I još jedno prođe kolo, uzburkano kô more

 

I kolo

Ja vs Kudryasheva, Sofiya

 

1. e4 e5 2. Sf3 Sc6 3. Sc3 Sf6 4. d4 exd4 5. Sd5 

 

Igra 4 konja, Beogradski gambit

Beogradski majstor Mihailo Trajković je, kažu, skinuo mnogo skalpova ovim gambitom. Kažem „kažu“ jer izgleda da ima mnogo i izmišljenih partija, na primer navodno je Trajković razbucao Reševskog na nekom openu u Ameriki, ali se u verodostojnost te partije, koju treba da overi nekakav požuteli novinski isečak, može zdravo sumnjati. Ali čak je i Đula Saks igrao ovaj gambit protiv Karpova! Spisak Trajkovićevih partija na internetu daje stvarne pobede protiv Mira Radojčića na prvenstvu oslobođenog Beograda 1945, brz remi s Vasjukovim na beogradskom Trofeju 1961. i lepu pobedu protiv tada mladog Mišela Godene na festivalu u Kaorleu 1981. Godena je kasnije postao i velemajstor... Zašto sam igrao ovaj gambit prvi put u životu? Pa, da iznenadim protivnike, koji su mogli da se pripreme protiv mene – mojih partija ima u bazi podataka – a njihovih nema: uglavnom su to klinci i klinke bez rejtinga ali s roditeljima koji kokodaču oko njih. Uzbekistan, Mongolija, Indija, Turska, Avganistan... 

I zaista, iznenadio sam Sofiju Kudrjašovu, 15 godina ima, pod zastavom FIDE, jer je kanda Ruskinja. Mislila je 15 minuta!

 5. ... Sb4

 

I našla (ili se setila) dobar potez. Drugi po redu omiljeni potez kompjutera. Ja sam bubao varijante do 5 ujutro i – sve sam zaboravio kada je počela partija. Tako sam, na primer, bio siguran da 5. ...Sxe4 gubi zbog 6. De2 f5 7. Sg5, ali crni ima 7. ...d3! i sledeće 8. ...Sd4! Evo, pogledajte:

„Teorija“ i Stokfiš kažu da je ta crnog najbolje 5. ...Le7 i beli je praktično prinuđen da žrtvuje pešaka „za incijativu“: 6. Lc4 Sxe4 7. O–O O–O 8. Te1 Sf6 9. Sxe7+ Sxe7 10. Dxd4 d5! Evo:

I crni ima prednost –0,1, što u prevodu znači da beli ima kompenzaciju. To sam ja bubao ali sam i to zaboravio...

Sad sam se ja zamislio, jedno 7 minuta, možda i deset. Neobično je teško belom da vrati pešaka, a napada baš i nema na vidiku. Kompjuter kaže da je najbolje 6. Sxf6 Dxf6 7. a3 i ne žuriti s vraćanjem pešaka, već Ld3 itd. Beli ima kompenzaciju, ali pešak je pešak. Ja sam, kako rekoh, zaboravio sve što sam bubao do 5 ujutro, i odigrao potez kojim – kao – idem na pobedu. 

6. Lg5?

 Ovde sam računao 6. ...Nbxd5 7. exd5 h6 8. Lh4 g5 9. Lg3 De7+ 10. Kf1 Sxd5 i posle 11. Ld3 sam zamišljao pozociju u glavi i uveravao sam sebe da stojim bolje, da za dva pešaka imam opasan napad, „sam oda metnem kraljicu na h5“. 

Svašta sam ja tako zamišljao i čak prevideo da mi konj na f3 sprečava potez damom na h5! Sofija je posle dužeg razmišljanja našla najbolji potez.

6. ...Sbxd5 7. exd5 Lb4+!

Beli je već u velikim problemima.

8. Sd2?!

Trebalo je da igram 8. Ld2 i priznam da sam izgubio teorijski duel, kako je to govorio Matulović, pokeraš, pizda od čoveka i dugogodišnji makro pred nosem policije. („Naprosto niko nije verovao, mislili su da su prijave lažne!“) Ali ja i dalje pravim delekosežne kombinacije: računam ja svojim vunenim mozom sledeće: 8. ...h6 9. Lh4 g5 10. Lg3 Sxd5 11. Ld3  i dijagram odokativno procenjujem da crni „ne sme da rokir“ jer mu sleduje moja kraljica na h5 („a kad kiknem konja na e4...!“) a na 11. ...De7+ ima da igram Kf1 i ja napadam.

