r.: Skot Derikson; ul.: Itan Hok, Madlen Mekgrou, Mejson Temz, Džeremi Dejvis, E. Rodžer Mičel, Džejms Renson
“Moj takozvani život” u Moldaviji i Rumuniji 1978
”Doson Krik” ili ”Moj takozvani život”? ”Gimnazija na Beverli Hilsu” je ionako za kulove, o tome ne raspravljamo, ali ove dve serije su dovele do snažne zbunjenosti među Dorćolcima i drugim drugosrbijancima, dok ja još pamtim reči jedne od popularnih voditeljki s tada živog radija Be-92 “...gledanje reprize 'Mog takozvanog života' je naravno dozvoljeno...” (Ili je to bio Bilbija?) U smislu, ”samo seljaci gledaju TV u ovaj vakat...”
Napisaću knjigu o suštinskoj razlici između ove dve serije, izgleda da je samo ja uviđam. Moj takozvani život je, naravno, jedna od najboljih teen i razvojnih i porodičnih serija na svetu i u istoriji, vredna repriziranja na svakih 5 godina, pa i posle nuklearne kataklizme (na starim aparatima EI Niš i na struju iz biciklističkih agregata).
E, ovaj film je jedna odeblja epizoda te serije, smeštena na istok Evrope s kraja sedamdesetih (premda nominalno patrijarhalna amerikanska pripizdina, gde bi pripravnika rođaka Vinija u’apsili zbog nakaradne odeće). Čemu sedamdesete? Pa, nagađam da je to zato što su autori filma bili tako u mnogućnosti, a možda i da bi napravili omaž Kingu, možda i zato što vole zulufe, zvoncare itd. Mnogo ondašnje muzike, pak, ne čuh. Onaj tatko iz filma je preferirao radio drame II programa Radio Beograda, kao i da se s mitskom vatrom u kaminu vizantijski pogovara, šta li...
Važno je osvrnuti se na fakat da je film nastao po kratkoj priči (to bi trebalo da znači do 4 stranice, do 7200 znakova s proredima), jer – za razliku od mnogih dugometražnih krševa tako ubogo inspirisanih – ovaj film je kršten i vidi se da su autori scenarija nabudžili knjigu snimanja tako da se ne oseti sažetost inspiracije. Nagađam šta je to što ih je u kratkoj priči nadahnulo: sto posto preokret da je devojčica IPAK nasledila proročke sposobnosti od svoje nesrećno preminule matere...
U amerikanskoj pripizdini ima jedna škola, u njoj braca i seka Zvečevo uredno pohađaju nastavu. U školi vlada zakon jačega, nema skupih patika i vokmena i rok muzike, ima bandi i siležija žarkovačkog izgleda i koji biju slabije od sebe jer su tako u mogućnosti. Nema školskog inspektora, a roditeljima se ne vredi žaliti, pogotovo ako je roditelj jadan, kukavan udovac, slabić, koji samo cepa pivčuge posle posla a od dece traži da budu mirna kao bubice. I – mlati ih kaišem kao u istočnoj Evropi i kod Nušića, niks versko ludilo u podrumu, niks oni zalasci sunca sa ćilibarskom spilbergovskom fotografijom, niks maturalci i fensi kabrioleti, deca su odrpana kao naši sirotani koji se raduju letovanju sa školom u Makarskoj u prvoj dekadi juna, ili, pak, u Prčanju u drugoj dekadi. Deca su obučena kao naša sirotinja iz sećanja Mome Kapora. Samo fale vuci da progone đake pešake.
Elem, braca Fini (Mejson Temz) i seka Gven (Madlen Mekgrou) vole se i paze. Seka je otresitija, od pokojne majke je nasledila vidovitost, ima i komplet alatki: pentagram, krst, minioltar, biblija, kristali, kerefeke razne... Braca uvek nosi isti džemper i nastoji da bude što nevidljivji, jer ne ume da se bije. Školske tuče u dvorištu i u ve-ceima su naturalistički napravljene kao na početku filma ”Spasavanje redova Rajana”. Ipak, i ta amerikanska pripizdinska sirotinja ima velike frižidere, ono, ovaj, jeste da nema pretrpanih špajzova s milion vrsta korn flejksa i konzervi prebranca i tegli kečapa kao kod stivenkingovskih uradaka, ali ima kikiriki butera i tosta kol’ko ti duša ište, a tost se čuva kao kod nas 1970-ih, u onoj kutiji za hleb jebote, kao u filmu Aleksandra Mandića ”Lične stvari, sećate se, ono kada Maja Sablić otkine parče belog bajatog hleba i posle ga zalije česmovačom... Koja je to poruka bila, čoveče...
