FATHER MOTHER BROTHER SISTER (2026 Multi–coproduction)

 

 

r.: Džim Džarmuš; ul.: Tom Vejts, Majim Bjalik, Adam Drajver, Šarlota Rempling, Kejt Blanšet, Viki Krips, Sara Grin, Indija Mur, Luka Sabat

 

Oni što kasne na predstave i projekcije su stvarno davež. Prolivi od posetilaca. Neka pozorišta su se izborila da se posle zakazanog početka seronjama ne dozvoljava da ulaze. Od takvih sam iskusio da ne samo da traže „svoje“ mesto (a u pozorištu nema više „tvoje“ mesto posle časa na značenog na ulaznici), već bi i da premeštaju one koji su došli na vreme da bi sedeli zajedno s ortacima. Kao da je to kafana pa da se spajaju stolovi. I kada se udruže prolivi s ljubiteljima visoke umetnosti, dobijemo projekciju poslednjeg Džarmušovog prosera. Ekipa u „Bogartu“ se skuplja kao na cigansku svadbu, iako je to vračarsko–dorćolska ekipa, očigledno preživeli od izumrlih ostataka s Festa, gde se svršavalo na Almodovara, Džejn Kempion i njen kastracioni feminizam itd. 

Dok sam stajao u hodniku već mi se kosa dizala na glavi od njihovog dogovaranja, „Kasniš? Gde si sada?“, i to je ličilo na okupljanje starih kokâ u pozorištu „Slavija“, te ušla u pogrešan autobus, pa nema busa, pa promašila stanicu, to muka slušati. Elem, projekcija ovog Džarmušovog masturbiranja i štrcanja jalovim semenom („Studirao sam književnsot, pa znam..:“, voli on da kaže, zabole me džordž, i ja sam studirao montažu u Dunav filmu, pa da li to znači da se razumem u montažu? Znači. Njegove bih bolje montirao.) je kasnila i to je obradovalo ove zakasnele.

 Koje sranje

Ovaj omnibus belodano otkriva Džarmušovu staračku impotenciju koju niko ne sme ili ne želi da uvidi. Isto kao kod Almodovara koji je odavno prestao da snima normalne filmove, već radi dramatizacije novinskih reportaža Kristijan Amanpur sa CNN-a plus što davi gledaoce svojim zdravstvenim kartonom prepunim stravično teškh boleština kao npr. išijas, stvaralačka blokada, kajanje što se nije raskusurao s kevom dok je bila živa, migrena, anksioznost, gastritis, čukljevi, gorušica, gasovi, osećaj besmisla i slično. A sve to u ukusno opremljenim stančugama sa funkcionalnim osvetljenjem, nevidljivim kućnim pomoćnicama iz Trećeg sveta i sa zaštićenom kirijom.

Džarmuš je odabrao da se pozabavi (ili što bi Dragoslav Andrić u Svaštari rekao podosađuje) porodicom kao takvom, odnosno fragilnim odnosima potomaka s roditeljima. I kao još jedan od prenagrađivanih i precenjenih reditelj – Haneke – Džarmuš uzme tzv. osetljivu temu koja dira gledace jer se tako traži, uvek je to dirljivo, stari tajka, stroga majka, alchajmer, pa kako će se jadni pogovarati, a ako je još reč o pokojniku a dečica siročići, jao, koje emocije. Džarmuš pušta glumce da uzdišu i paradiraju svojom zapranom starošću a gledaoci će sami da se pobrinu da u tome vide umetnost.

Tom Vejts je, kao što reče Hjuston u Kineskoj četvrti, cenjen kao staro vino, kao stare zgrade i droce, i "ujeebote, eno ga Vejts". U tom prvom segmentu, Vejts je otac prevarant, koji pokušava da muze decu na osećaj krivice, sin se daje šišati a ćerka pak ne. Tvist na kraju je homeopatski razblaženo nešto iz „The Tales of Unexpected“, samo bez saspensa, bez snage, bez supstance, bez ideje. To nije ni otvoreni kraj, to je samo banalno. Drugi segment treba da bude učena parodija lažne učtivosti i rituala ispijanja čaja u pet sati uz kolačiće. Koliko se god glumci trudili, Majka (Šarlota Rempling) i ćerke od kojih jedna krije lezbačku vezu, to nema nikakvog značaja, ljudi, oni jedu lepe kolače i srču čaj. Džarmuš je naterao već mumificiranu Remplingovu da pokaže svoje noge i gadna stopala s bapskim prstima i to je bilo samo potresno u vantekstualnom smislu, da se gledalac zapita, kamo odoše sve te godine pa još 2003. se dama skidala gola u Bazenu Fransoe Ozona, a sada je za starački dom. Majka je uspešni pisac, ćerke imaju uspešne karijere i one piju čaj. Baš ga piju. Treći segment je o – što bi rekli Skandinavci – dodsbø, dakle ostavštini sa sve stanom od pokojnika i brat i sestra, dovoljno odrasli da ne plaču i ne očajavaju, evociraju uspomene na osnovu škrtih fotografija i predmeta. Kako je to razvodnjeno, kako je to banalno, ljudi moji, ali – Džarmuš, jebote, mora da je umetnos'.

