ZVAĆEŠ SE VARVARA (2024 Serbian series) epizode 3 i 4

Kako li se oseća ekipa serije sa sve Milošem Radovićem kada vide svoje epizode ispresecane reklamama za povratak troje informativnih zločinaca na mesto zločina i reklamama za jeftine prehrambene proizvode, među kojima je glavni artikal pasterizovana bela voda puna antibiotika - ne znam. Trovanje uma i trovanje tela na jednom mestu.

A serija je genijalna. (Pretpostavljam da je grupa moralnih inkvizitora to malčice sanitizovala i editovala u nekim scenama.)

Sada je jasno da je ovo najbolja jugoslovenska serija svih vremena. Uz "Kuda idu divlje svinje" i "Inspektor Vinko". 

Televizor neimam, i nisam obučen kao likovi iz Duplicity-ja da drugačije gledam filmače i serije, gledam ono što sam u mogućnosti. 

Predlažem Radoviću da onu priču koju je izgovorila Mirjana Karanović u Dnevniku mađinovođe --> uradi kao 80-minutni film epohe (sedamdesete) i da mene pozove za scenaristu. 

 

DUPLICITY (2009 American movie)

r.: Toni Gilroj; ul.: Džulija Roberts, Klajv Oven, Tom Vilkinson, Pol Đijamati,

 

Pretili Cigoman koji češe tabane o gajke svojih japanki, masnim prstima prebira po tastaturi i za „film stils“ misli da su prave slike s nekog lica mesta pa su mu „uznemirujući sadržaj“. Ako je i reagovao bot, ipak je to pogledao živ čovek, tačnije živa budala neka, zaposlena u Guglu. Taj bi hapsio glumce na setu.

Elem, ovo je neverovarno kretenski film.

Postoji mnogo načina da se gledalac neko vreme, čak i pola filma, pa čak i kroz čitav film uverava u nešto, da bi onda reditelj slavodobitno objavio da se samo zajebavao i da je prevario gledaoce. U filmu „Gambit“ Ronalda Nima, to je izvedeno savršeno simpatično i uverljivo, u „Topkapima“ Žila Dasena velika pljačka propada zbog slučajne sitnice, i tako dalje.

Gilroj je kanda umislio da će snimiti obrt nad obrtima, posle hiljadu manjih obrta sa sve fensi flešbekovima in–between.

On takođe (s pravom, ali nije bitno) računa s time da mi pojma nemamo o toj visokoj tehnologiji koju likovi koriste. (Pa mi još verujemo da se kreditnom karticom mogu otključati sva vrata!)

On takođe veruje da mi verujemo da, čim lik vidi neki tlocrt i plan zgrade, odmah zna kojim hodnikom i kroz koji ventilacioni otvor treba prođe da bi došao na pravo mesto.

Čak je i Ebertu to smetalo u npr. „Posejdonovoj avanturi“, ali ovde mu ne smeta, zato što drka na Džuliju Roberts kada ga žena ne gleda.

Uradak je vizuelno veoma dosadan, jer je fotografija metalna, sivoplavičasta (Robert Elsvit), „britanski“ kišovita, kao u „Plavom čeliku“, na primer, zapravo televizijska. Montaža je spotovska, folirantska (brat Džon Gilroj).

Priča je, rekoh, nerazumljiva i time se ponosi. Ponekad ima neka mametovska caka, i to samo onda kada Ketlin Šalfant u ulozi Pam Frajle ili Tim Uilkinson u ulozi Hauarda Talija mudruju o prirodi napretka i procesu manufakture novog proizvoda u savremenom menadžmentu. To su lažni eseji, persiflaže, zapravo fillings, da se nabudži supstanca inače praznjikavih dijaloga. Iluzija smisla.

Ovaj film ima svrhe samo ako su vam simpatični glumci, Džulija i Klajv. Meni nisu.

 

RIVELAZIONI DI UN MANIACO SESSUALE AL CAPO DELLA SQUADRA MOBILE/AKA SO SWEAT, SO DEAD (Italian 1972 film)

Edit: no photos in this post; nema fotki u ovom postu jer mi je prethodni post zabranjen: neki administrator Gugla iz Indije je odmah navalio na moj blog i zabranio zbog "slika osetljivog sadržaja". Ajde da vidimo da li sam zauvek banovan i svi upisi otišli u čabar ili ću preživeti tog čednog Indijca.

RIVELAZIONI DI UN MANIACO SESSUALE AL CAPO DELLA SQUADRA MOBILE/AKA SO SWEAT, SO DEAD (Italian 1972 film)

 r.: Roberto Bjanki Montero; ul.: Farli Grejndžer, Silva Košćina, Silvano Trankili (italijanski Lojd Bokner za sirotilju), Anabela Inkontrera, Kris Avram, Krista Neli, Lucijano Rosi (Gastone, Bili Bob Tornton iz filma A Simple Plan za sirotilju) 

  

Ne mogu da verujem da zbog inaćenja izdavača ne mogu da nakupim primeraka svoje knjige za jednu pesničku nagradu. Evo još sam u čudu.

