CRIME 101 (2026 American movie)

r.: Bart Lejton; ul.: Kris Hemsvort, Heli Beri, Mark Rafalo, Monika Barbaro, Nik Nolti kao ruševina i na baterije. Dženiger Džejson Li u epizodici u kojoj je izvađena iz grob i našminkana, Beri Kjougen, Metju Del Negro, Tejt Donovan

DORUČAK KOD TIFANIJA kao film pljačke

ili

AFERA TOMASA KRAUNA sreće VOZAČA

Film sam pogledao u dabl–fičeru u jeftinu sredu u Takvudu. Džim Darmuš: „Otac majka sestra brat“ i ovaj dragulj. Falim te bože, prvo umetnos', upakovana kano Njujorkerova karikatura, a posle praznik za oči i dušu – za oporavak.

Jer, čitam kritiku jednog od Ibertovih bedelâ (apostolâ, nastavljača, fantomâ, što pušu u žar tog hrama filmske kritike) o Džarmušovom filmaču: „Mnogi se tokom njegovih filmova ne samo dosađjuju, već i razbesne: 'ništa se ne događa...!' Reakcije na umetnost..." E tu se odao: samo zato što je nešto dosadno, ne znači da je umetnost a kamoli VELIKA. Svašta se prodaje pod nalepnicom Umetnost: dosada, kurci, sise, pičke, bolest, nerazumljivost, bulažnjenje. Naš je film prodavao golotinju decenijama i desetine Egipćana i Marokanaca poginuše u stampedima pred arenama na severnoafrikanskim festivalima da bi videli Miru Furlan, Sabinu, Katalin Ladik (Sara Majls - britanska Katalin Ladik), Marinu Nemet, Savinu Geršak, Tanju Bošković, Ines Kotman... A i naši seljaci su se izuvali u pozorištima tokom Bitefâ da bi videli sisiće i pedere, te bili posipani brašnom i Vitalovim uljem. Ako, ako.

Ali, imamo dakle Autoput zločina, koji prevod je dušu dao za one slikane plakate iz šezdesetih i sedamdesetih.

Ovo je film o ljudima u Hristovim godinama koji treba da se odluče da li će dovijeka biti pripravnici ili će se (jednom već!; kada ćeš da se ženiš, jado?) skućiti i zasnovati porodicu. Podrazumeva se da je ovo muška stvar. (Ostvariti se kao otac?!) Ovo je film o sredovečnim muškarcima i ženama koji su shvatili da je ona karikatura o duplom stepeniku nizbrdo posle 50. godine – dibidus i grozomorno tačna. (Da li ću se ostvariti kao majka?) Ovo je i film o klasnim razlikama, rasnim napetostima, korporativnom tihom bulingu, o teroru moći na raznim nivoima i raznim sredstvima. 

A sve to u vidu filma pljačke s jurnjavama kolima, pucanjem i tučama, ljubavnom pričom i hepiendom. Otud je amerikanski film najbolji na‿svijet.

Film toliko fingira realnost da pošten gledalac i ne primeti visok stepen stilizacije i dva paralelizma: između serijskog pljačkaša Majka (Kris Hemsvort) i Šeron (Heli Beri), s jedne strane, i pomenute Šeron i detektiva Lubeznika (Mark Rafalo) s druge. E taj prvi paralelizam vuče na pomenuti (a pitali ste se: šta ovaj, bre, priča?!) Doručak kod Tifanija dok onaj drugi pak zanosi na Džeki Braun. 

Tako diseciran, scenario je i iskalkulisan i artificijelan do daske, plus ta rasna i klasna agenda, ipak ostavljena gledaocu da se sâm zamisli a ne da ga bockaju kažiprstom i utuvljuju u glavu. Dijalozi su takođe krajnje intelektualistički i, evo, reći ću: parolaški dapače, ali ingeniozno odglumljeni i vremenski štucovani da se to i ne primeti, nego naprotiv izaziva nelagodu kao kod slučajnog voajera ili bruj odobravanja kod publike pa čak i pljeskanje u stilu: E, ala si mu rekao.