8. ...O-O! 9. Ld3?!

Bolje ne bilo 9. Le2. Jane mogu da vratim pešaka, nema šanse, jedina šansa da preživim je da dam još jednog pešaka i onda pokušam u živoj igri da nadmudrim protivnika.

Na primer: 9. Le2  h6 10. Lxf6 Dxf6 11. O–O Dg5 12. c3! (još jednog pešaka dajem za oslobađanje) 12. ...dxc3 13. bxc3 Lxc3 14. Se4 De5 15. Sxc3 Dxc3 16. Tc1 i pogledajte poziciju:

 

--> crni ima prednost –0,9 ali ja imam neke šanse zbog žive igre, i protivnikovog cajtnota + nerazvijeno mu je damino krilo .

 9. ... De8+ 10. Kf1 Sxd5 

I sada meni na pamet pada genijalna ideja da elegantno vratim oba pešaka i bog da me vidi. Pogledajte ovu poziciju: 

Trebalo je, kaže kompjuter, ovde igrati 11. Dh5! I posle 11. ...f5! promeniti kraljice i još bismo se mi tu rvali. Evo jedne pozicije koja bi mogla da nastane:

 --> I još bi se tu igralo.

 Ali ja „računam“ ne kao komojuter, već kao šporet na drva koji nije uključen u struju.

 

11. Lxh7+??

 

11. ...Kxh7 12. Dh5+ Kg8 13. Te1 

U ovom trenutku je Sofiji ostalo samo 7 sekundi na satu. Ipak je odigrala sledeći potez i dobila dodatnih 30 sekundi.

13. ...Se7

Još bolje je bilo 13. ...Se3+!!

Evo pogledajte:

 

 14. Lxe7 Le7 15. De5??

Ja ovde u sebi već slavim povratak pešaka i nadmoćnu završnicu „jer crnom je nerazvijeno damino krilo“ (haha) i uopšte ne vidim mogućnost ...b6 i šaha lovcem na a6! Eto zato je bilo bolje 15. De2...

Inače sam se nekoliko minuta zamlaćivao i nekim matovima, kao ima da dignem topa pa na h3 i tako to.

 

15. ...b6!

Ali, vic je u tome da ni posle 15. ...d6, što sam ja jedino očekivao, beli nema ni jednaku a kamoli bolju poziciju, jer kada beli uzme 16. Dxe7 crni ne mora da jede već igra 16. ...Db5+. Pa čak i kada uzme 16. ...De7 17. Txe7, rni stoji bolje. Totalno pogrešna ocena pozicije.

E sada ja vidim da nema razloga za radovanje. Crni će da igra La6+ i ja moram na Kg1 i top mi je zaglavljen, i fale mi dva poteza da se iskobeljam. Izgubljen sam. I rešavam da ne vraćam figuru već da probam da igram s pešakom protiv figure. Ali ni...

16. Te4??

 ...ne valja. Kompjuter preporučuje 16. Dg3, što mi uopšte nije palo na pamet.

 16. ...La6+ 17. Ke1 Lb4 18. Dxd4 Lxd2+?! (18. ...Dxe4+!!) 19. Kxd2 c5 20. Txe8 cxd4 21. Txa8 Txa8 22. Te1 Kf8

 

I na ovom mestu je Sofija zaboravila da pritisne sat i sekundi su joj isticali. Ja sam je upozorio. Ne bih se radovao poenu zbog pada zastavice. One partije Spaski – Hort u meču kandidata u Rejkjaviku 1977 i Bukić – Ljubojević u Bugojnu 1978 svakome proizvode gorak ukus u ustima.

 

23. g3?? A u stvari nije „??' 23. ...Te8!

 

Za vreme partije sam odustao od 22. Te4 jer sam očekivao 22. ...Lb7 i izgubio bih pešaka na g2. Nadao sam se čudu jer bih ipak imao pešaka za figuru, ima dosta pešaka, protivnikov cajtnot, šta ga znaš...

Tako da, kada sam video 23. ...Te8, pomislio sam: „Au, sada moram da menjam topove...“ Ali ovo je izgubljeno za belog u svakom slučaju.

