Mrvice nesuđenih tvitova

 

(1)

Serija "Dekster" je moj gilti plezir i uteha (kao što je "Zapadno krilo" bila uteha 2001. u vreme najžešćeg komšijskog terora), ali u petak 29.X RTS je prikazao pogrešnu epizodu. Skočili su sa sredine 3. sezone u sredinu 4. sezone!

(2)

Nekada su odjavne špice filmova i serija bile zakon. 1980-ih je zbog prekinute odjavne špice filma "Kartum" Olga Božičković digla takvu dževu da Radoslav Zelenović i Milan Vukos umalo nisu bili giljotinirani, a film je brzo repriziran.

Danas niko i ne haje za takve sitnice.

(3)

Kod nas fudbalske utakmice traju kao utakmice kriketa --> dok ne pobedi ko treba.

(4)

Selekcija TV voditelja (od naučnih do zabavnih emisija bez razlije) vuče na 1998. Sve može.

(5)

Izgleda da Basara zna ono što vlast ne zna (a ni opozicija), a to je da nam uskoro slede nove sankcije i ultimatumi s bombardmentom. 

Je l' došlo vreme da se jugoslovenskoj kopiladi otimaju "Slobini stanovi"?

 Je l' došlo vreme da se jugoslovenskoj kopiladi otimaju "Slobini stanovi"?

Ako jeste, tako je kako je. 

Ako nije, evo molim kao pička komšije da mi daju otkazni rok dok se ne iselim, da prestanu da vrše pritisak na mene uzastopnim prijavama i nametanjem akcija za koje sada nemam ni para ni vremena. 

Zašto niste dostojanstveni u pobedi? Iselili ste me, zašto insistirate da odem na doboš? Nije srpski ni crnogorski.

Intervju

 Intervju s JM Eriksenom na POV Internacional/

 

999 pank bend u klubu SO 36 u Berlinu, marta 2019

 

NEMAČKI MARQUEE KLUB

Ili nemački CBGB. Ovo je jedan od kulturno-istorijskih spomenika zbog kojih valja doći u Berlin, jer i ta ulica u kojoj se klub nalazi i njegove prostorije (premda renovirane) jesu i te kako natopljene ISTORIJOM, kada se zna da je nemački pank ovde rođen i da su Igi Pop i Bouvi nekada bili redovni posetioci. Ovaj deo Oraniestrasse ima svoj hipstersko-dedeerovski šarm, pun grafita iz doba kada se u nešto verovalo i pun ćumeza, među kojima je i čuveni "Bim i Bum" (Max und Moritz). 

Te 2019. godine sam triput pohodio Berlin u periodu mart-april (pasje hladno i kišovito, s vetrom); na koncerte benda 999 (klub SO 36) i Boba Molda (Kolumbija hale), kao i na trodnevni Punk Disorderly festival u Astra Kulrurhausu, da bih iste godine u novembru, na putu do Kopenhagena i Haga, svratio još jednom, četvrti put, da pogledam Tonija Kristija u Verti Mjuzik holu, Tinejdž Fanklab (ne odsviraše mi Sparky's Dream!) u Lidu i - moju davnašnju želju - Stereo Lab na SynästhesieFestival -u.

Prigoda za obilazak ovog kultnog mesta bila je specijalna da specijalnija ne može biti: londonski pank bend -> čije ime na mađarskom u izvedbi Kokoa Komanda na Ujvideki radiju zvuči kilencikilenckilenc -> u gotovo istoj postavi kao 1976; falili su samo basista, kosa na njihovim glavama i pesma Me and My Desire. 

Duboka i uska sala s tzv. intimnom atmosferom separenceta, mutno osvetljena i nisko postavljena bina, tako da su mi Nik Keš i Gaj Dejs umalo izbili ajfon iz ruke tokom prvih pesama... Gusto postavljeni zvučnici na koje su Londonci metnuli plejliste ostavili su malo mesta za naše čaše ili flaše piva.

Ovo je bio jedan od mojih najdražih koncerata u životu, tako cool, oči su mi se sretale Nikovim, on je okrenuo mikrofon publici nekoliko puta i jednom sam i ja nešto otpevao.

Kristal weiss pivo je bilo kvalitetno, čak servirano s kriškom limuna u staklenoj čaši (depozit je kao i obično u ovakvim prostorima 1 e, što vam se vraća kada vratite čašu), toaleti čisti kao u najboljim hotelima, i bilo je očigledno da je publika volela stare znance. A i stari znanci su voleli nas.

Bilo je to i putovanje u prošlost, gledati na delu jedan od najprvih pank bendova nasvijet, kako praši kao da je juče.

Edit: neko je slučajno zabeležio moje prisustvo na koncertu:::::

ONE ON ONE/AKA 일대일 (2014 South Korean film)

 

r.: Kim Ki-duk; ul.: Ma Dong-seok, Kim Jang-min, Li Ju-kjung, Jo Dong-in, An Dži-hje

Južnokorejska kinematografija proizvodi filmove koji se ič ne trude da se objasne (a kamoli opravdavaju) zapadnom gledaocu; to su filmovi kao španski radovi Alekse de la Iglesije, kao uostalom i čitava latinoamerička produkcija. Istočnoevropski film, naprotiv, uvek jednim okom bolećivo (i molećivo) gleda prema Holivudu, čak je i Andžej Vajda svoja angažovana dela (Mramor, Železo itd...) filovao objašnjavanjima zašto se tamo toliko čeka na novi auto i zašto nema lepih marki četvorotočkaša, kod nas inspektori MUP-a često za doručak piju sveže iseceđeni sok od pomorandže (a zna se da jedu burek) dok šefovi policije nose leptir mašne i sakoe od tvida (Nikola Milić, na primer) i razgovaraju s kaktusima u svojim kancelarijama, jer tako su videli u stranjskim filmovima, ali Južnokorejci jok, nisu to murakamijevski sanitizovani i autorizovani prevodi na engleski s daškom Beketa i Nj. V. apsurda, kod Južnokorejanaca je sve autentično, ali apsurda ima, valjda je to deo mentaliteta, šta ga znaš… A možda je u ovom slučaju ipak samo deo režiserovog „provokatorskog stila“, kako vele festivalski kritičari. Jer on, znate, voli scene s plastičnim opisima krvavog nasilja i štaviše mučenja.