Majk je ćutko i pravi profesionalac, kao Tomas Kraun i Vozač; nagađali bismo da li Majk živi u celibatu ili je stidljiv (zbog nerazjašnjene traume iz detinjstva posle koje /traume/je odlučio da se reinventuje u Robina Huda za višu kalifornijsku klasu), da nam nije dato na uvid da on ima stalnu drocu s kojom ima privid „emotivne povezanosti”. Nema ničeg srceparajućijeg (™ komparacije ---> ja) od mišićavog lepotana koji droci kaže: „Želim samo nešto normalno, da se emotivno povežem...!“ Kritičari svršavaju na njegovu glumu i kažu da među razbacanim manekenima s venama n mišicama i sitnim okicama (ovo ja primećujem da svi imaju sitne okice, što Veljko Bulajić nikada nije prestajao da kritikuje kod – Rada Šerbedžije /zbog neke nikad neobjavljene lične pizme/) i čeličnom bradom i savršenim bisernim zubalom (Glen Pauel, Brandon Sklenar, Čarli Hanam itd.) i hopefully dobrom alatkom i jajima jošte vidljivim od tolikih steroida – Kris Hemsvort ima najviše izražajnog umeća za karakterne uloge. Evo, ja ne znam, mene je hvatao krindž – kako kažu mlađi od 60 godina – čim je čika bodibilder treptao kao tetrebica u šumi i pravio se nevešt sa ženskinjama. Monika Barbaro, pak, njegova buduća verna ljuba iz sveta civilstva, imitirala je Runi Maru, s povremenim bleskovima ženske pasivne agresije i najavama budućih izliva neobjašnjivog besa u životu koji će za skućenog i skrašenog Majka biti pravi pakao (ej, pravi), tako da se može očekivati i sikvel: 30 godina kasnije, Majk beži iz kuće pakla da pljačka šta bilo, trafike, Trampovu zlatnu Ve–Ce školjku u njegovom mauzoleju, nuklearne glave, sve samo da pobegne od kućnog maltretiranja (deca će mu biti trandže, levičari/ke, u kandžama voukovske globalne vlade, scenario se sâm piše...)... 

Ali dotle ima da se gleda ovaj odlični film. U trostrukoj paralelnoj montaži na početku gledamo kontrol frika Majka, agentkinju Šeron i ocvalog detektiva koji je završio s napredovanjem u karijeri i ima problema da se iskenja ujutru (Kris, Heli i Mark, respektivno) i to je zaista za filmsku školu: učio čika od Šotre i serije Više od igre. Kao i od Džuisona i Gordona Fleminga. Sredovečna Šeron slabo spava i očajnički pokušava da izgleda mlađe – jer to je imperativ seksistički nastrojenog korporatvnog sveta, ona sluša trake s autosugestivnim porukama, skupim kremama krije podočnjake i oblači se tako da istura sise i guzu koje održava prezentabilnim divljačkim vežbanjem joge. Tamo će sresti i friko razvedenog Lubeznika, koji time leči razvod. (Ženu mu igra Dženifer Džejson Li, bill–ovanu vrlo visoko, valjda zaslugom agenta i/ili željom producenata da nabudže kast iako se ona pojavljuje u jednoj i po sceni, ukupno manje od minuta. U pola scene kada joj vidimo dupe koje prolazi pored Lubesnika koji sedi na kloci, sa četkicom za zube u ustima i skroluje nešto na mobaču, i u jednoj sceni dok s uskoro–bivšem mužem pije espreso u kafiću nekog stakleno-betonskog šoping mola i najavljuje odlazak i informiše ga da mu je nabijala rogove ko zna koliko puta (ono, reda veličine „da li zaista želiš da znaš?!“). Više je velikog ekrana dobio Metju Del Negro kao kapetan Stjuart i bogme se naglumio i čak izrekao neke fine stvari „o današnjem stanju društva napose u policiji“, a skemban je na odjavnoj špici kao da je bio dostavljač Glovoa za ekipu. Dženifer Džejson Li je verovatno za ovu priliku izvađena iz groba i napuderisana.

Autor kratke priče po kojoj je napisan scenario je iskusan dasa, Don Uinslou, dugogodišnji istražitelj paljevina, privatni detektiv i savetnik Stejt Dipartmenta za dijamante u Južnoj Africi, zna znanje i scenario nas no–nonsense obaveštava i o onome što možra nismo znali: kada se transportuju dragulji, u koferčetu su samo lažnjaci, a prava roba je skrivena kao rezervna puca kod policajaca. Takođe su bez ulepšavanja dati: potuljeno rasno nepoverenje, koruptibilna atmosfera u organima reda, položaj Amerikanke u savremenom biznisu, razlike u standardu života i potrošačkoj korpi milijardera i običnog naroda...