 Ali u tom trenutku nisam to baš znao. I baš tada je opet počeo da blebeće neki tip koj voli da razgovara sa sudijama. Neki visoki debeli, građen kao bure, s repićem i s nekom legitimacijom, ali nema narandđastu uniformu pa sam pretpostavio da je možda igrač iz frugih sekcija. Ali ne, to je Miroslav Simonović – „Security“. Njega pamtim kao galamdžiju i iz 2024. Mnogo sere taj mesopromet. Sikjuriti, ha? Nešto gleda popreko igrače i ne pridržava se pravila o tišini. Jebem mu kevu neopranu.

 Toliko me je nervirao da sam ustao od stola i njega krivim zbog nekih grešaka između 15. i 22. poteza.

 

 (Simonović bizgov i stoka)

24. Txe8+ Kxe8 25. c3 d3 26. b3 d5 27. a4 Ke7 28. b4 Lc4 beli je predao.

THE COOLER (2003 American movie)

 

 

r.: Vejn Karter; ul.: Vilijem Mejsi, Marija Belo, Alek Boldvin, Pol Sorvino, Šon Hatosi, Artur Naskarela

 

Davno, davno, pogledao sam trejler, ne znam da li se film prikazivao u našim bioskopima, u svakom slučaju za to tada nisam imao para... Ali trejler je bio primamljiv, kritike preko svake mere pohvalne a tetka Ebert se baš oduševila. I pogledao sam konačno film na onom ruskom sajtu.

Prvi čin vrlo dobar, drugi malo pada i davi, ali nagoveštava odličan film, maltene remek–delo, a onda je treći čin sve uprskao, to je Halmark herc roman, sve je zabalavljeno dosadnim sloumoušnima, kič dijalozima – na primer: „pusti ogledalo, neka moje oči budu tvoje ogledalo!“, ali i drugim otužno zaslađenim dijalozima i olakim hepiendom.

Nije čudo što se tetka Ebert oduševila.

Odlične uloge svih, ne samo Aleka Boldvina već svih, i taj glumački rad je mnoge omađijao pa su zanemarili sladunjavost poslednje trećine i kič režiju. Vejn Karter je ovim filmom prevario mnoge kritičare, ali se u narednim filmovima pokazao samo kao loš podražavalac Tarantina i braće Koen.

Jeste tema izlizana, noar je to, vlasnik jednog posebnog kazina „Šangri La“ ima dobro srce – Šeli (Alek Boldvin) i on se opire pokušaju modernizacije koju nameće antipatični i karikaturalni Niki Fingers (Naskarela). Šeli u mini-eseju objašnjava metaforu imena, on prepričava siže Kaprinog filma „Izgubljeni horizont“ iz 1937.g. (po istoimenom romanu Džejsma Hiltona) i to je već crvena lampica da će film biti štono kažu overwrought, ali reditelj se folira da neće da je (temu) revolucioniše već samo da je osveži. A to osvežavanje on izvodi tako što Vilijema Mejsija tera da igra Bernija po hiljaditi put. Otud je jedan zlovoljni kritičar s pravom zlobno primetio: „Mejsi svoju facu gubitnika koji pati od konstipacije i pičku nije video sto godina nosi poput odrpanog odela koje odavno nije oprano“. Mislim, nešto slično je napisao, ali to je to. Berni je cooler, što u kockarskom slengu (ili možda je to metasleng u dijegezi scenarija, što bi rekao JB Mita) znači da svoj maler talasima prenosi na onoga ko dobija i ojađuje kazino.

Šeli ga usrećuje tako što plaća Natali (Marija Belo) da se mota oko njega. Što zna se šta znači: posle seksa (= on nespretan, iznenađen, ozaren) mi vidimo njih dvoje do pojasa (ona čak s „bodijem“, jer se zagorelom čiki toliko žurilo da ga nije skinuo) i ona spušta ruku – mi se setimo scene iz filma „Telesna strast“ – i kaže: „You have great cock!“ Berni je iznenađen i kaže: „Pa, fala ti...!“ A kamera se spušta i mi vidimo stisnuta jajca i ruku koja drži dživdžana... Publici je jasno koliko je sati, ali Berniju će morati da se crta...

I to je kraj I čina a pre tofa smo videli sjajnu epizodu Pola Sorvina kao raspalog pevača zavisnog od heroina. Kada on umre od predoziranja, navedeni smo da pomislimo da je otrovan da bi se napravilo mesta za mladog i antipatičnog pop pevača koga je ekipa menadžera dotad neuspešno želela da nametne...

