r.: Džon Paton Ford; ul..: Glen Pauel, Margaret Kvejli, Ed Haris, Tofer Grejs, Zak Vuds, Džesika Henvik, Bil Kemp,
ŠOK ZA SISTEM Beta i s limunom
Naleteo sam na urnebesnu najavu filma u tzv. kulturnoj rubrici jednog dnevnog lista i to je već bila crvena lampica: kulturne rubrike su odavno pretvorene u telale za distributere serija i filmova, kao i trač rubrike „paparaci uslikao poznatu facu vidi na šta liči“, i ta reklamerska preporuka je već vukla na krš. I odmah sam ga pogledao, još pre dve nedelje u stvari, ali zbog šahovskog turnira kome sam posvetio 9 mazohističkih dana sada pišem o još jednoj pojavi Glena Pauela.
Pomešani su mi utisci, uglavnom loši. Pomislio bih da su producenti naprosto sanitizovali prvobitno opasan i previše spajsi scenario Džona Patona Forda, ali onda vidim da je reč o nezavisnoj britanskoj producentskoj kompaniji. Uostalom, to je britansko–francuska koprodukcija.
Da li je onda reč o sindromu prebogatog drugog filma, kada autor – pošto je potrošio svoje autobiografsko blago što se tiče scenarija (Emily the Criminal) i dobio mnogo para da se raspištolji – ne zna šta će pre i onda udrobi sve što mu se može?
Ovo je rimejk britanske komedije Roberta Hamera Kind Hearts and Coronets iz daleke 1949. koja je već napravljena po predlošku (kako se ova reč koristila 1980-ih u Hronikama Festa i Sterijinog pozorja, jebote) viktorijanskog romana s početka XX veka. Ali smešteno takoreći u Uol Strit. Podsetilo me na norveški roman Plivaj s onima koji se dave Laša Mitinga, o čežnji za učlanjenjem u old money familiju, o lovačkim puškama čiji kundaci od vatrene brezovine i hrastovine vrede više od 100 Slobinih stanova i o odelima od tvida što s prenose s dede na unuka umesto da se u njima sahranjuju prvoborci... Tek juče sam pogledao taj Hamerov film ali osim suve fabule ne vidim šta je tu rimejkovano, stalno mi je na oči izlazio „Šok za sistem“ Jana Iglsona.
U stvari, pretpostavljam da je Ford metikulozno transkribovao britiš klas stori u nevjošrki brokerski svet mobilnih telefona i da je tu utrošio glavninu energije. To prevođenje je zaista ingeniozno. Od Ivlin Vo–ovske dekadentne atmosfere old mani zamkova, akcija, tantijema, kišobrana i polucilindara preći dalek put do Uol Strita i atmosfere Kola sreće Džona Lendisa velika je stvar, a ipak zadržati nevjorški duh 1930-ih, protestantski šmek Nove Škocije, pedantni pravopis Njujorkera, koji je danas zapravo ploča na glagoljici i istrgnut list Miroslavljevog jevanđelja na tabletu – e to jeste bio veliki posao, i ako ništa drugo, u načelu film Roberta Hamera nije oskrnavljen.
Samo što film nema veze ni sa čim, osim kao što rekoh malo sa „Šokom za sistem“. Ili sam to samo ja? Ко се још сећа тог филмача? A možda i s „Talentovanim gospodinom Riplijem“ ima veze: prvi ubijeni u nizu naslednika kao da je klonirani Džad Lou, što nije daleko od istine, jer ga igra upravo sin...Džada Loua.
Glen Pauel sa svojim okicama sitnim kao u Radeta Šerbedžije (izvor: Veljko Bulajić), kao i tuce nabildovanih holivuđanskih lepotana sišlih s korica ljubića, samo se presvlači i tako će da ga raubuju dok ne ostari toliko da će morati da igra tastove. On treba da bude „Kristijan Bejl u fraku“, ali ta početna trejlerska priča se oteže i oteže u beskraj a lik Beketa Redfeloua (Pauel, a ima i dete koje ga glumi) nikako da se razvije, fali onaj momenat, rouzbadovski i/ili traumatični, da saznamo razlog zašto je on postao šizohe. Rano ostao bez oca, đed ne dâ nasledstvo, mali se zaposli kao krojač... - sitno je to. On ima sve sposobnosti talentovanog Riplija, ali samo je – lep i kao da ima vremena za 6 sati teretane dnevno plus suplementi za mišiće. Izmiče nam njegova zloba, jer Ford kanda nije imao vremena za to od silne rekonstrukcije epohe. Enterijeri su kao dezinfikovani setovi u studiju za neki Diznijev TV film.