I Majk i Šeron rade za šefove koji su im obećali brda i doline, ali to je na predugačkom štapu. Nik Nolti, valjda malo ušlagiran i propao kao crevo od pojedene safalade, izvučen je iz hladnjače da bi igrao svojim minulim radom, zapravo je lažno očuh i mentor a u stvari bezobzirni Veliki Vezir koji mrzi sve mlađe od 90 godina. Šeronov šef je ljigavi seksista, majstor lažnih obećanja. Kao Holi Gulitly i Pol Varžak – oni odlučuju da šefove steraju u majčinu. Ali neće to biti veza septembar–maj, već je za Šeron suđen – verovatno – časno penzionisani Lubeznik sa sve državnom otpremninom i...dijamantima. Paralelizam između Majkovog i Šeroninog poslodavca: koriste manipulaciju preteći MLAĐIM snagama. Noltijev lik, Lova, manipuliše čak i tim mlađim, Ormonom (Beri Kjougan): "Ti nisi tvoj otac...!" i time ga nadrka da bude bezobziran ne bi li se dokazao, a Beri je verno prikazao šizojā; scene s njim vuku i na Hilovog Vozača... 

A između ima šta da se čuje i vidi. Dijalozi između Lubeznika i Šeron kao i između Majka i Maje (pomenuta Monika Barbaro u ulozi devojke iz komšiluka) i između kapetana Stjuarta i Lubeznika, kao i između bogatuna Monroa i opet agentkinje Šeron jesu antologijski i pogađaju u sridu ovu današnju situaciju i filing osiromašenog gledaoca, ali resantiman nalazi odušak u aplauzu tokom projekcije, zaboravite na Brehta...

Fotografija Erika Uilsona je verovatno viđena za Oskara marta 2027: on je dnevne boje srozao da bude noar bez greške, a noćne scene su majstorske sa u milisekundu pravoremenim zamućivanjem i oštriranjem – što je bilo osobito zahtevno u visokoktanskim scenama jurnjavâ kolima: dok se očuknuti auto zanosi a gume škripe, treba sliku zamutiti sa sve svetlima velegrada (Los Anđeles potroši stuje za jednu noć kao cela jedna sirota afrikanska zemlja za mesec dana!, vele salonski socijalisti) a u prvom planu da se izoštre volan, dešbord, neoprane šoferšajbne, glave vozača otpozadi iskosa. Sve to ne bilo dovoljno bez frenetične montaže, nekad na sekundu ili pola kao kod Pitera Hanta,  nekad elegično na desetak sekundi, i dansko–amerikanski montažerski par, Jakob Sekor Šulsinger i Džulijan Hart, ima garantovanu nominaciju, a možda i kipić. Majstorski.

Ako igde vredi onaj izlizani izraz iz gastronomskih emisija – „Ovaj detalj je poznato jelo podigao na viši nivo!“ – onda to vredi za ovaj pametan (ali ne i docirajući) scenario koji je zapravo dokument o vremenu, o Weltschmerz-u što nas sve skoljuje kada uvidimo da je obećanje o uspehu posle požrtvovanog i marljivog života bila plastična šargarepa.

 

The Housemaid (2025)

Upravo sam pogledao "Kućnu pomoćnicu" na ruskom drparoškom sajtu.

Kritike ovdašnje su većinom nadrkane. Jovan Semi, tako, za Novu kaže: "Sidni bi mogla malo da pauzira i uzme časove glume".

Samo sise neka ne dira, mislim se ja u sebi.

SEND HELP (2026 American movie)

 

  "Donovane, šta radiš to?"

    Donovan: "Evo mog izveštaja!"

 r.: Sem Rejmi; ul.: Rejčel Mekadams, Dilan O'Brajen

 

OVO JE LJUBAVNI FILM

ili

SKRUBOL KOMEDIJA KAKVA JE DANAS JEDINO MOGUĆA

Evo opet jednog super recentnog filmača, imao je premijeru juče! (Šabrolijada će malo da sačeka.) I to horor kasapin Sem Rejmi, koji je dočekao da projekat počet pre pandemije konačno prevede iz mašte u stvarnost. Kažu da je to što primećujete sličnost s filmom „Trougao tuge“ stoga – puka slučajnost.  Ali, „Izgnanik“ i „Mizeri“ jesu planski omažirani, da tako kažem, i to u dve uzastopne scene, koje maltene kopiraju svaki kvadrat (onako kako je Džon Bedem iskopirao neke scene amerikanizovane „Nikite“).

Uradak je obasut hvalospevima, svi su oduševljeni i nazivaju film budućim klasikom, osim Gardijanovog Pitera Bredšoa, koji je dao samo dve zvezdice  * * i napisao „prvih 28 minuta je još nekako i gledljivo, ali posle počinje sunovrat u klišeje“.

Rejčel Mekadams ima 47 godina i za Holivud je već baba. Ovo joj je bila poslednja šansa da se naglumi a da na bude nečija keva ili bakuta. (U fenomenalnom Alenovom filmu, Pariz u ponoć, bila je nominalno glavna uloga, ali, kao i uvek kod falusocentričnog Alena, bila je samo tip „žene su zlo“.) Ali u Upomoć se bogme naglumila za sve pare i evo jednog favorita za sledeći oskarovski mart.

