SCREAM 6 (2023 American movie) & SCREAM 7 (2026 American movie)

SCREAM 6 (2023 American movie)

r.: Met Betineli–Olpin & Tajler Gilet; ul.: Melisa Barera, Džezmin Savoj Braun, Mejson Guding, Kortni Koks (već nalik Verici Rakočević), u gotovo kameo epizodama igraju Henri Černi kao psihijatar i Dermot Malruni kao policijski detektiv, a u uvodnoj sceni igra Samara Viving (filmološkinja). Hejden Panetjer kao agentkinja FBI Kirbi,

 SCREAM 7 (2026 American movie)   

r.: Kevin Vilijemson; ul.: Niv Kempbel, Džezmin Savoj Braun, Kortni Koks, Dejvid Arket, Izabel Mej, Mejson Guding

Neopravdane su kritike sedmom delu franšize: rekao bih da se taj deo odnosi prema njoj kao Noć veštica H20 prema prva dva dela. I da po kvalitetu dolazi na mesto iza delova 1 i 2. S tim da je Krik 6 još bolji utoliko što nudi jednu (sem)rejmijevsku nadogradnju i funkcionalnu primenu onog metažanrovskog mudrovanja „o samome sebi“ –koje ta razliku od prethodnog filma ne ide toliko na živce – plus što su slavni kameo likovi Malrunija i Černija dodali svoje.

Šestica je bila iskorak, olrajt, ali Sedmica nije „samo jedan razočaravajući bejzik“, kao što jednoglasno lamentuju kritičari, već povratak korenima. Sedmica je kao onaj gitarski album Lenija Kravica – bejzik, ali rokenrol, bato.

 Samo pederu i slaboumniku film s Niv Kempbel može da bude loš.

I nije dakle tačno da je Rejdio Sajlens gubio vreme s ta dva nastavka između dva filma Ready Or Not, ne, već ko bi normalan propustio šansu da snimi dva Krika posle četiri Krejvenova?!

VI: Melisa izrazito kukavno paćenički izraz kao Keri Uošington (iz serije „Skandal“), zezanje psihića i zasluženo kasapljenje njegovo (u tumačenju Henrija Černija), opet postmoderno i „meta-“ mudrovanje o filmovima (pa i raubovanje termina rikvel) – da ne pominjemo uvodno ubistvo filmološkinje u tumačenju Samare Viving (čija je uloga prehvaljena, svedena na britiš akcent) – jeste prenošenje na viši nivo, sa srednjoškolskog zečijeg jebališta na maltene celibatski kampus ovomilenijumski milje, gde je važnije dokazati tezu, objaviti seminarski rad u časopisu ili banovati protivnika na društvenoj mreži nego se pojebati.

VII: Kako nekome film s Niv Kempbel može  da bude loš? Ovde je ona – premda i zaslugom kastinga – i dalje najbolja riba, s najboljim sisama, milfača da poludiš, dvojnica princeze Stefani od Monaka (ona je dušu dala da je igra u „biopiku“), a ostale žene i đevojke su izrazito aseksualne i nejebezovne, izgledaju kao srbijanske radne žene u ovo doba krize, na kafeinu i kafetinu od pola šest ujutro.

VI: „Motiv Drakulinog kalfe“, ambivioznog, dupeuvlakača a glupavog, i viđenog da bude žrtvovan – vidimo u VI delu. U VII imamo majku bitch, kao Džejmi u H20.

Za razliku od većine obožavalaca, rekao bih da su VI i VII bolji od Krika bez broja iz 2022.  

VII počinje ingenioznom parodijom na AirBnB – kuća ubistava se izdaje „na dan“ kao hram zločina, kao muzej + hotel, na podu su kredom obeležena mesta gde su nađene žrtve, a postoji i „robotski ubica“, koji pomoću foto– ćelije reaguje na goste/posetioce. I to je odlično iskorišćeno (ono s tim robotom u nefokusu, a mi očekujemo da se on mrdne; ali to su radili i u predratnim hororima s mumijom, alo!).

VI i VII zajedno: oba filma primenjuju staru formulu ispovesti negativca/vaca na kraju, kada objašnjavaju šta su sve i zašto radili.

Klanje je rejmijevski sočno i obilno.

Ubica je začuđujuće podložan udarcima od: tiganja, pegli, kasicâ prasicâ, čekićâ za lupanje mesa, protivpožarnih aparata i sličnih napravâ, dok je otporan na metke samo malo manje od Majkla Mejersa.

Očigledno je da je tajni producent VI i VII dela ne BAT (Britiš Ameriken Tobako) već Amerikansko Udruženje za Oružje (dakle bazuke, koltove, sačmarice, minobacače, pištoljčine, smtiove&vesonoove itd.), jer je film nakrcan prodakt plejsmentsima, premda „odgovorno“: pištolji su u sefu sa šifrom. Ali to se daje kritikovati kao glupo pitanje „Držiš napunjem pištolj u kući?“ Pa koji će mi kurac nenapunjen pištolj u kući da mi dođe provalnik i ubica i siledžija, budalo?!“:  I kada majka i ćerce sinhrono odrade pucačinu u VII delu, to je još jedan čavao u lijes pokušaju da u SAD „ograniči držanje oružja“ (haha).

S Gajem Bjuzikom lasno je praviti filmove.

WARDRIVER (2026 American movie)

 

r.: Rebeka Tomas; ul.:Dejn Dehan, Saša Kaje, Mamudu Atje, Džefri Donovan

„Dvostruka prevara“ u okruženju visokotehnološkog kriminala – da li je moguća, reinventovana, povremeno osunčanija, sa svim tropima ali presvučenim i grandž odore, umesto Selznikovih zamkova ili nevjorških stančuga već da su one kartonske kuće kao u Majamiju?

