* * *
Rešenje „kosovskog pitanja“ je zapravo veoma jednostavno.
Najpre da vidimo šta podrazumevamo pod tim – „rešenje“. Ako je to ono – da neko volšebno poništi sve od Kumanovskog sporazuma pa nadalje, razmontira i povuče amerikansku bazu, ukine Rezoluciju SB UN 1244 i samo na poslužavniku preda SAP Kosovo Srbiji i kaže: „Evo vam Kosovo, nastavite tamo gde ste stali u junu 1999. godine“ – onda je to to. Rešeno je, zar ne? Vratiće se tamo srpska policija & vojska, i klatno pendreka i državne sile će da se okrene u našu korist i sada ćemo da mi da otpuštamo Albance, da ih hapsimo i nastavimo da se iseljavamo ali pod sopstvenim okriljem.
Da li će Albanci koji su četvrt veka osećali slast vlastodržaštva pristati da opet budu u defanzivi? Ne znam. Ako im se osladio slobodniji život, oslobođen od porodičnih stega, život sa mnogo frizera, gejeva, rok muzike, internacionalne kuhinje i dobrog provoda, možda će se masovno iseljavati u Evropu, naročito u region Ibice i Amsterdama. Postoji mogućnost nemira, u najblažem slučaju tipa Belfast 1970-ih a u najgorem sveopšti štrajk i intifada.
I tu će biti mnogo posla, drugovi: jer, Kosovo će i posle tog vraćanja i dalje biti – nerazvijeno i ekološki zagađeno područje, koje će tražiti dugogodišnja i enormna ulaganja samo da bi se stvorili relativno pristojni uslovi za život a koji opet neće biti na nivou dorćolskih i vračarskih uslova. Opet će biti isto: niko normalan iz uže Srbije a kamoli „severno od Sajma“ (pod uslovom da Sajma uopšte još bude) neće hteti bez debelog dodatka za odvojen život da ode dole, a bogami ni s njim mnogi to neće hteti. Kosovci će nastaviti da se tiho iseljavaju.
Ostaće problem kriminogenih struktura koji su reketirali sve Srbe, patriote ili nepatriote bez razlike. Ostaće problem demilitarizacije manastira zloupotrebljenih u operaciji Banjska.
A najveći problem će biti spomenik Bilu Klintonu u Prištini. Gorka ali urbenesna ironija sudbine će biti ako isti oni policajci koji su branili mural Ratka Mladića i trobojke u Limanu – sada budu poslati da štite bronzanog Bila Klintona.
Mogu se kladiti da će sudbina tog spomenika biti glavna tema povodom Kosova. Od politički korektnih cmoljenja „Nemojmo ga rušiti, i Sultanovo kurbe smo sačuvali!“, „Ne budimo isti“, pa do Šapića koji će dočekati svojih pet (5) meseci i reći: „E pa sada mora spomenik Draži, niste ga hteli u Beogradu, ali onda mora u Prištini, jer ako trpite zlotvora koji nas je bombardovao, onda morate da prihvatite i Dražu...!“
Zamislivo je da se ponudi kompromis: 1) da se sruši Bil, ali neka se podigne Hilarica; 2) da podignemo Boru i Ramiza kako se prcaju, samo da nas puste da srušimo Bila i da se izborimo da ne podignemo spomenik Draži 3) da dodamo spomenike Putinu i Singu plus Draža i Tito kako igraju šah. Siguran sam da će sličnih predloga biti još tuce.
Ali, to je sve pod uslovom da se desi čudo i neko, bre, odluči da ukine i Vojno–tehnički sporazum rezoluciju SB UN 1244 i razmontira amerikansku bazu i sve vrati na stanje od 22. marta 1999.
Međutim, ne, nisam mislio na to rešenje. Zapravo, sve ovo što rekoh trebalo je da ilustruje kako rešenje nije samo „da možemo opet do Prizrena“ i da „nam se vrati oteto“, već da tek tada počinje posao.