Ovaj film  u karijeri Sema Rejmija zauzima isto mesto kao Red Eye u karijeri Vesa Krejvena: niskobudžetno iskakanje iz horor obrasca. I pogrešno je ovo nazivati hororom. Tirke je za Kronenbergovu Muvu lepo zapazio da je to („za njega“, dodavao je uvek) – ljubavni film. „Jer, što se više Set Brandl (Goldlbum) pretvara u muvu, to postaje ljudskiji!“, veli Tirke u kritici filma. I to je zapravo tačno. Dotle je Brandl bio bezosećajni štreber, koji u plakaru ima tuce istih košulja i odela (da ne bi morao da misli šta da obuče) , seks ga ne zanima, pun je idiosinkrazija kao šipak koštica, on je otelotvorenje ludog naučnika kako ga zamišljaju u stripovima i vicevima. Ali kada počne da postaje muva, zaljubi se i postaje sve ono što zeljubljeni muškarac jeste: posesivan, ljubomoran, osvetoljubiv, slavoljubiv, spreman i da ubije za svoju ljubovcu!

Možemo tako reći i za dvoje antagonista u filmu: što se više pretvaraju u čudovišta na pustom (misle oni, ili barem jedno do njih!) ostrvu, to više postaju ljudi. Međutim, tu ima jedan uvid na kome Rejmi insistira - ono što ih sprečava da  postanu ljudi jeste: korporativno društvo, koje sada zamenjujemo sa civilizacijom i koje od ljudi pravi – kompetitivne ubice što se preko leševa penju do uspeha. Oni su se nasukali na ostrvo već kao zveri. Nije dakle tačno da je tzv. „civilizacija“ emancipovala ljude beštije u stvorenja koja na sebe meću odeću, čarape (dobro de, Bredli Preston /Dilan O'Brajen/ smišljeno nosi antilopske mokasine na bose noge {i one su mu ostale na šapama i kada ga je more na obalu izbacilo i to je goof, cipele nikada, ama nikada ne ostanu na stopalima davljenikâ, otud kaskaderi vezuju pertle na rupe u nogavicama!}), gaće i odela s kravatom, već su  kompeticija i neobjavljeni klasni rat ono što ljude vraća na kanibalska podešavanja. Na jednom mestu u filmu se pominje Wall Street, odatle je vlasnik one hiperluksuzne kuće (ovo je bezopasni spojler, ne brinite!), pravog čardaka s hranom i frižiderom i poslugom... I tu je stejtment Sema Rejmija. I on se autovao: socijalistički hororovac Rejmi, varufakista, ko bi to rekao?! Gde si, brate...

Ovo je istovremeno – drugačije ne može biti – i revalorizacija često skrubol romantičme komedije iz 1930-ih pa sve do prelaska u novi milenijum. Naime, taj klasični podžanr romantične komedije u kojoj momak i đevojka (nekad i babac s rasno sumnjivim šoferom ili nadrndanim kapetanom, kako kad) započnu vezu under the shotgun, štono reče maserka u „Prozoru u dvorište“, odvijala se na fonu one Amerike koja je i  dalje bila san, iliti torta od 20 spratova, ili veeeeelika čokolada, kako bi Forest Gamp retardirano rekao. Poruka tih romkomova je: uz malo sreće i malo pameti, svako može da zaradi prvi miliončić. A ona ljubav uz mnogo peripetija dođe kao „živeli su srećno dok nisu pocrkali u hospisima“.

E pa, više nije tako druže, korporativni poredak je podjarmio zaposlene nudeći im plastičnu šargarepu na kraju štapa. Kao što reče Žižek u jednom od retkih pametnih uvida: „Sloboda danas je lažna, rabotnik je slobodan od sigurne penzije i rada na određeno vreme, slobodan je od plaćanja socijalnog osiguranja, što mu je kul samo dok se ne razboli...“ A najveći uspeh današnje korporativne   strahovlade (strah od nezaposlenosti i beskućništva i virusa i terorizma) je, lucidno veli Žiži, u tome da taj mrav pešadinac, bio on Uber taksista ili malinar ili programer – neprijatelja ne vidi u vlasniku sredstava za proizvodnju (što je rekô i Varufakis na jednom od mnogobrojnih simpozijuma) već svoje kolege, druge taksiste i malinare i uopšte druge jednako podjarmljene skupine „malih kapitalista“.