Da, moguće je. Ček, ček, a da je isti tvist s fatalnom ženom? Da, kao što je Barbara Stenvik prevarila Mekmarija, i ovde je Saša Kale (na prvi pogled nežna i ranjiva Sara) prevela žednog preko vode Dejna Dehana (Kol, na prvi pogled aseksualni štreber), ko bi rekao...?!

Zanimljivo je da Džefri Donovan (lik „Bilson“) zapravo likom podseća na Mekmarija, i on je prevaren takođe (inače ne bi bila dvostruka prevara, jelte) a on je predator u beloj košulji, s familijom koja živi u svili u kadifi, ni od 'tice mleko ne sme da mi zafali, ali to je samo jedna trećina života. Jer, čika zna da life is not enough, treba se usput i zabavljati, a to znači zabava i ljubavnica sa strane, njoj takođe ništa ne sme da zafali (do izvesne mere ili dok ne dosadi) a treća trećina pak jeste izvor novca, a to je biznis.

 „Ti dobro znaš, nisam to krio od tebe“, kaže Bilson Sari u fazi dok još želi da joj poveruje i obnovi vezu: „da mi je na prvom mestu familija, pa biznis, a ti si treća po redu. Time što si me opljačkala ugrozila si mi prve dve stvari!“

 

Na ovom mestu treba spomenuti zaplet: Kol je haker tipa „uordrajver“: kolima do restorana ili prodavnice prati ljude za koje misli da imaju previše para i onda mi se ubaci u transakciju čekom i mazne po koju stotinu ili tisućicu. To radi iz, hm, moralnih ubeđenja, samo bogatima uzima, tačnije s bankovnih računa i uveren je da čini dobro delo, a svetska revolucija ne mora da ga se seti. 

Dejn Dehan je namontirao namučen izraz, s proverbijalnim podočnjacima kao vrećice „Rrtanjskog čaja“, on je grandž tip kome je jedino kompjuterska soba čista i uredna, ostatak kartonske gajbe je svinjac, kao da je razvedeni inspektor u krimićima od 1970-ih pa nadalje. Živi na spidu i gaziranim naicima i od dostave Volta i Glovoa, posteljinu nije menjao nikada, ponekad dobija narudžbine da nekog bogataša ili neku korporaciju olakša za ne baš preveliki iznos, a višak energije „kanališe“ zgibovima na šipci u ragastovu. Ne obraća mnogo pažnje na higijenu.

Dejn Dehan sa zaista napatio u filmu, otelovio je mlađahnog Dikaprija, dok je još igrao tinejdžere sve se trudeći se da se postari i navuče mnogokilometražni izraz Hjuza i Huvera. Lik Oskara (Mamudu Atje) je šarmantna mešavina mazne ljubaznosti Pitera Lorija i fizičke (Polina Kel bi rekla „visceralne“) preteće  opasnosti, reč je o liku kome su specijalnost krivična dela s nasiljem, gulio je robiju, namazan je svim mastima i on lepo bane na vrata našem Kolu, isretuca ga očas posla („mogao sam ja i gore!“) i naredi mu da mazne 800 hiljada dolara sa Sarinog računa (a zapravo skrivenog računa njenog mačo ljubavnika). Kada Kol kaže Oskaru da on ne krade od finih ljudi već samo od banaka, Oskar ga obavesti:

„O, kako plemenito, Ali od sada kradeš i od finih ljudi, kapiraš?“ I to kaže baršunastim glasom, uz osmeh, on ume i fino dok se ne naljuti.

Kol – to je važan deo zapleta – sazna koliko je svojim delom ojadio Saru u koju se polako zaljubiška („a da toga nije ni svestan“, jer to počinje pod plaštom sažaljenja), on najpre želi da za svoj groš nadoknadi manjak. Budući da sve vreme drži Sarino prebivalište pod nadzorom, čuje i vidi kako je Bilson odlepio i preti joj okrutnom osvetom „ako za sedam dana ne vrati pare“. Kol se oseća odgovornim. Stari trop u noaru, kada muško poželi da bude vitez prema premazanoj čepi. Ali, nije lako nakupiti toliko para na način na koji je on navikao – sitnim iznosima kao dosad. Za nedelju dana je uspeo da nakupi pola ukradene sume i dotle se upoznao sa Sarom: ona ga je ulovila dok je pokušavao u sanduče da joj ugura ček na oko 400.000 $. Tim parama ona je dobila još nedelju dana. To jest, tako mu ona kaže i navede ga da radi za nju. PA će, kao, zajedno da pobegnu na ostrvo s palmama. Ha ha ha.

I mi gledamo ovaj film, a kao da gledamo crno–beli noar s Edvardom Džej Robinsonom, Fredom Mekmarijem, Barbarom Stenvik i Veronikom Lejk i drugim čičama i tetama u balskim haljinama, sve je tako poznato, čak znamo i šta će biti na kraju, samo se pitamo hoće li Dikaprio za sirotilju da preživi.

Film je pre početka snimanja napustila Sofije Tarner i ne znam da li se u tom grmu krije zli zec – naime razlog što je film prebrzo maknut iz bioskopa i prebačen na video–na–zahtev. Rebeka Tomas je inače mlada lavica polunezavisnog Holivuda, herojski je snimila prvi film Electrick Children: htela je najpre za siću da ga radi u domaćoj radinosti, bio je to scenario još s njenih studija na umetničkoj akademiji Kolumbija, ali kada su pročitali šta ona piše, mnogi su ka'nuli paru i prepročili dalje, pa je film snimljen na kršten način i štaviše prihvaćen u Berlinu i još nekolikim festivalima i bogato nagrađen.