Lasno mi je zamisliti pripadnika vesele nove vlast koji (pripadnik) pije ko zna koju čašu Šardonea na koktelu sa predstavnicima Zapada i uživa u maženju i paženju i na lošem–do–vrlo–dobrom engleskom govori: „Eto, ovo je prava Srbija, srećom narod je pokazao pravo lice, mi smo svet, sada imate priliku da razgovarate s pravom Srbijom, okrenutom budućnosti...“ i onda neki sekretar povuče za lakat pomenutog pripadnika te „po drugi put oktobarske“, slobodne Srbije i kaže mu: „Ovaj, izvini, ali vratili nam Kosovo, eno nam ga. Srećno nam!“ I dakle lako mi je zamisliti veliku neugodnost kod tog pripadnika. Ili premijera, šta ja znam, on odjednom mora da radi, a baš lep Šardone, lepi su razgovori sa Zapadom, kako nas samo cene, treba da se zakaže foto sešn da se čika ili teta slika za ličnost godine Tajma ili Le Monda, svuda smo popularni i dobrodošli, uveli smo sankcije Rusiji, jebote, koje smo mi baje, tu su razne konferencije i slično, svečanja otvaranja festivala, prenosi se suđenje bivšima koji nisu pobegli na Kipar ili Kajmanska ostrva, a sada odjednom „evo vam Kosovo“, uh, bre: „Ovaj, daj da pozovemo tog–i–tog, da mu damo portfelj za Kosovo, dajte pozovite ga!“ A on već otišao s ljubavnicom na Tajland. Kako bi se nova vlada razočarala da joj neko uvali Kosovo kao rešeno pitanje! Pa tek će onda biti potrebno zasukati rukave.
Znači, nisam to mislio. Kada sam rekao „rešenje kosovskog pitanja“, mislio sam da posavetujem kako opoziciju tako i studente (koje kao da je doveo neki čarobni frulaš iz Švajcarske ili Moldavije, možda, budući da su čudno pravoslavno/panslovenski nastrojeni...), da ih posavetujem, dakle, da na pitanje od bilo koga iz vladajuće garniture:
„Da li biste ginuli za Kosovo i da li hoćete da ga priznate?“ odgovore ovako i samo ovako:
„More marš bre u pičku materinu!“
Jer – evo rešenja (ili „Evo rešenija“, kako reče Zoran Radmilović dok je tumačio lik Radovana Trećeg[1]) : treba se prisetiti da je Kumanovski sporazum, to jest kapitulaciju, potpisala crveno-crna koalicija 1999. Alo, bre! I to treba stalno ponavljati kao odgovor na gorepomenuto pitnje.
Na traženje krivice se u emotivnoj i socijalnoj inteligenciji popreko gleda. U vrh glave se traži da se locira odgovornost, s ciljem da se nađe izlaz iz loše situacije a ne da se kažnjavaju krivci. Ali ono pomenuto pitanje „Da li biste ginuli za Kosovo i da li biste ga priznali?“ jeste trijumf perverznog idiotizma – da oni koji su odgovorni za gubitak Kosova okrivljavaju one koji ne da nisu krivi nego nisu ni mogli biti odgovorni. Kumanovski sporazum nisu potpisali ni Nataša Kandić, ni Stipe Mesić, ni Đinđić ni Vuk, ni Ulof Palme ni Franc Šetinc ni Kučan ni Franjo Tuđman – već crveno–crna koalicija.
I to treba besomučno ponavljati.
To je rešenje kosovskog pitanja.
Kao što se Grčka odnosi prema okupaciji dela Kipra, ali ipak se sporazumeva s Turskom, tako i mi treba da radimo. (Da, Kipar nije bio deo Grčke, to je samo analogija, alo, bre, znam!) Ne treba priznati Kosovo i treba uvek podsećati da je to bilo kršenje međunarodnog prava, a odmah zatim insistirati na poštovanju prava preostalog srpskog stanovništva kao i kulturne i verske baštine u okviru postojećeg međunarodnog prava. Da, pravo je bilo prekršeno, ali mora se ići dalje. U stvari, treba prećutno prihvatiti fakat da je blagoslov što Srbija (za) sada ne mora da ulaže energiju i novac u Kosovo jer se za njega ne pita. Da li neko sme da se tako postavi prema Kosovu?
