MORNING GLORY (2010 American movie)

 

r.:Rodžer Mičel; ul.: Rejčel Mekadams, Harison Ford, Dajan Kiton, Patrik Vitson, Džef Goldblum, Mat Meloj, Džon Pankou

 JUTARNJA STOLICA

Ejlin Broš Mekena je napisala i scenario za Đavo nosi pradu, pa je primenila mustru na TV stanicu (eto šta sve može da učini 6 nedelja na tečaju kreativnog scenarija na nevjorškom koledžu). I, kao što je rekla da u Đavolu... nema ljubavne priče, već da je to „kompetitivni pornić (za tiraž) i da se protagonistkinja na kraju udala za časopis“, tako i ovde isto: ovo je kompetitivni pornić (za rejting gledanosti) a Beki Fuler se udala za Jutarnji program.

Znaći, slučaj uspešnog (za autore) samokopiranja tražene & uspešne mustre. Kod filmova Sweetest Thing (mustra) i Kako izgubiti momka za 10 dana (kopija), međutim, iskopiran je pokopan i sasečen film, a ipak je kopija malčice cenjenija (oba su u svakom slučaju zaradila više od uloženog). Nensi Pimental je napisala scenario za „Najslađu stvar“ (moj guilty plezir), ali iako je radnja drugog kopija prvog do najmanjeg detalja, oni masno lažu da su za „Kako izgubiti momka...“ koristili neku slikovnicu, da ne bi platili autorska prava.

Dobro, idemo sad na „Jutarnju slavu“. Ovo je prvi i jedini put da sam video Harisona Forda da glumi. On i to zna, ko bi to rekao. Prilično je propao, kako li sada izgleda kada je 2010. ličio na Edvarda Džeja Robinsona istegnute kičme konjima za repove? Ako je nekome pao na pamet film Broadcast News (a morao je), pa ako je taj očekivao i pristojno moralisanje kao u tom filmu, a opet imajući u vidu da je Rodžer Mičel režirao velelepno kvaziklasno sranje Changing Lanes, u kome se socijalno morališe onoliko koliko se tu može u Meriki, pa ako je onda pomislio da će ovde biti neke duhovne kritike ispraznosti jutarnjeg i u njemu informativnog programa – onda se zajebao. I treba da uzNe beli luk i čaj od nane, jer zaboravio je ko je napisao scenario: scenaristikinja filma Đavo nosi pradu, aman. Zato zaboravite na velika očekivanja, ovaj film je za Mičela isto ono što i A Good Year za Ridlija Skota. A u Broadacst News se moralisalo i to lepo, Holi Hanter je izrekla nekoliko finih rečenica i ljigav karakter Toma (Vilijema Harta) je razgolićen. Ljubav ne pobeđuje (ni uvek ni često), kao ni istina, otrežnjuje nas taj film.

Znači, mustra iz Đavo nosi pradu je razvodnjena, jer ovde je Beki Fuler (Rejčel Mekadams) sama sebi šef de fakto a sàma činjenica da je zaposlena kao izvršni producent jeste malo verovatna (ali bez toga ne bi ni bilo filma). Istina, ona ima de jure nekog šefa, Džerija Barnsa (Goldblum), koji više liči na Đavola bez advokata, on džogira, jede citruse i – samo traži viši rejting, inače ode Jutarnji program u ropotarnicu televizijske povijesti. Jedan danski pisac mi reče – kada sam mu ispričao šta se meni jednom dogodilo u mom gostovanju u jutarnjem programu – „Druže, jutarnji program prave idioti za idiote“; on inače nema telkač u kući kao ni 90 postotaka Zapadnjaka koji drže do sebe (oni se, kada hoće da pogledaju neki kulturni dokumentarac, okupljaju u avliji kod komšije Roma ili kojeg drugog gastosa koji jedini u bloku ima televizor). Sećam se nekih gostovanja naših privrednih i političkih funkcionera u jutarnjem programu RTS-a, direktor PKB-a, na primer, došao je 1980-ih bunovan, krmeljiv i kosu nije mogao da začešlja kako treba pa je stalno okretao profil, a jednom je nekom diši iz Kruševca virila pidžama ispod sakoa a podočnjaci su mu ličili na slepe miševe koji traže sisu velike slepe mišice.