Znači, Rebeka nije od juče – mada su joj neke režije epizoda iz serija doživele strašno loše kritike („najgora epizoda u istoriji televizije“) plus joj je scenario dao Denijel Kejsi, scenarista koji je pisao svašta, i neke profitabilne naučno–fantastično stvari (premda kritički sahranjene) i neke propale stvari, a u stvari su mu specijalnost adaptacije stripova. Nije on tu neka gromada, već je više za čuđenje kako je posle tolikih adaptacija akcionih stripova uspeo da napiše nešto ovako noarovski kao mator.

Čak sam pisao Hajland Prodakšnsu (čija ekipa izgleda kao su deca grandžovaca iz 1990-ih, s vunenim kapama, duksericama dva broja veće pa s kapuljačama, dizelašlim hlačama spuštenim na poal dupeta, svi voze skejtove i kao da su im jedini problem da li da znojave čarape bace u hotelsku korpu za otpatke ili da ih poklone Armiji spasa), naravno pod pseudonimom: „Ali, drugovi, kamo vam Uordrajver na sajtu?“, ali odgovor mi još nije stigao.

Kakogod, mora da iza odluke da se film osakati micanjem iz bioskopa stoji neka svađa ili lična osveta. A Dejnu Dehanu se smeši nominacija... Već u prvom kvartalu ove godine smo mogli da vidimo ljude za koje ćemo navijati sledećeg marta (ako dotle bude sveta): Rejčel Mekadams, Met Dejmon, Saša Kale, Dejn Dehan, Sem Rejmi, direktor fotografije i Heli Beri u „Autoputu zločina“, možda i Mark Rafalo i tako to.

 

 

READY OR NOT: HERE I COME 1 (2019 American movie) & READY OR NOT: HERE Ii COME 2 (2026 American movie)

 

READY OR NOT: HERE I COME 1 (2019 American movie)

r.: Met Betineli–Olpin & Tajler Gilet; ul.: Samara Uiving, Adam Brodi, Henri Černi, Endi Mekdauel

 

READY OR NOT: HERE I COME 2  (2026 American movie)

 r.: r.: Met Betineli–Olpin & Tajler Gilet; ul.: Samara Uiving, Ketrin Njuton, Dejvid Korenenberg kao kameo Bata Paskaljević 

 

Trip Vinson, Bredli Fišer i Rejdio Sajlens Prodakšns, stoje parama iza pet prodžekta Meta & Tajlera, koji projekat je kao dvogodišnjak realizovan već fiskalne 2019. (i u njemu Endi Mekdauel igrala svekrvu, alo!) a evo pre manje od mesec dana i doživeo nastavak i to počastvovan kameom Dejvida Kronenberga lično.  Oba filmača sam pogledao na onom ruskom sajtu, nastavak pak s bugarskim titlovima, što je samo uvećalo urnebesijadu.

Premisa je na prvi posluš više za Tales of Unexpected ili tako neki antolodži horor serijal nego za fičer film, ali uspelo je. Neka otkačena familija u timbartonovskom zamku „testira“ friške snajke i uopšte one koji bi da se učlane u bogatu obitelj a nemaju pedigre – tako što ih lovi iz zabave. A to nije tek tako, već je osnivač imperije, fabrikant karata za Tarot, Tonč i remi, do imetka došao sklopivši pakt s Dijablom, prodao je dušu i obavezao se da će da umlati siromahe koji bi da štrpnu od nasledstva, i to prve bračne noći do zore, a ako siromašak/inja preživi, cela familija ima da se kombustuje, iliti eksplodira kao u Kronenbergovom filmu „Kontrolori“. (To je kanda jedno od objašnjenja za rediteljevo gostovanje u nastavku.) Premisa se nikako ne može sagledavati izvan #metoo pokreta i kvazimarksističke omraze na bogatune u talasu liberalnih filmača poslednjih godina, a osim toga crna komedija daje prilike za razna šegačenja koja vuku na dozlaboga politički nekorektni crtać za odrasle Family Guy.

Ima i te kako lufta za III deo, pitam se šta se i u ovom II delu čekalo s Epstinom, Džoom Bezosom i putom u svemir, sa napumpanim ženama bogataša, s promenama polova u đece supermilijardera, s Putinom i Trampom, a evo Iran se i sam nudi. (Ili je to sasečeno u korenu?!)

Prvi deo je čist i ima Henrija Černija kao igzekjutiv glavu porodice, svekra srebrne kose i Endi MekDauel kao svekrvu, koja lično licem potvrđuje da ona kozmetička linija čiji je zaštitni znak godinama bila – i te kako deluje. Prodakt plejsments – cigarete.

Samara Viving, friška snajka po imenu Grejs, prihvata izazov – da izvuče kartu koja će da odredi tip igre, jer joj muž ništa nije rekao, iz niskih pobuda i koristoljublja. Igra je žmurke. Grejs se samo dobro zabavlja, misli ona. Tek kada nastrada prva od tri služavke – a sve odevene kao u legendarnom spotu Addicted To Love Roberta Palmera – Grejs (dakle: Samara Viving) ukapira da je stvar smrtno ozbiljna. Tokom potere nadrljaju i ostale dve služavke, na sve grozomornije načine, a odnos bogataša prema tom ljudskom mesu je krajnje realističan. Lako je prisetiti se scena iz filmova o Ostinu Pauersu i Grešne zajednice – u povodu nesrećne sudbe pomenutih služavaka. 

