r.: Dušan Zorić & Matija Gluščević; ul.: Ksenija Marinković, Isidora Simijonović, Boris Isaković, Vlasta Velisavljević, Jasna Đuričić, Goran Bogdan, Milica Mihailović
* * *
Zašto se film ne reklamira kao „poslednji film Vlaste Velisavljevića“?
Teško je odoleti ovom delu, snimanom nekoliko godina i – verovatno – završenom na mišiće. Jer kada se glavna glumica kao beskućnica u jednoj sceni greje na vatri iz bureta okružena gomilom klošara, muških i ženskih droca, pa se snimanje prekine ma više godina, a većina glumaca i naturščika iz one te scene ode, metaforički ili doslovno, onda je najbolje scenu dovršiti „nadrealno“ i/ili „nepouzdano“, pa neka glavna glumica sada bude sama, a ono pre joj se samo pričinjavalo. Teško je, velim, odoleti filmu, koji je verovatno prethodio nizu uspešnih hrvatskih filmova – a zbog Ksenije Marinković psihološki sam doživeo film kao hrvatski – pa ipak, zbog tog nenamernog kašnjenja, verovatno prouzrokovanog producentskim mukama tipičnim za taj „skup sport“, meni je to sve delovalo kao derivativno iskorišćavanje (čitaj: mažnjavanje) uspešnog obrasca. Taj moj nadrkani dojam je sto posto pogrešan, ali ne mogu da mu se otmem. Četiri priče o jednoj (istoj, ili dvojnici, ili šizofreničarskoj slici u njenoj glavi, ko će ga znati?) ženi u četiri konteksta, čemu zgodno pomaže magijsko-realistički susret s dvojnicom, date su jednim delom kvazidokumentaristički kao u Terezi37, a delom bunjuelovski fantazmagorično. Sredovečna glumica da je glavni lik sa svojim problemima i da se može skinuti gola i takva trčati Takovskom ulicom (čini mi se), opet je veliki plus kako za žensko pismo tako i za socijalizam. Ali ja sam zlovoljan i džangrizav. Nešto mi tu fali. Vonja po naučenom obrascu koji pali kod festivalskih žirija.