Elem, Beki Fuler je ambiciozan curetak zanovetak, koji „jako voli da radi i mnoooogo voli svoj posao“, a to je da bude producent. Mi u socijalizmu nismo znali šta je to producent, pa su Dragan Babić, Ršum i Zaharije Trnavčević sami sebe snimali i producirali, a na radiju su voditelji bili tehničari, kafe kuvarice, producenti, ispražnjivači pepeljara, električari i bravari, naši mali ljudi iz radija su sve sami radili, „producent“ je kao imenica bila kapitalistički gadljiva. Kod nas i na filmu ima samo „direktor filma“, pa se jugoslovenski režiseri u inostranstvu ubiše od jeda što ih niko ne zarezuje. Rejčel Adams je odigrala energično i mene je čak hvatala nervoza dok sam je gledao, a ič me zabole za propast imperijalističkih tv studija. Producent...čega? Važno je da se producira. U stvari, amerikanski je producent mešavina glavnog i odgovornog urednika (onoga ko ide na ribanje u partijski komitet i ima čir na želucu) i operskog dirigenta. Samo ga ribaju rejtinzi a ne partija.

Besmislenost ovog filma se vidi na nekoliko nivoa. Prvo, u potpunoj nevažnosti jutarnjeg programa u sadržajnom smislu. To da li će taj jutarnji program da preživi jednako je podsticajna tema kao i Fickaraldovo prenošenje opere ili parobroda preko planina južne Amerike (što se uostalom #nije-ni-desilo, a Dankinja Hane Hejgor Viemose je u svom romanu „Izjebana do smrti u Amazoniji“ imala dobar rant na tu temu: "čemu film s imenom tog genocidaša u naslovu?; on nije ni prenosio operu tamo gde film kaže i laže, a kao gumeni baron je odgovoran za pogibiju hiljada domorodaca, zaslužio je da mu se svako popiša i posere na grob a ne da mu se ime ovekoveči ovako!; spavaš li mirno, Vernere Hercože?!", napisala ja ona --> čitajte tu knjigu u mom prevodu u ediciji Severno svetlo), drugo, ambiciozan curetak, pa šta, ali da li je korisno za društvenu zajednicu to što ona radi?,  treće, moralno je trulo njeno komandovanje i zapravo igranje zdravljem i životom potčinjenih (onaj vremenko Erni /Mat Meloj/ je mogao da umre nekoliko puta, ali to je predstavljeno samo kao komički odušak, kao u crtanom filmu), četvrto, rejting je povećan uz pomoć neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i spasava stvar (to je onaj primer istraživačkog novinarstva Majka Pomeroja /Harison Ford/ a to se iznebuha odigralo, da je barem kroz neke naznake najavljivano, trilerski onako, da se nagoveštava itd.). Itd.

Beki Fuler je izrazito aseksualna. Jeste da ima dobru bulju, ali nema libido. Za vreme seksa bi proveravala sms-ove za sutrašnju emisiju. Njen izabranik Adam Benet (Patrik Vilson) bledunjav je i posle prvog dejta i prekinutog pokušaja seksa gotovo nestaje iz filma, mogli su od tog momenta da umesto njega koriste kaširanu fotku u prirodnoj veličini na kojoj (fotki) on zbunjenog osmeha maše, sve je kod Beki povezano s rejtinzima, rejtinzima, rejtinzima... Beki opetovano ide na noge totalno nezaposlenom Džeriju u kancelariju (koja liči na štek kancelariju nekog šefa tajne službe) i pokazuje rejtinge, ali on nikad zadovoljan.

