SEND HELP (2026 American movie)

 

  "Donovane, šta radiš to?"

    Donovan: "Evo mog izveštaja!"

 r.: Sem Rejmi; ul.: Rejčel Mekadams, Dilan O'Brajen

 

OVO JE LJUBAVNI FILM

ili

SKRUBOL KOMEDIJA KAKVA JE DANAS JEDINO MOGUĆA

Evo opet jednog super recentnog filmača, imao je premijeru juče! (Šabrolijada će malo da sačeka.) I to horor kasapin Sem Rejmi, koji je dočekao da projekat počet pre pandemije konačno prevede iz mašte u stvarnost. Kažu da je to što primećujete sličnost s filmom „Trougao tuge“ stoga – puka slučajnost.  Ali, „Izgnanik“ i „Mizeri“ jesu planski omažirani, da tako kažem, i to u dve uzastopne scene, koje maltene kopiraju svaki kvadrat (onako kako je Džon Bedem iskopirao neke scene amerikanizovane „Nikite“).

Uradak je obasut hvalospevima, svi su oduševljeni i nazivaju film budućim klasikom, osim Gardijanovog Pitera Bredšoa, koji je dao samo dve zvezdice  * * i napisao „prvih 28 minuta je još nekako i gledljivo, ali posle počinje sunovrat u klišeje“.

Rejčel Mekadams ima 47 godina i za Holivud je već baba. Ovo joj je bila poslednja šansa da se naglumi a da na bude nečija keva ili bakuta. (U fenomenalnom Alenovom filmu, Pariz u ponoć, bila je nominalno glavna uloga, ali, kao i uvek kod falusocentričnog Alena, bila je samo tip „žene su zlo“.) Ali u Upomoć se bogme naglumila za sve pare i evo jednog favorita za sledeći oskarovski mart.

Ovaj film  u karijeri Sema Rejmija zauzima isto mesto kao Red Eye u karijeri Vesa Krejvena: niskobudžetno iskakanje iz horor obrasca. I pogrešno je ovo nazivati hororom. Tirke je za Kronenbergovu Muvu lepo zapazio da je to („za njega“, dodavao je uvek) – ljubavni film. „Jer, što se više Set Brandl (Goldlbum) pretvara u muvu, to postaje ljudskiji!“, veli Tirke u kritici filma. I to je zapravo tačno. Dotle je Brandl bio bezosećajni štreber, koji u plakaru ima tuce istih košulja i odela (da ne bi morao da misli šta da obuče) , seks ga ne zanima, pun je idiosinkrazija kao šipak koštica, on je otelotvorenje ludog naučnika kako ga zamišljaju u stripovima i vicevima. Ali kada počne da postaje muva, zaljubi se i postaje sve ono što zeljubljeni muškarac jeste: posesivan, ljubomoran, osvetoljubiv, slavoljubiv, spreman i da ubije za svoju ljubovcu!

Možemo tako reći i za dvoje antagonista u filmu: što se više pretvaraju u čudovišta na pustom (misle oni, ili barem jedno do njih!) ostrvu, to više postaju ljudi. Međutim, tu ima jedan uvid na kome Rejmi insistira - ono što ih sprečava da  postanu ljudi jeste: korporativno društvo, koje sada zamenjujemo sa civilizacijom i koje od ljudi pravi – kompetitivne ubice što se preko leševa penju do uspeha. Oni su se nasukali na ostrvo već kao zveri. Nije dakle tačno da je tzv. „civilizacija“ emancipovala ljude beštije u stvorenja koja na sebe meću odeću, čarape (dobro de, Bredli Preston /Dilan O'Brajen/ smišljeno nosi antilopske mokasine na bose noge {i one su mu ostale na šapama i kada ga je more na obalu izbacilo i to je goof, cipele nikada, ama nikada ne ostanu na stopalima davljenikâ, otud kaskaderi vezuju pertle na rupe u nogavicama!}), gaće i odela s kravatom, već su  kompeticija i neobjavljeni klasni rat ono što ljude vraća na kanibalska podešavanja. Na jednom mestu u filmu se pominje Wall Street, odatle je vlasnik one hiperluksuzne kuće (ovo je bezopasni spojler, ne brinite!), pravog čardaka s hranom i frižiderom i poslugom... I tu je stejtment Sema Rejmija. I on se autovao: socijalistički hororovac Rejmi, varufakista, ko bi to rekao?! Gde si, brate...