Ratovanje za Kosovo
Nisam zagovornik potuljenog defetizma u stilu a) „ne može šut s rogatim“; b) „ne treba ginuti zbog kamenja i teritorije, važno je povezivanje i slobodan protok ljudi, trgovine i ideja“; c) „moramo čuvati nacionalnu supstancu“...
To nije tačno: teritorija jeste bitna, a da su priče o slobodnom protoku bilo čega osim mafijaških pošiljki i bogataša na poternicama – tlapnje, pokazalo se i tokom pandemije.
Takođe, oduvek me je neopisivo nervirala žvaka koju u slučajevima pretećeg rata u nekoj tzv. „panel emisiji“ pokrene neki mlađi čiča nižeg do srednjeg rasta, uvek u ulaštenim cipelama, vitak i gibak, a stalno se mota oko omladine kao neki instruktor folklora ili džudoa, nastavnik fizičkog vaspitanja u školi ili na narodnom univerzitetu, rukometni trener itd. – naime žvaka koja na prvi posluh deluje kao neka fenomenalna, genijalna velikodušnost a zapravo je virtue signalling:
„Mladi ne treba da idu u prve borbene redove (oni kanda treba da idu na igranke, radne akcije i tečajeve u Petnici), već mi, pedesetogodišnjaci+ treba da idemo u rovove, pa onda sve što je izlapelo i s jednom nogom u grobu, pa zatim profesionalna vojska, i tek na kraju, ako sve to propadne, onda će omladina da batali svoja đuskanja i (nadamo se, samo) lake droge i slušanje muzike i blejanje u kraju, i uzeće čuturice, puške i uniformu će zadužiti u stilu pradede Solunca i oni dakle na kraju da idu u rovove...!“
Ima li išta gluplje od toga? (Kakvi crni rovovi?!) Pa tako se ne vode ratovi, debilu, da se babe, dede, čiče i odrtaveli pojedinci s rolatorima upućuju na front, aman! Čemu služi takvo palamuđenje (a koje uvek izaziva aklamacionu podršku, mnoga kolmovana tetka i prosvetarka s hladnom trajnom će tom onižem insitruktoru s ulašetnim cipelama da tutne ceduljče s brojem telefona i poželeti da mu popuši)? Osim da se na pasja kola signalizuje vrlina i pamet kod govornika, naravno.
Ja ne kažem da Srbin neće rado u krajnike[2]. Doduše, po tipičnim reakcijama Srbina makar i na vojnu vežbicu od 15 dana – „Joooj, gde me sad snađe, a imam neku svadbu na Kosovu i treba da opravim krov na vikendici a i stegao me išijas... Ženo, daj napravi punjene paprike da jedem kad se vratim...!“ – i po ispraćaju koji žena pravi: „Met’ula sam ti sodu bikarbonu pored čarapa da ti ne smrde noge...!“ – zaključak se sam nameće. Srbin i Izraelac koji vojsku služi najmanje dve (2) godine a vojne vežbe ima svake godine u trajanju od tri (3) meseca su nebo i zemlja.
Držim da bi čak i referendum s pitanjem „Da li ste da ratujemo protiv celog sveta za Kosovo“ uz opis posledica imao više smisla od ovog busanja u grudi koje ništa ne košta.