Znači, imamo Crni telefon. Tu pripizdinu sa školom povremeno zapljusne talas kidnapovanja dece i omladine. Sumnja se na ”Hvatača”, koji navodno nosi odoru klovna i mami decu svežnjem crnih balona. U jednom trenutku na plakatima (koji liče na čitulje) nađe se i lik dečaka koji je upravo izbavio iz nevolje našeg glavnog lika Finija u zamenu za časove matiša. Uskoro i njega otmu. Otimač je u tumačenju Itana Hoka ambivalentan lik, mami na stokholmski sindrom. On otete klince trpa u podrum na čijem zidu visi crni telefon. Usudio bih se da kažem da je taj telefon kao klin u Andersenovoj čorbi. On zvoni iako nije ukopčan i služi kao sto sa svećama u spiritualističkim seansama – otetom Finiju se javljaju prethodno ubijeni oteti i daju mu savete. To je caka koja umešno nadomešta isfurani Kingov štos s ”dobrim crncem koji se iznenada pojavljuje i rešava stvar”, ili s bilo kojom drugom ubogom nakazom koja iznebuha pomaže lepom i zdravom glavnom liku u nevolji (i posle zgodno ugiba, da ne poružnjuje veliko platno).
Film umešno rabi nekolike klišee, tipa: 1) neverica detektiva u vidovitost; 2) krutost školskog birokratskog aparata; 3) deca pametnija od roditelja: 4) sestrinska ljubav sve pobeđuje; 5) američki je potući se a ne cviliti za čika milicajcem.
Otimač ima brata, što gledalac saznaje malo prekasno (ako ćemo da se igramo po pravilima whodunnit žanra), i dve scene s njim su dragulji filma, to su istinski komički odušci, i da ima još jedna takva samo, rekao bih da je ovo ingeniozna parodija, jedno terigiljemovsko recikliranje stivenkingovskog žanra ”istraumirani tinejdžeri u raljama palanke”. Ali ovako je to ostalo kao neobično uspeo nov začin u poznatom jelu.
Ima još jedan podatak koji se gledaocima servira prekasno, naime onaj lik strastvenog igrača flipera. Broj koji je on nožem urezao na ruci premlaćenog dečaka jeste broj kuće u kojoj stanuje ”Hvatač”. Čim Gven to ukapira, ona pozove detektiva Rajta, koji je slika i prilika pouzdanog čike iz Linčovog ”Plavog somota”. Ali, američki je da se junak sam spasi i ucmeka dušmanima, a policija posle dođe samo da ušije rane i pokupi leševe i ubaci ih u smiling bags... Umirujuće je gledati parkirana policijska kola (s nepotrebno rotirajućim svetlima) i one žuto-crne lepljive trake oko mesta zločina POSLE svega (tu se štrihuje sva ona papirologija koja neizbežno sledi)... Otac, jedan šezdesetosmaš okoštao u sredovečnom telu (Džeremi Dejvis), slabić i alkos, moli decu za oproštaj. Srećan kraj. S naknadnom pameću zapažam da u filmu ima jedan i po sec-momenat, čitav momenat kada sam poskočio zahvaljujući tonu koji je najavio levitirajuće telo s koga kaplje krvca, i pola momenta, kada mi je, zahvaljujući dolbi tehnici u bioskopu, u gotovo praznoj sali telefon zazvonio odmah pored levog uveta. Ovo je zapravo kidnaperska i socijalna drama, a stravoužasni i nadnaravni elementi su ubačeni da namame blazirane ljubitelje sedme umetnosti (haha). Lik oca je mogao da bude dragulj, kao što je to bio lik Maksa (Džejms Renson) ”Hvatačevog" brata.
U stvari, voleo bih da je film potrajao barem još sat i da se sve to nabudžilo u jednu soc-realističnu parodiju ”Kad jaganjci utihnu”... Ali ja sam alav, konobar u ”Prezentu” u Nevesinjskoj se začudio kada je uvideo da jednom jedinom gostu donosi dve torte i jedne šne-nokle. ”E bravo, svaka čast. Uživajte!”