Sikvel se, kao i Osmeh 2, nastavlja odmah na kraj prvog dela. Grejs uhapse i vežu za bolnički krevet ali joj u pomoć priskače mlađa sestra po imenu Fejt (simbolika  imenâ lupa gledaoce kurcem u čelo) i one se zajedno spasavaju od ne jedne već nekoliko suparničkih familija: naime, posle kombustovanja šefovskg klana La Doma, po bogataškom ustavu, ostale familije imaju pravo da se takmiče za vodeće mesto; pobednik je onaj ko prvi ucmeka sestre.

To takmičenje će da vodi Savet Federacije.

Tu na početku se pojavljuje Dejvid Kronenberg u ulozi Pantelije Čestera La Dome i on, kao pravi legalista, prihvata poraz i traži od potomaka da ga uguše jastukom na jedan kulturan lapotovski način.

Razne familije koje se bore koja će pre da ucmeka naše seje Grejs i Fejt (koje bi nogle biti maskote u novoj kampanji Srpskog Pokreta Obnove) predstavljaju, kao u reprezentaciji pod Miljanom Miljanićem, sve narode i narodnosti, ima Indusa, Italijana, Slovena u vidu Bugara koji psuju makedonski i srpski, ima svačega.

To što je Indijac ubiven u mašini za pranje veša, to jest prokuvan na 90 °C može da se protumači kao rasističko mišljenje o indijskoj kujni. A scena u kojoj se glava Inndusa odriče žene Bugarke (Maša Lizdek) pa koja psuje na srpskom – samo je urnebesnija bila zbog bugarskih titlova na ovom ruskom sajtu.

Evo pogledajte:

Elem, film nije oslabio u ritmu, krvoliptanju i crnom komedijašenju, a manjak upečatljivih kameâ (Dejvid je jedan i rano ubiven) nadoknađen je brojem likova i etničkim štosovima koje bi poneki zaludni voukovac mogao smatrati uvredljivim.

Ako naprave i treći deo, moraće – kako rekoh – da potkače redom sve stvarne bogataše i moćnike koji nas, mekše ili tvrđe, jure na isti način na koji su Grejs i Fejt jurene u II delu, putem raznih živote naše – evo i u našim poštama možete da završite posô SAMO SA SLIKOM a bez lične karte ili pasoša: staviše nam slike u megaračunar, CIA snajka CIA ili kineska CIA, svejedno a mi - ćutimo i trpimo. Niko da upita čemu ono »Pogledajte u kameru!« posle pasoške kontrole na odlasku s aerodroma »Nikola Tesla«. Slikaju nas kineskom i ruskom tehnologijom, EU nam uzima otiske, u bankama nam anonimne službenice traže ime majke i znaju naš JMBG, državne energetske institucije nam dostavljaju nerazumljive račune, mi smo spremni da se čipujemo zbog letaovanja u Grčkoj.

Od Gaja Bjuzika i Metineli–Olpina i Tajlera Gileta očekujem da, ako preživimo ovaj Trampov mandat, osvetlaju obraz.

 

 

O AGENTE SECRETO (AKA The Secret Agent, 2025 Brazilian film)

 

r.: Kleber Mendonsa Filju; ul.: Vagner Moura, Tanja Marija, Udo Kijer, Roberio Dioegeneš, Roni Vilela, Lusijano Kirolji, Marija Fernanda Kandido, Alis Karvaljo 

JEDNA BITKA ZA DRUGOM ZA SIROTILJU

Da li je nominaciji ovog filma pomoglo to što kao izvršni producent konkurentskog filma Manas Marijane Brenand pojavio Šon Pen?! Ili je nominacija samo vraćanje dugova jer je isto tako globalistički Mendonsa Filju već izvisio s dva nahvaljena filma i to pod dva ozloglašena predsednika, Temerom i Bolsonarom? Ne zna se. Manas se bavi seksualnom i drugom zloupotrebom dece u amazonskim selima, što, kako god mi obrtaali i okretali stvari, jeste goruća i bitna tema, dok se Tajni agent bavi brazilskom urođenom bolešću, korupcijom, da, jeste, ali u daleko vreme vojne diktature i na na jedan postmoderni način pa još smešteno u milje nevladinih organizacija i finansiranja redovnih profesora i naučnih radnika: niks današnje zagađenje prirode, građevinska mafija itd. zbig čega galva može dase izgubi. Optužbe da je pokušano nefer favorizovanje „Sestara“ (što na brazilskom znači Manas) meni deluju neosnovano ili u najboljem slučaju nategnuto, ako zaključke izvodimo po sistemu crne kutije.

Mendonsa Filju je u svakom pogledu čedo liberalno–globalističkog miljea, pozni Spajk Li bi potpisao njegove radove, oženjen je francuskom producentkinjom, i dobro je umrežen. Jeste, patio je malo pod omraženim ili previše voljenim predsednicima, ali ta patnja ga je koštala samo nominacija, ne života, mira, luksuza i prilike za rad.

Da se okrenem ja filmu kao takvom. Prvo to je film epohe, i to omiljene mi a i inače izdašne i podatne – dakle sedamdesetih godina, pa još vojna diktatura, što je ujedno i šik ali i bezbedno. Meltene kao kada Soja Jovanović kritikuje „društvene slabosti“ u filmovima po Nušiću: sve je to građanska trulež, bato. Njeni filmovi potuljeno poručuju kako takve kvarnosti danas više neima... Trenira ona svoga Pudovkina i jebe kevu građabskoj klasi.