Srećom u Takvudu mi se potrefilo da sam posle ovog užasa pogledao jedan lep akcioni film, pravi holivuđanski, melem na ranu. 

 

COUP DE CHANCE (2023 French film)

 

r.: Vudi Alen; ul. Lu de Laž, Melvil Pupo, Valeri Remersije, Nils Šnajder 

  

POSLEDNJI FILM  VUDIJA ALENA

Neko ko se toliko plaši smrti – kao Vudi Alen – mogao je (možda i nesvesno) da predloži način kako je „pobediti“, kad već ne pomaže učlanjenje u Katolike („koji su najorganizovaniji i imaju najbolji klabing“), Hare Krišna, Sidarta i Tibetanska knjiga mrtvih (reinkarniramo se u komarca i umlati nas „Pips“ ili pojede pauk). A to je da budemo orkestratori novih života, s mlađima kao bedelima odnosno zatočnicima, ali mi da smo ipak još prisutni, ne u vidu sećanja već kao mozak u nekom moćnom rastvoru. (Takorekuć hologram u obliku mesnog nareska.) Dok ne iznađu način da se glava transplantuje na telo mladog švarcenegera (ili žilavog alena što se toga tiče).

Elem, pogledao sam „Coup de Chance“ iz 2023.g., prvi francuski filmač Vudija Alena, francuski u smislu da se parla fransez, jer francuski je bio i „Ponoć u Parizu“, s Amerikancima u Parizu. (Link vodi ka ovom ruskom sajtu gde se može pogledati i to s engleskim titlovima.)

Alen odavno ne može fizički da glumi, sada čak ni kao đed-savetnik u filmu „Anything Else“ (koji takođe preporučujem za mozak na Otavu) i on u boj šalje svoje bedele kojima daje prsten pečatar i detaljna uputstva i svoju biografiju. I kao i uvek, ovo je ISTI film, ali ne može da dosadi. Filmadžijstvo zato i jeste najlepši posao na svetu jer omogućava mejkerima da prožive nove živote. Večni život, ili bar nenormalno veliko produženje, omogućila bi ova ideja o mozgu u čarobnoj tečnosti, i koji bi smišljao scenarije i režirao. Kao Stiven Hoking s gomilom negovateljica i svitom sekretaricâ i obožavalaca. Bićemo besmrtni kao Hoking, degenerisani ali srećni. Naravno, uslov za to je da budemo bogati. Zato treba igrati loto. 

I ovaj film se bavi strahom od smrti, i lepa je misao o lotou i životu, kako su šanse na lotou ipak nemerljivo veće od šanse koju smo već dobili – a radimo na tome da je prokockamo – naime što su se potrefile baš te kombinacije DNK-a. To je neka maglovita poststaračka poduka gledaocima koju oni naravno neće ni primetiti. I ovaj film se bavi ljubomorom pisca u pokušaju kome bogataš otme ljubav života. To je jedan od lajtmotiva u poslednjih tridesetak Alenovih filmova, i Frojd bi mogao da analizira po kom sistemu je birao gadove koji bi da ukradu ženu njegovom alter egu.

Ovde je prvi put da je preljubnik sâm Alen, to jest lik koji ga predstavlja.

„Najduži vic o tašti u istoriji“, kaže se u nekom prikazu i film uopšte je primljen cinično i bez žara, jer filmski kritičari ne mogu da oproste Alenu što su se zaleteli u optužbama i što su neke dobre filmove sasekli.