Ovo je istovremeno – drugačije ne može biti – i revalorizacija često skrubol romantičme komedije iz 1930-ih pa sve do prelaska u novi milenijum. Naime, taj klasični podžanr romantične komedije u kojoj momak i đevojka (nekad i babac s rasno sumnjivim šoferom ili nadrndanim kapetanom, kako kad) započnu vezu under the shotgun, štono reče maserka u „Prozoru u dvorište“, odvijala se na fonu one Amerike koja je i  dalje bila san, iliti torta od 20 spratova, ili veeeeelika čokolada, kako bi Forest Gamp retardirano rekao. Poruka tih romkomova je: uz malo sreće i malo pameti, svako može da zaradi prvi miliončić. A ona ljubav uz mnogo peripetija dođe kao „živeli su srećno dok nisu pocrkali u hospisima“.

E pa, više nije tako druže, korporativni poredak je podjarmio zaposlene nudeći im plastičnu šargarepu na kraju štapa. Kao što reče Žižek u jednom od retkih pametnih uvida: „Sloboda danas je lažna, rabotnik je slobodan od sigurne penzije i rada na određeno vreme, slobodan je od plaćanja socijalnog osiguranja, što mu je kul samo dok se ne razboli...“ A najveći uspeh današnje korporativne   strahovlade (strah od nezaposlenosti i beskućništva i virusa i terorizma) je, lucidno veli Žiži, u tome da taj mrav pešadinac, bio on Uber taksista ili malinar ili programer – neprijatelja ne vidi u vlasniku sredstava za proizvodnju (što je rekô i Varufakis na jednom od mnogobrojnih simpozijuma) već svoje kolege, druge taksiste i malinare i uopšte druge jednako podjarmljene skupine „malih kapitalista“.

Otud se ljudi u tim kockama od stiropora i šper–ploča u poslovnim neboderima i u tim kancelarijama s velikim staklenim vratima ponašaju kao – zveri. Rajmi nam poručuje da nema više tog sna o usponu klasnim merdevinama, karte su već podeljene, ljubav ne pobeđuje sve i ovde nema čak ni naznake o „igzekjutivu koji uviđa koliko je otuđen pa se zaljubi u snašu tetkicu ili pretty drocu“, ovo je dekonstrukcija te bajke o pristupu u kap i seme i o učlanjenju u bogatiju familiju, ovo je totalno uništenje tog obrasca ljubića, skrubol komedije, romantične ljubavi koja pobeđuje sve.

Ne, drugovi, mogu samo da podsetim na svoje reči u kritici filma „Osmeh 2“ Ovde je link za "Osmeh 2" :::: 

...nema više ničega, minerala za ekrane naših dragocenih sokoćalâ nema više, nema pijaće vode, nema slobode, čipovali su nas već pod izgovorom pandemije, sloboda nam je decenijama već ograničavana zbog terorizma, karte su podeljene, svet je podeljen na srednjovekovne zamkove s bedemima koji živalj plaše „maskom crvene smrti“, i šta sada nego da opet nelažno neskromno podsetim na početak i završetak romana Beograd za pokojnike...