Nelinearna struktura pa s naratorom koji nas zgodno obaveštava da „naša priča počinje sedamdeset i neke...“ je keva, reditelj paradira brazilskim siromaštvom, brazilskom korupcijom i ružnoćom kao takvom! Krade se tu od Plavog somota, od Pekinp(o)a (Donesite mi glavu Alfreda Garsije) od Bolanjovog romana „2666“, od Pinčonovog Vajnlenda, i jedan je kritičar lepo zapazio: ovo nije film po nekom romanu, ovo je film snimljen kao veliki brazilski roman. Protok vremena je onaj suštinski osećaj koji ostaje u gledaocu posle gledanja. I malo sete.

Film se folira naturalizmom i onim aleks-de-la-iglesijevskim pristupom upadljivog i toliko namernog neudvaranja zapadnjačkom oku i uhu, da to upravo postaje – udvaranje zapadnjačkom oku i uhu. Ovde se pokazuju starost, ružnoća, pokvarenost, siromaštvo, gnjate parking čuvara i radnika na benzinskoj pumpi se ogoljuju na pladnju kao seksi šape devojaka u Tarantinovim filmačima. Roberio Diogeneš, koji tumači odvatnog i ljigavog detektiva Euklida  ,hvališe se svojom ružnoćom i zdepastom pojavom kao holivudska diva svojim borama kada počne da igra tašte i svekrve. Sto kila zlata koje andara po maljavim grudima sredovečnog negativca u brazilskom filmu sjaji olimpijskim sjajem...

Odsečena noga koja se krade (u cilju skrivanja dokaza) i koja u magijskom realizmu, koga se ne bi postideli ni Markes ni Kusturica, postaje samostalna ubilačka forca, u stvari je proizvoljni štos, koji nama naivnima daje na znanje kako je reditelj talentovan i domišljat, ali zapravo je samo to – štos. Uspešan i efektan.

Likovi bakute Done Sebastijane i hitmenâ Bobija i Auguste uz spomenutog trulog detektiva Euklida su zapravo vašar šmire, ali globalistička festivalska ekipa svršava na takve stvari.

Postmodernistička lapidarnost udružena s njegovim veličanstvom nelinearnom strukturom lišavaju reditelja potreba da uveže sve konce, teret praćenja radnje je ostavljen na plećima gledaocā, kome se oči zamazuju jakim bojama – što je uvek dobro rešenje za 1970-te – i idiosinkratičkim likovima što uživaju u svojim ubuđosanim sandalama, grbavim leđima, rošavim licima kao na karikaturama u fanzinima u kasarnama JNA, u prividno dokumentarističkom realizmu opisa brazilskih bolnica, birokratskih ustanova, ah ta žbuka koja se ljuspa, ah taj rashodovani nameštaj, ah Treći svete, kako si ljubak, daj da te zagrlimo bez »Asepsoleta« maramica.

Dirljiv je kraj u kome nam se pokazuje odraslo dete ubijenog (i oklevetanog lglavnog ika), dete koje se igralo s babom dok se na televiziji prikazivao neki stupidni Diznijev crtać, a koje se sada, kao odrastao doktor u raspaloj bolnici, uopšte ne seća oca i odbija da uzme sve one fascikle koje je neko radoznalo devojče u liku novinara sakupilo. Tu se antirouzbadovski a ipak najrouzbadovski moguće pokazuje varljivost sećanja, odnosno odbijanje sećanja i kako su naše egzistencije osuđene na jedan leptirovski život u sinapsama slučajnih ljudi i kako mi retko kada imamo uticaj na svoje biografije.

To jeste dirljivo, kako rekoh, ali i to je samo – dobar štos, kao ona Markesova rečenica o "drveću koje pamti bolje od ljudi..."

Ovaj film bi mogla da potpiše i Soja Jovanović.

 

DARKEST HOUR (2017 British film); CHURCHILL'S SECRET 2016 British TV film; CHURCHILL (2017 British film)

 

DARKEST HOUR (2017 British film)

 r.: Džo Rajt; ul.: Geri Oldman, Kristin Skot Tomas, Lili Džejms, Stiven Dilejn, Ronald Pikap, Ben Mendelson

CHURCHILL'S SECRET  2016 British TV film

r.: Čarls Staridž; ul.: Majkl Gembon, Romola Garai, Lindzi Dankan,

 

 CHURCHILL (2017 British film)

 r.: Džonatana Teplicki; ul.: Brajan Koks. Miranda Ričardson, Džon Slateri, Džulijan Uodam, Džejms Pjurefoj,

 

 PROPAGANDA NAJOBIČNIJA

Pogledao sam čak 3 (tri) filma o čika Čerčilu, toj odrtaveloj mešini koja je svoju telesinu koristila kao dr Krleža u romanu Bore Ćosića, dakle dimila je svoj pršut od 200 kila maltene od rođenja, sva tri snimljena tokom 2016–2017. godine. I sva tri masno lažu, i Čerčil je grejao noge u kravljoj balezi, samo ne u siromašnoj mladosti (koja se krije kao nećelava Krletova prošlost) već u slavnoj starosti, a kralj mucavko je navodno bio hrabriša i veliki državnik. Pa ipak samo je jedan film naišao na oštre kritike – onaj Džonatana Teplickog i po scenariju istoričarke Aleks fon Tuncelman – jer u njemu se Čerčil „samo dernja na sve oko sebe“ i prima šamare od Klementine svaki dan (liči na kombinaciju Trampa i Makrona), a druga dva su nahvaljena na pasja kola.