U ratu iz 1999. poklekli smo pred grafitnim bombama. Tipično kafansko razmišljanje je glasilo: „Potpisali smo kapitulaciju da nam se ne bi otopili horizontalni zamrzivači s mesom!“[3] Fidel Kastro je uputio pismo Miloševiću koje je završio sa: „Resist! Resist! Resist!“[4] A posle je s gorčinom i prezirom kritikovao Miloševićevo potpisivanje Kumanovskog sporazuma: „Dani su ga delili od pobede!“
NATO je pokazao veliku dozu straha kada je postalo neizbežno da će se morati krenuti i u kopnenu ofanzivu. Nikada nijedna zemlja nije osvojena samo bombardovanjem. (Takav propust se omakao Slobodanu Seleniću u jednom NIN-ovom nagradom ovečanom romanu, naime stav da je „Beograd osvojen bombardovanjem“, što je jedan kritičar na okruglom stolu „Najbolji NIN-ovac u poslednjih 30 godina“ oštro kritikovao[5].) Tezu da je Zapad bombardovao Jugoslaviju kao pokaznu vežbu iz dva (2) razloga: 1) da produži postojanje NATO pakta i 2) da kazni neposlušnost Miloševića prema globalističkom projektu, nažalost, preuzeo je i Noam Čomski u ovom predavanju u kome kaže: „Bombardovanje Srbije nije bilo preduzeto zbog izbeglih kosovskih Albanaca, već zato što Milošević nije preduzeo socijalne i ekonomske reforme u skladu s MMF-om i naredbama Klintonove administracije...!“ i naveo kao izvor knjigu Džona Norisa[6]. (O „pravim razlozima“ {koje, izgleda, nema ko ne zna} za bombardovanje Jugoslavije, Srbije i Čačka 1999. svoje mišljenje je oknjižio i tadašnji portparol jugoslovenskog MIP-a, Nebojša Vujović, koji je ubrzo posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma podneo ostavku. On tvrdi da je bombardovanje imalo za cilj očuvanje dve stvari: a) NATO pakta kome je pretilo rasformiranje i b) vodeće uloge SAD u svetkoj poltiici[7].) Inače je gotovo sve što je Čomski rekao, kao i obično bilo je tačno[8]. Dakle, kada se kopnena invazija počela ocrtavati kao neizbežna dalja faza napada NATO pakta na Jugoslaviju, u emisijama CNN-a se mogao videti strah i nešto što je ličilo na odstupnicu. (To bi čak moglo dati za pravo Fidelu Kastru...) Amerikanski vojni analitičari su odjednom počeli da hvale jugoslovensku vojsku „koja ima dugu istoriju gerilskog ratovanja još od Balkanskih ratova i pre toga u vekovnoj borbi protiv Turaka...“ Takođe je opetovano pominjano da će „Jugosloveni, to jest Srbi odlično poznavati teren“, kao i da je Srbija planinska zemlja i da će to takođe odgovarati domaćim vojnicima. Kao gadne i nezgodne opisivane su dve klisure, Sićevačka i Grdelička, naročito ako se uzmu u obzir loša iskustva iz bitke kod Big Litlhorna gde je tragično i junački nadrljao general Džordž Kaster. Izuzetno dobro pamtim tu napetu atmosferu u studiju CNN-a iz noći u noć, kao i potresna pisma podrške koja su mi slali majčini prijatelji i dalja rodbina iz Londona, Sidneja i Haga[9]. Npr.: „Ne daj se, Miško, Srbija je uvek umela da ratuje gerilski, Amerikancima fali motivacija!“ i slično.
Udaljio sam se od teme – hteo sam da eventualno ratovanje za Kosovo prikažem objektivno i čemu bi to vodilo, ne da širim defetizam.
Kada je marta 1989. na Kosovu uvedeno vanredno stanje, održan je okrugli sto (ovalni bolje reći) na kome su bili Veton Suroi, Dragoljub Mićunović, Vojislav Šešelj... Suroi je kritikovao vanredno stanje. Mićunović ga je pitao: „Da li se nešto dogodilo pre toga što ga je izazvalo...?“, a Šešelj je rekao: „Kosovo može biti nezavisno i otcepljeno, ali samo posle krvavog i teškog rata![10]“
Ostaje pitanje vrhovnog komandanta. Ratovalo bi se za Kosovo i čast otadžbine i pravdu. Ali kajmak bi odneli tada Slobodan Milošević a danas Aleksandar Vučić. Koliko je to destimulativno, ostaje da se ispita, na primer IPSOS agencija bi mogla da ispita to, a već sam pomenuo i referendum. Mi imamo dugačko iskustvo borenja protiv nadmoćnijih neprijatelja još od preturskih vremena a napose pod Turcima, što je opisano u pomenutom stripu o „Dikanu“ i u pesmama pretkosovskog i kosovskog ciklusa. Slepi guslari su u baroknom krugu dvojke, u Vojvodini, zagorčavali život mladim pankerima tim guđenjima...