Stoga se za ovaj film može reći da je katalog izneverenih očekivanja. On počinje kao televizijski ofis sitkom, i to onaj bez nakalemljenog smeha, onaj s epizodama od 24 minuta i 6 minuta mesta za reklame za „Čarli“ i tunu u konzervama i kreme protiv raka kože, i to sve upućuje na ljubavni hepiend s onim odvratnim šefom Bredlijem, naime da će pepeljuga Linda Lidl (Mekadamsova) da eliminiše zlog Donovana (Zejvijer Semjuel) i osvoji srce kaobajagi samo izmanipulisanog kralja firme, jer: prava vrednost na kraju uvek ispliva, jelte.

Film se ne razbacuje minutima, otud je i tako jeftin. I otud je uspeo ekonomično da objasni lik Linde Lidl u samo nekoliko minuta, vizuelno, kamera švenkuje po njenim policama za knjige: saznajemo da je ona fan rojalitija „Survajvor“, da živi sama, da joj je šef pred smrt obećao unapređnje ali da je eto umro, da ona guta knjige za samopomoć i praktikuje autosugestiju, da joj je najbolji drugar papagaj (ima na polici i knjiga „Kako da razgovarate s vašom pticom“), a papagaj je glup i nezahvalan. Njena obuća i odeća je dibidus aseksualna, ona nosi ćozluke, ima odbojne mladeže i hrana joj je uvek na zubima i uglovima usana, ona širi vonj tune i užeglog majoneza kome je istekao rok trajanja, koleginice i kolege na poslu je smatraju lujkom.

Linda Lidl ne dobije obećaTo unapređenje, dobije ga oholi i kvarni Donovan kome ga na tacni dâ još oholiji i još kvarniji i još antipatičniji („ako je to ikako moguće“/hahaha/) Bredli, ljubitelj sobnog golfa i dugonogih sekretarica i koga O'Brajen glumi kao da u „Subotnjoj večeri uživo“ treba da imitira mlađeg Marka Valberga, znači u vreme dok se još kolebao da li da ode u fanatično katoličanstvo (što reče Sol Belou, „želja da budu dobri bogobojazni od ljudi pravi krvožedne monstrume“). I sve vreme sam gledao Valberga, jer je O'Brajen sebe ostavio na čiviluku svog plakara ukusno uređene kuće u Šerman Ouksu, s bazenom, tri spavaće sobe i tri kupatilceta, plus bazen i pomno obdelavana bašta. Konačno se probio dečko. (Samjuel je Donovana, pak, glumio kao neko ko zna da će da pogine u prvom činu filma. Znači, tu je pokazao sve,

...jer posle, kao lešu,

ostaje mu samo da trune

ili da ga jedu tune

u ovome prividno filmskom trešu.)

(Na trenutak mi je kroz glavu proleteo arthaus uradak Nila Labjuta In the Company of Men, ali ne, ovo nije to.)

Ambiciozni i preko svake mere antipatični Donovan naprosto ukrade Lindin krvavo urađen izveštaj:::

  

Ona skupi hrabrost da se pobuni i to čak malčice impresionira inače bezdušnog mladog šefa koji kanda misli da će dovijeka biti mlađahan i zdrav, ali samo malčice ga impresionira. On odluči da kao znak male nadoknade pozove mišicu štreberku na poslovni put u Bangkok, s kvarnim ciljem da je tamo istovari za stalno, da je dakle baČi, pod izgovorm da mu je „u Aziji potrebnija“. Dok ona izlazi iz kancelarije – upozna se Bredlijevom  verenicom, tvigijevski vitkom Zuri, kao da je Bouvijeva svastika jebote, nekom afrikanskom princezom modnih pistâ (Edil Ismail) i ona će sa sve skupocenim draguljem na prstenu opaliti u III činu, ne brigajte.

Na put kompanijim aviončetom pođu friško unapređeni Donovan, i još dva člana menadžerke vrhuške, Azijat i crnac (Kris Pang odnosno Denis Hejzbert, respektivno), kao i stjuardesa Azijatkinja (Nana Mija) – koji, rekoh, svoje ulogice glume kao da im je pred‿glavu). Diversifikacija leševa je tako zaista na visokom nivou, na sve se mislilo, čestitke! Tokom leta oni najpre umiru od smeha gledajući Lindin video koji je poslala na audiciju za rijaliti „Survajvor“. Ali tada dođe do kvara na aviončetu i oni svi odreda ukusno i zabavno i uzbudljivo bivaju isisani iz aviona i umru zbilja, okrutno i temeljito, uz dva fenomenalna skočiplaša™.