Čerčil na filmu & TV-u ima uobičajene trope: 

1) Vinston pije, puši i visikje ruši, 

2) ima posvećenu daktilografkinju ili negovateljicu, koja je prošla sve bezbednosne provere i spremno služi gospodaru i milija joj je otadžbina od brata, oca i ljubavnika koji neka izginu ako treba samo da ima pametan čiča da vodi državu, 

3) Entoni Idn je pizda, 

4) Randolf je pizda pijana, zar od onakvoga oca takvo đubre da nastane?!, 

5) Klementina je verna ljuba koja muževljevu kitu od rođenja sina nije videla 

6) za Čerčila dobrovoljno druge kite mlate gloginje i u smrtu hrle 

7) državni posô se sastoji od govorancija, koje se cifraju do besvesti u milion indigo primeraka.

Zanimljivo je da se nagrđeni film »Čerčil« napada zato što navodno laže, a svi priznaju da lažu sva tri. Dapače, u nahvaljenom oskarovskom filmu s Oldmanom, čak se de fakto laže da je Čerčič lagao i onda kada nije lagao (premda u dijegezi /kako bi rekao drug Broz Mita/, to je bilo opravdano da bi mobilisao narod za odbrambenu vojnu) dok se u pokaranom filmu i istinitim stvarima osporava faktičnost, jer »kako se usuđuju našega Čerčila klevetati«?!

Oldman, kao što se vidi na uvodnoj slici, više liči na Džonija Rotena ovih dana nego na Čerčila. 

Dirljivo je kako se čiča pokazuje totalno aseksualno, iz čista boga mira se uvodi scena u kojoj nova daktilografkinja na tren spazi starčeva muda i ---> postidi se, jadna.

Taj film otvoreno laže i to da je tipkačica imala brata u Denkerku, a nije imala, ali to se eto pominje kao dozvoljena autorska sloboda (u cilju a) pokazivanja sveprisutnog britanskog patriotizma i b) pokazivanja Čerčilove osećajnosti), dok se ista takva sloboda a obaška istinografija u napadnutom filmu negira kao »subjektivnost«, jer kako su se autori usudili da pretpostavljaju šta je Čerčil mislio?!

Lik Čerčila je kao posuvraćeni Hamlet: prilika matorcu da pokaže sve Hamletove osobine: ludilo, pretvaranje, depresiju, melanholiju, ali ojačanu stotinama hiljada grobova... Teško je i pobrojati sve glumce koji misle da su nešto mnogo dobro odigrali ako su se trovali tompusima i pili čaj boje ćilibara što imitira viski...

Čerčil se kao i Nabokov kupao dvaput dnevno u kadi, redovno se praznio svakog jutra, što je verovatno uz gene bio razlog dugovečnosti, i bio je oralan tip koji je voleo da diktira i rediguje. Kad je stigao da napiše onolika dela, ostaće tajna.

Film o „Čerčilovoj tajni“ (zapravo tajni čitavog Komonvelta) jedva pominje fakat da se istovremeno s premijerovim moždanim udarom dogodila neuspela operacija žuči na Entoniju Idnu (nervozni hirurg je imao veliku tremu zvog važnosti pacijenta i unakazio ga toliko da su političara do kraja života pratili napadi žutice i promene raspoloženja „što mu je pomutilo rasuđivanje tokom Suecke krize 1956“, a zapravo je naseo na manipulacije Mošeta Dajana što se pak može videti u njegovoj autobiografiji „My Life“), tako da je, uzimajući u obzir da je Elizabeta još bila neiskusna, Ujedinjeno Kraljevstvo bilo praktično obezglavljeno. I Idn i Čerčil su preferisali da budu operisani na kuhinjskim stolovima u svojim rezidencijama, što je poseban kuriozitet.

U filmu Najmračniji čas se komično laganje da se čiča vozio metroom i tamo "osetio pravo raspoloženje naroda" čak hvali. Nama ovde to može da liči na jedno fikcionalno „bolje grob nego rob“ i „bolje rat nego pakt“, i ta ljubav naroda prema drugu Titu, čika Vinstonu jeste prezašećerena limunada. U tom filmu se takođe prenaglašava kraljeva aktivnost na pozitvan način, sok se u filmu „Čerčil“ ona čak uzdiže na nivo odlučujućeg faktora jer bi inače senilni i nadrndani čiča stopirao „Dan D“ zbog zakasnele griže savesti i brige za živote nevinih mladoh vojnika! Ma šta mi naprića! Pa on je dotle već toliko svoje omladine, građana i ostalih radnih ljudi žrtvovao dotle, da mu se skor pokojnika ne bi značajno popravio. Taj film takođe od Montgomerija pravi Ramboa, a od Ajzenhauera direktora marketinške agencije (pun intented, jer ga igra Džon Slateri iz „Momaka s Medisona“).

Glumice koje igraju Klementinu igraju Devicu Mariju.

 Kristofer Hičens lepo sumira kad se amerikanski političari pozivaju na Čerčila: 1) kad urade nešto kriminalno; 2) kad moraju da daju ostavke; 3) kad se pokaže da su pijandure.