Posle će u III činu Šeli da prizna Berniju kako je on zapravo podmetnuo loš heroin svom starom drugaru „da ga spasi poniženja...!“ i to je jedan od padova u tom činu i jedna od nekoliko ljigâ  u dijalozima...

II čin počinje napeto: Berni sreće zaboravljenog sina koji šeta trudnu curu a istovremeno kao kuler gubi svoju maleroznost jer je toliko srećan u ljubavi! Time postaje ne samo nekoristan Šeliju već mu ugrožava biznis. Ljubav Bernija i Natali je na velikom iskušenju, a sin traži pare pozivajući se na dolazeće unuče. Ćale daje, u euforiji zbog ljubavnog užitka... Sinak se međutim pokazuje kao lažovčina a ispostavlja se da ono unuče uopšte nije unuče. To treba sami da vidite, tu scenu...

I III čin nije uspeo da reši ovu postavku koja je zaista obećavala osveženje noar tropa. Falio je Pol Šreder ili neki drugi reditelj koji kada dođe stani–pani ne ide u stilizaciju i halmarkovsku limunadu. Možda je ovo moglo samo tužnim krajem da se reši. Jer ovako je bez veze. Osim toga Karter pribegava otrcanim sloumoušnovima i samo jedan od viđenih pokojnika gine i ne samo da nije uspeo da nadmaši Kesdenovu „Telesnu strast“, već se srozao na ljubić s magijskim realizmom.

 

FATHER MOTHER BROTHER SISTER (2026 Multi–coproduction)

 

 

r.: Džim Džarmuš; ul.: Tom Vejts, Majim Bjalik, Adam Drajver, Šarlota Rempling, Kejt Blanšet, Viki Krips, Sara Grin, Indija Mur, Luka Sabat

 

Oni što kasne na predstave i projekcije su stvarno davež. Prolivi od posetilaca. Neka pozorišta su se izborila da se posle zakazanog početka seronjama ne dozvoljava da ulaze. Od takvih sam inače iskusio da ne samo da traže „svoje“ mesto (a u pozorištu nema više „tvoje“ mesto posle časa na značenog na ulaznici), već bi i da premeštaju one koji su došli na vreme da bi sedeli zajedno s ortacima. Kao da je to kafana pa da se spajaju stolovi. I kada se udruže prolivi s ljubiteljima visoke umetnosti, dobijemo projekciju poslednjeg Džarmušovog prosera. Ekipa u „Bogartu“ u Takvudu se skuplja kao na cigansku svadbu, iako je to vračarsko–dorćolska ekipa, očigledno preživeli od izumrlih ostataka s Festa, gde se svršavalo na Almodovara, Džejn Kempion i njen kastracioni feminizam itd. 

Dok sam stajao u hodniku već mi se kosa dizala na glavi od njihovog dogovaranja, „Kasniš? Gde si sada?“, i to je ličilo na okupljanje starih kokâ u pozorištu „Slavija“, te ušla u pogrešan autobus, pa nema busa, pa promašila stanicu, to muka slušati. Elem, projekcija ovog Džarmušovog masturbiranja i štrcanja jalovim semenom („Studirao sam književnsot, tako da znam..:!“, voli on da kaže, zabole me džordž šta si studirao, i ja sam studirao montažu u Dunav filmu, pa da li to znači da se razumem u montažu? Znači. Njegove bih bolje montirao.) je kasnila i to je obradovalo ove zakasnele ljubitelje sedme umetnosti.

 Koje sranje

Ovaj omnibus belodano otkriva Džarmušovu staračku impotenciju koju niko ne sme ili ne želi da uvidi. Isto kao kod Almodovara koji je odavno prestao da snima normalne filmove, već radi dramatizacije novinskih reportaža Kristijan Amanpur sa CNN-a plus što davi gledaoce svojim zdravstvenim kartonom prepunim stravično teškh boleština kao npr. išijas, stvaralačka blokada, kajanje što se nije raskusurao s kevom dok je bila živa, migrena, anksioznost, gastritis, čukljevi, gorušica, gasovi, osećaj besmisla i slično. A sve to u ukusno opremljenim stančugama sa funkcionalnim osvetljenjem, nevidljivim kućnim pomoćnicama iz Trećeg sveta i sa zaštićenom kirijom.