E, ne rekoh da je ideja Beki Fuler na početku da iz penzije dovuče nevoljnog veterana Pomeroja (Forda), da ovoga u ekipi čeka ispisnica Dajan Kiton (kojoj nije blam da se prodaje u jutarnjem a s njim ima stare račune), tako da taj animozitet babe i dede treba da bude kao neki komički odušak. Ma jok, više ima animoziteta između Betovenovog poprsja i onog kučeta što svira klavir u „Mapet šouu“. Ebert je pohvalio to što nije, bože sakloni, došlo do romanse „maj-oktobar“, već je Fordov lik ostao ocoliki ujkoliki čangrizavi čiča kome je dete na kraju postalo simpatično. Ali da je Ford glumio jeste, svaka mu čast. Lik vremenka Ernija je tretiran moralno prljavo, a čak ni u onom Pomerojovom „istraživačkom novinarstvu“ nema dovoljno moralisanja koje bi iskupilo jedno novinarsko i informativno i entertejment šmiranje zarad tog veličanstva rejtinga. To je stara fora u stilu „bez starca nema udarca“, „važno je iskustvo“, to najčešće pali, u istočnoevropskim filmovima to je obično deda iz SUBNOR-a, ali čio i zdrav i koji uči unuka pravim vrednostima a protiv otuđenog potrošačkod društva, u anglosaksonskim filmovima, pak, to je zapušteni trener, nekadašnji as nečega, ili pijani pilot, koji prolazi kroz lečenje lopatom u srpskom manastiru i na kraju trijumfuje u poslednjim stotinkama, ali u ovom filmo nije to, već je Deus ex machina u vidu odjednom agilnog Pomerioja podiglo rejting i ekipa je dobila još godinu dana da pravi bućkuriš od recepata, parodije na vremensku prognozu dok Erniju ne otkaže čuka, a (sme zapeta pre "a", aman više!) Pomeroj će verovatno nastaviti da bude džangrizalo i da se preganja s Kolin Pek (Dajan Kiton). Beki Fuler se udala za emisiju, kraj je isti kao u Đavolu...

Osim toga, ovaj film je 2010. g. već demodiran. Čitavi žanrovi su posle velike pljačke svetskih banaka fiskalne 2008. godine – zastareli. Ovo je više za Frenka Kapru I, ovo je za nas možda bilo edukativno sve do 1992. i početka rata, znate ono, Aca Autobus kod Vanje Bulića hvali Australiju i kapitalizam i monarhiju, „posle šest meseci kupiš auto, daju ti frižider čim dođeš, ceni se rad, ceni se sposobnost, ko hoće da radi ima za njega posla, demokratija bato“, ovaj je film možda do propasti ekonomskog projekta Anta Markovića imao svoj rezon kod nas, ali kada se pokazalo da je ljudima draži rat od 2000 maraka plate, ova himna radišnosti, ambiciji i producentsvu kao takvom nema nikakvog smisla. Mi koji se u 4 ujutro, po mraku bijemo za jogurt i mleko u zaključanim kaveza ispred samoposlugâ, ne možemo da kapiramo ovaj film, kao ni gladni Etiopljani što ne mogu da kapiraju početak filma Walking and Talking Nikol Holfsener. Ali, što je tužno, ovo ne mogu ni današnji Amerikanci da kapiraju.

MANHATTAN (1979 American movie)

 

 

r.: Vudi Alen; ul.: Vudi Alen, Majkl Marfi, Dajana Kiton, Mjuriel Hemingvej, Meril Strip.

 

 *   *   *

TE LEPE STVARI, KOJE SE NIKADA NE KORISTE 

Menheten, Hana i njene sestre, Muževi i žene, Svi kažu volim te, ili bilo koji drugi Alenov film - ispremeštajte likove, izmešajte scene i nećete primetiti razliku. Nepodnošljiva lakoća (ali ne krhkost kao što je Kundera zamislio) postojanja, bolest se javlja samo u vidu hipohondrije, smrt je komički odušak, jedan šrink po glavi stanovnika je politička platforma ovog čovečuljka s velikom kitom i još većom ambicijom koju krije selfdepracting humorom. Ponekad je neodoljiv. Ponekad kenja. Ponekad je đubre. Ponekad je čak i iskren. Da li je neodoljiv kada je iskren ili kada kenja? Ili kada je đubre? E, to je pitanje. Kada se Alen pozabavi gorepomenutom krhkošću, to je samo kada se zajebava sa traženjem smisla i strahom od smrti. Inače je baš-baš - lakoća. Lakoća u ljudskim odnosima, ljubavima, vezama, raskidima, otkazima. Na kraju je uvek "uzeli su se i živeće će neurotično do kraja života i dobili su angažman i decu, a ko će da im pere pelene, ne zna se".

Lakoća se ogleda u scenografiji, koja je uvek detaljna, čista, patološki čista, proračunata i - dvodimenzionalna. Kao makete knjiga u prodavnicama nameštaja ili telefona u filmu i romanu "Mizeri".