Ovaj film, znači,  govori o nasilju i osveti. Za razliku od amerikanskih i uopšte anglosaksonskih filmova o viđilantima, gde se zna da su pomlaćeni zaslužili da budu pomlaćeni i gde usamljeni junak na kraju reši problem, pravda pobedi i usamljeni kauboj u sumrak odjaše dalje uz odjavnu špicu The End, odjaše dakle u drugi grad, i dalje singl, i dalje čio i bodar, e, ovde je sve ipak zamumuljeno i s otvorenim krajem, sto posto nerazumljivim američkom gledaocu. Ali zato festivalski žiriji ovo obožavaju pa su filmač pozvali u Veneciju na festival.

Priča zaista kreće na gorepomenuti način: vidimo jedan nikad neobjašnjeni zločin: školska učenica je oteta, vezana, silovana i brutalno ubijena, a ima (unajmljenih, to se naglašava, valjda da bi se utvrdila teza o sistemskom nasilju po vertikali) sedam počinilaca, koji su se izvukli. To je sve. Početak je antički, da tako kažem, big beng scenarija i daljeg filma kao traktata o etici i smislu osvete i ubijanja kao takvog. Jer, ovde nema jasnog krivca kao u američkom slučaju, nije tako da se nađe određeni korupmpirani elemenat – ma koliko on bio povezan s uticajnim mestima u sistemu – i da se on ukloni i stvar dovede u ispravno stanje, ne, ovde je zlo uraslo u meso južnokorejskog sistema veoma visoko. Rekoh li ja pre nekoliko rečenica – traktat? Pa, možda ovo i nije traktat već samo self-indulgence reditelja koji voli da snima šokantne filmove na jedan šabrolovski produktivan nain, kao da žuri da snimi 1 film godišnje. A inače je umro od kovida, jebote, u cvetu mladosti i to u inostranstvu. Bemti život i kineski virus.

Budući da nema hepienda i pobede pravde, već se stvar završava takoreći naručenim samoubistvom glavnog osvetnika, nisam odmah stavio podnaslov, koji bi inače išao na početku:

 SUDDEN IMPACT NA JUŽNOKOREJSKI NAČIN

Elem, posle okrutnog ubistva devojčice odmah kreće osveta organizacije koja se zove „Senka“ i za koju isprva verujemo da je čak neki dark department organa reda ili barem da su to aktuelni ili bivši profesionalci, jer vlada hijerarhija, „Senka“ ima tajne prostorije, činove, isledničke prostorije. Ovi osvetnici redom kidnapuju počinioce, sve situirane ljude, uspešne biznismene sa svojim luksuznim životima, vežu ih za stolicu, zaslepe lampom i brutalnom silom iznude pisano priznanje i otisak dlana u sopstvenoj krvi. Ima tu čekićanja po glavi, zabijanja čavala pod nokte, katode i anode za jajca, počinioci u potocima krvi na kraju priznaju i potpišu samo da odu (kao pičkasti ja u sredu u opštinskoj stanici), i posle ne smeju ni da zucnu, već lažu svoje najbliže da moraju na službeni put dok im ne zacele gadne rane (ili izmišljaju da su se opekli na roštilju i pali niz podrumske stepenice).

 

Motiv za najam sedmorice počinilaca, šta je skrivila devojčica – to se ne obrazlaže. Nasilje prožima čitav film, što se naglašava time što s televizijskih ekrana cure isključivo vesti o nasilju, i iz zemlje i iz sveta, nešto kao u Kaufmanovoj „Invaziji trećih bića“, južnokorejsko društvo je bolesno, ali brate bolestan je i svet. Uskoro jedan od nepoplašenih mučenika koji počne da prati svoje tabadžije otkrije da „Senku“ čine civili, da su sve one žice i lampe i kancelarijski stolovi samo fundus i blef, da neima nikakvog snimanja, da to nije bio bunker neke tajne službe ili slično.

Devijacija u odnosu na onaj Sudden Impact obrazac se vidi ne samo u tome da se taj jedan od mučenih ne uplaši kao ostali, već počne da prati „Senku“. Ona se vidi i u tome da jedan mladić, dušu dao da  bude južnokorejski taksista, slučajno naleti na podrum u kome se vršilo krvavo isleđivanje, pa i on počne da prati šta se dešava. On prati mučenika koji prati mučitelje. Isto tako, kohezija članova „Senke“ počne da slabi. Pojedinci počinju da osećaju krivicu i da se kolebaju. Jedna devojka na primer (An Dži-hje kao „Senka No 4“) ne može da se natera da vezanog ubojicu pendreči po jajcima. Vođa „Senke“ (Ma Dong-seok) je bucko, ali nikome ne bi palo na pamet da mu se ruga zbog toga. On ima lice čoveka koga nešto strahovito izjeda iznutra, ali uspeva autoritetom da održi disciplinu kod svojih „saradnika“, međutim i njega skoli osećanje uzaludnosti tog njihovog preduzeća, što verovatno izazivaju razmene mračnih filozofskih teza o nasilju s kidnapovanim počiniocima na višoj lestvici moći . Oni, naime, imaju attitude kao naši udbaši, kao Jovo Kapičić, koji znaju ali neće da kažu i koji svisoka razgovaraju sa civilima i oni znaju zašto je devojčica ubijena ali: „Hej, vođo ’Senke’, mali si ti da bi ti to razumeo i bolje da me oslobodiš!“

Ona jedina devojka u grupi osvetnika prva daje otkaz. Ali  „Senka“ se raspada zato što se njen vođa slomi i prestane da dalje juri osvetu, jer tu kraja nema.

Vođi „Senke“ će glave doći ne onaj otkaz devojke, niti mučenik koji ih je dugo pratio i ukapirao da su oni civili, već onaj tempirani taksista koji bi da se „učlani“, a onda se vođi za brutalno odbijanje osveti tako što mu smrska glavu. Ovaj sedi na kamenu u budističkoj odori, moli se i gorko plače, grca u suzama. Sigurni smo da on čuje kako mu se neko šunja s leđa, ali sigurni smo i u to da on želi da ga neko ubije. Čitavo to viđilantsko preduzeće nije dovelo do saznanja šta je devojčica skrivila, već do udbaških upozorenja „kako sve to ima svoje“. Osveta nije donela olakšanje, već je pojačala egzistencijalno gađenje do nepodnošljivosti.