Džarmuš je odabrao da se pozabavi (ili što bi Dragoslav Andrić u Svaštari rekao --> podosađuje) porodicom kao takvom, odnosno fragilnim odnosima potomaka s roditeljima. I kao još jedan od prenagrađivanih i precenjenih reditelj – Haneke – Džarmuš uzme tzv. osetljivu temu koja dira gledace jer se tako traži, uvek je to dirljivo, stari tajka, stroga majka, alchajmer, pa kako će se jadni pogovarati, a ako je još reč o pokojniku a dečica siročići, jao, koje emocije. Džarmuš pušta glumce da uzdišu i paradiraju svojom zapranom starošću a gledaoci će sami da se pobrinu da u tome vide umetnost.

Tom Vejts je, kao što reče Hjuston u Kineskoj četvrti, cenjen kao staro vino, kao stare zgrade i droce, i "ujeebote, eno ga Vejts". U tom prvom segmentu, Vejts je otac prevarant, koji pokušava da muze decu na osećaj krivice, sin se daje šišati a ćerka pak ne. Tvist na kraju je homeopatski razblaženo nešto iz „The Tales of Unexpected“, samo bez saspensa, bez snage, bez supstance, bez ideje. To nije ni otvoreni kraj, to je samo banalno. Drugi segment treba da bude učena parodija lažne učtivosti i rituala ispijanja čaja u pet sati uz kolačiće. Koliko se god glumci trudili, Majka (Šarlota Rempling) i ćerke od kojih jedna krije lezbačku vezu, to nema nikakvog značaja, ljudi, oni jedu lepe kolače i srču čaj. Džarmuš je naterao već mumificiranu Remplingovu da pokaže svoje noge i gadna stopala s fuj ruuuuužnim bapskim prstima i to je bilo samo potresno u vantekstualnom smislu, da se gledalac zapita, kamo odoše sve te godine pa još 2003. se dama skidala gola u Bazenu Fransoe Ozona, a sada je za starački dom. Majka je uspešni pisac, ćerke imaju uspešne karijere i one piju čaj. Baš ga piju. Treći segment je o – što bi rekli Skandinavci – dodsbø, dakle ostavštini sa sve stanom od pokojnika i brat i sestra, dovoljno odrasli da ne plaču i ne očajavaju, evociraju uspomene na osnovu škrtih fotografija i predmeta. Kako je to razvodnjeno, kako je to banalno, ljudi moji, ali – Džarmuš, jebote, mora da je umetnos'.

Srećom u Takvudu mi se potrefilo da sam posle ovog užasa pogledao jedan lep akcioni film, pravi holivuđanski, melem na ranu. 

 

COUP DE CHANCE (2023 French film)

 

r.: Vudi Alen; ul. Lu de Laž, Melvil Pupo, Valeri Remersije, Nils Šnajder 

  

POSLEDNJI FILM  VUDIJA ALENA

Neko ko se toliko plaši smrti – kao Vudi Alen – mogao je (možda i nesvesno) da predloži način kako je „pobediti“, kad već ne pomaže učlanjenje u Katolike („koji su najorganizovaniji i imaju najbolji klabing“), Hare Krišna, Sidarta i Tibetanska knjiga mrtvih (reinkarniramo se u komarca i umlati nas „Pips“ ili pojede pauk). A to je da budemo orkestratori novih života, s mlađima kao bedelima odnosno zatočnicima, ali mi da smo ipak još prisutni, ne u vidu sećanja već kao mozak u nekom moćnom rastvoru. (Takorekuć hologram u obliku mesnog nareska.) Dok ne iznađu način da se glava transplantuje na telo mladog švarcenegera (ili žilavog alena što se toga tiče).

Elem, pogledao sam „Coup de Chance“ iz 2023.g., prvi francuski filmač Vudija Alena, francuski u smislu da se parla fransez, jer francuski je bio i „Ponoć u Parizu“, s Amerikancima u Parizu. (Link vodi ka ovom ruskom sajtu gde se može pogledati i to s engleskim titlovima.)

Alen odavno ne može fizički da glumi, sada čak ni kao đed-savetnik u filmu „Anything Else“ (koji takođe preporučujem za mozak na Otavu) i on u boj šalje svoje bedele kojima daje prsten pečatar i detaljna uputstva i svoju biografiju. I kao i uvek, ovo je ISTI film, ali ne može da dosadi. Filmadžijstvo zato i jeste najlepši posao na svetu jer omogućava mejkerima da prožive nove živote. Večni život, ili bar nenormalno veliko produženje, omogućila bi ova ideja o mozgu u čarobnoj tečnosti, i koji bi smišljao scenarije i režirao. Kao Stiven Hoking s gomilom negovateljica i svitom sekretaricâ i obožavalaca. Bićemo besmrtni kao Hoking, degenerisani ali srećni. Naravno, uslov za to je da budemo bogati. Zato treba igrati loto. 