ZVAĆEŠ SE VARVARA (2024 Serbian TV series)

 

Scenario:. Miloš Radović; r.: Dejan Zečević; ul.: Una Lučić, Anita Ognjanović, Katarina Marković, Danica Ristovski, Branka Šelić

Nevezano ni sa čime rekao bih da su deformisani ljudi, unakaženi ružnoćom, salom i rahitisom i drugim uzrozima spolja a nejebicom i samomržnjom iznutra – skloni bez izuzetka da se povezuju s istim takvim, da utrobno mrze lepe i neoštećene ljude, da pod plaštom cinizma i „ne zanosim se i malim sam zadovoljan“ samo mrse konce talentovanijim i lepšima.

A sada o seriji, koja se napokon emituje na RTS-u posle januarskog prikazivanja na Super Star TV-u.

Tekst je pisao Miloš Radović i to je bio razlog što sam poče oda gledam. I epizoda nagoveštava neto genijalno. To s Radovićem uopšte ne iznenađuje. On uvek nudi nešto transgresivno, opičeno, pomereno, duhovito, lucidno, nešto što deluje svetski iako je uvek naše.

Gledam ja tako i vidim jednu genijalnu scenu, pa drugu, pa treću i pomislim: „ne može ovako još dugo“, ali to tako tera dalje.  

Povampirila se Ljiljana Krstić, popularna Isidora Sekulić, u ulozi igumanije.

Ovo je ženska serija, žene su glavne u pet ili šest uloga. Kod Radovića su muškarci uvek nekako feminizirani, i sada se raspištoljio o počeo da priča priču iz ženskih uglova.

Koliko vidim iz kratkih sadržaja svih 12 epizoda, reč je o post–postmodernom kaleiodoskopu, u kome će se mnogi likovi conveniently albeit in a bit contrivedly manner sretati (a za neke će nam se kvarno jedno vreme prećutlivati da su ipak „stvarno“ (u dijegezi scenarija, kako bi rekao J.B. Mito) povezani. Tako iz SMS poruke na samom kraju I epizode shvatamo da su likovi Branke Šelić i Une Lučić majka i ćerka.

Po prodakt plejsmentsima može se zaključiti da su BAT i DIN i razni regionalni tutunski kombinati tajni sponzori serije.

Sada krećem na gledanje II epizode.

U mini–serijama od 4 epizode uočio sam loše pravilo: II epizoda je najbolja i najavljuje svašta a onda, zbog pravila žanra ili nečeg drugog, sledi loša III epizoda, da bi se onda u IV sve maloduđno ufircalo. Ta najbolja II epizoda od 4 je jedno loše pravilo koje prati četvorodelne serije.

Ajde da vidim šta će biti u II epizodi.

Znači, njegovo veličanstvo nelinearna naracija: naizmenično se će objašnjavati I epizoda i dodavati mesa likovima. Potrebno je ipak znanje iz prethodnih epizoda. Da li je ovo pokušaj da se napravi naa verzija "Magnolije", Pola Tomasa Andersona? Ne volim baš taj film.

 

 

HOW TO MAKE A KILLING (2026 American movie)

 

 r.: Džon Paton Ford; ul..: Glen Pauel, Margaret Kvejli, Ed Haris, Tofer Grejs, Zak Vuds, Džesika Henvik, Bil Kemp,

ŠOK ZA SISTEM Beta i s limunom

Naleteo sam na urnebesnu najavu filma u tzv. kulturnoj rubrici jednog dnevnog lista i to je već bila crvena lampica: kulturne rubrike su odavno pretvorene u telale za distributere serija i filmova, kao i trač rubrike „paparaci uslikao poznatu facu vidi na šta liči“, i ta reklamerska preporuka je već vukla na krš. I odmah sam ga pogledao, još pre dve nedelje u stvari, ali zbog šahovskog turnira kome sam posvetio 9 mazohističkih dana sada pišem o još jednoj pojavi Glena Pauela.

Pomešani su mi utisci, uglavnom loši. Pomislio bih da su producenti naprosto sanitizovali prvobitno opasan i previše spajsi scenario Džona Patona Forda, ali onda vidim da je reč o nezavisnoj britanskoj producentskoj kompaniji. Uostalom, to je britansko–francuska koprodukcija.

Da li je onda reč o sindromu prebogatog drugog filma, kada autor – pošto je potrošio svoje autobiografsko blago što se tiče scenarija (Emily the Criminal) i dobio mnogo para da se raspištolji – ne zna šta će pre i onda udrobi sve što mu se može?

Ovo je rimejk britanske komedije Roberta Hamera Kind Hearts and Coronets iz daleke 1949. koja je već napravljena po predlošku (kako se ova reč koristila 1980-ih u Hronikama Festa i Sterijinog pozorja, jebote) viktorijanskog romana s početka XX veka. Ali smešteno takoreći u Uol Strit. Podsetilo me na norveški roman Plivaj s onima koji se dave Laša Mitinga, o čežnji za učlanjenjem u old money familiju, o lovačkim puškama čiji kundaci od vatrene brezovine i hrastovine vrede više od 100 Slobinih stanova i o odelima od tvida što s prenose s dede na unuka umesto da se u njima sahranjuju prvoborci... Tek juče sam pogledao taj Hamerov film ali osim suve fabule ne vidim šta je tu rimejkovano, stalno mi je na oči izlazio „Šok za sistem“ Jana Iglsona.

U stvari, pretpostavljam da je Ford metikulozno transkribovao britiš klas stori u nevjošrki brokerski svet mobilnih telefona i da je tu utrošio glavninu energije. To prevođenje je zaista ingeniozno. Od Ivlin Vo–ovske dekadentne atmosfere old mani zamkova, akcija, tantijema, kišobrana i polucilindara preći dalek put do Uol Strita i atmosfere Kola sreće Džona Lendisa velika je stvar, a ipak zadržati nevjorški duh 1930-ih, protestantski šmek Nove Škocije, pedantni pravopis Njujorkera, koji je danas zapravo ploča na glagoljici i istrgnut list Miroslavljevog jevanđelja na tabletu – e to jeste bio veliki posao, i ako ništa drugo, u načelu film Roberta Hamera nije oskrnavljen.