Treba li u ovom filmu da tražimo uzore iz antičke tragedije, da filozofiramo na temu nasilja i osvete, da „uvidimo kako je današnji svet mnogo nasilan“, ili je ovo ipak privatna zanimacija režisera, koji je, rekoh, umro od kovida u Letoniji dok je bio na službenom putu. Stigli su ga visoka temperatura i zapaljenje pluća u letonskoj bolnici, ali barem je imao najbolju negu. Ima nečeg ledeno hladnog u smrti u inostranstvu, a istovremeno i utešnog: patolozi koji ti čereče leš nisu zemljaci i diskrecija je zagarantovana, troškove prenosa tela u kovčegu ne plaćaš ti (ako te zbog skupoće kremiraju, nije ti bitno), tvoj mozak i još neki organi završiće u formalinu neke nepoznate, apotekarski čiste laboratorije, u svakom pogledu imaćeš lepši pokop nego kod kuće.

A šta ja ono rekoh, ovo je 100% južnokorejski film, tako da je informativan u pogledu svakodnevice, životnog standarda i pravnog sistema, premda je uglavnom noar i ne vidi se mnogo toga.

Raša

 

Došao Raša. Sunce me ogrejalo. Moraću lepo da mu se odužim, sledeći put ima da zovem da mu nešto dam a ne samo da tražim.

Sutra dolazi agentkinja. Hvala, Rašo!

Advokat u sredu sprema podnesak. 200 evra, ali kada sam pod pritiskom. Možda to i ne bude potrebno, videćemo.

*  *  *

S danskog prevodim sinopsis (napisan kao knjiga snimanja u 100 scena) Marijane Janković.

Možda od toga ispadne dansko-srpska koprodukcija. Jankovićeva i Dejan Čukić će igrati odraslu Maju odnosno njenog oca, respektivno. Autobugrafska fikcija o emigraciji i (ne)ostvarenim snovima, raspadu porodice i Jugoslavije. Scenario sada u pravcu noara.

A HAUNTING IN VENICE (2023 American movie)

 

r.: Kenet Brana; ul.: Kenet Brana, Mišel Jeo, Kajl Alen, Keli Rajli, Džejmi Dornan, Tina Fej, Džad Hil (dete), Rikardo Skamarćio,

Ne znam zašto sam mislio da je ovo neki noviji roman, napisan po narudžbini i uz odobrenje Agatine zadužbine. Ispostavilo se da je to neki Agatin pozni rad iz 1968. ili 1969, ali ionako je temeljito prepravljen,

Mišel Jeo je ženski Erland Jozefson, anglosaksonski seljaci misle da je to kod nje nekakva duboka gluma koju operisane Amerikanke ne umeju da isporuče. Srećom pa je rano ubivena u filmu.

Poaro – opet Brana sa spljeskanom lastavicom ispod nosa – meri visinu jaja metrom na isukavanje, kupuje pecivo 2x dnevno kod licenciranog pekara i živi život penzosa, ujutru samo čita čitulje u Politici, u podne sasluša Dragu Jonaš koja pročita Izveštaj o vodostaju na Radio Veneciji – on, znate, sada stanuje tamo – i posle bleja, dremka i pasijans i liker od oraha i anisa. Život dostojan nosioca vojne penzije. Da bi se odbranio od klijenata koji ga spopadaju kao Romi Tita ispred kuće na Dedinju, najmio je telohranitelja Vitala (Rikardo Skamarćio, s pogledom ubojice), bivšeg policajca.

Ali u kuću mu bane spisateljica krimića Arijadna (Tina Fej, liči na Kejt Midlton) i natera ga da ode na spiritističku seansu gde čuvena dozivačica duhova Misiz Rejnolds (Mišel Jeo) treba da popriča s ćerkom Rovene Drejk (Keli Rajli), koja se utopila u mutnim kanalima Venecije (ćerka se utopila, ne majka(.Poaro ne veruje u te gluposti. On otkriva prevaru, da, ali kada posle neuspele seanse neko pokuša da ga ubije, a Mišel Jeo opravdano biva nabijena na šiljak, Poaro pobesni, zamandali vrata zamka i počne da isleđuje.

Likovi su živopisni: nesuđeni zet Rovene Drejk, Maksim (Kajl Alen, jeste najsumnjiviji i prvi osumnjičeni, tu je smotani doca Ferner (Džejmi Dornan), zatim i njegov sinak vunderkind za nauku, u tumačenju Džada Hila, a i telohranitelj Vitalo se pokaže kao varalica. Sumnjiva je i sama Arijadna – imala je motiv: da ponovo napiše dobru knjigu!

Na kraju je ubojica najmanje sumnjiv lik.

Da li u Veneciji može da se snimi loš film?! Kada je dosadno, gledate zgrade, mutne kanale, pitate se da li bi vredelo skućiti se tamo, evo ja, na primer, u ovoj mojoj situaciji s komšijama.

Majkl Grin je ovog puta onaj svoj već čuveni uvod smestio na kraj filma, onaj mini-slučaj, naime, kada Poaro odlučuje da se reaktivira pa primi onigmolioca s početka filma, onog jadnika koji ga je jurio i završio u vodi kada ga je telohranitelj Vitale gurnuo s mosta. Klijentu je saopšteno da doktor hoće da ga ubije zbog testamenta. Radnja opet radi. To me podsetilo na jedan oglas pre dvadesetak godina. Kada se čuveni gerontolog Jovan Korolija oporavio od moždanog udara i ponovo otvorio ordinaciju, njegov oglas u Politici je glasio ovako:

Gerontolog Jovan Korolija

radi

 I ništa više.   