Naleteo sam na ovaj film pripremajući članak o Američanima koji su našli azil/uhlebljenje/mir/nastavak karijere u Evropi, od eksperimentalnih bendova tipa „Taksidomun“, gej soul maherâ tipa Artur Konli aka Li Roberts, preko glumaca koji su uvenuli kao akcioni heroji pa našli tezgu u italo- i evro-vesternima i krimićima, pa do gej glumaca kod kojih se mešaju različiti uzroci. Tako je Farli Grejndđer s ljubavnikom, producentom Robertom Kalhunom – pošto je batalio fasadu u vidu braka sa Šeli Vinters (i koja bi uostalom od njega mogla da napravi palačinku ako sedne nanjega) – u Rimu našao mir (kao što je Konli našao mir u Amsterdamu), usput snimio nekoliko italo– uradaka, više da bi sačuvao touch nego što je morao, bilo zbog para bilo zbog karijere, kojom nikada nije ni bio potpuno zadovoljan.

Ovaj film je 30% „đalo“ (mada više boc–boc nego ženokolj™) a ostatak je policijski procedural u vidu italo–krimića i eurowhodunnit-a.

Rešenje zagonetke – u smislu ovog trećeg sastojka – za svaku je pohvalu, i na nivou najboljih britanskih detektivskih dramâ. Sve vreme nam je pred očima, najmanje sumnjiv, prvi koji se ukaže gledaocima pored glavnog inspektora, kao da sumnjate na Kardelja koji sedi desno Titu.

Ali da neće da mi odštampa dva primerka, čoveče, i to ne džabe. I to sam ja zamolio prijatelje da kupe, i to ne samo to, već su se oni dosetili da poruče još nešto, a izdavač: „Nema na lageru... Sve smo dali autoru!“ Zar ne bi bilo logično: „Doštampaćemo, javljam se za koji dan...“ ili tako nešto?

Elem, italijanski krimić (a obaška đalo) sedamdesetih je često soft porn (i za amerikansku verziju su dodate hardkor scene s Harijem Rimsom, koji je zamalo otišao u zatvor kao Lazar Stojanović, i to u slobodarskoj Ameriki!) i pruža priliku kao BITEF i izložbe „umetničke“ fotografije seljacima svih felâ da napare oči.

Ovaj film, budući da nije stoprocentno đalo, ima mnogo logike, psihološki potkovanih likova, sva pravila detektivskog filma i policijskog procedurala su, kako bi rekli u Žarkovu, ispoštovana, sa sve toplo–hladnim odnosom detektiva Kapuana (Farli Grekndžer) i šefa, "kvestorea" (Filip Hersent) i sumnjivcima tipa nekrofil u mrtvačnici, Gastonijem (Lucijano Rosi, jadno u plavo ofarbani Bili Bob Tornton za sirotilju, kao u filmu A Simple Plan Sema Rejmija) i podmetnutim uhapšenim osumnjičenim ne bi li se pravi počinilac naveo da reaguje.

(U ovom slučaju taj mamac je mamio sujetu počinioca, za koga se osnovano pretpostavljalo da je narciosoidni manijak, a nije se bljutavo pražvakavao motiv iz „Zločina i kazne“, jer to samo anglosaksoncimna može da imponuje.)

Grejndžer gotovo da ne skida trenčkot od crno–belog tvida koji deluje kao loš kostim u vodvilju. Ali nije bitno, to je Italija, tamo su svi muškarci osim klošara lepo odeveni.

Kod filmova u žanru đaloa po pravilu ima milion goofs-a a ovde samo jedan: kod drugog ubistva, naime, žrtva iz kuće u sumraku (što se vidi kroz prozor) istrčava u pô bela dana i kad pre stiže da se odene (bila je skroz gola dok je bila unutra, a itsrčala je u hulahopkama Polzela ili Prebold i u »kombinezonu« koji bi danas bio dostatan za dva i po dopičnjaka) i dakle trči prirodom sve do obale mora ali – po danskom svetlu. Za njom trčkara misteriozni koljač s crnom šarapom na glavi, kao Konspirator u stripu »Alan Ford«, crni barberi mantil, šešir, nožekanja »Metalac«. Vidi se i jedno nesaglasje za vreme uvodne špice, Grejndžerov Kapuano očigledno ćuti i ne otvara ista, a mi čujemo tekst koji on izgovara i poručuje policajcu da može da ide. I to je sve od trapavosti italijanskog »đaloa« sedamdesetih. Sve ostalo je čisti Šabrol, božemeprosti, Šabrol bi ovo 'ladno potpisao i još jedared ucmekao svoju Stefani Odran.

Zaplet ne rekoh: neko svaki čas prekolje lepoticu, ali uvek udatu gospođetinu iz boljeg društva, i pored leša ostavi fotke nje i ljubavnika, s tim da je lik ljubavnik izgreban žiletom. To izaziva veliku pažnju tabloida i uznemirenje u višoj klasi. S jedne strane, treba uhvatiti ubojicu čim prije, s druge pak strane, treba paziti da se friški udovci iz više klase ne obrukaju. Jer, leševi zgodnih suprugâ se nagomilavaju, jasno je da je reč o serijskom koljaču.