I ovaj film se bavi strahom od smrti, i lepa je misao o lotou i životu, kako su šanse na lotou ipak nemerljivo veće od šanse koju smo već dobili – a radimo na tome da je prokockamo – naime što su se potrefile baš te kombinacije DNK-a. To je neka maglovita poststaračka poduka gledaocima koju oni naravno neće ni primetiti. I ovaj film se bavi ljubomorom pisca u pokušaju kome bogataš otme ljubav života. To je jedan od lajtmotiva u poslednjih tridesetak Alenovih filmova, i Frojd bi mogao da analizira po kom sistemu je birao gadove koji bi da ukradu ženu njegovom alter egu.

Ovde je prvi put da je preljubnik sâm Alen, to jest lik koji ga predstavlja.

„Najduži vic o tašti u istoriji“, kaže se u nekom prikazu i film uopšte je primljen cinično i bez žara, jer filmski kritičari ne mogu da oproste Alenu što su se zaleteli u optužbama i što su neke dobre filmove sasekli.

Da se vratim na film: Alen je sada žabac Kermit, lutka koju bismo stavili na trosed pored jastuka i usvojili kao maskotu, ali on ne može ni da sedi uspravno, već se nakrivi, kao u poslednjem intervjuu (u kome mu je konačno oprošteno), a da to i ne primeti. Dragoš Kalajić je jednom sa snimateljem Ratkom Kušićem posetio starog slikara de Kirika, tada oženjenog mnogo mlađom ženom koja je čekala da deda umre pa da se obogati njegovim slikama i tantijemama. Kušić je opisao sledeće: de Kiriko nije mogao ni da sedi na stolici za vreme intervjua, samo je skliznuo, kao šal, i to nije ni primetio. A njegova žena ga je jednom rukom podigla, kao da namešta sako ostavljen preko naslona stolice. Da li je Kalajić startovao suprugu? Moguće.

Film je veoma lep za dokolicu. Jesenji film, jer godišnje doba igra veliku ulogu, boje, opalo žuto lišće, preispitivanje životnih izbora, to je jedna metafizička melanholija, koja se tiče i konačnosti našeg života i smisla sreće i na kraju i same svrhe postojanja: „sve će se ovo nastaviti i posle...“. Ali kao i svi Alenovi filmovi i ovo je uživanje za oko. Ima smešnih scena, iako ne toliko kao obično. Romer ovo ne bi snimio kao crnu komediju već kao ljubavni film, Alan Korne bi ovo snimio kao pravi krimić, Šabrol bi opet napravio socijalnu kritiku (da li bi Izabel Iper pristala da igra taštu?!), dok je Alen kao što rekoh opet snimio jubilarni isti film. Ali faktički je ovo zimski film, ne jesenji. Možda kao poslednji Hjustonov film koji se zove „Mrtvi“. Jer Alenov lik biva ubijen. Da, nema hepijenda koji su spasavali sve njegove junake, bilo mlade zatočnike bilo stara gunđala – ne, drugovi: Alen je ubijen, istranžiran, stavljen u džak i bačen iz aviona u Atlantik. Kao što su hteli s ovim našim krimosom sad da urade, pa se nešto pobrkalo i evo, vade fleke s najvišeg mesta.

Kraj filma je, tako, otvoren ali badava. Film je završen onog trenutka kada nam je pokazano da je Alan Ober (Nils Šnajder) umlaćen. Ubojice su verovatno Srbeki koji liče na Krapinske čoloveke a govore – rumunski, jer i Alen misli da se Titova dežela zvala Čehoslovakija ili Jugoslovakija. Kada se desi smešno-tragični kraj, on ne upućuje da će se nešto lepo dogoditi posle, već samo podseća na kosmičku besmislenost.

Tokom gledanja sam stalno imao utisak da me glumci podsećaju na nekog. I oko polovine filma sam se setio: Alen je za ulogu Žana Furnijea imao u vidu Marka Valberga a dobio je Melvila Pupoa. Za ulogu Fani Furnije zamišljao je Sidni Svini a dobio je Lu de Laž. (Laaaž je izgovor). A liče! Tašta, pak, Valeri Lemersije - liči na naše glumce koji se presvlače u babe u pozorištu „Slavija“.