Stanovi u kojima žive Alenovi likovi su u savršeno proračunatom neredu. (Stanovi njegovih fiktivnih roditelja i prijatelja takođe.) Setite se i scenografije komada "Sviraj to ponovo, Sem". Svaka stvarčica u predstavi je upotrebljiva i opalila je pre ili kasnije. Police s knjigama, pisaće mašine, olovke, beležnice, knjige, kuhinjski sudovi, escajg, slike... Ali, te stvari se nikada ne koriste. Alen nikada ne piše, ne kuca po mašini (ni kasnije po kompjuteru), niti jede neku hranu. U Menhetenu je gucnuo belo vino samo da bi naglasio da ne podnosi alkohol. Ni vodu ne pije. Takođe, on je uvek čist, a nikada mu ne vidimo kupatilo i nikada nismo saznali ko mu pere gaće i čarape. Ostaje i neodgovoreno pitanje koliko ih često menja? Poznato je da ne voli da pokazuje bosa stopala. Kao pidžame koristi donji deo trenerke i pamučnu majicu s kratkim rukavima, stopala mu se niakda ne vide, čak ni u čarapama. Alen je kao Hitler --> nikada nije usnimljen go do pojasa. Poznata je i izjava Dajane Kiton da je "nekada imao lepo telo". Ja joj verujem. Ali Alen je kao onaj Eš iz "Osmog putnika", robot, mozak s kurcem, kako je jednom napisao Henri Miler, on nije gurman, nije alkos, nije opterećen stvarima, nekako je uvek čist iako nije viđen da se pere, kao Keri Grant, međutim, pralja, kuvarica i kućna pomoćnica bile su i ostale anonimne. Njegov je eros u mozgu, u pisanju scenarija u glavi, i u - krevetu, dok se (h)rve s trenutnom ljubavnicom. ("A ko pere posteljinu, jebo ga bog?", pitam se sada.) Treba nabaviti knjigu snimanja za Menheten i proučiti opis scenografije. Kako je tekao proces nabavke? Kuda je posle završila sva ta scenogafija? Da li su po buvljacima prodavane knjige s posvetom "Ova knjiga je bila na polici u toj-i-toj sceni 'Menhetena'."? Da li je neko na aukciji kupio raspale patike Vudija Alena kao, na primer, baletanke Džoan Fontejn ili Maje Pliseckaje? Kako će ozgledati spomen.soba Vudija Alena? Sto posto kao garažni kontejner u onoj seriji Diskaveri čenela "Tražimo bogatstvo u đubretu zaostavštine". 

Kao što reče Ebert povodom Bertolučijevog filma Ukradena lepota - "jedna od tipično ubavih toskanskih kuća u kojima maštamo da živimo, samo sada nakon što se isele ovi antipatični karakteri", e tako bih ja poželeo da se uselim u svako od Alenovih obitavališta, makar morao da stucam 98% prihoda za kiriju, nema veze, živeo bih kao Gandi, što reče Ajsak Dejvis (Vudi Alen), ali, ali - da nemam nikakve kontakte s likovima iz njegovih filmova. Osim, možda, sa Hanom (Mija Farou) i Frederikom (Maks fon Sidov). (E, ali da li bi Frederik 'teo da se druži sa mnom, to je pitanje.) Ta Alenova obitavališta, tako su ukusno nameštena, bilo bi lepo beležiti i kuckati u njima. I razmišljati u dokolici. Kada bolje razmislim, Almodovarove i Alenove filmove gledam zbog unutrašnje dekoracije, a poželim da promenim navlake na jastucima na kojima su sedeli njihovi protagonisti.

Mjuriel Hemingvej je lepa. Bio sam uveren da je ona igrala šindivilu u filmu s Piterom O'Tulom "Zbogom, mister Čips" i to sam često rabio kao argument "ala se Mjuriel upropastila plastičnim operacijama a bila je tako lepa", ali taj film je snimljen 1969. i u njemu je igrala Petjula Klark. Sve sam pomešao. Kvrc, više belog luka i čaja od nane.

INTERIORS (1978 American film)

 

 

r.: Vudi Alen; ul.: Dajana Kiton, Meri Bet Hart, Sem Voterston, I.Dž. Maršal, Morin Stejplton, Džeraldina Pejdž, Ričard Džordan, Kristin Grifit.