 

 

 

 

PORED TEBE (2023 Serbian film)

 

r.: Stevan Filipović; ul.: Mina Nikolić, Branislav Trifunović, Mirijam Margolis AKA španska infantkinja, Viktor Savić, Darko Ivić, Goran Jevtić, Andrej Pipović, Svetlana Bojković

Posle sam saznao da je ovo sikvel od „Pored mene“, što nisam gledao, pa moram da propustim sve asocijacije na taj uradak.

Film je kao odličan đus koji je razblažen vodom da bi ga bilo više. Početak me je smorio (hajde i ja jednom da upotrebim tu reč), tačnije prvih pola sata mi je delovalo kao video kolaž iz montažne sobe, kao nacrt raznih pravaca u kojima bi film mogao da ide: mozaičke zezancije kao u „Munjama“, iluzija noara kao u „Tragu divljači“, kao neki mokumentari s kameo Brankicom Stanković, kao jugonostalgična priča zbog španske infantkinje udate za Jugoslovena s radne akcije, kao.... Bućkuriš u tih prvih pola sata – možda je nešto jasnije bilo gledaocima prvog dela – i kao da se hodalo po jajima, da se ne pričepi previše ova vlast. Sva kritika vezana za koronu i SNS i stanje u ovom društvu koje se raspada, uredno je sanitizovana da se ne pretera.

O čemu se radi: Ksenija (Mina Nikolić) ima posao u tabloidu, ali dobije napad etike pa se javi Brankici Stanović, da pređe u poštenu ekipu. Školski drug Matija (Pipović) Kseniji šalje „osetljive video snimke“ i žali se na pretnje smrću a onda ga nađu obešenog. Inspektor Vuk (Branislav Trifunović) je Ksendžin ljubavnik i izvor informacija. Film je inkorporirao koronu – kolaž „Ovo je najsmešniji virus na svetu“ pa do „Uvodimo vanredno stanje“ + SNS propaganda  s deljenjem namirnica penzionerima je razorna kritika ove vlasti. Zezam se. Trebalo bi da bude razorna kritika ove vlasti, ali gledaoce boli dupe. Kad imaju da krkaju parizer skoro za dž. Tu je Ksenijina baba, Engleskinja, španska infantkinja, koja oduševljava sve drugosrobijance svojim fenomenalnim britiš akcentom plus što je Jugoslovenka s petokrakom. „Bandijera rosa“ treba da ilustruje onu iluziju anarhizma i levičarstva koju su gajila deca više srednje socijalističke klase. Ta pesma inspiriše Ksendžu na očajničke poteze da bi pomogla babi bolesnoj od korone, jer neće da joj daju respirator kad nema zdravstvenu knjižicu. Ksenija moli za pomoć upravo Tadiju (Viktor Ivić), ozloglašenog opštinskog naprednjačkog apartčika, koji je, medijski eksploatišući epidemiju, i sam fasovao koronu slikajući se s penzosima tokom agitovanja. E to je dobra scenaristička caka.

I ovaj film koketira sa Službom koja drži sve konce, sve nadgleda i sve dozna i može da se umeša u posao i profesionalnim kriminalsitičkim inspektorima kojih još ima i samo rade svoj posao a politika ih ne zanima.

Sveznajući filmski pripovedač nam na kraju daje razrešenje Matijinog samoubistva: ubila ga moćna Služba. Zašto, ne znamo.

Edit: e to je trebalo da se - po pravilima žanra - otkrije drugačije a i Ksendža je mnogo komotno neugrožena (ona podmetnuta šerpa na ringli, a nedirnut laptop?; neveruem).

Na kraju je i skandiranje audiošopirano da ne zvuči kako inače zvuči.

Ostaje utisak razblaženosti, šlepanja uz opšta mesta. Kao spot za „Hit meseca 1984“ nađen na tavanu.

LOVING HIGHSMITH (2022 Swiss/German documentary)

 

r.: Eva Vitija; ul.: Gvendolin Kristi, Anina Batervort, Monik Bafet (Bifé), Tabea Blumenšajn, Marijana Miker

Vendersov film „Prijatelj iz Amerike“ sam gledao davno, davno, zbog Vendersa, jer sam tada mislio da će mu svaki film biti kao „Alisa u gradovima“, pa sam se zdravo razočarao. (Pogodio sam da će Bruno Ganc da umre u kolima, kao i Džef Bridžis u „Kalibru 20 za specijalistu“ Majkla Ćimina. I kao fudbalski sudija u jednom mađarskom arthaus filmu iz 1970-ih...)

Sol se Belou narugao i filmu i Hajsmitovoj (tek tada sam saznao po kojoj knjizi je Venders snimio ono sranje) u svom poslednjem velikom američkom romanu „Više se mre od slomljena srca“.

Potpuno sam smetnuo s uma da je ona napisala roman koji se dopao Hičkoku pa je snimio „Nepoznatog iz Nord ekspresa“.

Tako da ovaj dokumentarac počinje odlomcima iz tog filma. Hajsmitova kaže kako joj je ideja pala slučajno, a „ideje najbolje padaju kada ne radite ništa i kada se ne trudite da radite kada nemate inspiraciju“ (ilustracija: ona meša kompost i vilama nabada lišće koje spaljuje).

Onda vidimo matoru Hajsmitovu, koja puši kao Turčin, odlično tipka po električnoj IBM mašini (posle ćemo je videti i za mehaničkom Olympia mašinom) i, nemarno odevena kao džangrizavi vlasnik vile s vilama i motikom, šeta svojim imanjem i obavlja one posliće kojima kraja nema kao i u svakoj kući. Matora Hajsmitova liči na Džejmsa Mejsona s perikom bolesnika na hemoterapiji. Puši bez prestanka cigarete bez filtera.

A bila je zgodna nekada. Gle, bila je lezba. Volela je mnogo i mnoge, ali voleli su i nju, da parafraziram jedan omiljeni stih Mire Radojčića. Dve njene partnerke, jedna amerikanska spisateljica nalik osedelom, pokislom gačcu (Meridžejn Riker; iz amerikanske nevjorške faze) i jedna nemačka art-umetnica, Tabea Blumenšajn (gornja slika; iz berlinske, evropske faze) govorile su tako lepo o njoj kako niko nije. Teksaška rodbina je, na primer, o njoj govorila kao o nameštaju.