Ali, sve je to preduhitrila kapitulacija u Kumanovu. Milošević je poslao zarozanog izaslanika (u cipelama a ne u čizmama) policijskog a ne vojnog generala (Obrada Stevanovića), da potpiše kapitulaciju i poсle je lakonski, čak malčice razdragano rekao: „Poštovani građani, mir je nadvladao nasilje /.../ A Srbi na Kosovu, nema da brinu, to je sada u rukama KFOR-a, a mi smo pobedili...!“[11] Da bi se to još više zabašurilo, smišljen je naslov „Vojno–tehnički sporazum“...
[1] Pogledati na Jutjubu ovde: https://www.youtube.com/watch?v=vDuHo2nzf1g
[2] Nadrealistički aforizam Koče Popoviča, bio bi apokrif da nije knjige Milivoja Pavlovića „Venac od trnja za Danila Kiša“, citirano ovde: https://pulse.rs/venac-od-trnja-za-danila-kisa-ii/
[3] Naravno da bi se otopili i vertikalni zamrzivači, kao i frižideri, i ne bismo mogli da gledamo sport ili sapunice na televizorima a ne bi bilo ni interneta. Dalje, nisu svi držali samo meso u zamrzivačima, bilo je i pobornika zdrave hrane, a oni su tamo tamo držali grašak i bobičasto voće (ribizle, maline, kupine i jagode) kao i zasebno zamrznute breskve, koje su bile hit u šampanjcu kod više srednje klase (kopirano iz serije Dinastija).
[4] Pisma Kastra Miloševiću kao i njegov prvi odgovor se mogu naći ovde: https://www.voltairenet.org/article151861.html
[5] RTS 2 je u kasnim satima krajem 1980-ih direktno prenosio sesije a među kritičarima su bili Jerkov, Gluščević, Mikić, Džadžić i drugi.
[6] John Norris: Collision Course: NATO, Russia, and Kosovo, izdavać Praeger Pablišing, Santa Barbara, 2005.
[7] Nebojša Vujović: Poslednji let iz Dejtona, Prometej , Novi Sad2018.
[8] Predavanje je ovde: https://www.youtube.com/watch?v=uD7pRA8DjBw Zašto je Čomski maltene ponovio Kastrovo stanovište, može se objasniti time da on ipak nije poznavao Istok Evrope a da je kao pravi intelektualac sve hteo da uključi i dokumentuje...
[9] Ovaj snimak ilustruje tu atmosferu ćorsokaka. Samo dve sedmice pre kapitulacije u studiju CNN-a je vladao pesimizam u pogledu toga da se može doakati Miloševiću: https://edition.cnn.com/ALLPOLITICS/time/1999/05/24/kosovo.html
[10] Do dana današnjeg mi nije uspelo da nađem snimak ili transkript tog okruglog stola...
[11] Prvopotpisani jeste vojni general Svetozar Marjanović, ali se nigde ne vidi da li je nosio cipele – kao zarozani podoficiri koji su navodno kontrolisali zatvaranje granice na Drini između Srbije i Bosne u vreme sankcija – ili čizme. On je uvek bio povučen i u opisu njegove ličnosti vlada konsenzus: „Bio je tih!“ Niko mu nikada nije video noge na slici, kao nekada što se za spikera Miodraga Zdravkovića pričalo da nema jednu nogu. Snimak Miloševićevih reči 10. juna 1999. nalazi se ovde: https://www.youtube.com/watch?v=z0nJHi9ViX4
/odlomak iz romana "Kongres anarholiberala u govornici pored 'Londona' fiskalne 2046.g.", Nova Artija, 2025.