Da se vratim na film: Alen je sada žabac Kermit, lutka koju bismo stavili na trosed pored jastuka i usvojili kao maskotu, ali on ne može ni da sedi uspravno, već se nakrivi, kao u poslednjem intervjuu (u kome mu je konačno oprošteno), a da to i ne primeti. Dragoš Kalajić je jednom sa snimateljem Ratkom Kušićem posetio starog slikara de Kirika, tada oženjenog mnogo mlađom ženom koja je čekala da deda umre pa da se obogati njegovim slikama i tantijemama. Kušić je opisao sledeće: de Kiriko nije mogao ni da sedi na stolici za vreme intervjua, samo je skliznuo, kao šal, i to nije ni primetio. A njegova žena ga je jednom rukom podigla, kao da namešta sako ostavljen preko naslona stolice. Da li je Kalajić startovao suprugu? Moguće.

Film je veoma lep za dokolicu. Jesenji film, jer godišnje doba igra veliku ulogu, boje, opalo žuto lišće, preispitivanje životnih izbora, to je jedna metafizička melanholija, koja se tiče i konačnosti našeg života i smisla sreće i na kraju i same svrhe postojanja: „sve će se ovo nastaviti i posle...“. Ali kao i svi Alenovi filmovi i ovo je uživanje za oko. Ima smešnih scena, iako ne toliko kao obično. Romer ovo ne bi snimio kao crnu komediju već kao ljubavni film, Alan Korne bi ovo snimio kao pravi krimić, Šabrol bi opet napravio socijalnu kritiku (da li bi Izabel Iper pristala da igra taštu?!), dok je Alen kao što rekoh opet snimio jubilarni isti film. Ali faktički je ovo zimski film, ne jesenji. Možda kao poslednji Hjustonov film koji se zove „Mrtvi“. Jer Alenov lik biva ubijen. Da, nema hepijenda koji su spasavali sve njegove junake, bilo mlade zatočnike bilo stara gunđala – ne, drugovi: Alen je ubijen, istranžiran, stavljen u džak i bačen iz aviona u Atlantik. Kao što su hteli s ovim našim krimosom sad da urade, pa se nešto pobrkalo i evo, vade fleke s najvišeg mesta.

Kraj filma je, tako, otvoren ali badava. Film je završen onog trenutka kada nam je pokazano da je Alan Ober (Nils Šnajder) umlaćen. Ubojice su verovatno Srbeki koji liče na Krapinske čoloveke a govore – rumunski, jer i Alen misli da se Titova dežela zvala Čehoslovakija ili Jugoslovakija. Kada se desi smešno-tragični kraj, on ne upućuje da će se nešto lepo dogoditi posle, već samo podseća na kosmičku besmislenost.

Tokom gledanja sam stalno imao utisak da me glumci podsećaju na nekog. I oko polovine filma sam se setio: Alen je za ulogu Žana Furnijea imao u vidu Marka Valberga a dobio je Melvila Pupoa. Za ulogu Fani Furnije zamišljao je Sidni Svini a dobio je Lu de Laž. (Laaaž je izgovor). A liče! Tašta, pak, Valeri Lemersije - liči na naše glumce koji se presvlače u babe u pozorištu „Slavija“.

Prijatan je film i svi Alenovi tropi su tu: lagodan život, stan u pokrovlju (s ukusnim nameštajem!), susreti po kafićima i restoranima, razmena džepnofilozofskih misli o ljubavi i sreći u izborima, lagodan posao s dugim pauzama za ručak, ljubomora – a sve u scenografiji koja mami da se tamo preselite. Uz malograđanski šardone i/ili malograđanski širaz, dok pada jesenja kiša kada joj vreme nije, idealno vizuelno štivo da se mozak odvede na Otavu, uz mozak Vudija Alena.

 

THREE BILLBOARDS OUTSIDE EBBING, MISSOURI (2017 British/American movie)

r.: Martin Makdona; ul.: Frensis Mekdormand, Sem Rokvel, Vudi Harelson, Željko Ivanek, Džon Hoks, Ejbi Korniš, Piter Dinklidž

 

U VRELINI NOĆI 3.0

Konačno sam pogledao ovaj film, koji posle pandemije izgleda kao predratni film, a uostalom i jeste predratni, duplo predratni…

Neko je zlobno primetio da je ovo lovac na festivalske (i druge) nagrade, i šta sad – saglasan sam. Autor je Britanac kome su srcu dragi apsurd i crni (ingliš, ajriš) crni humor, za temu je uzeo nešto što za šta bi se amerikanski liberal popeo na brdo i poginuo (pun intended) i može se reći da je film koji boluje od pogrešne dijagnoze (američkog društva), pogrešnog leka i pogrešnog doktora.

Kritike su polarizovane ali se u jednom, makar prećutno, slažu: [sažimam] ...ovaj film je prestilizovan, ima premnogo slučajnosti i on ne prikazuje tačno rasno stanje u Americi.