I te Italijanke... Ne samo da su uglavnom gole preklane, već se analiziraju u mrtvačnici, gde do izražaja još jednom dolaze i žbunovi, jer tako je bilo 1970-ih. Nažalost, one najčešće čupaju obrve, ali šta da radimo, i Jagoda je Kaloper čupala obrve, ne može čovek sve da ima.

Tu u mrtvačnici radi jedan sumnjivac, Gastone, pomenuti Lucijano Rosi, koji ima foto–laboratoriju i kada mu Kapuana bane u stančić, može da vidi razvijene fotke pokojnih lepotica: »Pogledajte, inspektore, ič se ne vidi da su sadistički ubivene, sve sam ja to zakrpio, koja grehota!« Ili je nekrofil ili je ubica?

Grejndžer je namontirao mučenički izraz čike koga muče razne sumnje, kao da je Montgomeri Klif u Hičkokovoj »Ispovesti« ili svoji prethodni likovi u »Nepoznatom iz Nord ekspresa« i »Konopcu«. Evropljani greše kao Amerikanci. Amerikancima su Erland Jozefson, Fernando Rej ili Maks Fon Sidov bolji samo zato što su egzotični, tuđe je uvek bolje, a Evropljanima tako mnogi raspali Amerikanci i Englezi deluju kulije od domaćih glumaca.

Ah, ti italijanski enterijeri, te pločice, pa kada se te bogate i lepe supruge, još tople od poljubaca (kako se veli u našoj literaturi) svlače pred toplu kupku, ni vidimo žbun kada skinu hulahopke, koje nose bez gaća, pa te baterije, te kade, sećam se kupatila u rimskim i milanskim hotelima, to su hramovi, uvek ima i bide da pošten čovek opere noge i guzu posle ljute papričice, to je kultura Rimskog carstva, jedne globalne biznis imperije koja je propala zbog olova u...vodovodu.

Dijalozi "kvestora" i detektiva su nadišli uobičajene klišeje, a rešenje – mogu vam otkriti, jer filmač je star – dakle rešenje je više depalmovsko nego šabrolovsko: naime i Kapuana vara žena Barbara (Silvija Košćina), o čemu ga telefonom obaveštava namamljeni ubica. To iz temelja uzdrma dotle flegmatičnog čika Grejndžera i on u finalu sa sfumato  flešbekovima – što je možda i de Palmu inspirisalo za »Opsesiju« i »Odevenu da ubije«  – odluči da ne spasi sopstvenu ženu, friško istuširanu Silvu Košćinu (ah kakve pločice, koja baterija na kadi!) već da gleda kako je maskirani zločinac bode nožem, a kada vidimo ko je ubica, možemo samo da čestitamo scenaristi i reditelju: to je upravo onaj profesor Kasali (Kris Avram), koji nam je uz Gastonea sve vreme bio pred očima, Kasali dakle, koji je najbliži saradnik, psiholog i mrtvozornik, koji je napravio psihološki profil serijskog ubice! I on ima takvu rupicu na bradi koja podseća na guzicu i mami na pretpostavku da je napravljena kod plastičnog hirurga, jer tako nešto je bilo u modi u to vreme, starlete su dodavale na grudima, a muškarci čelične vilice su dodavali rupicu na bradi.

Kapuano ucmeka Kaselija i tek onda pozove šefa i kaže: »Imamo ubicu...«

Film po atmosferi i fotografiji (Fausto Rosi je naveden kao direktor fotografije) veoma podseća na de Palminu »Opsesiju«, a po nagoveštajčićima socijalne kritičice na Šabrola na vrhuncu, kada mu je Mišel Buke igrao šonjave muževe. Dario Arđento, na primer, ima evo 100 godina a nikada nije naučio da sklopi ovako kršten film, već ga firca kao Žilnik, svaki čas se nešto raspara.

 

SCREAM 6 (2023 American movie) & SCREAM 7 (2026 American movie)

("Ne javljaj se na telefon i ne idi u mračne sokake!")

SCREAM 6 (2023 American movie)

r.: Met Betineli–Olpin & Tajler Gilet; ul.: Melisa Barera, Džezmin Savoj Braun, Mejson Guding, Kortni Koks (već nalik Verici Rakočević), u gotovo kameo epizodama igraju Henri Černi kao kvarni psihijatar i Dermot Malruni kao policijski detektiv očinska figura, a u uvodnoj sceni igra Samara Viving (filmološkinja). Hejden Panetjer kao agentkinja FBI Kirbi,

 SCREAM 7 (2026 American movie)   

r.: Kevin Vilijemson; ul.: Niv Kempbel, Džezmin Savoj Braun, Kortni Koks, Dejvid Arket, Izabel Mej, Mejson Guding

Neopravdane su kritike sedmom delu franšize: rekao bih da se taj deo odnosi prema njoj kao Noć veštica H20 prema prva dva dela. I da po kvalitetu dolazi na mesto iza delova 1 i 2. S tim da je Krik 6 još bolji utoliko što nudi jednu (sem)rejmijevsku nadogradnju i funkcionalnu primenu onog metažanrovskog mudrovanja „o samome sebi“ – koja za razliku od prethodnog filma ne ide toliko na živce – plus što su slavni kameo likovi Malrunija i Černija dodali svoje.

