodu, bre. Znači, ovo je film kao iz perioda fiskalne cirka 1966. godine. Naredne godine izađoše Pogodi ko dolazi na večeru i U vrelini noći, a već 1968. je počeo bleksplojtešn filmom Krvava podela Gordona Fleminga, gde Džim Braun u sinemaskopu pokazuje svoje ragbi mišiće a ljuba mu je plavojka. Ali i danas se u Merici može snimiti beli film kada daš Francuzu da piše i režira. Florijan Zeler je barokno svestran: slavan romanopisac, izvođeni dramatičar, a onda je poželeo i da režira jer je tako u mogućnosti. I evo belog višeklasnog filma, u kome ravnopravno glumi i unutrašnji enterijer bogatog doma (sa sve hladionikom za vino), a jedini crni lik je primarijus koji predlaže da sina zadrže na lečenju. (Sadržaj američkih frižidera i smočnicâ mi je vazda skretao pažnju s radnje slešer horora 1980-ih: posebne police za sladoled na štapiću, aparati za kocke leda itd.) 

Uostalom, ovo je postfrojdovska porodična drama s idealnim brojem likova za pozorište – između 4 i 6 – pa normalni amerikanski reditelji koji su završili Višu školu Političke korektnosti u nekom kampusu ne bi ni uspeli da miljanićevski po ključu ili kao u reklami za Radensku ♥ ♥ ♥ naguraju sve što bi želeli: jednog crnca, jednog hispanoamerikanca, jednu gej osobu, jednog pegavog nacoša, jednog alchajmerovca, jednog Rusa komšiju s atomskom bombom u podrumu, jednog Kineza zaposlenog na odgovornim zadacima u hemijskoj fabrici i slično.

Zeler snima trilogiju i ovo je drugi deo. Za Oca je Entoni Hopkins dobio Oskara i ovde se on pojavljuje kao kameo, da podseti i da kaže ono što bi možda bolje bilo da je prepušteno gledaocima da sami zaključe. Hopkins je malčice uvenuo, izgleda kao svoja bleda fotokopija, pojava mu je kao Rutger Hauer na samrti, glas mu je prilično ufitiljio, pandemija ga je unazadila, onaj boravak u vili od 300 miliona kvadrata, ona samotnička patnja dok je muzicirao na koncertnom klaviru u muzičkom salonu veličine Kolarca, pa slikao na Jutjubu u ateljeu veličine Sajma, i slao poruke o distanci i prevenciji, ta izolacija ga je sredila kao naše penzose policijski čas ili Staljina onih 5 godina u bunkeru za vreme rata. Isto se dogodilo i Patriku Stjuartu; on je postao tetka koja štrika i čita Šekspirove sonete na Jutjubu. Dik Van Dajk i Mel Bruks su sada samo svoje senke, a umeli su da igraju badminton 2 sata nedeljno u Central parku. Kud ja odoh?

U Nevjorku gradu u onim zgradama od cigala koje znamo iz tolikih filmova, Piter Miler živi san svakog muškarca od +50: ima mladu ženu, bebača sina, uspešan posao na visokom spratu nevjorškog nebodera i pozvan je u izborni štab demokratskog crnog političara. Piter je Hju Džekmen, koji izgleda duševno i karakterno kao Ričard Krena, a kul i tajanstveno kao Sem Šepard. U tim godinama vitak tako biti...! Njegova žena Bet (Vanesa Kirbi) seksi je i predana, čovek bi pomislio da je sin iz filma Otac prevazišao sebičnog i odsutnog ćaleta. E, ali ne bi psihoanalitičari toliko mnogo ’leba jeli da je tako. Amer je kao Džon Vejn ili Gari Kuper ili Vilijem Holden – on ćuti i nikome se ne poverava, jedino kaže „let’s go“ ili „I reckon“, ni ženi se ne poverava, ali od 1950-ih kreće navada psihoanalize i moda lepih zuba. I zubari i psihići postadoše u narednim decenijama najbogatija struka u SAD.

U ovakvu srećnu familiju koja nikako nije za američki film osim ako ih ne kidnapuju i zakolju neki teroristi, bane bivša žena Kejt (Lora Dern, ostarela jadna, le-leee) i kuka na njihovog sina, Nikolasa (Zen Mekgrat), derle u najgorim godinama, manipulatora, s jednim polupokušajem samobistva (ili je to samopovređivanje?), begunca sa časova i profesionalnog depresivca.