Ne snalazim se najbolje u kakofoniji voukizma, hilibilizma, altrajtizma itd., pa eto priznajem da nisam 100% siguran da li misle: 

(1) prikazuje stanje bolje nego što jeste, ulepšava kao liberalna fantazija 

ili 

(2) kleveće našu otadžbinu Ameriku, nije baš tako crno.

Nije čudo što su tetke nahvalile uradak na pasja kola (Brajan Taleriko s Ebertovog sajta i Piter Bredšou u Gardijanu) a da su ostali, što desnije smešteni politički to kritičkiji bili.

„Stilizovanje” je ovde eufemizam za lagarije. Teško je zamisliti da Mildred može da preživi svoje aktivnosti u ovako nezdravoj i rasnom mržnjom opterećenoj sredini. „U vrelini noći“ i „Misisipi gori“ su liberalne fantazije koje se drže jednog davno, davno preporučenog pravila, naime da umetnost ne treba da opisuje samo ono što je bilo i jeste, već i ono što bi trebalo da bude.

Zaplet  u filmu počinje nepravdom, kao duh Hamletovog oca, počinje nepravdom – prepričanom, spominjanom samo nepravdom, ali stoga je to nategnut početak: majka traži pravdu zbog silovanja i ubistva svoje ćerke, a lokalna policija je nesposobna. Naprednjakluk Srednjeg Zapada. Kao što je Sidni Poatje kao Virdžil Tibs samo na filmu mogao da preživi Rosa Stajgera kao šerifa Gilespija i čak zadobije njegovo poštovanje, tako je ovde Mekdormandova mogla da preživi neprijateljsku policijsku deželu samo zahvaljujući scenariju i ostala čitava do kraja filma. I štaviše najveći negativac se premetnuo iz zlice u dobricu, kao Jan Bibijan na Mesecu.

Stilski je film bućkuriš crne komedije i „potresne ljudske priče“, što smeta gledaocu da se opredeli kako mu je dok gleda. Da je onaj zločin zaista prikazan, božemeprosti naturalistički čak, pa da se angažujemo, ali ovako, Mildredine akcije su  samo whishful thinking, liberalna fantazija, kako scenarista „Zapadnog krila“ zamišlja svoje štrebere na Srednjem Zapadu.

Komički odušci su krvavo (opet pun intended) smešni, ali dolaze u contrived slučajnostima, kao naravoučenija (na primer, dok Dikson čita pismo nedavno samoubijenog šerifa Vilobija /Harelson/ Mildred /Frensis Mekdormand/ zapali policijsku stanicu i izvuče se tek tako). Tako da oni poništavaju svu onu težinu početnog zločina i na pola filma ukapiramo da majci Mildred ništa neće biti (jer film ima stejtment, jelte), a razum nam govori da joj se moralo dotle nešto gadno dogoditi.

Janbibijanovsko preobraćenje Diksona (Sem Rokvel) više priliči Rodrigezu ili italo–krajmu.

Film će pamtiti samo dobitnici „Oskara“, Mekdormandova i Rokvel, kao i oni koji su obišli tolike festivale s njim, on je samo jedna bajka za sredovečne liberale, koji u podrumu drže slike Bajdena i Hilarice. Britanac ič ne poznaje Ameriku.

 

 

 

ZVAĆEŠ SE VARVARA (2024 Serbian series) epizode 3 i 4

Kako li se oseća ekipa serije sa sve Milošem Radovićem kada vide svoje epizode ispresecane reklamama za povratak troje informativnih zločinaca na mesto zločina i reklamama za jeftine prehrambene proizvode, među kojima je glavni artikal pasterizovana bela voda puna antibiotika --> ne znam. Trovanje uma i trovanje tela na jednom mestu.

A serija je genijalna. (Pretpostavljam da je grupa moralnih inkvizitora to malčice sanitizovala i editovala u nekim scenama.)

Sada je jasno da je ovo najbolja jugoslovenska serija svih vremena. Uz "Kuda idu divlje svinje" i "Inspektor Vinko". 

Televizor neimam, i nisam obučen kao likovi iz Duplicity-ja da drugačije gledam filmače i serije, gledam ono što sam u mogućnosti. 

Predlažem Radoviću da onu priču koju je izgovorila Mirjana Karanović u Dnevniku mašinovođe --> uradi kao 80-minutni film epohe (sedamdesete) i da mene pozove za scenaristu. 