*   *   *

Kupio sam Bus plus karticu i posle 2 i po godine ušao u gradsko prometalo, koje je jednako raspalo kao pre i jednako sićveovski bezveze stalo na Slaviji tako da sam morao da pređem Beogradsku i čekam nastavak. Nije li to pomalo melvinjudalovski, ha? (Mislim, toliko dugo ne koristiti gradski prevoz; ovo drugo je gilijemovsko-brazilski.)

Počeo ciklus Vudija Alena, i – kao „kompletista“ neki – rešim da pogledam filmove koje sam u ono vreme propustio iz objektivnih razloga nepostojanja ili švrćastosti, pa ih se sećam samo kroz proseve (ju, oklen ova reč...?!) negodovanja iz Tirnanićevh kritikâ, na primer pamtim kako ga je baš nervirao bergmanovski Alen u ovom filmu: „... a onda je posle remek-uradaka tipa ’Povampireni Majls’ i ’Sve što ste hteli da znate...’ odlučio da bude veći Bergman od Bergmana i veći Frojd od Frojda, pa je snimio ’Enterijere’ i...“ (A „Zelig“ mu se dopao, to ću danas da gledam.)

Enterijeri su – to je jasno – nastali na osnovu sledećih uzora – Čehovljevi komadi „Tri sestre“ i „Ujka Vanja“, Bergmanova „Persona“ i O’Nilovi rip off-ovi (kako je kul rabiti ove ingliš izraze, jebote!) Čehova.

Vudi Alen je u toj fazi zaista potpao pod uticaj Bergmana, kao Bobi Fišer kada je potpao pod uticaj Mihaila Talja tokom 1962. (Mnogo ga je pogodio poraz s nulom 4-0 na turniru kandidata u Jugoslaviji 1959, i to se s odloženim delovanjem ispoljilo na olimpijadi u Varni 1962.) Ali, Alen nije Bergman kao što ni Fišer nije Talj. Kada su se vratili sebi, opet su počeli da snimaju dobre filmove odnosno odlično igraju šah.

U „svim“ filmovima Vudija Alena, tačnije u normalnim njegovim filmovima, mogu se uočiti dve stvari: 

1) likovi žive lako, obuzeti su intelektualnim ambicijama i dilemama da li da nahsinhronizuju crtaće i pišu reklamne slogane, ili da „žive kao Gandi“ (kao što u Menhentnu reče Ajsak Dejvis, to jest Vudi) i pišu velike američke romane ili poeziju za pokolenja, i  -

2) fantastično detaljna scenografija, koja se međutim ama nikad i slovima nikad – ne koristi! Scenografija podseća na opise enterijera u radio-dramama Aleksandra Popovića. (Mislim da bi te scenografije postidele i Ikeu i Stenlija Kjubrika.)

Ovo pod 1) se u 99% slučajeva odigrava u Njujorku, a od toga u 98% slučajeva na Menhet(e)nu. I u evropskim filmovima (Barselona, Rim – turneja evropskim gradovima paket aranžman autobusom 10 dana) to je zadržano, pa makar u ćaskanjima ispred fontana i drugih znamenitosti, pa makar i iz usta fasciniranih evropskih glumaca, mesni turistički odbori nisu marili, samo dok se slikaju turističke destinacije.

„Enterijeri“ su ozbiljan film i to se ne može dovoljno naglasiti. Sve ove značajke (haha) Alenovih filmova time su samo istaknutije, i, možda, stavljene na pravu kušnju, rekli bi optimsiti, ili, pak, razotkrivene kao truć, rekli bi pesimisti. Štaviše, enterijer je ovde tenesivilijemovski i čehovljevski simbol pokušaja da se jedna sumorna, uboga duša (majka, Džeraldina Pejdž) ogradi od sveta. (S tim da Alen nije hteo da grdi svoju materu ili očeta, kao većina američkih psihoanalitičkih narkomanskih pisaca, već da sebi matorom unapred potitra jajca.)