Piter iz keca prihvata da uzme sina na staranje (publika odmah zna da će to biti ’rani kuče da te laje), misleći da je to mačiji kašalj biti ćale tinejdžeru a najviše zato da bi se iskupio što je napustio prvu familiju i oženio se mlađom. Ali i iz još jednog razloga, kojim se gledaoci direktno gađaju u glavu: naime kada Piter dođe u goste ocu (Hopkins) i za ručkom mu slavodobitno saopšti kako će da odbije premeštaj u Vašington i rad u izbornom štabu „jer je potrebniji sinu“, deda to odmah skrozira i podsmehne se da grublje ne može biti: „Zato si došao, znači, da mi kažeš kako si bolji otac Nikolasu nego što sam ja bio tebi? Čoveče, imaš 50 godina i još kukaš što ti nisam bio po volji? Zar nije vreme da kreneš svojim putem? Preboli to, jebo te bog, preboli jebote, i idi dalje!“ (A za ručak bila opasna pačetina... Piter bi jamačno uzeo još, ali je žurio da se pohvali tati.)

Nikolas je manipulatorska hulja, on samo čeka priliku da Bet i Piteru zameri što su se Kejt i Piter razveli. „Da li si znala da je on oženjen?“, pita on Bet. Pasivno-agresivni ucenjivač, little piece of shit. Gledaocima je jasno da je Nikolas u stvari osmi putnik, sa zadatkom da sruši svaki dom u kome se nađe, ali roditeljska je ljubav slepa. U filmu Natural Enemy Daglasa Džeksona iz 1996, poslednjem pokušaju da uđe u „stardom“ za Vilijema Maknamaru, on igra ambicioznog omladinca koji se useljava kao podstanar u familiju karijerističkog Teda Robardsa (Donald Saterlend) i sjebe im familiju, siluje čoveku sina i navede mu ženu na pobačaj. I to je upravo ono što Nikolas (metaforički) radi i to  u najidealnijim uslovima koji se mogu zamisliti. Dirljivo je kako je otac Piter slep pred očima i u jednoj od boljih scena – „časovi plesa“ za smotanog sina – kamera se pomera s razigranog bračnog para na Nikolasa, koji je opet u najmračnijoj depresiji. Kasnije je u jednom trenutku nagovešteno da bi on mogao da naudi i mladom polubratu. Ali Zeler je Francuz koji je u Univerzal došao da se raskusura sa svojim roditeljima, ne da snima horore i slešere.

Znate ono kada su filmovima (između ostalog i u Nepoznatom iz Nord ekspresa) sportisti glavni likovi, ali ih nikada ne vidimo kako treniraju (osim boksera), oni su usnimljeni uvek „na kraju“ treninga kada stave peškir oko vrata i priđu stolu gde ih čeka bokal limunade. Ili kada poslovni ljudi „mnogo rade“, ali su usnimljeni uvek kada ih prekine telefonski poziv ili kada kreću na ručak. Tako i ovde Piter na poslu uglavnom vodi teške porodične razgovore, a na važnim sastancima mu misli vrludaju. To naprosto nije moguće tako.

Film doživljava vrhunac u 55.-om minutu kada Bet vikne Piteru: „Zar ne vidiš da se njim nešto nije u redu?“, a to čuje Nikolas koji stoji iza nje. Tu bi Amer krenuo u psihološki horor (kao u Prirodnom neprijatelju, na primer ili u filmu The Good Son), ali mi samo gledamo kako Piter odustaje od posla u izbornom štabu finog demokrate koji bi da se brine za mediker. Kada posle pokušaja samoubistva smeste Nikolase u ludaru, treba doneti odluku da li da tu ostane silom, jer odbija tretman. Isprva Piter i Kejt odluče da prihvate savet primarijusa (Hju Kvarši) i tu bi jedan „Halmarkov“ film za matine stao. Tužna ljudska priča. Ali oni se na izlazu predomisle i povedu Nikoalsa kući. I tu bi bio jedan kraj u Diznijevoj verziji. Posle prospavane noći Nikolas im kuva kafu, jutro je vedro, porodična idila. I tu bi u francuskom filmu bio kraj. Ali ima još. U epilogu koji vonja po stravi i užasu, očekivao sam da iza zavese, kao Džejson, bane Nikolas s nožem ili pištoljem. Ali, ovo je još gore, što se dešava s plakanjem čoveka od 50 leta. Svi citiraju onoga manijaka Dostojevskog o dečijoj suzi, ali najteže su suze 40-godišnjaka i 50-godišnjaka.