Prijatan je film i svi Alenovi tropi su tu: lagodan život, stan u pokrovlju (s ukusnim nameštajem!), susreti po kafićima i restoranima, razmena džepnofilozofskih misli o ljubavi i sreći u izborima, lagodan posao s dugim pauzama za ručak, ljubomora – a sve u scenografiji koja mami da se tamo preselite. Uz malograđanski šardone i/ili malograđanski širaz, dok pada jesenja kiša kada joj vreme nije, idealno vizuelno štivo da se mozak odvede na Otavu, uz mozak Vudija Alena.

 

THREE BILLBOARDS OUTSIDE EBBING, MISSOURI (2017 British/American movie)

r.: Martin Makdona; ul.: Frensis Mekdormand, Sem Rokvel, Vudi Harelson, Željko Ivanek, Džon Hoks, Ejbi Korniš, Piter Dinklidž

 

U VRELINI NOĆI 3.0

Konačno sam pogledao ovaj film, koji posle pandemije izgleda kao predratni film, a uostalom i jeste predratni, duplo predratni…

Neko je zlobno primetio da je ovo lovac na festivalske (i druge) nagrade, i šta sad – saglasan sam. Autor je Britanac kome su srcu dragi apsurd i crni (ingliš, ajriš) crni humor, za temu je uzeo nešto što za šta bi se amerikanski liberal popeo na brdo i poginuo (pun intended) i može se reći da je film koji boluje od pogrešne dijagnoze (američkog društva), pogrešnog leka i pogrešnog doktora.

Kritike su polarizovane ali se u jednom, makar prećutno, slažu: [sažimam] ...ovaj film je prestilizovan, ima premnogo slučajnosti i on ne prikazuje tačno rasno stanje u Americi.

Ne snalazim se najbolje u kakofoniji voukizma, hilibilizma, altrajtizma itd., pa eto priznajem da nisam 100% siguran da li misle: 

(1) prikazuje stanje bolje nego što jeste, ulepšava kao liberalna fantazija 

ili 

(2) kleveće našu otadžbinu Ameriku, nije baš tako crno.

Nije čudo što su tetke nahvalile uradak na pasja kola (Brajan Taleriko s Ebertovog sajta i Piter Bredšou u Gardijanu) a da su ostali, što desnije smešteni politički to kritičkiji bili.

„Stilizovanje” je ovde eufemizam za lagarije. Teško je zamisliti da Mildred može da preživi svoje aktivnosti u ovako nezdravoj i rasnom mržnjom opterećenoj sredini. „U vrelini noći“ i „Misisipi gori“ su liberalne fantazije koje se drže jednog davno, davno preporučenog pravila, naime da umetnost ne treba da opisuje samo ono što je bilo i jeste, već i ono što bi trebalo da bude.

Zaplet  u filmu počinje nepravdom, kao duh Hamletovog oca, počinje nepravdom – prepričanom, spominjanom samo nepravdom, ali stoga je to nategnut početak: majka traži pravdu zbog silovanja i ubistva svoje ćerke, a lokalna policija je nesposobna. Naprednjakluk Srednjeg Zapada. Kao što je Sidni Poatje kao Virdžil Tibs samo na filmu mogao da preživi Rosa Stajgera kao šerifa Gilespija i čak zadobije njegovo poštovanje, tako je ovde Mekdormandova mogla da preživi neprijateljsku policijsku deželu samo zahvaljujući scenariju i ostala čitava do kraja filma. I štaviše najveći negativac se premetnuo iz zlice u dobricu, kao Jan Bibijan na Mesecu.

Stilski je film bućkuriš crne komedije i „potresne ljudske priče“, što smeta gledaocu da se opredeli kako mu je dok gleda. Da je onaj zločin zaista prikazan, božemeprosti naturalistički čak, pa da se angažujemo, ali ovako, Mildredine akcije su  samo whishful thinking, liberalna fantazija, kako scenarista „Zapadnog krila“ zamišlja svoje štrebere na Srednjem Zapadu.

Komički odušci su krvavo (opet pun intended) smešni, ali dolaze u contrived slučajnostima, kao naravoučenija (na primer, dok Dikson čita pismo nedavno samoubijenog šerifa Vilobija /Harelson/ Mildred /Frensis Mekdormand/ zapali policijsku stanicu i izvuče se tek tako). Tako da oni poništavaju svu onu težinu početnog zločina i na pola filma ukapiramo da majci Mildred ništa neće biti (jer film ima stejtment, jelte), a razum nam govori da joj se moralo dotle nešto gadno dogoditi.