Samo što film nema veze ni sa čim, osim kao što rekoh malo sa „Šokom za sistem“. Ili sam to samo ja? Ко се још сећа тог филмача? A možda i s „Talentovanim gospodinom Riplijem“ ima veze: prvi ubijeni u nizu naslednika kao da je klonirani Džad Lou, što nije daleko od istine, jer ga igra upravo sin...Džada Loua.

Glen Pauel sa svojim okicama sitnim kao u Radeta Šerbedžije (izvor: Veljko Bulajić), kao i tuce nabildovanih holivuđanskih lepotana sišlih  s korica ljubića, samo se presvlači i tako će da ga raubuju dok ne ostari toliko da će morati da igra tastove. On treba da bude „Kristijan Bejl u fraku“, ali ta početna trejlerska priča se oteže i oteže u beskraj a lik Beketa Redfeloua (Pauel, a ima i dete koje ga glumi) nikako da se razvije, fali onaj momenat, rouzbadovski i/ili traumatični, da saznamo razlog zašto je on postao šizohe. Rano ostao bez oca, đed ne dâ nasledstvo, mali se zaposli kao krojač... - sitno je to. On ima sve sposobnosti talentovanog Riplija, ali samo je – lep i kao da ima vremena za 6 sati teretane dnevno plus suplementi za mišiće. Izmiče nam njegova zloba, jer Ford kanda nije imao vremena za to od silne rekonstrukcije epohe. Enterijeri su kao dezinfikovani setovi u studiju za neki Diznijev TV film.

Beket odluči da pokoka redom svoje rođake da bi došao na br. 1 stambene liste radničkog saveta. Odluka je nemotivisana, praštajte na vokabularu, evo ne sećam se šta ga je toliko najedilo. Ubistva su laka, prelaka, mi već znamo da ga neće ufatiti, barem ne pre kraja filma.

Romanse dve se ovde sukobljavaju. Jedna s poštenom đevojkom (Džesika Henvik), druga pak s lovkinjom na miraz (Margaret Kvejli). Treba li da kažem da su obe zvezde protraćene? Ha ha. Ona tetka Ričard Rouper, koji je nedavno preuzeo tetkinski sajt Rodžera Ibera, pokušava da bude duhovit: „Kvajli na svojim dugim hodaljkama beuzspešno pokušava da pronađe neki bolji film...!“  Liči na njega da ovom filmu zamera što „nije tako dobar“ (hej!) kao „Trepni dvaput“ one nepo–čepe Zoi Kravic! On misli "socijalno kritičan".

Taj trejlerski utisak s početka kao da ostaje tokom čitavog filma, ubistva sleduju kao video spotovi u pauzama nekog TV šoua, dok mi kao stare babe koje gledaju sapunicu treba valjda da strepimo koja li će od dve devojke da otme srce našega lepotana.

Liberalna moda omraze na bogate se vidi u ovom filmu, bogati bivaju ubiveni na razne načine, ali socijalnu kritiku mi vidimo, bato, u filmu „Autoput zločina“, a ne ovde. Ovde se u nama želi izazvati ona maštarija čitateljicâ herc–romana, da naletimo na bogatog nabildovanog frajera i da se udamo za njega.

Valjda da bi se oprao od te ljige, Ford pravi mizantropski, crnohumorni kraj u kojem oduzima svaku nadu.

Film je dat kao veeeeliki fleš bek, ili trejler od sat i po,  jer Beket sve priča popu u zatvorskoj ćeliji -->  pred pogubljenje, uveren da mu nema spasa. Kada spas usledi – naime brak s lovkinjom na miraz će fa spasiti, a devojka lepa ali sirota će ga pljunuti –  mi vidimo popa koga je skolila sumnja: on sedi za šankom nekog ćumeza, pripalio je cigaretu i cirka viskač. A narator (Beket) kenja kao grlica: „Izvini, pope, mora da sam ti uzdrmao veru...!“

E, da je glavni lik bio pop, makar u nekoj epizodi Tales of Unexpected ili Zone sumraka, e to bi bilo nešto!

Ali, moram se uzdržati od te navade da kenjam po filmovima u stilu „to je moglo biti bolje“ (= "da su meni dali da režiram!"), jer to je greh Rodžera Ibera i Džina Siskela, koji na duši imaju mnoge genijalne reditelje i scenariste (da pomenem samo Ćimina, Ferhofena i Esterhazija), a Bog je kaznio te kritičare najgorim boleštinama.

Tako da moram reći da je ovaj film vredi pogledati zbog hodaljki Margaret Kvejli.

Od epizoda pomlaćene rodbine treba spomenuti Tofera Grejsa, zvezde serije "Vesele sedamdesete", koji se iz petnih žila trudi da pobegne od uloge sitkomovskih šonjastih bejbi fejs nespretnjakovića i sada je ušao u krug glumaca tipa Aleksandar Berček, DiKaprio, Miki Runi, Žan-Majkl Vansan (devojčaki Vinsent) ---> dakle glumaca koji se stide svoje mladolikosti i bejbifejsosti pa žele da se postare i na silu, ne bi bili tako ušli u uloge autoritativnih ljudi. Uspelo mu je.