AS BESTAS (2022 Spanish-French movie)

 

r.: Rodrigo Sorogojen; ul.: Deni Minoše, Marina Fois, Dijego Anido, Luis Zahera, Marije Kolom(b)

*  *  *

Zasnovano na istinitoj priči: sredovečni par Francuza se preseli u galicijsko selo, nameran da se bavi održivom poljoprivredom i tu ostari na miru, ali – meštani baš ne ljube mnogo Francuze kao naciju i osim toga preziru te ekološke kerefeke, već bi radije Norvežanima za skupe pare prodali placeve za vetrogeneratore. Francuzi, simpatični i dobrodušni bucko Antoan (Deni Minoše) i otresita i lojalna Olga (Marina Fois) odbiju da potpišu ugovor s graditeljima vetrogeneratora i tako pomrse konce neukim domorocima, pre svega braći Ksanu i Lorenu (Luis Zahera, odnosno Dijego Anido), koji počnu da primenjuju sve vrte nasilja, od podjebavanja po nacionalnoj osnovi, seksualnih insinuacija, ometanja poseda, trovanja vode za navodnjavanje i na kraju se sve to završi ubistvom.

Napetost, mržnju, strah, zlo – moguće je seći nožem u dugim scenama snimljenim u jednom cugu, braća liče na „incestaše“ iz Burmanovog Oslobađanja a tako se i ponašaju, kao najgore siledžije koji, kada nanjuše kakav znak načitanosti i finoće, kreću kao ajkule na krv (to ja samo citiram Opstanak i Diskaveri čenel, ako je u međuvremenu ustanovljeno da stvari stoje drukče, kao što je kukolj odavno rehabilitovan, onda mi sleduje kanselovanje ako ikada budem zašao u kružoke morskih biologa u Nevjorku i Bostonu).

U jednom trenutku sam se uplašio da film ne pođe u pravcu Pasa od slame na galicijski način. Jer kada je Antoanova udovica ostala sama pa joj u goste stigla ćerka... To nije prikazano (možda izostavljeno iz istinite priče?!), ali većim delom filma se napetost mogla fizički osetiti u publici. Kompozitor Olivije Arson je napisao odličan skor, bilo je tu svačega, udaraljki koji upozoravaju na dolazak King Konga, pa do depresivnog i užasavajućeg testerisanja violončelima. Sad mi pada na pamet da je muzika ovog puta zaista bila deo filma. Snimatelj Aleks de Pablo je oslikao galicijska brda vrlo neturistički, kako i treba, čak i u proleće i leto nema tu neke rapsodije boja, mukotrpan rad u povrćnjaku je dat u tonovima pečene sijene.

U dugom dijalogu koji prethodi tragičnom epilogu, Antoan pokušava da se raskusura sa Ksanom u jedinoj lokalnoj birtiji. Ksan se inače izražava dugačkim, ironičnim rečenicama kao da mu je Šekspir pisao replike, ali to što on kaže zapanjenom Antoanu (koji deluje kao predstavnik EU u susretu s kanibalističkim pigmejcima i vlasnicima ogromnih mangoa) – esencija je ksenofobije i odmah iz nje proizlazećeg šovinzima, mržnje prema obrazovanim ljudima i svakom organizovanom radu, to je esencija zavisti kao u Šćepanovićevim „Ustima punih zemlje“: a šta ti misliš da si bolji od nas?! S takvim bolidima nema dijaloga i koliko god čovek popuštao, oni će jače da zategnu. To Antoan iz ponosa odbija da shvati. On u jednom momentu, kada ometanje poseda i pravljenje štete još nije izgledalo tako gadno, kaže ženi: „Borićemo se, je l da?“ „Nismo došli ovamo da se borimo!“; odgovara ona.