Otud se ljudi u tim kockama od stiropora i šper–ploča u poslovnim neboderima i u tim kancelarijama s velikim staklenim vratima ponašaju kao – zveri. Rajmi nam poručuje da nema više tog sna o usponu klasnim merdevinama, karte su već podeljene, ljubav ne pobeđuje sve i ovde nema čak ni naznake o „igzekjutivu koji uviđa koliko je otuđen pa se zaljubi u snašu tetkicu ili pretty drocu“, ovo je dekonstrukcija te bajke o pristupu u kap i seme i o učlanjenju u bogatiju familiju, ovo je totalno uništenje tog obrasca ljubića, skrubol komedije, romantične ljubavi koja pobeđuje sve.

Ne, drugovi, mogu samo da podsetim na svoje reči u kritici filma „Osmeh 2“ Ovde je link za "Osmeh 2" :::: 

...nema više ničega, minerala za ekrane naših dragocenih sokoćalâ nema više, nema pijaće vode, nema slobode, čipovali su nas već pod izgovorom pandemije, sloboda nam je decenijama već ograničavana zbog terorizma, karte su podeljene, svet je podeljen na srednjovekovne zamkove s bedemima koji živalj plaše „maskom crvene smrti“, i šta sada nego da opet nelažno neskromno podsetim na početak i završetak romana Beograd za pokojnike...

Stoga se za ovaj film može reći da je katalog izneverenih očekivanja. On počinje kao televizijski ofis sitkom, i to onaj bez nakalemljenog smeha, onaj s epizodama od 24 minuta i 6 minuta mesta za reklame za „Čarli“ i tunu u konzervama i kreme protiv raka kože, i to sve upućuje na ljubavni hepiend s onim odvratnim šefom Bredlijem, naime da će pepeljuga Linda Lidl (Mekadamsova) da eliminiše zlog Donovana (Zejvijer Semjuel) i osvoji srce kaobajagi samo izmanipulisanog kralja firme, jer: prava vrednost na kraju uvek ispliva, jelte.

Film se ne razbacuje minutima, otud je i tako jeftin. I otud je uspeo ekonomično da objasni lik Linde Lidl u samo nekoliko minuta, vizuelno, kamera švenkuje po njenim policama za knjige: saznajemo da je ona fan rojalitija „Survajvor“, da živi sama, da joj je šef pred smrt obećao unapređnje ali da je eto umro, da ona guta knjige za samopomoć i praktikuje autosugestiju, da joj je najbolji drugar papagaj (ima na polici i knjiga „Kako da razgovarate s vašom pticom“), a papagaj je glup i nezahvalan. Njena obuća i odeća je dibidus aseksualna, ona nosi ćozluke, ima odbojne mladeže i hrana joj je uvek na zubima i uglovima usana, ona širi vonj tune i užeglog majoneza kome je istekao rok trajanja, koleginice i kolege na poslu je smatraju lujkom.

Linda Lidl ne dobije obećaTo unapređenje, dobije ga oholi i kvarni Donovan kome ga na tacni dâ još oholiji i još kvarniji i još antipatičniji („ako je to ikako moguće“/hahaha/) Bredli, ljubitelj sobnog golfa i dugonogih sekretarica i koga O'Brajen glumi kao da u „Subotnjoj večeri uživo“ treba da imitira mlađeg Marka Valberga, znači u vreme dok se još kolebao da li da ode u fanatično katoličanstvo (što reče Sol Belou, „želja da budu dobri bogobojazni od ljudi pravi krvožedne monstrume“). I sve vreme sam gledao Valberga, jer je O'Brajen sebe ostavio na čiviluku svog plakara ukusno uređene kuće u Šerman Ouksu, s bazenom, tri spavaće sobe i tri kupatilceta, plus bazen i pomno obdelavana bašta. Konačno se probio dečko. (Samjuel je Donovana, pak, glumio kao neko ko zna da će da pogine u prvom činu filma. Znači, tu je pokazao sve,

...jer posle, kao lešu,

ostaje mu samo da trune

ili da ga jedu tune

u ovome prividno filmskom trešu.)

(Na trenutak mi je kroz glavu proleteo arthaus uradak Nila Labjuta In the Company of Men, ali ne, ovo nije to.)

Ambiciozni i preko svake mere antipatični Donovan naprosto ukrade Lindin krvavo urađen izveštaj:::

  

Ona skupi hrabrost da se pobuni i to čak malčice impresionira inače bezdušnog mladog šefa koji kanda misli da će dovijeka biti mlađahan i zdrav, ali samo malčice ga impresionira. On odluči da kao znak male nadoknade pozove mišicu štreberku na poslovni put u Bangkok, s kvarnim ciljem da je tamo istovari za stalno, da je dakle baČi, pod izgovorm da mu je „u Aziji potrebnija“. Dok ona izlazi iz kancelarije – upozna se Bredlijevom  verenicom, tvigijevski vitkom Zuri, kao da je Bouvijeva svastika jebote, nekom afrikanskom princezom modnih pistâ (Edil Ismail) i ona će sa sve skupocenim draguljem na prstenu opaliti u III činu, ne brigajte.