Intelektualni reditelji uglavnom mnogo razmišljaju o smrti, a budući da su reditelji po pravilu muškarci, to rade iz muškog ugla, njih brine prekretnica (čitaj: kriza srednjih godina), šta kada se završi vrhunac, koji je kod njih obično oko pedeset pete (pre nego što počnu da igraju podgrejane dede mrtvace kao Henri Fonda u „Letnjikovcu na Zlatnom jezeru“). Neki reditelji to rade unapred i dok su još u naponu snage, na primer Bertoluči i ovde Alen, neki sačekaju svoj labuđi pjev, kao na primer Robert Dival u Assassination Tango-u, neki, pak, režiraju već mrtvi, kao Hjuston u filmu Mrtvi. A neki, koje je smrt zaboravila, sami sebe našminkaju za sa’ranu, pa se usnimavaju, kao čika Istvud. (Ček, ček, a žene, bato, šta s njima? Pa, njima je dat vaginalni film, koji je uvela Ketrin Breja i posle nastavile učenice, pa filmovi Džejn Kempion, a kada biologija učini svoje, onda dokumentarci tipa „Anjes Varda se seća svoje karijere“. Nisam ništa zaboravio, ta, pisao sam o vaginalnim filmovima, čitajte blog, ljudi,)

U ovom je filmu Alen o istom trošku pohodio ne samo Bergmana već i svoj strah od starenja i smrti. Kada Renata (Dajana Kiton) svom šrinku kaže „Ne mogu da podnesem misao o izvesnosti smrti i nestanku svega ovoga“, to je citat iz Bergmanovog filma. (Otud naši đedovi vele: „Čim ti, sinovac, razmišljaš o smrti, znači da si lud, treba da kosiš travu, ralicom obrađuješ njivu pa da te bog vidi!“ Pa zamotaju 'ercegovački duhan s kravljom balegom da bude jači, ućute se i zagledaju u daljinu.) Tri sestre (oh, Čehov!), letnjikovac... Svoj strah od starenja i smrti Alen je podario Dajani Kiton, a lek za muku podario je liku oca, Arturu, to jest I. DŽ. Maršalu, čoveku rođenom da igra admirale u američkim ratnim filmovima i zastavnike u našim posleratnim radovima. On na početku filma za ručkom obznanjuje da želi da se malo pobrine i za sebe, „iškolovao sam vas, bio sam dobar taja, ništa vam nije falilo, od ptice mleko sam vam dao a ja nisam imao ništa, hoću brate, dok još mrdam, hoću da se proveselim i ja!“ Tri sestre zabezekmute, a supruga Eva (Džeraldina Pejdž) najviše, ona se brecne na ćerku Džoj (Meri Bet Hart). „Moraš li tako glasno da dišeš?!“ Džeraldina je ovde ponovila ulogu iz Zigelovog filma Začaran i ozbiljnih predstava na Brodveju. Dobar deo filma ode na napore ćeraka da nekako teše i okuražiraju materu, koja je u najboljem slučaju kontrolfrikinja i određuje im način odevanja i uređenja stanova, a u najgorem slučaju pokušava da se ubije. U stvari, taj teret preuzima samo najzemaljskija od svih ćeraka (ženski Vudi Alen!), Džoj, dok Renata pati što nije još bolja pesnikinja (iako je već priznata), a treća sestra, lepa Flin (Kristin Grifit), inače jedan preslikani ženski lik iz „Ujka Vanje“, kao glumica mnogo putuje. I ona je nesrećna što glumi u „lošim stvarima“ a Ofelija joj izmiče. Muke pregoleme. (Šta može biti teže od toga? Možda biti gej frizer u palanci ili Srbin u titoističkoj SFRJ pa da ne smeš da slaviš slavu?)

Džeraldina Pejdž drži dugačke čehovljevske i onilovske monologe o vazama i sofama i antikvarnm nameštaju, e da bi gledaoci bolje ukapirali da je to njoj zamena za život, da je to signal beživotnosti i učaurenosti. Kao da to nije dovoljno, jedan lik će to i naglas da kaže. Kao i kod Bergmana, film ima problem s početkom, pa koristi "trik Hamletovog oca", u vidu raznih monologa.