Jedino prežive Linda i Bredli. Izneveravaju se očekivanja o njihovoj večitoj ljubavi na kraju filma i dugotrajnom boravku, o ekologiji itd. To što je Linda obožavalac survajvora tako lepo dođe jer ona očas posla izgradi zaklon, takoreći udobno obitavalište: suvo granje, zeleno lišće, lijane kao konopac, od polomljenog kamena napravi nož, od ljusaka kokosa napravi činije u koje će se niz zeleno lišće slivati kišnica, ume Linda da zašilji granu i napravi koplje i ulovi vepra kao matora. Bredli, pak, s volšebno sačuvanim antilopskim mokasinama na šapama samo kuka i leškari, jer mu je noga malo povređena i manje–više samo jede govna i zanoveta.

Film je u toj jednočasovnoj fazi, koliko traje II čin, zapravo sanitizovan od surove stvarnosti života u prirodi, ma koliko navodno bio slešerski hororičan: nema buba, nema zmija, nema nikakve opasnosti osim tog jednog, kompjuterski generisanog vepra (nije valjda i njega poplava izbacila, zagorelog /pun intended, kad ga ispeku na ražnju/ jadnika?!), kada likovi ožedne eno im padne kiša. Nema dakle mrava, buba i komaraca – naglasak je na „hemiji u jednoj duodrami“, ali neće to da ispadne onako kako smo očekivali. Rejmi izlaže stejtment o korporativnom poretku koji onemogućava ljubav (koja dakle ne pobeđuje sve), koja od ljudi pravi zveri kao u džungli (tj. onako kako mi na osnovu slikovnica zamišljamo da je u džungli) i da nije brate moguće normalno i meritokratski popeti se na socijalnoj lestvici. (Pa ni Melaniji to nije uspelo tek tako, već joj je očka Slovenac truli bogatun koji ko zna kako drži zeta u šaci.)

Uočio sam patern u holivudskoj produkciji u poslednjih godinu i po dana, evo i u The Rip-u – a to je da se gledaocima namerno uskrati čitava slike neke važne scene, to se posle „poarovski“ u flešbeku objasni. To je verovatno posledica toga što isti „skript doktori“ doteruju sve važnije scenarije, ko zna možda je to Aleksandar Šurbatović, koji piše obrazloženja projekata za mnogosisatu materu po imenu Creative Europe, 400 evrića po obrazloženju.  Ovde ima jedna takva scena, kada Linda vidi neki brod ali odluči da ga ne dozove... „Not yet“, kaže ona sama sebi i sakrije se iza lisja.

Ostrvo se ispostavlja kao nepusto: „Neki ludak s Uol Strita je tu izgradio svoj zamak u kome se bori protiv Smrti“. „Vrhunac civilizacije je frižider“, kaže Linda u III činu i koliko god da je to knjiški, kao, na primer, boraćosićevski štos iz romana „Doktor Krleža“, naime da su „escajg, leptir–mašna  i maniri za stolom dok se konzumita lungić jedino što dijeli čolovjeka od zvijeri“, ima tu nečega. Ali ovo Uol Strit je ključno za ono što Rejmi želi da nam poruči. (Da, da, znam sve to o Džonu Fordu i nautentičnosti citata, ali svaki film nešto poručuje, dajte nemojte.)

Pojavljuje se verenica Zuri! Ali Linda još nije završila posô. Prerano je došla vitka afrikanska breza sa skupocvenim prstenom – koji je maltene ubô Lindu u oko u I činu dok je izlazila iz kancelarija svoga bosa – i prsten je bogme opalio sa sve verenicom...