Na put kompanijim aviončetom pođu friško unapređeni Donovan, i još dva člana menadžerke vrhuške, Azijat i crnac (Kris Pang odnosno Denis Hejzbert, respektivno), kao i stjuardesa Azijatkinja (Nana Mija) – koji, rekoh, svoje ulogice glume kao da im je pred‿glavu). Diversifikacija leševa je tako zaista na visokom nivou, na sve se mislilo, čestitke! Tokom leta oni najpre umiru od smeha gledajući Lindin video koji je poslala na audiciju za rijaliti „Survajvor“. Ali tada dođe do kvara na aviončetu i oni svi odreda ukusno i zabavno i uzbudljivo bivaju isisani iz aviona i umru zbilja, okrutno i temeljito, uz dva fenomenalna skočiplaša™.

Jedino prežive Linda i Bredli. Izneveravaju se očekivanja o njihovoj večitoj ljubavi na kraju filma i dugotrajnom boravku, o ekologiji itd. To što je Linda obožavalac survajvora tako lepo dođe jer ona očas posla izgradi zaklon, takoreći udobno obitavalište: suvo granje, zeleno lišće, lijane kao konopac, od polomljenog kamena napravi nož, od ljusaka kokosa napravi činije u koje će se niz zeleno lišće slivati kišnica, ume Linda da zašilji granu i napravi koplje i ulovi vepra kao matora. Bredli, pak, s volšebno sačuvanim antilopskim mokasinama na šapama samo kuka i leškari, jer mu je noga malo povređena i manje–više samo jede govna i zanoveta.

Film je u toj jednočasovnoj fazi, koliko traje II čin, zapravo sanitizovan od surove stvarnosti života u prirodi, ma koliko navodno bio slešerski hororičan: nema buba, nema zmija, nema nikakve opasnosti osim tog jednog, kompjuterski generisanog vepra (nije valjda i njega poplava izbacila, zagorelog /pun intended, kad ga ispeku na ražnju/ jadnika?!), kada likovi ožedne eno im padne kiša. Nema dakle mrava, buba i komaraca – naglasak je na „hemiji u jednoj duodrami“, ali neće to da ispadne onako kako smo očekivali. Rejmi izlaže stejtment o korporativnom poretku koji onemogućava ljubav (koja dakle ne pobeđuje sve), koja od ljudi pravi zveri kao u džungli (tj. onako kako mi na osnovu slikovnica zamišljamo da je u džungli) i da nije brate moguće normalno i meritokratski popeti se na socijalnoj lestvici. (Pa ni Melaniji to nije uspelo tek tako, već joj je očka Slovenac truli bogatun koji ko zna kako drži zeta u šaci.)

Uočio sam patern u holivudskoj produkciji u poslednjih godinu i po dana, evo i u The Rip-u – a to je da se gledaocima namerno uskrati čitava slike neke važne scene, to se posle „poarovski“ u flešbeku objasni. To je verovatno posledica toga što isti „skript doktori“ doteruju sve važnije scenarije, ko zna možda je to Aleksandar Šurbatović, koji piše obrazloženja projekata za mnogosisatu materu po imenu Creative Europe, 400 evrića po obrazloženju.  Ovde ima jedna takva scena, kada Linda vidi neki brod ali odluči da ga ne dozove... „Not yet“, kaže ona sama sebi i sakrije se iza lisja.

Ostrvo se ispostavlja kao nepusto: „Neki ludak s Uol Strita je tu izgradio svoj zamak u kome se bori protiv Smrti“. „Vrhunac civilizacije je frižider“, kaže Linda u III činu i koliko god da je to knjiški, kao, na primer, boraćosićevski štos iz romana „Doktor Krleža“, naime da su „escajg, leptir–mašna  i maniri za stolom dok se konzumita lungić jedino što dijeli čolovjeka od zvijeri“, ima tu nečega. Ali ovo Uol Strit je ključno za ono što Rejmi želi da nam poruči. (Da, da, znam sve to o Džonu Fordu i nautentičnosti citata, ali svaki film nešto poručuje, dajte nemojte.)

Pojavljuje se verenica Zuri! Ali Linda još nije završila posô. Prerano je došla vitka afrikanska breza sa skupocvenim prstenom – koji je maltene ubô Lindu u oko u I činu dok je izlazila iz kancelarija svoga bosa – i prsten je bogme opalio sa sve verenicom...