Vudi Alen je, možda i lažno samokritično, a možda i pecajući komplimente, u autobiografiji napisao: „Pogrešio sam što odmah nisam uveo lik Arturove ljubavnice Perl (Morin Stejplton)!“ Mene Morin Stejplton uvek podseća na Dastina Hofmana, a vas? Mislim da je Dastin nju skinuo (božemeoprsti) za Tutsi. Gde sam stao, da, napisa Alen u autobiografiji: „Da sam nju pustio u prvi kadar, sve bi posle išlo kao po loju!“ U stvari lik Perl („She is a Vulgarian!“, vrisne Džoj pred venčanje) je daleki predak onog američkog shvatanja tzv. prirodnog života, najdalje što američki film može da dobaci u tom pravcu (ili smeru?, opet će Jovica Aćin da me ispravi), naime, ono: "zajebi karijeru i novac, hodaj bos po travi!" Alen je kasnije revidirao to gledište u filmu u kome se karakter koga je igrao Sidni Polak žestoko zajebao ulazeći u vezu s nekom seljankom. Alen je tada ukapirao da ne moraš da se družiš s hipicima za dobar seks, možeš kao Hju Grant da platiš nekoj sisatoj c... pardon Hispanoamerikanki da ti popuši, čak je umetnuo i video tečaj za pušenje pomoću banane. Alen je kasno otkrio oralac, kao Pako de Lusija što je kasno otkrio improvizaciju na gitari.

Tek, Perl emanira radost života, prirodnost, više voli grčke plaže od kulturno-istorijskih ruševina, ona se ne udubljuje u tumačenja dobra i zla kada gleda predstavu u pozorištu, za nju je negativac u drami samo negativac, ona svog budućeg mužića nutka da pojede još jedno parče kolača od sira da uzme još malo „jakog“ sosa... Dva zeta gotive buduću taštu, jedan od zetova je lepi Ričard Džordan (doduše pakosno zamaskiran hauardhjuzovskom bradom; Alen je valjda kao Bergman ljubomoran na lepe glumce) kao Frederik, suprug uspešnije Renate. Njegov bes što nije priznat kao pisac jako vuče na Ujka Vanju, a drugi zet, u stvari samo potencijalni zet, jeste Sem Voterstoun kao Majk, profesor književnosti valjda. On sprema neku knjigu o marksizmu i uticaju Mao  Cedunga. Sem Voterstoun je pravi američki levičar, on bi mogao da igra partizana u našim filmovima, vidim ga pored Miroljuba Leša kako zajedno ustaju iz šanca i viču uglas: „Pucajte, fašisti!“

Glumci su svesrdno (konačno da upotrebim ovu reč!) zalegli za film, verovali su reditelju, izgleda više nego što on verovao u sebe.

Možda je sve ovo trebalo da ostane na kauču njegovog šrinka?

Ima nešto drugo (a nagging feeling, jelte), što mi je palo na pamet tokom projekcije. Inače, dođem ja u 16.55 pred blagajnu i zamolim za po jednu ulaznicu za 6 i pola devet, kad, vidiš ti, blagajnica uzdahne, podigne obrve, nastane muk, nastane duuuga tišina i ona zatim oklevajući kaže: 

„Smem  li nešto da vas zamolim...?“ Ja se prepadnem, očekujem da me spopadne ekipa specijalne policije i uhapsi zbiog nekog krivičnog dela. Što reče Danojlić: "Čim neko digne obrvu, ja se osetim krivim". Ali nije to. Blagajnica nastavi: „Da li biste mogli da dođete pred film, dobičete dve karte, ali sada mi je kompjuter na jednom poslu koji mi je veoma važan, dok se prebacim na program na izdavanje karata potrajaće, morala bih ovo moje da ugasim?“ 

Pa dobro, odem ja da se prošetam, gle, „Ferdinand“ sa gombocama radi, imao sam ruksak, htedoh da kupim knedle sa šljivama, ali njih nemadoše. Ma dobro, sirotinjo, i bogu si teška, prošetam se ja dalje, stigao sam prerano, brz ovaj novi stari gradski prevoz, kad, evo me ispred kioska pored „Buhe“. Piroške. Makar je ime sačuvano. Ubedim sam sebe da je to neki dašak bolje prošlosti... Pa kupim 3 komada, da imam za posle Alena, od intelektualnog rada čovek ogladni. (Kod kuće me čekaju peršun i abc sir "Belje".) 