Antoan je „nestao“ što se tiče Olge, ali mi u sali smo videli dugu, mučnu scenu u kojoj su dva ružna i zla brata degenerika bila jača od Miloša. On je pre nego što je ubijen, pod lišće sakrio video kameru kojom je, jadan, već nekoliko puta pokušao da dokumentuje progon ali lokalna policija se uopšte nije pretrgla da reaguje (u poslednjem delu filma ćerka koja dolazi u goste posatvlja razumno pitanje: „Zašto policija ne pomaže u potrazi. već to majka radi sama?!“. Olga, koja je dotle bila za to da prodaju imanje i odu negde gde je sigurnije, odjednom rešava da ostane, da sama obrađuje zemlju i za svoj groš traga za mužem, a povremeno, makar na pijaci, mora da se nađe oči u oči s komšijama za koje veruje da su joj ubili muža. Ćerka ne može da je nagovori da pređe da stanuje kod nje. Taj dugačak dijalog majke i ćerke na kraju malo me je zaboleo. Mislim da je to tragičan nesporazum i da je ćerka ipak, barem donekle, bila u pravu. Nisu  nam predočene sve činjenice iz porodične istorije, ali meni je nešto trulo u tom dijalogu, tu sam na strani ćerke.

Film ima veličanstven kraj, ipak. Nakon što je pronašla video kameru, Olga – protivno svakom zdravom razumu – odlazi komšijama i traži da razgovara s njihovom majkom, zlom seljančurom kao da je izašla iz pripovedaka Gi de Mopasana (on je tako mrzeo seljake...) i kaže joj: 

„Vaši sinovi će uskoro da idu u zatvor. Ubili su mi muža. I vi ćete ostati ssami kao i ja. Ako vam nešto bude trebalo, znate gdesu moja vrata!“

 

Ne znam koliko je ovo autentično, ali lepo zvuči. Uskoro su pronašli i telo... Olga ispraća ćerku Mariju (Marija Kolomb) na autobus. Izgleda da su one teške reči zaboravljene, ali ožiljci mora da su ostali. Filosofija palanke u galicijskoj praksi usred EU.

IL PRIMO GIORNO DELLA MIA VITA (2023 Italian film)

 

r.: Paolo Đenoveze; ul.: Toni Servilo, Sara Serajoko, Valerio Mastandrea, Margerita Bui, Gabrijel Kristini (dete)

Odavno se više na ovu temu ne prave edukativni filmovi sa Džejmsom Stjuartom i debeljuškastim matorim anđelom, koji liči na naše doktore opšte prakse: uvek imaju penicilin u torbi i ohrabruju prijatelje da loču špricer uz antibiotike, ne, danas se tako (u Americi) snimaju filmovi kontra abortusa, razvoda, ateizma i mešovitih brakova. (Kako misliš „mešovitih“?, neko bi mogao da priupita. To je duga priča.) O temi samoubistvo (=ima li Boga?) danas mora drukče i s otvorenim krajem. Na primer, kao u drami The Sunset Limited Kormaka Makartija (kod nas prevedeno kao „Voz“, igra se u Zvezdara Teatru, preporučujem da pogledate ako niste) ili u drami Posetilac Erika Emanuela Šmita. Tu se o smrti i smislu života (a tu je nezaobilazno i samoubistvo) mudruje sve u šesnaest; ako je čova pametan, načitan, duhovit, pije malo ali dobro, izvaljuje uspele ironične i samorionične opaske, uz dobro meze se i o toj temi napravi dobra žurka. 

Ali intelekt nikad ne pomaže, ne da glupost pomaže, već intelekt odmaže, i pre ili kasnije se i kozer, taj načitani, nadrndani ateista zagrcne i ućuti. Tu nastupa otvoreni kraj u vidu drugog kraja Putinovog stola. Teško sumnjalicama, blago onima kojima se ukazalo.

Ovo je rimska razglednica – jer je pandemija sprečila realizaciju međunarodnog hita sa slavnim glumcima i smeštenog u Nevjork – a  reditelj Paolo Đenoveze nije hteo da čeka da se „zatvori finansijska konstrukcija i pokažu vakcine“, pa je snimio film u svom dvorištu. Misteriozni čiča (koji je kod Stivena Kinga uvek debeli crnac ili bezazleni klošar) maltene kidnapuje četvoro samoubica svih uzrasta (to jest, lepo ih je zamolio da mu daju 7 dana), smesti ih u hotel kod železničke stanice Termini i pokušava da ih oduči od suicidalnih kukumavčenja. To se zove magijski realizam. Nije mnogo neverovatnije od Deda Mraza koji je nedavno umro muški (Violent Night), a ni od katoličkih anđela koji grde Anglosaksonce što su nezahvalni. Likovi koji su pozvani da o trošku misteriozne agencije provedu sedam dana u hotelu bez doručka i tekuće vode (jer oni ne mogu da piju, jedu, piške, kake – oni su u međustanju dok se ne odluče kuda će) izabrani su da pouče; sredovečna policajka koja ne može da prežali smrt ćerke, klinja čobi dijabetičar kome se rugaju u školi a roditelji ga teraju da na Jutjubu ždere krofne, paraplegičarka a bivša gimnastičarka koja nikada nije osvojila zlato već uvek srebro, i motivacioni stručnjak (ha!), koji maltene ima sektu sledbenika za sobom ali nema smisao, jebiga.