Uglavnom, II čin nas je mamio da poverujemo u ljubav koja pobeđuje sve, ali ništa od toga. Kao i npr. Eenie Meanie, ovaj film se završava kao i većina epizoda serije Crna lista. Na to prosečan gledalac nije navikao. Premda će da aplaudira. Ili na primer, u varijaciji, u sranju „Trepni dvaput“ od one prepucane nepo-čépe Zoi Kravic. 

 Ali Rejmi ima stav. Ne možemo reći da nas Holivud nije obavestio šta nas čeka.

 

 

Detective Frank Cannon -> episode A Flight of Hawks (s01e21)

 

 DETEKTIV FRENK KENON

Došlo mi je da pogledam neku od američkih kriminalističkih serija iz 1970-ih (i pre). Meklaud, Kolumbo, Maniks, Kenon, Rokford... 

 

U epizodi Kenona „Let jastrebova“ (A Flight of Hawks), epizoda 21 iz prve–prvcate sezone (premijerno prikazane februara 1972.g.), vidimo zašto je Uotergejt tada bio moguć (danas bi usledio beskrajni niz pokojnika, kao kod zataškavanja Klintonovih problema sa sve Epstinom, samo bi umesto promaje, prozora i otrovnog čaja radile druge stvari): ovo je kritika intervencionizma, liberalna fantazija, idealizacija demokratske vlade jedne izmišljene afrikanske zemlje kojoj zli pučisti (uz pomoć odnarođenih alavih Amera s kojima vlada /administracija, ha-ha/ "nema ič nikakve veze") žele da otmu rudna bogatstva koja će pak poštena afrikanska vlada sastavljena od nekadašnjih šezdesetosmaša sa slikom Čea na majicama da upotrebi na polzu gladnog i žednog i namučenog nesvrstanog življa...

 

Nije onda čudno što je Martin Šin gostujuća zvezda!

Frenk Kenon mi je uvek bio simpatičan detektiv. Pištoljče kao ono naše na kapisle, bucko kao Olio ili Čarls Derning ili Stane Dolanc što se toga tiče, gurman i šaljivdžija. U ovoj epizodi on stomačinom sredi čoveka koji mu preti pištoljem! Kao Bad Spenser u poznim filmovima, kada je bio praktično nepokretan zbog patološke pretilosti. To, da čovek ima pištolj na mekoti stomaka, kako bi to rekao Antonije Isaković u Trenu 2, a da ipak savlada napadača mešinom --> spada u jednu od mnogih ridikulozâ ove epizode.

Takođe, on priprema bline u kuhinji svog ukusno uređenog jednosobnog stana. Ovo je masna, debela palačinka, punjena tunjevinom, krompirom, fetom i s mnogo butera. Nažalost, Kenon je uspeo da pojede samo jedan zalogaj kao čovek, jer stara prijateljica koja mu je banula na vrata nosi loše vesti. Tako da, po holivudskom protokolu, ni ovaj obrok nije časno pojeden. 

Epizoda je toliko liberalna kao da je scenario pisao SIniša Pavić u stilu onog serijala o Titu, Draži i SKJ, a režirana je malo slabije nego da je to učinio Sava Mrmak. Stiven Kandel, scenarista epizode, poživeo je 96 godina. Pisao je epizode Maniksa, Kenona, Barnabi Džonsa (svuda su se glavni likovi rešavali nevolja u nemogućim situacijama tako što su špicom cipele izbijali pištoljčine iz ruke brojčano nadmoćnijim zlikovcima, ili su govorili "Pazi, buba ili pauk!") i koliko je on bio demokrata vidi se po tome što je u sutonu života objavio i knjigu o --> da, da, Donaldu Trampu. U ovoj epizodi ima jedna scena u kojoj Kenon i pozitivac, vicekonzul izmišljene ponosne afrikanske države stoje pored automobila u pustinji a preko njih preleće avion s mitraljezima. Kenon kaže: "Vicekonzule, pazi avion i mitraljez!" kao u Mirku & Slavku.

 

Nije čudo što je Stiv Martin u jednom uvodnom monologu ceremonije dodele Oskara rekao: „U Holivudu svako može da bude zvezda, muški glumci stari i mladi, ženske glumice mlade i...vitke, takođe i vitke i...mršavice, za politiku ne pitamo možete biti, demokrata i...“ I tu Martin pravi znakovitu pauzu, publika umire od smeha, tokom koje Martin pravi i grimasu, publika dugotrajno umire od smeha, jer Holivud je socijalistički. (Ništa Regan nije pomogao, čak su ga zezali 1967: "Da uvedemo kategoriju 'Guverner u epizodnoj ulozi'?!", a Roni i Nensi se kiselo smeju.) 