Šta sam ono ’teo? Da, ono što može da bocne sadašnjeg gledaoca (osim toga što je kopija dobila boju pečene sijene, kao "Filmske Novosti" iz, npr., fiskalne 1958.g.) jeste upravo ova Sadašnjost. U ovo apokaliptično vreme, u ovom teškom društveno-istorijskom trenutku, u kojem se Srbijica opet nalazi na vetrometini i raskršću puteva kojima tutnje stampeda slonova, u kojem se Srbijica povija pod teškim pritiscima i sa Istoka i sa Zapada, dok nas obične ljude brine povećanje cena čeri paradajza sa Krita i čvaraka od vojvođanskih dobavljača, porast cena grčkog apartmanskog i hotelskog smeštaja, dok se pitamo hoćemo li stići da okupiramo ligeštul i suncobran na vreme u Paraliji, e, u ovaj nevakat, dakle, dok u TV dnevniku gledamo ruševine iz Ukrajine, kao nekoć iz Vijetnama, Sarajeva, Avganistana, Kambdože, Vukovara (šta ono onomad reče Ljubomir Simović u nakratko oslobođenoj Politici: „poturaju nam slike Vukovara gde kamen na kamenu nije ostao a naslov je 'Oslobođenje za 3 dana', pa koga oni to zezaju?“; Mislim da na novim izborima neiskusnom Vladeti treba pridružiti Simovića, Mićuna i Latinku Perović!), dok u TV dnevniku gledamo slike bombardovanja Beograda (oh, wait! Beograda?!), dakle u ovo vreme kada je stravično poskupeo benzin i tamo ima neki rat u Evropi, da li nekoga može da zanima čehovljevska žvaka o cenama antikvarnih vaza kao simbolu kontroflrikovštine u ponašanju opsesivne majke? Ili pijanstvo neostvarenih pisaca koji reže na loše kritike svojih knjiga? Ili to što je neka žena netalentovan fotograf ali „voli da fotografiše“, pa kako joj to saopštiti?

Pitanje je lebdelo nada mnom poput ličnog oblaka koji prati samo mene u nekom crtaću, nagrađenog na Animaviziji. Imao sam 45 minuta do „Menhet(e)na“, vreme je bilo lepo, kiša je padala ceo dan ali prestala je taman da ja mogu lepo u bioskop. 

Čemu to beskonačno ispijanje šolja čaja? Mislim da to pitanje mučilo i Alena, jer je u kasnijim filmovima počeo da ubacuje štosove o mlaćenju neonacista bejbzol palicama. A ipak je Menhet(e)n usnimio tako da omiljeni mu Nevjork liči na ekspresionsistički naci grad kojim bauljaju siluete što će završiti u masovnim grobnicama. I opet intelektualci koji prokrastiniraju doktorate, žive od prikaza knjiga o drugim piscima, razmišljaju da li da se razvedu ili ožene/udaju... Zato je valjda Svetozar Vlajković rekao da ćoškarenje nema nikakvog smisla i da je utočište za sitne umove: „Nevjork Bukovskog je grad pun duše, a Nevjork Vudija Alena mesto večitog kretenskog baljezganja o praznini!“ Ali, polako, o Menhetnu u sledećem postu.

Gde sam ono stao? Da, koliko mene kao čoveka i građanina koji kupuje med i lešnike i tablete joda zbog možebitnog nuklearnog rata treba i može da tangira žvaka o antikvarnim vazama i ćaletu koji je u 63. godini našao drugu ljubav a majka hoće da se ubije? (Samo da dodam da u filmu ima scena seksa između matoraca /I Dž. Maršala i Morin Stejplton/: Alal vera, Alene!) I šetam se ja gradom ove lepe, šućmuraste, aprilske predvečeri i – setim se kako su korifeji našeg kulturnog života uspeli da imaju otvaranje izložaba 9. marta 1991. pa su u jeku sankcija i sve do 2000. snimali po grčkama i putovali po evropama, i u vreme viza se naputovali i naodmarali i naradili, upravo kao likovi iz Alenovih uradaka. I ništa im nije falilo (osim ako u međuvremenu nisu umrli od raka, šloga, rikošeta i pečuraka). Čega se ja to stidim, jebote? Neću valjda da glumatam Milutina Uskokovića i Virdžiniju Vulf i preuzimam krivicu za tektonske istorijske poremećaje?! Ne, brate. Živele antikvarne vaze Vudija Alena. A o detaljnijim scenografijama koje se ama baš nikad ne koriste i još koječemu (opet reč koju sam prvi put upotrebio!) – u prikazu Menhet(e)na.