 

DUPLICITY (2009 American movie)

r.: Toni Gilroj; ul.: Džulija Roberts, Klajv Oven, Tom Vilkinson, Pol Đijamati,

 

Pretili Cigoman koji češe tabane o gajke svojih japanki, masnim prstima prebira po tastaturi i za „film stils“ misli da su prave slike s nekog lica mesta pa su mu „uznemirujući sadržaj“. Ako je i reagovao bot, ipak je to pogledao živ čovek, tačnije živa budala neka, zaposlena u Guglu. Taj bi hapsio glumce na setu.

Elem, ovo je neverovarno kretenski film.

Postoji mnogo načina da se gledalac neko vreme, čak i pola filma, pa čak i kroz čitav film uverava u nešto, da bi onda reditelj slavodobitno objavio da se samo zajebavao i da je prevario gledaoce. U filmu „Gambit“ Ronalda Nima, to je izvedeno savršeno simpatično i uverljivo, u „Topkapima“ Žila Dasena velika pljačka propada zbog slučajne sitnice, i tako dalje.

Gilroj je kanda umislio da će snimiti obrt nad obrtima, posle hiljadu manjih obrta sa sve fensi flešbekovima in–between.

On takođe (s pravom, ali nije bitno) računa s time da mi pojma nemamo o toj visokoj tehnologiji koju likovi koriste. (Pa mi još verujemo da se kreditnom karticom mogu otključati sva vrata!)

On takođe veruje da mi verujemo da, čim lik vidi neki tlocrt i plan zgrade, odmah zna kojim hodnikom i kroz koji ventilacioni otvor treba prođe da bi došao na pravo mesto.

Čak je i Ebertu to smetalo u npr. „Posejdonovoj avanturi“, ali ovde mu ne smeta, zato što drka na Džuliju Roberts kada ga žena ne gleda.

Uradak je vizuelno veoma dosadan, jer je fotografija metalna, sivoplavičasta (Robert Elsvit), „britanski“ kišovita, kao u „Plavom čeliku“, na primer, zapravo televizijska. Montaža je spotovska, folirantska (brat Džon Gilroj).

Priča je, rekoh, nerazumljiva i time se ponosi. Ponekad ima neka mametovska caka, i to samo onda kada Ketlin Šalfant u ulozi Pam Frajle ili Tim Uilkinson u ulozi Hauarda Talija mudruju o prirodi napretka i procesu manufakture novog proizvoda u savremenom menadžmentu. To su pseudoeseji, persiflaže, zapravo fillings, da se nabudži supstanca inače praznjikavih dijaloga. Iluzija smisla.

Ovaj film ima svrhe samo ako su vam simpatični glumci, Džulija i Klajv. Meni nisu.

 

RIVELAZIONI DI UN MANIACO SESSUALE AL CAPO DELLA SQUADRA MOBILE/AKA SO SWEAT, SO DEAD (Italian 1972 film)

movie ///

RIVELAZIONI DI UN MANIACO SESSUALE AL CAPO DELLA SQUADRA MOBILE/AKA SO SWEAT, SO DEAD (Italian 1972 film)

 r.: Roberto Bjanki Montero; ul.: Farli Grejndžer, Silva Košćina, Silvano Trankili (italijanski Lojd Bokner za sirotilju), Anabela Inkontrera, Kris Avram, Krista Neli, Lucijano Rosi (Gastone, Bili Bob Tornton iz filma A Simple Plan za sirotilju) 

  

Ne mogu da verujem da zbog inaćenja izdavača ne mogu da nakupim primeraka svoje knjige za jednu pesničku nagradu. Evo još sam u čudu.

Naleteo sam na ovaj film pripremajući članak o Američanima koji su našli azil/uhlebljenje/mir/nastavak karijere u Evropi, od eksperimentalnih bendova tipa „Taksidomun“, gej soul maherâ tipa Artur Konli aka Li Roberts, preko glumaca koji su uvenuli kao akcioni heroji pa našli tezgu u italo- i evro-vesternima i krimićima, pa do gej glumaca kod kojih se mešaju različiti uzroci. Tako je Farli Grejndđer s ljubavnikom, producentom Robertom Kalhunom – pošto je batalio fasadu u vidu braka sa Šeli Vinters (i koja bi uostalom od njega mogla da napravi palačinku ako sedne nanjega) – u Rimu našao mir (kao što je Konli našao mir u Amsterdamu), usput snimio nekoliko italo– uradaka, više da bi sačuvao touch nego što je morao, bilo zbog para bilo zbog karijere, kojom nikada nije ni bio potpuno zadovoljan.