I eto tako, ova epizoda je bila moguća 1972. i mogla je da bude moguća sve do... fiskalne 2024. Sada više nije moguća. Mada...demokratije ima utoliko što smenjeni Kolbert i Kimel i dalje vrše dužnost na funkciji s koje su smnjeni odlukom TRampa lično, bože me prosti kao da su Vučević i Vesić.

 

Elem, imamo socijalističkog Kenona, koji je dobrica kao Don Kamilo u onoj matine omladinskoj seriji s Frenandelom... Zaplet je sledeći: Amerikanci hoće za nekoga (ne kaže se ipak za koga) da sruše dobre momke u Africi, to nije hteo da podrži stari nekadašnji Kenonov prijatelj, pa su ga dibidus zli momci likvidirali i namestili da izgleda kao samoubistvo da bi obezbedio pare od osiguranje ženi i bolesnom sinu. (Opet lajtmotiv: skupo lečenje u SAD, decenijama ljudi idu u oružane pljačke poštâ i banaka da bi platili tetki lek, a nikako da se sete da uvedu švedsko socijalno i zdravstveno osiguranje. Ali nije se išlo dalje u tom pravcu. F.D. Ruzvelt je najavio takvo socijalno osiguranje i starosnu penziju, ali misteriozno je umro samo nekoliko dana posle te objave. I namešten je onaj pacovčić sa ciljem da bači atomsku na Japance.)

Kenon povede pilota, nekadašnjeg saradnika u policiji (Martin Šin) da mu pomogne.

U stvari fabula je kako rekoh skroz ridikulozna i totalno neverovatna. Kenon nekom zabunom ode pravo u bandu i tamo se doseti da se predstavi kao muljator koji želi da se uključi u biznis i tek tako osvoji poverenje prenaivnog šefa bande! Pa čak su i epizode serije s Fernandelom kao Don Kamiljom odraslije od ovoga.

Kenon spada u danas nemoguće gojazne akcione junake, koji su škembad nosili s ponosom. Vilijem Konrad je bio dasa. Mogu da navedem Bada Spensera i Čarlsa Derninga. U filmu „Kada stranac pozove“ iz 1979. Derning igra privatnog detektiva koji želi da eliminiše serijskog ubicu. Dok trči uz stepenice, njegova pozadina izaziva nevoljni smeh u publici bioskopa. Kada Kenon sedne u fotelju, njegov bruh i otečeni testisi ga teraju da sedi ukoso. 

 

Ali to je tada moglo tako, Bob Houp je do duboke starosti vodio ceremoniju Oskara, kosu je kanirao kao Tito. U novo vreme jedino još u Italiji i Grčkoj se održalo da domaćini TV programa budu farbani matorci. Ali žene moraju da budu mlade a cipele da su im kao merdevine restauratora fresaka.

Ova epizoda ima i šlag na torti (icing on a ceke, cherry on a cake) u vidu ordena koji fikcionalna afrikanska zemlja dodeljuje Kenonu, a on se kao nećka, ali ipak primi. 

I pravda je pobedila, pravedna mlada, iako klimava, vlada pošteno će da upotrebi resurse zlata i retkih metala na dobrobit stanovništva, a ne dao bog da to ode u džepove nekih korumpiranih političara o sumnjivih investitora.

Martin Šin, katolički socijalista, opet je pobedio. Na malom ekranu. Kasnije je u „Zapadnom krilu“ bio isti takav.

Da ne zaboravim: ona jurnjava aviona i automobila na početku epizode snimljena je na terenima Univerzalovog studija. Čitav krajolik sa sve brdima i drumom je veštački i korišćen je i u poslednjem hIčkokovom filmu, "Porodična zavera", lako je prepoznati. Ed Lauter je glumio i u tom filmu i u ovoj epizodi, samo što je ovde bio na strani zakona.

 link 1: U ovom tekstu objavljenom u "Povelji" 1/2014, pisao sam o krimi žanru na Istoku i na Zapadu i teškoćama da se zapadnjačke konvencije tek tako preslikaju "kod nas"::::Nhttps://povelja.kv-biblio.org.rs/povelja/2014/04/zanr-kao-spinovanje-na-istoku-i-na-zapadu-zanrovski-film-u-pravednom-drustvu/ 

 

link 2: U ovom, pak, tekstu, u "Povelji" br. 1/2007, ogledam jednu moguću istočnoevropsku verziju filmova "Sam u Kući 1 i 2", s naglaskom na luteranskom mentalitetu američkih filmova::::razmatram jednu mogu07/03/sam-u-kuci-kevin-allein-zu-hause-in-ddr/