Uglavnom, II čin nas je mamio da poverujemo u ljubav koja pobeđuje sve, ali ništa od toga. Kao i npr. Eenie Meanie, ovaj film se završava kao i većina epizoda serije Crna lista. Na to prosečan gledalac nije navikao. Premda će da aplaudira. Ili na primer, u varijaciji, u sranju „Trepni dvaput“ od one prepucane nepo-čépe Zoi Kravic. 

 Ali Rejmi ima stav. Ne možemo reći da nas Holivud nije obavestio šta nas čeka.

 

 

MORNING GLORY (2010 American movie)

 

r.:Rodžer Mičel; ul.: Rejčel Mekadams, Harison Ford, Dajan Kiton, Patrik Vitson, Džef Goldblum, Mat Meloj, Džon Pankou

 JUTARNJA STOLICA

Ejlin Broš Mekena je napisala i scenario za Đavo nosi pradu, pa je primenila mustru na TV stanicu (eto šta sve može da učini 6 nedelja na tečaju kreativnog scenarija na nevjorškom koledžu). I, kao što je rekla da u Đavolu... nema ljubavne priče, već da je to „kompetitivni pornić (za tiraž) i da se protagonistkinja na kraju udala za časopis“, tako i ovde isto: ovo je kompetitivni pornić (za rejting gledanosti) a Beki Fuler se udala za Jutarnji program.

Znaći, slučaj uspešnog (za autore) samokopiranja tražene & uspešne mustre. Kod filmova Sweetest Thing (mustra) i Kako izgubiti momka za 10 dana (kopija), međutim, iskopiran je pokopan i sasečen film, a ipak je kopija malčice cenjenija (oba su u svakom slučaju zaradila više od uloženog). Nensi Pimental je napisala scenario za „Najslađu stvar“ (moj guilty plezir), ali iako je radnja drugog kopija prvog do najmanjeg detalja, oni masno lažu da su za „Kako izgubiti momka...“ koristili neku slikovnicu, da ne bi platili autorska prava.

Dobro, idemo sad na „Jutarnju slavu“. Ovo je prvi i jedini put da sam video Harisona Forda da glumi. On i to zna, ko bi to rekao. Prilično je propao, kako li sada izgleda kada je 2010. ličio na Edvarda Džeja Robinsona istegnute kičme konjima za repove? Ako je nekome pao na pamet film Broadcast News (a morao je), pa ako je taj očekivao i pristojno moralisanje kao u tom filmu, a opet imajući u vidu da je Rodžer Mičel režirao velelepno kvaziklasno sranje Changing Lanes, u kome se socijalno morališe onoliko koliko se tu može u Meriki, pa ako je onda pomislio da će ovde biti neke duhovne kritike ispraznosti jutarnjeg i u njemu informativnog programa – onda se zajebao. I treba da uzNe beli luk i čaj od nane, jer zaboravio je ko je napisao scenario: scenaristikinja filma Đavo nosi pradu, aman. Zato zaboravite na velika očekivanja, ovaj film je za Mičela isto ono što i A Good Year za Ridlija Skota. A u Broadacst News se moralisalo i to lepo, Holi Hanter je izrekla nekoliko finih rečenica i ljigav karakter Toma (Vilijema Harta) je razgolićen. Ljubav ne pobeđuje (ni uvek ni često), kao ni istina, otrežnjuje nas taj film.