Ovaj film je 30% „đalo“ (mada više boc–boc nego ženokolj™) a ostatak je policijski procedural u vidu italo–krimića i eurowhodunnit-a.

Rešenje zagonetke – u smislu ovog trećeg sastojka – za svaku je pohvalu, i na nivou najboljih britanskih detektivskih dramâ. Sve vreme nam je pred očima, najmanje sumnjiv, prvi koji se ukaže gledaocima pored glavnog inspektora, kao da sumnjate na Kardelja koji sedi desno Titu.

Ali da neće da mi odštampa dva primerka, čoveče, i to ne džabe. I to sam ja zamolio prijatelje da kupe, i to ne samo to, već su se oni dosetili da poruče još nešto, a izdavač: „Nema na lageru... Sve smo dali autoru!“ Zar ne bi bilo logično: „Doštampaćemo, javljam se za koji dan...“ ili tako nešto?

Elem, italijanski krimić (a obaška đalo) sedamdesetih je često soft porn (i za amerikansku verziju su dodate hardkor scene s Harijem Rimsom, koji je zamalo otišao u zatvor kao Lazar Stojanović, i to u slobodarskoj Ameriki!) i pruža priliku kao BITEF i izložbe „umetničke“ fotografije seljacima svih felâ da napare oči.

Ovaj film, budući da nije stoprocentno đalo, ima mnogo logike, psihološki potkovanih likova, sva pravila detektivskog filma i policijskog procedurala su, kako bi rekli u Žarkovu, ispoštovana, sa sve toplo–hladnim odnosom detektiva Kapuana (Farli Grekndžer) i šefa, "kvestorea" (Filip Hersent) i sumnjivcima tipa nekrofil u mrtvačnici, Gastonijem (Lucijano Rosi, jadno u plavo ofarbani Bili Bob Tornton za sirotilju, kao u filmu A Simple Plan Sema Rejmija) i podmetnutim uhapšenim osumnjičenim ne bi li se pravi počinilac naveo da reaguje.

(U ovom slučaju taj mamac je mamio sujetu počinioca, za koga se osnovano pretpostavljalo da je narciosoidni manijak, a nije se bljutavo pražvakavao motiv iz „Zločina i kazne“, jer to samo anglosaksoncimna može da imponuje.)

Grejndžer gotovo da ne skida trenčkot od crno–belog tvida koji deluje kao loš kostim u vodvilju. Ali nije bitno, to je Italija, tamo su svi muškarci osim klošara lepo odeveni.

Kod filmova u žanru đaloa po pravilu ima milion goofs-a a ovde samo jedan: kod drugog ubistva, naime, žrtva iz kuće u sumraku (što se vidi kroz prozor) istrčava u pô bela dana i kad pre stiže da se odene (bila je skroz gola dok je bila unutra, a itsrčala je u hulahopkama Polzela ili Prebold i u »kombinezonu« koji bi danas bio dostatan za dva i po dopičnjaka) i dakle trči prirodom sve do obale mora ali – po danskom svetlu. Za njom trčkara misteriozni koljač s crnom šarapom na glavi, kao Konspirator u stripu »Alan Ford«, crni barberi mantil, šešir, nožekanja »Metalac«. Vidi se i jedno nesaglasje za vreme uvodne špice, Grejndžerov Kapuano očigledno ćuti i ne otvara ista, a mi čujemo tekst koji on izgovara i poručuje policajcu da može da ide. I to je sve od trapavosti italijanskog »đaloa« sedamdesetih. Sve ostalo je čisti Šabrol, božemeprosti, Šabrol bi ovo 'ladno potpisao i još jedared ucmekao svoju Stefani Odran.

Zaplet ne rekoh: neko svaki čas prekolje lepoticu, ali uvek udatu gospođetinu iz boljeg društva, i pored leša ostavi fotke nje i ljubavnika, s tim da je lik ljubavnik izgreban žiletom. To izaziva veliku pažnju tabloida i uznemirenje u višoj klasi. S jedne strane, treba uhvatiti ubojicu čim prije, s druge pak strane, treba paziti da se friški udovci iz više klase ne obrukaju. Jer, leševi zgodnih suprugâ se nagomilavaju, jasno je da je reč o serijskom koljaču.

I te Italijanke... Ne samo da su uglavnom gole preklane, već se analiziraju u mrtvačnici, gde do izražaja još jednom dolaze i žbunovi, jer tako je bilo 1970-ih. Nažalost, one najčešće čupaju obrve, ali šta da radimo, i Jagoda je Kaloper čupala obrve, ne može čovek sve da ima.