Beket odluči da pokoka redom svoje rođake da bi došao na br. 1 stambene liste radničkog saveta. Odluka je nemotivisana, praštajte na vokabularu, evo ne sećam se šta ga je toliko najedilo. Ubistva su laka, prelaka, mi već znamo da ga neće ufatiti, barem ne pre kraja filma.
Romanse dve se ovde sukobljavaju. Jedna s poštenom đevojkom (Džesika Henvik), druga pak s lovkinjom na miraz (Margaret Kvejli). Treba li da kažem da su obe zvezde protraćene? Ha ha. Ona tetka Ričard Rouper, koji je nedavno preuzeo tetkinski sajt Rodžera Ibera, pokušava da bude duhovit: „Kvajli na svojim dugim hodaljkama beuzspešno pokušava da pronađe neki bolji film...!“ Liči na njega da ovom filmu zamera što „nije tako dobar“ (hej!) kao „Trepni dvaput“ one nepo–čepe Zoi Kravic! On misli "socijalno kritičan".
Taj trejlerski utisak s početka kao da ostaje tokom čitavog filma, ubistva sleduju kao video spotovi u pauzama nekog TV šoua, dok mi kao stare babe koje gledaju sapunicu treba valjda da strepimo koja li će od dve devojke da otme srce našega lepotana.
Liberalna moda omraze na bogate se vidi u ovom filmu, bogati bivaju ubiveni na razne načine, ali socijalnu kritiku mi vidimo, bato, u filmu „Autoput zločina“, a ne ovde. Ovde se u nama želi izazvati ona maštarija čitateljicâ herc–romana, da naletimo na bogatog nabildovanog frajera i da se udamo za njega.
Valjda da bi se oprao od te ljige, Ford pravi mizantropski, crnohumorni kraj u kojem oduzima svaku nadu.
Film je dat kao veeeeliki fleš bek, ili trejler od sat i po, jer Beket sve priča popu u zatvorskoj ćeliji --> pred pogubljenje, uveren da mu nema spasa. Kada spas usledi – naime brak s lovkinjom na miraz će fa spasiti, a devojka lepa ali sirota će ga pljunuti – mi vidimo popa koga je skolila sumnja: on sedi za šankom nekog ćumeza, pripalio je cigaretu i cirka viskač. A narator (Beket) kenja kao grlica: „Izvini, pope, mora da sam ti uzdrmao veru...!“
E, da je glavni lik bio pop, makar u nekoj epizodi Tales of Unexpected ili Zone sumraka, e to bi bilo nešto!
Ali, moram se uzdržati od te navade da kenjam po filmovima u stilu „to je moglo biti bolje“ (= "da su meni dali da režiram!"), jer to je greh Rodžera Ibera i Džina Siskela, koji na duši imaju mnoge genijalne reditelje i scenariste (da pomenem samo Ćimina, Ferhofena i Esterhazija), a Bog je kaznio te kritičare najgorim boleštinama.
Tako da moram reći da je ovaj film vredi pogledati zbog hodaljki Margaret Kvejli.
Od epizoda pomlaćene rodbine treba spomenuti Tofera Grejsa, zvezde serije "Vesele sedamdesete", koji se iz petnih žila trudi da pobegne od uloge sitkomovskih šonjastih bejbi fejs nespretnjakovića i sada je ušao u krug glumaca tipa Aleksandar Berček, DiKaprio, Miki Runi, Žan-Majkl Vansan (devojčaki Vinsent) ---> dakle glumaca koji se stide svoje mladolikosti i bejbifejsosti pa žele da se postare i na silu, ne bi bili tako ušli u uloge autoritativnih ljudi. Uspelo mu je.