Šestica je bila iskorak, olrajt, ali Sedmica nije „samo jedan razočaravajući bejzik“, kao što jednoglasno lamentuju kritičari, već povratak korenima. Sedmica je kao onaj gitarski album Lenija Kravica – bejzik, ali rokenrol, bato.

Samo pederu i slaboumniku film s Niv Kempbel može da bude loš.

I nije dakle tačno da je "Rejdio Sajlens" gubio vreme s ta dva nastavka između dva filma Ready Or Not, ne, već ko bi normalan propustio šansu da snimi dva Krika posle četiri Krejvenova?!

VI: Melisa sve vreme nosi onaj izrazito kukavno paćenički izraz kao Keri Uošington (iz serije „Skandal“), dobro je zezanje psihića uopšte i zasluženo kasapljenje njegovo (u tumačenju Henrija Černija), tu je opet postmoderno i „meta-“ mudrovanje o filmovima (pa i raubovanje termina rikvel) – da ne pominjemo uvodno ubistvo filmološkinje u tumačenju Samare Viving (čija je uloga inače prehvaljena, zapravo svedena na britiš akcent) – i Vi deo predstavlja prenošenje na viši nivo, sa srednjoškolskog zečijeg jebališta na maltene celibatski kampus ovomilenijumski milje, gde je važnije dokazati tezu, objaviti seminarski rad u časopisu ili banovati protivnika na društvenoj mreži nego se pojebati.

VII: Kako nekome film s Niv Kempbel može  da bude loš? Ovde je ona – premda i zaslugom kastinga – i dalje najbolja riba, s najboljim sisama, milfača da poludiš, dvojnica princeze Stefani od Monaka (dušu dala da je igra u „biopiku“), a ostale žene i đevojke su izrazito aseksualne i nejebezovne, izgledaju kao srbijanske radne žene u ovo doba krize, na kafeinu i kafetinu od pola šest ujutro.

VI: „Motiv Drakulinog kalfe“, ambicioznog, dupeuvlakača a glupavog, i viđenog da bude žrtvovan – vidimo u VI delu. U VII imamo majku bitch, kao Džejmi Li Kertis što je bila u H20.

Za razliku od većine obožavalaca, rekao bih da su VI i VII bolji od Krika bez broja iz 2022.  

VII počinje ingenioznom parodijom na AirBnB – kuća ubistava se izdaje „na dan“ kao hram zločina, kao muzej + hotel, na podu su kredom obeležena mesta gde su nađene žrtve, a postoji i „robotski ubica“, koji pomoću foto–ćelije reaguje na goste/posetioce. I to je odlično iskorišćeno (ono s robotom u nefokusu, a mi očekujemo da se on mrdne; ali to su radili i u predratnim hororima s mumijom, alo!).

VI i VII zajedno: oba filma primenjuju staru formulu ispovesti negativca/vaca na kraju, kada objašnjavaju šta su sve i zašto radili.

Klanje je rejmijevski sočno i obilno.

Ubica je začuđujuće podložan udarcima od: tiganja, pegli, kasicâ prasicâ, čekićâ za lupanje mesa, protivpožarnih aparata i sličnih napravâ, dok je otporan na metke samo malo manje od Majkla Mejersa.

Očigledno je da je tajni producent VI i VII dela ne BAT (Britiš Ameriken Tobako) već Amerikansko Udruženje za Oružje (dakle bazuke, koltove, sačmarice, minobacače, pištoljčine, smitove&vesonove itd.), jer je film nakrcan vatrenim prodakt plejsmentsima, premda „odgovorno“: pištolji su u sefu sa šifrom. Ali to se daje kritikovati kao glupo pitanje „Držiš napunjem pištolj u kući?“ „Naravno! Koji će mi kurac nenapunjen pištolj u kući kada mi dođe provalnik i ubica i siledžija, budalo?!“:  I kada majka i ćerce sinhrono odrade pucačinu u maskiranog manijaka u VII delu, to je još jedan čavao u lijes pokušaju da u SAD „ograniči držanje oružja“ (haha).

S Gajem Bjuzikom lasno je praviti filmove.

WARDRIVER (2026 American movie)

 

r.: Rebeka Tomas; ul.: Dejn Dehan, Saša Kaje, Mamudu Atje, Džefri Donovan

„Dvostruka prevara“ u okruženju visokotehnološkog kriminala – da li je moguća, reinventovana, povremeno osunčanija, sa svim tropima ali presvučenim i grandž odore, umesto Selznikovih zamkova ili nevjorških stančuga već da su one kartonske kuće kao u Majamiju?

Da, moguće je. Ček, ček, a da je isti i tvist s fatalnom ženom? Da, kao što je Barbara Stenvik prevarila Mekmarija, i ovde je Saša Kale (na prvi pogled nežna i ranjiva Sara) prevela žednog preko vode Dejna Dehana (Kol, na prvi pogled aseksualni štreber), ko bi rekao...?!