Film liči na ono „U potrazi za...“, jer Hajsmitovu kao da traže: ona se oglašava samo kao ton iz nekolikih intervjuâ, ne vidimo ni ispitivača ni nju (pitanja su inače konvencionalna, a odgovori iznenađujuće otvoreni), već je taj ton podloga za „super 8“ filmove snimljene u njenoj bašti, kući (autorka kuca na mašini ili zapisuje ideje u beležnicu)... Najčešće je na tim filmovima snimana – s leđa.

Na samom početku naratorka čita njene dnevnike: „Znala sam još kao mlada da će mi život biti putovanje i da ću vazda želeti da upoznajem nove gradove, voleću brodove...“ I ta rečenica me je dirnula, to je žal za životom, tuga zbog prekida života, želja da se vazda mrda i živi i kreće, to je potreba za još... Razumeo sam njeno stanje tinjajućeg nezadovoljstva i zatomljivanja tog nezadovoljstva radostima koje pruža trema putovanja i otkrivanje mesta i gradova. [U ovom trenutnom stanju, pak, kada komšije vode tihi rat protiv mene i kada nemam mira, ja želim da se ubijem. Tačno mi se sve smučilo.]

Novac pruža priliku introvertnim i ljudima koji se izdvajaju iz okoline da se osame, opašu zidovima i nađu mir. Najpre je živela u toploj južnoj Francuskoj. Onda joj je u kuću banula poreska policija, pa se naljutila i preselila u Švajcarsku. Kao što je Nabokov odmah uradio, čim je namlatio lovu od „Lolite“. I Ričard Barton se preselio u Švajcarsku zbog poreza, kada mu je od honorara za jednu ulogu od više miliona funti ostalo samo za jedan pulover i karton cigareta. Onda je konsultovao advokata kako da se to više nikada ne ponovi, a ovaj mu je rekao. „Seli se, bre, u Švajcarsku!“

Nije dugo tamo uživala. Taman kada su joj završili kuću a ona počela opet da piše, javili su se napadi kašlja i njeno čejn smouking je došlo na naplatu u vidu raka pluća.

Patriša Hajsmit je rođena u Teksasu – ko bi rekao – i svoja lezbejska nagnuća je mogla da realizuje tek kada se zadevojčila u Nevjorku. Majka je pokušala da je se reši pijenjem terpentina a posle i na još jedan način. Spisateljičin glas to referiše kao spisak namirnica s pijace. Kao osoba je bila fina, kaže Rikerova. „Spisateljice, naročito slavne, vazda su nadrkane i nezgodne [dobro, rekla je seedy], kao ja na primer, ali ona je bila fina, nije se ponašala kao da ima prava na nešto od vas...“ A tek Blumešajnova kako je lepo govorila, pa ona je još bila zaljubljena u nju tada. Blumenšajnova, buckasta ženica, nafrakana kao za Noć veštica, oblači se kao naše bake kojima je idol Ruška Jakić pa idu na Adu u helankama i košarkaškim svetlećim patikama da pecaju izbacivače sa splavova. Ona živi u tim zlatnim berlinskim godinama kada si u gej barovima mogao da sretneš Dejvida Bouvija. Žal za mladost.

Hajsmitova je u intervjuima umela da se otvori (bez ikakve potrebe), kao da je previše verovala pitanjima intervjuista. A nije trebalo. Bila je nepoverljiva u svim situacijama (potpuno opravdano), ali je sujeta slave delovala na nju pred kamerama i tu je pokušavala da bude iskrena. Očigledno je uživala u uspehu serijala o Ripliju, govorila je o njemu kao Velikić o Puli ili Vlajsa o pisanju „Kloake“. Srećom, imala je para, pa je svoju paranoju mogla da poleči zidovima kojima se opasala. Možda je ipak trebalo da neku od ovih lezbi koje su je iskreno volele i čak obožavale – pripusti u kuću, da ima nekog s kime bi uz džin gledala filmove Roka Hadsona i Ketrin Hepbern pred spavanje...

Prošle godine sam u nekoj staretinarnici na Malti kupio raskupusani primerak „The Talented Mr. Ripley“.  U januaru opet na Malti kupio sam „Stranger on a Train“ i „The Blunderer“. Naravno da sam morao pred očima da vidim Ferlija Grendžera i Mata Dejmona...

 

Apel onima koji mogu da pomognu

 

Da li neko ima prostor za pisanje /možda i skroman boravak/do 15. XI po prihvatljivoj ceni?

Moram da završim roman za NIN-ovu nagradu,

Mislim, znam da je neću nikada dobiti zbog pederki i pedera u žiriju, ali svejedno ću se odužiti.

Egzistencijalno mi je važno da dotle imam mir za prevođenje i pisanje, jer je to uslov da možda imam prihoda i sledeće godine.

A dobio sam i jedan filmski sinopsis da prevodim s danskog. Ta lova bi mi dobro došla.

Inače idem na doboš.

 

Ja sam budala i pička ---> Apdejt eskalacije

 

 

 

U stvari, izgleda da je nemoguće da je komšiji Ili'u do vrata mogao da se digne parket od moje poplave. Pretpostavljam da je reč o šteti na spratu na ispod, komšiji vrata-do-vrata od stana ispod mene, pa da se Mirković dogovorio s upravnikom u ostavci Dejanom Ilićem da tako lakše dođu do para. Jer s Upravnikom komuniciram. Upravnik zasad igra dobrog policajca, dok komšinica ispod igra lošeg policajca. Upravnik Dejan Ilić me je dobro naplašio i osetio strah kada je rekao ”stanari se bune”, a da mi nije rekao koji stanari. I neć da mi kaže. Superiorno vodi dijalog sa mnom, a ja sam smotan kao Trelkovski u filmu "Stanar". On je zasad fin, ali ta uloga dobrog policajca uvek može da se promeni.

”Pustite vi pravnički pristup. Znate, advokati često guraju nešto da bi oni imali posla...”, kaže Dejan Ilić.

Činjenica je da ja moram da radim kao konj do sredine novembra da bih završio posao do Sajma, s prevodima a dobio sam i prevod jednog danskog scenarija, a posle u novembru moram da na danskom sajmu knjiga ugovorim nove prevode, jer mi je to jedini izvor prihoda u narednoj godini.