Znači, mustra iz Đavo nosi pradu je razvodnjena, jer ovde je Beki Fuler (Rejčel Mekadams) sama sebi šef de fakto a sàma činjenica da je zaposlena kao izvršni producent jeste malo verovatna (ali bez toga ne bi ni bilo filma). Istina, ona ima de jure nekog šefa, Džerija Barnsa (Goldblum), koji više liči na Đavola bez advokata, on džogira, jede citruse i – samo traži viši rejting, inače ode Jutarnji program u ropotarnicu televizijske povijesti. Jedan danski pisac mi reče – kada sam mu ispričao šta se meni jednom dogodilo u mom gostovanju u jutarnjem programu – „Druže, jutarnji program prave idioti za idiote“; on inače nema telkač u kući kao ni 90 postotaka Zapadnjaka koji drže do sebe (oni se, kada hoće da pogledaju neki kulturni dokumentarac, okupljaju u avliji kod komšije Roma ili kojeg drugog gastosa koji jedini u bloku ima televizor). Sećam se nekih gostovanja naših privrednih i političkih funkcionera u jutarnjem programu RTS-a, direktor PKB-a, na primer, došao je 1980-ih bunovan, krmeljiv i kosu nije mogao da začešlja kako treba pa je stalno okretao profil, a jednom je nekom diši iz Kruševca virila pidžama ispod sakoa a podočnjaci su mu ličili na slepe miševe koji traže sisu velike slepe mišice.

Elem, Beki Fuler je ambiciozan curetak zanovetak, koji „jako voli da radi i mnoooogo voli svoj posao“, a to je da bude producent. Mi u socijalizmu nismo znali šta je to producent, pa su Dragan Babić, Ršum i Zaharije Trnavčević sami sebe snimali i producirali, a na radiju su voditelji bili tehničari, kafe kuvarice, producenti, ispražnjivači pepeljara, električari i bravari, naši mali ljudi iz radija su sve sami radili, „producent“ je kao imenica bila kapitalistički gadljiva. Kod nas i na filmu ima samo „direktor filma“, pa se jugoslovenski režiseri u inostranstvu ubiše od jeda što ih niko ne zarezuje. Rejčel Adams je odigrala energično i mene je čak hvatala nervoza dok sam je gledao, a ič me zabole za propast imperijalističkih tv studija. Producent...čega? Važno je da se producira. U stvari, amerikanski je producent mešavina glavnog i odgovornog urednika (onoga ko ide na ribanje u partijski komitet i ima čir na želucu) i operskog dirigenta. Samo ga ribaju rejtinzi a ne partija.

Besmislenost ovog filma se vidi na nekoliko nivoa. Prvo, u potpunoj nevažnosti jutarnjeg programa u sadržajnom smislu. To da li će taj jutarnji program da preživi jednako je podsticajna tema kao i Fickaraldovo prenošenje opere ili parobroda preko planina južne Amerike (što se uostalom #nije-ni-desilo, a Dankinja Hane Hejgor Viemose je u svom romanu „Izjebana do smrti u Amazoniji“ imala dobar rant na tu temu: "čemu film s imenom tog genocidaša u naslovu?; on nije ni prenosio operu tamo gde film kaže i laže, a kao gumeni baron je odgovoran za pogibiju hiljada domorodaca, zaslužio je da mu se svako popiša i posere na grob a ne da mu se ime ovekoveči ovako!; spavaš li mirno, Vernere Hercože?!", napisala ja ona --> čitajte tu knjigu u mom prevodu u ediciji Severno svetlo), drugo, ambiciozan curetak, pa šta, ali da li je korisno za društvenu zajednicu to što ona radi?,  treće, moralno je trulo njeno komandovanje i zapravo igranje zdravljem i životom potčinjenih (onaj vremenko Erni /Mat Meloj/ je mogao da umre nekoliko puta, ali to je predstavljeno samo kao komički odušak, kao u crtanom filmu), četvrto, rejting je povećan uz pomoć neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i spasava stvar (to je onaj primer istraživačkog novinarstva Majka Pomeroja /Harison Ford/ a to se iznebuha odigralo, da je barem kroz neke naznake najavljivano, trilerski onako, da se nagoveštava itd.). Itd.