Zanimljivo je da Džefri Donovan (lik „Bilson“) zapravo likom podseća na Mekmarija, i on je prevaren takođe (inače ne bi bila dvostruka prevara, jelte) a on je Veliki Igrač, finansijski predator u beloj košulji, s familijom koja živi u svili u kadifi, ni od 'tice mleko ne sme da mi zafali, ali to je samo jedna trećina života. Jer, čika zna da life is not enough, treba se usput i zabavljati, a to znači zabava i ljubavnica sa strane, njoj takođe ništa ne sme da zafali (do izvesne mere ili dok ne dosadi) a treća trećina pak jeste izvor novca, a to je biznis.

 „Ti dobro znaš, nisam to krio od tebe“, kaže Bilson Sari u fazi dok još želi da joj poveruje i obnovi vezu: „da mi je na prvom mestu familija, pa biznis, a ti si treća po redu. Time što si me opljačkala ugrozila si mi prve dve stvari!“

 

Na ovom mestu treba spomenuti zaplet: Kol je haker tipa „uordrajver“: kolima do restorana ili prodavnice prati ljude za koje misli da imaju previše para i onda im presretne transakciju čekom i mazne po koju stotinu ili tisućicu. To radi iz, hm, moralnih ubeđenja, samo bogatima uzima, tačnije s bankovnih računa, i uveren je da čini dobro delo, a svetska revolucija ne mora da ga se seti. 

Dejn Dehan je namontirao namučen izraz, s proverbijalnim podočnjacima kao vrećice „Rrtanjskog čaja“, on je grandž tip kome je jedino kompjuterska soba čista i uredna a ostatak kartonske gajbe je svinjac, kao da je razvedeni inspektor u krimićima od 1970-ih pa nadalje. Živi na spidu i gaziranim napicima i od dostave Volta i Glovoa, posteljinu nije menjao nikada, ponekad dobija anonimne narudžbine da nekog bogataša ili neku korporaciju olakša za ne baš preveliki iznos, a višak energije „kanališe“ zgibovima na šipci u ragastovu. Ne obraća mnogo pažnje na higijenu.

Dejn Dehan sa zaista napatio u filmu, otelovio je mlađahnog Dikaprija, dok je još igrao tinejdžere sve se trudeći se da se postari i navuče mnogokilometražni izraz Hjuza i Huvera. Lik Oskara (Mamudu Atje) je šarmantna mešavina mazne ljubaznosti Pitera Lorija i fizičke (Polina Kel bi rekla „visceralne“) preteće  opasnosti, reč je o liku kome su specijalnost krivična dela s nasiljem, gulio je robiju, namazan je svim mastima i on lepo bane na vrata našem Kolu, ispretuca ga očas posla („mogao sam ja i gore!“) i naredi mu da mazne 800 hiljada dolara sa Sarinog računa (a zapravo skrivenog računa njenog mačo ljubavnika). Kada Kol kaže Oskaru da on ne krade od finih ljudi već samo od banaka, Oskar ga obavesti:

„O, kako je to plemenito! Ali od sada kradeš i od finih ljudi, kapiraš?“ I to kaže baršunastim glasom, uz osmeh, on ume i fino dok se ne naljuti.

Kada Kol – to je važan deo zapleta – sazna koliko je svojim delom ojadio Saru u koju se polako zaljubiška („a da toga nije ni svestan“, jer to počinje pod plaštom sažaljenja), on najpre želi da za svoj groš nadoknadi manjak. Budući da sve vreme drži Sarino prebivalište pod nadzorom, čuje i vidi kako je Bilson odlepio i preti joj okrutnom osvetom „ako za sedam dana ne vrati pare“. Kol se oseća odgovornim. Stari trop u noaru, kada muško poželi da bude vitez prema premazanoj čepi. Ali, nije lako nakupiti toliko para na način na koji je on navikao – sićama i kikirikijem kao dosad. Za nedelju dana je uspeo da nakupi pola ukradene sume i dotle se upoznao sa Sarom: ona ga je ulovila dok je pokušavao u sanduče da joj ugura ček na oko 400.000 $. Tim parama ona je dobila još nedelju dana. To jest, tako mu ona kaže i navede ga da radi za nju. Pa će, kao, zajedno da pobegnu na ostrvo s palmama i živeti srećno do kraja života. Ha ha ha.

I mi gledamo ovaj film, a kao da gledamo crno–beli noar s Edvardom Džej Robinsonom, Fredom Mekmarijem, Barbarom Stenvik i Veronikom Lejk i drugim čičama i tetama u balskim haljinama, sve je tako poznato, čak znamo i šta će biti na kraju, samo se pitamo hoće li Dikaprio za sirotilju da preživi.

Film je pre početka snimanja napustila Sofije Tarner i ne znam da li se u tom grmu krije zli zec – naime razlog što je film prebrzo maknut iz bioskopa i prebačen na video–na–zahtev. Rebeka Tomas je inače mlada lavica polunezavisnog Holivuda, herojski je snimila prvi film Electrick Children: htela je najpre za siću da ga radi u domaćoj radinosti, bio je to scenario još s njenih studija na umetničkoj akademiji Kolumbija, ali kada su pročitali šta ona piše, mnogi su ka'nuli paru i preporučili dalje, pa je film snimljen na kršten način i štaviše prihvaćen u Berlinu i još nekolikim festivalima i bogato nagrađen.