Tu u mrtvačnici radi jedan sumnjivac, Gastone, pomenuti Lucijano Rosi, koji ima foto–laboratoriju i kada mu Kapuana bane u stančić, može da vidi razvijene fotke pokojnih lepotica: »Pogledajte, inspektore, ič se ne vidi da su sadistički ubivene, sve sam ja to zakrpio, koja grehota!« Ili je nekrofil ili je ubica?

Grejndžer je namontirao mučenički izraz čike koga muče razne sumnje, kao da je Montgomeri Klif u Hičkokovoj »Ispovesti« ili svoji prethodni likovi u »Nepoznatom iz Nord ekspresa« i »Konopcu«. Evropljani greše kao Amerikanci. Amerikancima su Erland Jozefson, Fernando Rej ili Maks Fon Sidov bolji samo zato što su egzotični, tuđe je uvek bolje, a Evropljanima tako mnogi raspali Amerikanci i Englezi deluju kulije od domaćih glumaca.

Ah, ti italijanski enterijeri, te pločice, pa kada se te bogate i lepe supruge, još tople od poljubaca (kako se veli u našoj literaturi) svlače pred toplu kupku, ni vidimo žbun kada skinu hulahopke, koje nose bez gaća, pa te baterije, te kade, sećam se kupatila u rimskim i milanskim hotelima, to su hramovi, uvek ima i bide da pošten čovek opere noge i guzu posle ljute papričice, to je kultura Rimskog carstva, jedne globalne biznis imperije koja je propala zbog olova u...vodovodu.

Dijalozi "kvestora" i detektiva su nadišli uobičajene klišeje, a rešenje – mogu vam otkriti, jer filmač je star – dakle rešenje je više depalmovsko nego šabrolovsko: naime i Kapuana vara žena Barbara (Silvija Košćina), o čemu ga telefonom obaveštava namamljeni ubica. To iz temelja uzdrma dotle flegmatičnog čika Grejndžera i on u finalu sa sfumato  flešbekovima – što je možda i de Palmu inspirisalo za »Opsesiju« i »Odevenu da ubije«  – odluči da ne spasi sopstvenu ženu, friško istuširanu Silvu Košćinu (ah kakve pločice, koja baterija na kadi!) već da gleda kako je maskirani zločinac bode nožem, a kada vidimo ko je ubica, možemo samo da čestitamo scenaristi i reditelju: to je upravo onaj profesor Kasali (Kris Avram), koji nam je uz Gastonea sve vreme bio pred očima, Kasali dakle, koji je najbliži saradnik, psiholog i mrtvozornik, koji je napravio psihološki profil serijskog ubice! I on ima takvu rupicu na bradi koja podseća na guzicu i mami na pretpostavku da je napravljena kod plastičnog hirurga, jer tako nešto je bilo u modi u to vreme, starlete su dodavale na grudima, a muškarci čelične vilice su dodavali rupicu na bradi.

Kapuano ucmeka Kaselija i tek onda pozove šefa i kaže: »Imamo ubicu...«

Film po atmosferi i fotografiji (Fausto Rosi je naveden kao direktor fotografije) veoma podseća na de Palminu »Opsesiju«, a po nagoveštajčićima socijalne kritičice na Šabrola na vrhuncu, kada mu je Mišel Buke igrao šonjave muževe. Dario Arđento, na primer, ima evo 100 godina a nikada nije naučio da sklopi ovako kršten film, već ga firca kao Žilnik, svaki čas se nešto raspara.

 

SCREAM 6 (2023 American movie) & SCREAM 7 (2026 American movie)

("Ne javljaj se na telefon i ne idi u mračne sokake!")

SCREAM 6 (2023 American movie)

r.: Met Betineli–Olpin & Tajler Gilet; ul.: Melisa Barera, Džezmin Savoj Braun, Mejson Guding, Kortni Koks (već nalik Verici Rakočević), u gotovo kameo epizodama igraju Henri Černi kao kvarni psihijatar i Dermot Malruni kao policijski detektiv očinska figura, a u uvodnoj sceni igra Samara Viving (filmološkinja). Hejden Panetjer kao agentkinja FBI Kirbi,

 SCREAM 7 (2026 American movie)   

r.: Kevin Vilijemson; ul.: Niv Kempbel, Džezmin Savoj Braun, Kortni Koks, Dejvid Arket, Izabel Mej, Mejson Guding

Neopravdane su kritike sedmom delu franšize: rekao bih da se taj deo odnosi prema njoj kao Noć veštica H20 prema prva dva dela. I da po kvalitetu dolazi na mesto iza delova 1 i 2. S tim da je Krik 6 još bolji utoliko što nudi jednu (sem)rejmijevsku nadogradnju i funkcionalnu primenu onog metažanrovskog mudrovanja „o samome sebi“ – koja za razliku od prethodnog filma ne ide toliko na živce – plus što su slavni kameo likovi Malrunija i Černija dodali svoje.