Znači do 15. novemba ja nemam ni para ni vremena ni energije da postupam po zapovedi komšija. 

A nema izgleda da će oni razumeti moju situaciju. Zasad je to meka moć, prijateljsko ubeđivanje, plus panika od Ljubice Janković iz stana ispod. Plus neko s V sprata. NN komšije protiv mene.

Komšinica podstanarka ispod (takođe NN) u veoma je bliskoj vezi s Mirkovićima sa I sprata (koji su verovatno dogovorili s Ilićem da kaže da se njemu parket "malo  digao").

Godine 2016. kada su se doselili Mirkovići na I sprat, zatim novi podstanari u stanu ispod mene i gotovo čitava nova garnitura na V spratu – obnovilo se uznemiravanje interfonom. (Nadam da ću stići dao tome napišem knjigu.) To povezujem upravo s dolaskom Mirkovića i te nove garniture. Tako da sam u julu 2016. morao da sebi isečem interfon. Dotle je jedan fin čovek, po svemu sudeći inspektor ili agent, bio u stanu br. 19. (nasledio je tu Safeta Bihorca, dinaroida i primtivca) i nekako s njegovim prisustvom povezujem potpuni prestanak šikane koja se odvijala od avgusta 2000. Kada se on odselio, počelo je ponovo. Dok sam imao kameru i TV, primetio sam da se nove komšije s I sprata upravo druže s roditeljima klinaca koji su me sistematski uznemiravali interfonom. Da li je sada došlo vreme da se posao sa mnom dovrši?

Sada sam očajan.

Da li bi mogli da olabave s pritiskom do sredine novembra?! Da li bi mogli da to shvate, ako bih im popušio kurčeve?

Štra god uradim, gotov sam. Ako ih poslušam, iz pičkinstva i slabotinje, onda sam egzistencijalno ugrožen jer ću izgubiti sve šanse za prihode naredne godine. A ako ih ne poslušam i pokušam da radim – neću moći da radim, jer će mi dolaziti na vrata i maltretirati me i tužakati me.

Trenutno ne vidim izlaz.

 

Eskalacija nevolja (i Upravniku šteta)

Posle onog SMS Ljubice Janković istog mi je  dana (juče, sreda) oko 22.30 na vrata pozvonio Upravnik, sada već u ostavci, i obavestio da mu se digao parket u spavaćoj sobi. "Šta predlažete, da vi opravite ili ja da zovem majstora?"

Zanimljivo, kada sam juče - prilikom prikupljanja potpisa za prihvatanje njegove ostavke - ja snishodljivo, servilno i pičkasto rekao: "Ja imam usmeni dogovor da vlasnici nadoknadim štetu i mislio sam da će tu biti kraj..." pa kada sam pomenuo pravnu stranu, on me je prekinuo. Namrštio se na to plaćanje komšinici (jer znam: niko nikome nišpta nije platio u ovoj zgradi osim mene, mene su podstanri iznad mene plavili 5 godina, a onda je njihov majstor izazvao poplavu i još su mi na vertikali zapušili sudoperu i ni dinara nisam dobio), ali danas, kada je šteta i njemu, odjednom je rekao: "Aaa, morate da joj nadoknadite". Jer moram i njemu da nadoknadim. Pa da.

Ja sam i hteo da parama otkupim mir i da opet budem nevidljiv. Samo, skupo će to da me košta. I moraću da ispadnem baš najpička. Napušiću se kurčeva dok mi deru kožu sa leđa.

I nemam odakle da platim. Najebao sam. Slupao sam sve na Krit, jer sam mislio da će Putin da baci atomsku bombu i da će Erdogan da napadne Grčku. Tako je izgledalo u oktobru 2022. Sada sam švorc. Plus jedna državna tužba. Najebao sam. 

Jebô ja mater toj Ljubici Janković, živela u Americi 10 godina pa se već pravi da je zaboravila srpski. Broji datume kao najn-ileven, prvo mesec pa dan, i te fore. Piše mi posle onog SMS-a još jedan SMS: "a to je opet isti broke", kao meša engleski i srpski. Sada kada preigravam onaj razgovor od srede: "Moj ćale vozio Tita", kaže ona, a onda začkilji: "a tebi udba kupila Slobin stan?!" Jebo te, i to je došlo na naplatu. 

Da prodam stan po nižoj ceni i kupim mikro-garsonjeru negde u pizdi materini? Uz proviziju advokatu, platim ovim lešinarima i da'nem dušom?

A 24. VIII sam ovo sanjao, ispunilo se za 3 dana!

Ovo je loš znak.

Ceo dan sam pod tim utiskom.

Sanjao sam da mi je u spavaću sobu ušla (ne znam kako) crna ptica. Sedi na uzglavlju. Povremeno otvori kljun. Neprijatan osećaj. Tražim neku duksericu ili nešto slično da pokušam da je isteram napolje. Ali to je nemoguća misija.

Tumačenja:

- "čuvajte se bolesti i smrti" (??!)

- "rastanak od prijatelja"

- "težak gubitak"

- "propast na svim poljima"

Ugrožena mi je egzistencija

Nikada me više neće ostaviti na miru. Moram da se odselim a u međuvremenu da iznajmim neki stan gde mogu da radim. Evo, taman kada sam mislio da je podstanarka prestala s dizanjem panike, kada sam - iz pičkinstva i oportunizma - pristao da uradim jedan sanitarni postupak i to o svom trošku, i da kada sam juče napokon počeo da radim - stigne mi SMS od vlasnice. 

A ovo je moja situacija: parket propao, umivam se na kadi. Srećom ventil ispod lavaboa je zavrnut,

Ali, nije tu kraj. 

Evo SMS-a vlasnice, koja mi je onomad oblepila vrata trakom i pretila protivzakonitim fotkama::

Od mene se zahteva da saniram ono što je već sanirano. 

Pre polovine novembra ja za to nemam ni para ni vremena ni snage ni elementarnih uslova (jer treba prvo opraviti glavni ventil u šahtu zgrade). Plus što imam neke zdravstvene preglede zakazane.