Znači, Rebeka nije od juče – mada su joj neke režije epizoda iz serija doživele strašno loše kritike („najgora epizoda u istoriji televizije“) plus joj je scenario dao Denijel Kejsi, scenarista koji je pisao svašta, i neke profitabilne naučno–fantastično stvari (premda kritički sahranjene) i neke propale stvari, a u stvari su mu specijalnost adaptacije stripova. Nije on tu neka gromada, već je više za čuđenje kako je posle tolikih adaptacija akcionih stripova uspeo da napiše nešto ovako noarovski kao mator.

Čak sam pisao Hajlend Prodakšnsu (čija ekipa izgleda kao su deca grandžovaca iz 1990-ih, s vunenim kapama, duksericama dva broja veće pa s kapuljačama, dizelašlim hlačama spuštenim na poal dupeta, svi voze skejtove i kao da su im jedini problem da li da znojave čarape bace u hotelsku korpu za otpatke ili da ih poklone Armiji spasa), dakle pisao sam im, naravno pod pseudonimom: „Ali, drugovi, kamo vam Uordrajver na sajtu?“, ali odgovor mi još nije stigao.

Kakogod, mora da iza odluke da se film osakati micanjem iz bioskopa stoji neka svađa ili lična osveta. A Dejnu Dehanu se smeši nominacija... 

Već u prvom kvartalu ove godine smo mogli da vidimo ljude za koje ćemo navijati sledećeg marta (ako dotle bude sveta): Rejčel Mekadams, Met Dejmon, Saša Kale, Dejn Dehan, Sem Rejmi, direktor fotografije i Heli Beri u „Autoputu zločina“, možda i Mark Rafalo i tako to.

 

 

READY OR NOT: HERE I COME 1 (2019 American movie) & READY OR NOT: HERE I COME 2 (2026 American movie)

 

READY OR NOT: HERE I COME 1 (2019 American movie)

r.: Met Betineli–Olpin & Tajler Gilet; ul.: Samara Uiving, Adam Brodi, Henri Černi, Endi Mekdauel

 

READY OR NOT: HERE I COME 2  (2026 American movie)

 r.: Met Betineli–Olpin & Tajler Gilet; ul.: Samara Uiving, Ketrin Njuton, Dejvid Korenenberg kao kameo Bata Paskaljević 

 

Trip Vinson, Bredli Fišer i Rejdio Sajlens Prodakšns, stoje parama iza pet prodžekta Meta & Tajlera, koji projekat je kao dvogodišnjak realizovan već fiskalne 2019. (i u njemu Endi Mekdauel igrala svekrvu, alo!) a evo pre manje od mesec dana i doživeo nastavak i to počastvovan kameom Dejvida Kronenberga lično.  Oba filmača sam pogledao na onom ruskom sajtu, nastavak pak s bugarskim titlovima, što je samo uvećalo urnebesijadu.

Premisa je na prvi posluš više za Tales of Unexpected ili tako neki antolodži horor serijal nego za fičer film, ali uspelo je. Neka otkačena familija u timbartonovskom zamku „testira“ friške snajke i uopšte one koji bi da se učlane u bogatu obitelj a nemaju pedigre – tako što ih lovi sa ciljem da ih ubije, i iz zabave a i zbog obaveze, jer nije to tek tako, već je osnivač imperije, fabrikant karata za Tarot, Tonč i remi, do imetka došao sklopivši pakt s Dijablom, prodao je dušu i obavezao se da će da umlati siromahe koji bi da štrpnu od nasledstva, i to prve bračne noći do zore, a ako siromašak/inja preživi, cela familija ima da se kombustuje, iliti eksplodira kao u Kronenbergovom filmu „Kontrolori“. (To je kanda jedno od objašnjenja za rediteljevo gostovanje u nastavku.) Premisa se nikako ne može sagledavati izvan #metoo pokreta i kvazimarksističke omraze na bogatune u talasu liberalnih filmača poslednjih godina, a osim toga crna komedija daje prilike za razna šegačenja koja vuku na dozlaboga politički nekorektni crtać za odrasle Family Guy.

Ima i te kako lufta za III deo, pitam se šta se i u ovom II delu čekalo s Epstinom, Džoom Bezosom i putom u svemir, sa napumpanim ženama bogataša, s promenama polova u đece supermilijardera, s Putinom i Trampom, a evo Iran se i sam nudi. (Ili je to sasečeno u korenu?!)

Prvi deo je čist i ima Henrija Černija kao igzekjutiv glavu porodice, svekra srebrne kose i Endi MekDauel kao svekrvu, koja lično licem potvrđuje da ona kozmetička linija čiji je zaštitni znak godinama bila – i te kako deluje. Prodakt plejsments – cigarete.