Šestica je bila iskorak, olrajt, ali Sedmica nije „samo jedan razočaravajući bejzik“, kao što jednoglasno lamentuju kritičari, već povratak korenima. Sedmica je kao onaj gitarski album Lenija Kravica – bejzik, ali rokenrol, bato.

Samo pederu i slaboumniku film s Niv Kempbel može da bude loš.

I nije dakle tačno da je "Rejdio Sajlens" gubio vreme s ta dva nastavka između dva filma Ready Or Not, ne, već ko bi normalan propustio šansu da snimi dva Krika posle četiri Krejvenova?!

VI: Melisa sve vreme nosi onaj izrazito kukavno paćenički izraz kao Keri Uošington (iz serije „Skandal“), dobro je zezanje psihića uopšte i zasluženo kasapljenje njegovo (u tumačenju Henrija Černija), tu je opet postmoderno i „meta-“ mudrovanje o filmovima (pa i raubovanje termina rikvel) – da ne pominjemo uvodno ubistvo filmološkinje u tumačenju Samare Viving (čija je uloga inače prehvaljena, zapravo svedena na britiš akcent) – i Vi deo predstavlja prenošenje na viši nivo, sa srednjoškolskog zečijeg jebališta na maltene celibatski kampus ovomilenijumski milje, gde je važnije dokazati tezu, objaviti seminarski rad u časopisu ili banovati protivnika na društvenoj mreži nego se pojebati.

VII: Kako nekome film s Niv Kempbel može  da bude loš? Ovde je ona – premda i zaslugom kastinga – i dalje najbolja riba, s najboljim sisama, milfača da poludiš, dvojnica princeze Stefani od Monaka (dušu dala da je igra u „biopiku“), a ostale žene i đevojke su izrazito aseksualne i nejebezovne, izgledaju kao srbijanske radne žene u ovo doba krize, na kafeinu i kafetinu od pola šest ujutro.

VI: „Motiv Drakulinog kalfe“, ambicioznog, dupeuvlakača a glupavog, i viđenog da bude žrtvovan – vidimo u VI delu. U VII imamo majku bitch, kao Džejmi Li Kertis što je bila u H20.

Za razliku od većine obožavalaca, rekao bih da su VI i VII bolji od Krika bez broja iz 2022.  

VII počinje ingenioznom parodijom na AirBnB – kuća ubistava se izdaje „na dan“ kao hram zločina, kao muzej + hotel, na podu su kredom obeležena mesta gde su nađene žrtve, a postoji i „robotski ubica“, koji pomoću foto–ćelije reaguje na goste/posetioce. I to je odlično iskorišćeno (ono s robotom u nefokusu, a mi očekujemo da se on mrdne; ali to su radili i u predratnim hororima s mumijom, alo!).

VI i VII zajedno: oba filma primenjuju staru formulu ispovesti negativca/vaca na kraju, kada objašnjavaju šta su sve i zašto radili.

Klanje je rejmijevski sočno i obilno.

Ubica je začuđujuće podložan udarcima od: tiganja, pegli, kasicâ prasicâ, čekićâ za lupanje mesa, protivpožarnih aparata i sličnih napravâ, dok je otporan na metke samo malo manje od Majkla Mejersa.

Očigledno je da je tajni producent VI i VII dela ne BAT (Britiš Ameriken Tobako) već Amerikansko Udruženje za Oružje (dakle bazuke, koltove, sačmarice, minobacače, pištoljčine, smitove&vesonove itd.), jer je film nakrcan vatrenim prodakt plejsmentsima, premda „odgovorno“: pištolji su u sefu sa šifrom. Ali to se daje kritikovati kao glupo pitanje „Držiš napunjem pištolj u kući?“ „Naravno! Koji će mi kurac nenapunjen pištolj u kući kada mi dođe provalnik i ubica i siledžija, budalo?!“:  I kada majka i ćerce sinhrono odrade pucačinu u maskiranog manijaka u VII delu, to je još jedan čavao u lijes pokušaju da u SAD „ograniči držanje oružja“ (haha).

S Gajem Bjuzikom lasno je praviti filmove.