Odgovoriću u utorak sledeće:

"Pre polovine novembra nema šanse. Niti imam novaca niti vremena niti snage niti je to uopšte moguće dok se ne popravi glavni ventil u šahru. Ako želite da vam nadoknadim štetu, pustite me da radim i zaradim. Neka vam majstor Marko objasni da je bezbedno da krečite ako želite, on je zavrnuo ventil kod mene. Ako niste ovim zadovoljni, tužite me, ali mi nemojte lupati na vrata i dirati kvaku, to ne sme ni policija bez naloga, niti mi nemojte više lepiti vrata trakama."

 

Prerano sam se ponadao. Ode Sajam knjiga u tri lepe a i sve s njim. I moji prihodi.

 

 

 

. 

Akoza to dču .

paraaJa za to opet

Advokat i kukavičluk

 

 

Pravnik, advokatska kancelarija, sve čisto, a tematika – kao kod jednog vremešnog para koji je stigao pre mene – tako bliska: komšija metnuo svoj broj na tuđa vrata.Obligacioni odnosi, znači.

Elem, po zakonu ja sam bezbedan. Niko ne može da mi zapečati stan, proglasi ludim, uhapsi i osudi na zatvorsku kaznu. Komšije mogu da se žale na „štetnu emisiju“ (pravnički izraz) a gradske,/komunalne itd. vlasti na osnovu toga mogu da mi izdaju upit. „Možete vi da imate i milion kesa, to samo po sebi nije razlog da vas proglase za opasnost od požara,,,“, kaže advokat. „Jedino ako kažu da su vam loše električne instalacije... Za to treba neka osnovana sumnja. Pozovite veštaka da uradi analizu istih i imaćemo kompletan podnesak! A imaćemo podnesak i bez toga.“ „A slike vašeg stana ako postoje, protivzakonito su načinjene i to je krivično delo!“

 

To je što se tiče pravne nauke i prakse.

Podstanarka, čiji visokotonski glas često čujem (antipatično vojvođansko otezanje jedne prosvetarke), međutim, i dalje pokušava da napakuje neku moralnu paniku oko mene. Srećom nije Srednji vek, inače bih goreo na lomači kao veštac. (Vlasnici stana treba da platim štetu od vode, a podstanarki valjda što sam zagađivač i veštac. Razočaraću se ako saznam da su u talu njih dve. Čini mi se da ću i vlasnici prepustiti da me tuži.)

 

Mislim da znam zašto me podstanarka toliko mrzi. Zaljubiška se u mene. Ali razočarao sam je, jer nisam bio muško usred poplave. Mislim da je izgubila nadu da će naći pravu ljubav. Trebalo je da reagujem kao kapetan Kuka, a ja sam postupio kao Gordon Pim. Ona inače izgleda kao lik iz filma „The Beguiled“ (Opčinjen) Dona Zigela, kao ona likica koja je dala da se Istvudu odseče noga. (Otud meni Debejki u pesmi, koja je to podsvest, bogte vidô.) Sigurno je mesecima maštala o meni, a onda je videla kukavicu koji se usrô od poplave. Mene ne vole sede žene, osobito prosvetarke. Ni debele crnkinje. Ni zagorele udovice. Ni dizelašice iz Žarkova.

 

Posle posete advokatu (a kao pička sam se izvukao iz solitera /ne, ne kaže se soliter za običnu višespratnicu, korigovao me jednom Jovica Aćin/), pogledao sam u nekom baru na Dorćolu polufinale protiv Kanade, Uz koktu i koka-kolu. Učinilo mi se da sam u bašti kafea video Rašu, ali nisam siguran. Možda je bio reditelj Aleksandar Mandić. Razumljivo je što sam mu se smučio; zovem samo kada mi nešto treba.

Posle se šetam po pripeci. Odlažem povratak. Vraćen na podešavanja iz 2000, podlegao masovnoj histeriji. a moram da radim za kompjuterom, Umesto toga ubijam vreme, a zapravo vreme ubija mene, Sedim na klupi kalemegdanskog parka pa na klupi u Studentskom parku. Neki čiča igra cuger za 200 rsd. Sto posto mu je sat nabaždaren. On uvek igra crnim figurama, znači protivnik kao beli mora da pobedi. S neke bine na Kalemegdanu gruva tehno. Koliko ljudi razgovara sa sobom u tom parku, jebote. 

U Studentskom parku zadremam na klupi. Iz sna me prene neki potres. Neka budaletina se strovalila na drugi kraj klupe.Ubrzo se nađem okružen gomilom matoraca, turista nekih s vodičem koji objašnjava na --> turskom, koliko mogu da razaznam. Svi se okupili kao besni golubovi oko mene. Jedna ženetina pokazuje rukom drugoj ženetini da sedne između mene i onog slona. Umalo mi ne izbi oko tom rukom. Ustanem i pronađem drugu praznu klupu. Koja su stoka ti turski turisti. 

 

Sednem na klupu i izvadim knjigu Carske mrvice Zlatka Crnkovića s njegovom posvetom. 

Ne znam zašto sam tu knjigu poneo. Poneo sam preobuku i toaletni pribor, kao da ću morati u zatvor ili možda na noćenje u neki hotel. Čitam uspomene prevodioca. Kada je bio na studijskom boravku u SAD, disident Bogdan Radica ga je pozvao na večeru a onda mu namestio susret sa cvećem hrvatske emigracije. Crnkoviću je bilo neugodno, a emigrantima je valjda ubrzo postalo jasno da imaju posla s apolitičnim literatom. Sto posto je među tim vajnim emigrantima bio barem jedan doušnik, otud prevodioca nisu ni morali pozovati na "obavijesni razgovor". Znali su da se dobro poneo. Kao kada su Vlajkoviću nudili da ostane u Parizu "imaš pravni fakultet, evo ti kancelarija, budi advokat!", ili kada su Vladeti Jerotiću nudili da se ne vrati sa specijalizacije u Švajcarskoj. 