Samara Viving, friška snajka po imenu Grejs, prihvata izazov – da izvuče kartu koja će da odredi tip igre, jer joj muž ništa nije rekao, iz niskih pobuda i koristoljublja. Igra je žmurke. Grejs se samo dobro zabavlja, misli ona. Tek kada nastrada prva od tri služavke – a sve odevene kao u legendarnom spotu Addicted To Love Roberta Palmera – Grejs (dakle: Samara Viving) ukapira da je stvar smrtno ozbiljna. Tokom potere nadrljaju i ostale dve služavke, na sve grozomornije načine, a odnos bogataša prema tom ljudskom mesu je krajnje realističan. Lako je prisetiti se scena iz filmova o Ostinu Pauersu i Grešne zajednice – u povodu nesrećne sudbe pomenutih služavaka. 

Sikvel se, kao i Osmeh 2, nastavlja odmah na kraj prvog dela. Grejs uhapse i vežu za bolnički krevet ali joj u pomoć priskače mlađa sestra po imenu Fejt (simbolika  imenâ lupa gledaoce kurcem u čelo) i one se zajedno spasavaju od ne jedne već nekoliko suparničkih familija: naime, posle kombustovanja šefovskg klana La Doma, po bogataškom ustavu, ostale familije imaju pravo da se takmiče za vodeće mesto; pobednik je onaj ko prvi ucmeka sestre.

To takmičenje će da vodi Savet Federacije.

Tu na početku se pojavljuje Dejvid Kronenberg u ulozi Pantelije Čestera La Dome i on, kao pravi legalista, prihvata poraz i traži od potomaka da ga uguše jastukom na jedan kulturan lapotovski način.

Razne familije koje se bore koja će pre da ucmeka naše seje Grejs i Fejt (koje bi nogle biti maskote u novoj kampanji Srpskog Pokreta Obnove) predstavljaju, kao u reprezentaciji pod Miljanom Miljanićem, sve narode i narodnosti, ima Indusa, Italijana, Slovena u vidu Bugara koji psuju makedonski i srpski, ima svačega.

To što je Indijac ubiven u mašini za pranje veša, to jest prokuvan na 90 °C može da se protumači kao rasističko mišljenje o indijskoj kujni. A scena u kojoj se glava familije Indusa odriče žene Bugarke (Maša Lizdek) i koja onda besno  psuje na srpskom – samo je urnebesnija bila zbog bugarskih titlova na ovom ruskom sajtu.

Evo pogledajte:

Elem, sikvel nije oslabio u ritmu, krvoliptanju i crnom komedijašenju, a manjak upečatljivih kameâ (Dejvid je jedan i rano ubiven) nadoknađen je brojem likova i etničkim štosovima koje bi poneki zaludni voukovac mogao smatrati uvredljivim.

Ako naprave i treći deo, moraće – kako rekoh – da potkače redom sve stvarne bogataše i moćnike koji nas, mekše ili tvrđe, jure na isti način na koji su Grejs i Fejt jurene u II delu, putem raznih tehničkih izuma nadgledaju naše teške živote – evo i u srpskim poštama možete da završite posô SAMO SA SLIKOM a bez lične karte ili pasoša: staviše nam slike u megaračunar, CIA snajka CIA ili kineska CIA, svejedno a mi – ćutimo i trpimo. Niko da upita čemu ono »Pogledajte u kameru!« posle pasoške kontrole na odlasku s aerodroma »Nikola Tesla«. Slikaju nas kineskom i ruskom tehnologijom, EU nam uzima otiske, u bankama nam anonimne službenice traže ime majke i znaju naš JMBG, državne energetske institucije nam dostavljaju nerazumljive račune, a mi pitomo pristajemo na čipovanje zarad letaovanja u Grčkoj.

Od Gaja Bjuzika i Metineli–Olpina i Tajlera Gileta očekujem da, ako preživimo ovaj Trampov mandat, osvetlaju obraz.

 

 

O AGENTE SECRETO (AKA The Secret Agent, 2025 Brazilian film)

 

r.: Kleber Mendonsa Filju; ul.: Vagner Moura, Tanja Marija, Udo Kijer, Roberio Dioegeneš, Roni Vilela, Lusijano Kirolji, Marija Fernanda Kandido, Alis Karvaljo 

JEDNA BITKA ZA DRUGOM ZA SIROTILJU

Da li je nominaciji ovog filma pomoglo to što se kao izvršni producent konkurentskog filma Manas Marijane Brenand novembra 2025. g. iznenada pojavio Šon Pen?! Ili je nominacija samo vraćanje dugova, jer je isto tako globalistički Mendonsa Filju već izvisio s dva nahvaljena filma i to pod dva ozloglašena predsednika, Temerom i Bolsonarom? Ne zna se. Manas se bavi seksualnom i drugom zloupotrebom dece u amazonskim selima, što, kako god mi obrtali i okretali stvari, jeste goruća i bitna tema (što je bio argument za podupiranje tog filma), dok se Tajni agent bavi brazilskom urođenom bolešću, korupcijom, da, jeste, ali u bezbedno daleko vreme vojne diktature i na jedan postmoderni način pa još smešteno u milje nevladinih organizacija i finansiranja sinekura redovnih profesora i naučnih radnika: niks današnje zagađenje prirode, građevinska mafija itd. zbog čega galva može da se izgubi. (Ni pele nije mogao ništa kada je postao ministar, morao je da beži i spasava goli život.) Optužbe da je pokušano nefer favorizovanje „Sestara“ (što na brazilskom znači Manas) deluju neosnovano ili u najboljem slučaju nategnuto, ako zaključke izvodimo po sistemu crne kutije.