Janbibijanovsko preobraćenje Diksona (Sem Rokvel) više priliči Rodrigezu ili italo–krajmu.

Film će pamtiti samo dobitnici „Oskara“, Mekdormandova i Rokvel, kao i oni koji su obišli tolike festivale s njim, on je samo jedna bajka za sredovečne liberale, koji u podrumu drže slike Bajdena i Hilarice. Britanac ič ne poznaje Ameriku.

 

 

 

ZVAĆEŠ SE VARVARA (2024 Serbian series) epizode 3 i 4

Kako li se oseća ekipa serije sa sve Milošem Radovićem kada vide svoje epizode ispresecane reklamama za povratak troje informativnih zločinaca na mesto zločina i reklamama za jeftine prehrambene proizvode, među kojima je glavni artikal pasterizovana bela voda puna antibiotika --> ne znam. Trovanje uma i trovanje tela na jednom mestu.

A serija je genijalna. (Pretpostavljam da je grupa moralnih inkvizitora to malčice sanitizovala i editovala u nekim scenama.)

Sada je jasno da je ovo najbolja jugoslovenska serija svih vremena. Uz "Kuda idu divlje svinje" i "Inspektor Vinko". 

Televizor neimam, i nisam obučen kao likovi iz Duplicity-ja da drugačije gledam filmače i serije, gledam ono što sam u mogućnosti. 

Predlažem Radoviću da onu priču koju je izgovorila Mirjana Karanović u Dnevniku mašinovođe --> uradi kao 80-minutni film epohe (sedamdesete) i da mene pozove za scenaristu. 

 

DUPLICITY (2009 American movie)

r.: Toni Gilroj; ul.: Džulija Roberts, Klajv Oven, Tom Vilkinson, Pol Đijamati,

 

Pretili Cigoman koji češe tabane o gajke svojih japanki, masnim prstima prebira po tastaturi i za „film stils“ misli da su prave slike s nekog lica mesta pa su mu „uznemirujući sadržaj“. Ako je i reagovao bot, ipak je to pogledao živ čovek, tačnije živa budala neka, zaposlena u Guglu. Taj bi hapsio glumce na setu.

Elem, ovo je neverovarno kretenski film.

Postoji mnogo načina da se gledalac neko vreme, čak i pola filma, pa čak i kroz čitav film uverava u nešto, da bi onda reditelj slavodobitno objavio da se samo zajebavao i da je prevario gledaoce. U filmu „Gambit“ Ronalda Nima, to je izvedeno savršeno simpatično i uverljivo, u „Topkapima“ Žila Dasena velika pljačka propada zbog slučajne sitnice, i tako dalje.

Gilroj je kanda umislio da će snimiti obrt nad obrtima, posle hiljadu manjih obrta sa sve fensi flešbekovima in–between.

On takođe (s pravom, ali nije bitno) računa s time da mi pojma nemamo o toj visokoj tehnologiji koju likovi koriste. (Pa mi još verujemo da se kreditnom karticom mogu otključati sva vrata!)

On takođe veruje da mi verujemo da, čim lik vidi neki tlocrt i plan zgrade, odmah zna kojim hodnikom i kroz koji ventilacioni otvor treba prođe da bi došao na pravo mesto.

Čak je i Ebertu to smetalo u npr. „Posejdonovoj avanturi“, ali ovde mu ne smeta, zato što drka na Džuliju Roberts kada ga žena ne gleda.

Uradak je vizuelno veoma dosadan, jer je fotografija metalna, sivoplavičasta (Robert Elsvit), „britanski“ kišovita, kao u „Plavom čeliku“, na primer, zapravo televizijska. Montaža je spotovska, folirantska (brat Džon Gilroj).

Priča je, rekoh, nerazumljiva i time se ponosi. Ponekad ima neka mametovska caka, i to samo onda kada Ketlin Šalfant u ulozi Pam Frajle ili Tim Uilkinson u ulozi Hauarda Talija mudruju o prirodi napretka i procesu manufakture novog proizvoda u savremenom menadžmentu. To su pseudoeseji, persiflaže, zapravo fillings, da se nabudži supstanca inače praznjikavih dijaloga. Iluzija smisla.

Ovaj film ima svrhe samo ako su vam simpatični glumci, Džulija i Klajv. Meni nisu.