 

I lunjam ja i cunjam kao poslednja pička. Dokle god budem stanovao na toj adresi, osuđen sam na pušenje kurčeva. Gledam jednu mladu majku u Studentskom parku. Dete ide boso po onom betonu, prohodalo je nedavno ali gazi samopouzdano, okruženo nekakvim kerovima. Koje vodi jal brat jal muž, ne znam. Ali dete se ne plaši. A ni majka ga ne zaštićuje previše. Čak ga gura i glumi da ga juri, ali klinja se ne štreca. E to je majka. Tako se deca vaspitavaju. Ubijam vreme dok ne počnu projekcije u Kinoteci. A vreme kolje mene. Šta ja zamišljam? Da će problemi nestati sami od sebe?

 

U povratku siđem na Krstu da bih u "Kolini" kupio pohovane palačinke. Dok čekam da se zgotove, prošetam se do obližnjeg bara da vidim šta radi Novak u polufinalu protiv Bena Šeltona. Uverljivo vodi sa 2-0 u setovima i velikom prednošću u trećem setu. 

Vraćam se u kuću kao kriminalac.

 
 

IZVEŠTAJ O VODOSTAJU NA DAN 5. IX 2023. G.

 

IZVEŠTAJ O VODOSTAJU NA DAN 5. IX 2023. G.

 

Ima neki kvar, uvek je kvar

Treba to jednom jasno ka’sti:

Hej, pa je nemam rutavo dupe.

Ili, u prevodu, ja sam pička.

Zašto se toliko bojim pasti

Ili priznati za intervju

Jedem iz kesice supe

Volim onoga što ga spasila VI lička?

Svi će reći: „Ju, ju!“

 

Ali nije u tome stvar

Što, eto, smrdim i loše su mi instalacije.

Već je stvar u samoći.

Što on da ima stan

To udbaško kopile treće generacije?

Atak ovaj neće proći

Za jedan dan.

Krenulo je useravanje skotova u život.

A ja sam sirot.

 

Padni, bre. Opusti se. Tresni.

Neka zubi ispadnu iz desni.

Kao na primer Šejki.

Neka ti nogu odseče Debejki.

Ne čuvaj više lepotu,

Ne farbaj kosu, ne vežbaj jogu.

Budućnost pripada Trumanu Kepotu

I bezličnom androidnom bogu.

 

Birati svoj grob

 

(painting by Vladimir Volkov)

Ponekad ljudi biraju svoj grob. Grade i kapelu zadužbinu, biraju čak i „pogled“ i „'ladovinu“. To nije pomirenje sa smrću. To je umor od straha. Kao kada čovek klekne na streljanju ili zove majku na samrti. To je iluzija pomirenja i sabranosti. Tu rade geni kišne gliste (ponekad žamor unučića ili zao pogled premlade žene), onaj miris trulog lišća po pripeci, odvratno zujanje muva, gamizanje bubica. Lepljivi znoj. Čovek tada zna da će biti hrana za crve, ali opet i ne zna. Ne želi da zna. Pre nego što zamisli kašu belih crva (Malarme, Gilgameš itd.), on se baci u te tlapnje o „smirenju“. Otud je bela smrt, ta diznijevska kriogenizacija – jedna zgodna prevara. Indijci kremiraju, Hiperborejci zamrzavaju. Ali to smirenje, rekoh, lažno je. Čovek se ipak usere na kraju.

 

 

Oprosti, Fridkine, oprosti druga Srbijo, oprostite pederi, oprosti prva Srbijo. 

 

U stvari, ko vas jebe, ionako je to bila prokrastinacija s moje strane (i bežanija od komšija)...

 

Krenuo ja u Kinoteku da gledam double feature, ciklus friško upokojenog Fridkina, „Francuska veza“ pa „Gluvarenje“. Kad ono, blokada, brate. Policija već kod trga Slavija. „Koja li je to utakmica?“, pitam se ja, blaženo neznaven. Na cisterni ispred „Mitićeve rupe“ napunim flašu vodom. Kad, preko puta SKC-a, sve zabarikadirano, kralja Milana i Masarikova i Nemanjina i one gornje ulice i one donje, takođe.

 

Jao, setih se: šetnje za spas Srbije U zemlju da propadnem. Koji sam ja konformista. Izdadoh drugu Srbiju. Jer ja mislim na komšije, advokata, komunalnu inspekciju, dugove koje moram pod pretnjom prinudnog izvršenja da vratim, na moj roman, antologiju danske poezije, na smrt i umor. A potpuno sam zaboravio na drugu Srbiju. 

 

Ček, čak... A oni avioni i helići gore na nebu, a to? Le-leee, zaboravio sam na promidžbu novih podoficira koji će umesto mene da ginu na Kosovu. Izdadoh tako i prvu Srbiju, koja bdije i brani se uprkos neodgovornim, ambicioznim umetnicima koji su pukom greškom njeni graždani. 

 

A možda je i parada ponosa na programu, to je vazda bilo u septembru. Ja ovakva pička i izjeban u dupe od tolikih izdavača to da propustim, kuku meni! 

 

Iz one uličice kod bivše poslastičarnice u Mišarskoj takođe neima prolaza. Jedna devojka se vraća odande i sikće u telefeon. „Ma ne mogu da prođem nigde, čekaj! Polako. Zbog pederâ“, kaže ona i tu se definitvno obavestih da ima i parade ponosa danas. (Ali, kada su najavili?!) Možda devojka nije mislila na njih, već na pedere koji blokiraju ulice. I tu je opet dilema, algoritam se račva, jal demonstranti za spas Srbije, jal specijalci. A šta ako je mislila na jedninu, na onog jednog pederā, neakcentovana dužina dakle, ha? Po građi i obleki deluje drugosrbijanski ta besna cura, ali ne bih je volio za taštu ni za žemsku.

 

A oprosti i Fridkine, jebajga, Kinoteka je opasana mišićavim momcima na koje bi se likovi iz tvoga jučerašnjeg filma „The Boys in the Band“ oblizivali. Tužan je to film bio, g. 1970. bili su glumci ti u naponu snage a 12-godina kasnije 80% ekipe je pomrlo od ejdsa. Plus što je pristup malo demode, Danas bi tako kukali strejt 

plavušani kojima ne daju da prismrde u sve te oblasti koje su okupirale trandže i ostali ultra-manjinci .

 

I tako, vratim se pišem i prevodim. Dok mi ne zalupaju na vrata,