Mendonsa Filju je u svakom pogledu čedo liberalno–globalističkog miljea, pozni Spajk Li bi potpisao njegove radove, oženjen je francuskom producentkinjom, i dobro je umrežen. Jeste, patio je malo pod omraženim ili previše voljenim predsednicima, ali ta patnja ga je koštala samo nominacija, ne života, mira, luksuza i prilike za rad.

Da se okrenem ja filmu kao takvom. Prvo, to je film epohe, i to omiljene mi a i inače izdašne i podatne – dakle sedamdesetih godina, pa još vojna diktatura, što je ujedno i šik ali i bezbedno. Maltene kao kada Soja Jovanović kritikuje „društvene slabosti“ u filmovima po Nušiću: sve je to građanska trulež, bato. Njeni filmovi potuljeno poručuju kako takve kvarnosti danas (= u socijalizmu) više neima... Trenira ona svoga Pudovkina i jebe kevu građabskoj klasi.

Nelinearna struktura pa s naratorom koji nas zgodno obaveštava da „naša priča počinje sedamdeset i neke...“ jeste keva, reditelj paradira brazilskim siromaštvom, brazilskom korupcijom i ružnoćom kao takvom! Krade se tu od Plavog somota, od Pekinp(o)a (Donesite mi glavu Alfreda Garsije) od Bolanjovog romana „2666“, od Pinčonovog Vajnlenda, i jedan je kritičar lepo zapazio: ovo nije film po nekom romanu, ovo je film snimljen kao veliki brazilski roman. Protok vremena je onaj suštinski osećaj koji ostaje u gledaocu posle gledanja. I malo sete.

Film se folira naturalizmom i onim aleks-de-la-iglesijevskim pristupom upadljivog i toliko namernog neudvaranja zapadnjačkom oku i uhu, da to upravo postaje – udvaranje zapadnjačkom oku i uhu. Ovde se pokazuju starost, ružnoća, pokvarenost, siromaštvo, gnjate parking čuvara i radnika na benzinskoj pumpi se ogoljuju na pladnju kao seksi šape devojaka u Tarantinovim filmačima. Roberio Diogeneš, koji tumači odvatnog i ljigavog detektiva Euklida, hvališe se svojom ružnoćom i zdepastom pojavom kao holivudska diva svojim borama kada počne da igra tašte i svekrve. Sto kila zlata što landara po maljavim grudima sredovečnog negativca u brazilskom filmu sjaji olimpijskim sjajem...

Odsečena noga koja se krade (u cilju skrivanja dokaza) i koja u magijskom realizmu, koga se ne bi postideli ni Markes ni Kusturica, postaje samostalna ubilačka forca, u stvari je proizvoljni štos, koji nama naivnima daje na znanje kako je reditelj talentovan i domišljat, ali zapravo je samo to – štos. Uspešan i efektan.

Likovi bakute Done Sebastijane (Tanja Marija) i hitmenâ Bobija i Auguste (Gabrijel Leone odnosno Roni Vilela) uz spomenutog trulog detektiva Euklida su zapravo vašar šmire, ali globalistička festivalska ekipa svršava na takve stvari.

Postmodernistička lapidarnost udružena s njegovim veličanstvom nelinearnom strukturom lišavaju reditelja potreba da uveže sve konce, teret praćenja radnje je ostavljen na plećima gledaocā, kome se oči zamazuju jakim bojama – što je uvek dobro rešenje za 1970-te – i idiosinkratičkim likovima što uživaju u svojim ubuđosanim sandalama, grbavim leđima, rošavim licima kao na karikaturama u fanzinima u kasarnama JNA, u prividno dokumentarističkom realizmu opisa brazilskih bolnica, birokratskih ustanova, ah ta žbuka koja se ljuspa, ah taj rashodovani nameštaj, ah Treći svete, kako si ljubak, daj da te zagrlimo bez »Asepsoleta« maramica.

Dirljiv je kraj u kome nam se pokazuje odraslo dete ubijenog (i oklevetanog glavnog lika), dete koje se igralo s babom dok se na televiziji prikazivao neki stupidni Diznijev crtać, a koje se sada, kao odrastao doktor u raspaloj bolnici, uopšte ne seća oca i odbija da uzme sve one fascikle koje je neko radoznalo devojče u liku novinara sakupilo. Tu se antirouzbadovski a ipak najrouzbadovski moguće pokazuje varljivost sećanja, odnosno odbijanje sećanja i kako su naše egzistencije osuđene na jedan leptirovski život u sinapsama slučajnih ljudi i kako mi retko kada imamo uticaj na svoje biografije.

To jeste dirljivo, kako rekoh, ali i to je samo – dobar štos, kao ona Markesova rečenica o "drveću koje pamti bolje od ljudi..."

Ovaj film bi mogla da potpiše i Soja Jovanović.