Publika se u dobro popunjenoj sali DKC-a više puta nasmejala, ne grohotom, već onako više iz nehata, kao na nepristojan vic u dobrom društvu, i tada je radio intelekt, pametne i bistre samoubice su besnele, frktale, šalile se, a njihov spasilac je na sve načine pokušavao da bude pedagog teškoj ali talentovanoj deci.

Misteriozni čiča simboličnog imena „Uomo“ (Toni Servilo) vodi svojim prljavim i raspalim „karavanom“ četvorku kao na ekskurziju, pokazuje im njihova mrtva tela (oni se kreću nevidljivi, kao u fulmu „Duh“), pokazuje im groblje – „ovo je kao da tražimo novu kuću“, kaže motivacioni strućnjak Napoelona a publika se smejulji – pronalazi video snimke gimnastičarkinih padova i padova njenih koleginica, dovodi klinca u šok sobu gde bezdušni roditelji samo čekaju da dete probudi iz kome, pa da nastavi da pridobije pratioce na Jutjubu. Njima nije ni palo na pamet da je on pokušao da se ubije.

Svaka čast na inteligenciji, svaka čast na fotografiji – Fabrico Luki je usnimio rimski kišoviti nokturno kao neko čistilište, a hotel kao stravoužasnu scenografiju, kad je trebalo da ga zamagli, dao je sfumato, kad je je trebalo da seče jasnoćom, izoštrio je sliku da bi polaznicima beogradskog Kino kluba išla voda na usta, a montažer Konseule Katući je ubacivanjem kadrova odozgo stvarao treskoban doživljaj kao da su likovi marionete.

Wonderful Life od benda „Hərts“ bi mogao da ide u trejler ovog filma.

Ovakvi filmovi su uvek predvidljivi. Znali smo da jedan od četvorke ipak neće hteti da ponovo pokuša. Ima i nategnutih mesta, na primer kada pri kraju tečaja za život svi treba da izaberu jednu stvar. Niko ne bi izabrao to što su oni izabrali, osim onoga što je pitala policajka Arijana (Margerita Bui). Taj dijalog s Uomom pokazuje i limit ove priče, dotle se može ići, ne i dalje. Naime Arijana želi samo jedno:  da zna da gde je njena ćerka Valerija sada? Da li ona negde postoji? Uomo klimne glavom i odveze je kolima do igrališta ispred zgrade u kojoj su nekada stanovali. „Da li je ona tu?!“, pita nestrpljivo Arijana. Uomo vrda opisujući činjenicu da Arijana u dečijoj sobi i dalje može da oseti ćerkin duh, pa kada vidi da to nije ostavilo bogzna kakav utisak,  pokazuje vračarske sposobnosti tako što podseća ženu kako joj je ćerka jednom pala s tobogana. Arijana se setno nasmeši.

          „Aha, nasmešili ste! Isto kao kada sam pomenuo njenu sobu...“, kaže Uomo.

          „Ali gde je ona?; pita Arijana.

          „Svaki put kada se nasmešite na njeno ime, ona je tu“; kaže Uomo.

          „Izvinite, ali meni to nije dovoljno!“

Tako nas Arijana – govoreći u naše ime! – vraća iz magijskog realizma i sentimentalizovanja gubitka i religiozne sholastike u suhi realizam. Mi hoćemo raj, nebesa, signale u vidu leptira i cveća i lanaca i kući duhova, mi hoćemo spiritističku seansu, a ne lošu poeziju. Ali ne može se bolje od loše poezije, pogotovo što neki od samoubicâ i nemaju baš mnogo uverljiv razlog da ubiju.

Dirljiv je film, dobro je da je čovek živ pa da može da ga pogleda.