Beki Fuler je izrazito aseksualna. Jeste da ima dobru bulju, ali nema libido. Za vreme seksa bi proveravala sms-ove za sutrašnju emisiju. Njen izabranik Adam Benet (Patrik Vilson) bledunjav je i posle prvog dejta i prekinutog pokušaja seksa gotovo nestaje iz filma, mogli su od tog momenta da umesto njega koriste kaširanu fotku u prirodnoj veličini na kojoj (fotki) on zbunjenog osmeha maše, sve je kod Beki povezano s rejtinzima, rejtinzima, rejtinzima... Beki opetovano ide na noge totalno nezaposlenom Džeriju u kancelariju (koja liči na štek kancelariju nekog šefa tajne službe) i pokazuje rejtinge, ali on nikad zadovoljan.

E, ne rekoh da je ideja Beki Fuler na početku da iz penzije dovuče nevoljnog veterana Pomeroja (Forda), da ovoga u ekipi čeka ispisnica Dajan Kiton (kojoj nije blam da se prodaje u jutarnjem a s njim ima stare račune), tako da taj animozitet babe i dede treba da bude kao neki komički odušak. Ma jok, više ima animoziteta između Betovenovog poprsja i onog kučeta što svira klavir u „Mapet šouu“. Ebert je pohvalio to što nije, bože sakloni, došlo do romanse „maj-oktobar“, već je Fordov lik ostao ocoliki ujkoliki čangrizavi čiča kome je dete na kraju postalo simpatično. Ali da je Ford glumio jeste, svaka mu čast. Lik vremenka Ernija je tretiran moralno prljavo, a čak ni u onom Pomerojovom „istraživačkom novinarstvu“ nema dovoljno moralisanja koje bi iskupilo jedno novinarsko i informativno i entertejment šmiranje zarad tog veličanstva rejtinga. To je stara fora u stilu „bez starca nema udarca“, „važno je iskustvo“, to najčešće pali, u istočnoevropskim filmovima to je obično deda iz SUBNOR-a, ali čio i zdrav i koji uči unuka pravim vrednostima a protiv otuđenog potrošačkod društva, u anglosaksonskim filmovima, pak, to je zapušteni trener, nekadašnji as nečega, ili pijani pilot, koji prolazi kroz lečenje lopatom u srpskom manastiru i na kraju trijumfuje u poslednjim stotinkama, ali u ovom filmo nije to, već je Deus ex machina u vidu odjednom agilnog Pomerioja podiglo rejting i ekipa je dobila još godinu dana da pravi bućkuriš od recepata, parodije na vremensku prognozu dok Erniju ne otkaže čuka, a (sme zapeta pre "a", aman više!) Pomeroj će verovatno nastaviti da bude džangrizalo i da se preganja s Kolin Pek (Dajan Kiton). Beki Fuler se udala za emisiju, kraj je isti kao u Đavolu...

Osim toga, ovaj film je 2010. g. već demodiran. Čitavi žanrovi su posle velike pljačke svetskih banaka fiskalne 2008. godine – zastareli. Ovo je više za Frenka Kapru I, ovo je za nas možda bilo edukativno sve do 1992. i početka rata, znate ono, Aca Autobus kod Vanje Bulića hvali Australiju i kapitalizam i monarhiju, „posle šest meseci kupiš auto, daju ti frižider čim dođeš, ceni se rad, ceni se sposobnost, ko hoće da radi ima za njega posla, demokratija bato“, ovaj je film možda do propasti ekonomskog projekta Anta Markovića imao svoj rezon kod nas, ali kada se pokazalo da je ljudima draži rat od 2000 maraka plate, ova himna radišnosti, ambiciji i producentsvu kao takvom nema nikakvog smisla. Mi koji se u 4 ujutro, po mraku bijemo za jogurt i mleko u zaključanim kaveza ispred samoposlugâ, ne možemo da kapiramo ovaj film, kao ni gladni Etiopljani što ne mogu da kapiraju početak filma Walking and Talking Nikol Holfsener. Ali, što je tužno, ovo ne mogu ni današnji Amerikanci da kapiraju.