SEND HELP (2026 American movie)

 

  "Donovane, šta radiš to?"

    Donovan: "Evo mog izveštaja!"

 r.: Sem Rejmi; ul.: Rejčel Mekadams, Dilan O'Brajen

 

OVO JE LJUBAVNI FILM

ili

SKRUBOL KOMEDIJA KAKVA JE DANAS JEDINO MOGUĆA

Evo opet jednog super recentnog filmača, imao je premijeru juče! (Šabrolijada će malo da sačeka.) I to horor kasapin Sem Rejmi, koji je dočekao da projekat počet pre pandemije konačno prevede iz mašte u stvarnost. Kažu da je to što primećujete sličnost s filmom „Trougao tuge“ stoga – puka slučajnost.  Ali, „Izgnanik“ i „Mizeri“ jesu planski omažirani, da tako kažem, i to u dve uzastopne scene, koje maltene kopiraju svaki kvadrat (onako kako je Džon Bedem iskopirao neke scene amerikanizovane „Nikite“).

Uradak je obasut hvalospevima, svi su oduševljeni i nazivaju film budućim klasikom, osim Gardijanovog Pitera Bredšoa, koji je dao samo dve zvezdice  * * i napisao „prvih 28 minuta je još nekako i gledljivo, ali posle počinje sunovrat u klišeje“.

Rejčel Mekadams ima 47 godina i za Holivud je već baba. Ovo joj je bila poslednja šansa da se naglumi a da na bude nečija keva ili bakuta. (U fenomenalnom Alenovom filmu, Pariz u ponoć, bila je nominalno glavna uloga, ali, kao i uvek kod falusocentričnog Alena, bila je samo tip „žene su zlo“.) Ali u Upomoć se bogme naglumila za sve pare i evo jednog favorita za sledeći oskarovski mart.

Ovaj film  u karijeri Sema Rejmija zauzima isto mesto kao Red Eye u karijeri Vesa Krejvena: niskobudžetno iskakanje iz horor obrasca. I pogrešno je ovo nazivati hororom. Tirke je za Kronenbergovu Muvu lepo zapazio da je to („za njega“, dodavao je uvek) – ljubavni film. „Jer, što se više Set Brandl (Goldlbum) pretvara u muvu, to postaje ljudskiji!“, veli Tirke u kritici filma. I to je zapravo tačno. Dotle je Brandl bio bezosećajni štreber, koji u plakaru ima tuce istih košulja i odela (da ne bi morao da misli šta da obuče) , seks ga ne zanima, pun je idiosinkrazija kao šipak koštica, on je otelotvorenje ludog naučnika kako ga zamišljaju u stripovima i vicevima. Ali kada počne da postaje muva, zaljubi se i postaje sve ono što zeljubljeni muškarac jeste: posesivan, ljubomoran, osvetoljubiv, slavoljubiv, spreman i da ubije za svoju ljubovcu!

Možemo tako reći i za dvoje antagonista u filmu: što se više pretvaraju u čudovišta na pustom (misle oni, ili barem jedno do njih!) ostrvu, to više postaju ljudi. Međutim, tu ima jedan uvid na kome Rejmi insistira - ono što ih sprečava da  postanu ljudi jeste: korporativno društvo, koje sada zamenjujemo sa civilizacijom i koje od ljudi pravi – kompetitivne ubice što se preko leševa penju do uspeha. Oni su se nasukali na ostrvo već kao zveri. Nije dakle tačno da je tzv. „civilizacija“ emancipovala ljude beštije u stvorenja koja na sebe meću odeću, čarape (dobro de, Bredli Preston /Dilan O'Brajen/ smišljeno nosi antilopske mokasine na bose noge {i one su mu ostale na šapama i kada ga je more na obalu izbacilo i to je goof, cipele nikada, ama nikada ne ostanu na stopalima davljenikâ, otud kaskaderi vezuju pertle na rupe u nogavicama!}), gaće i odela s kravatom, već su  kompeticija i neobjavljeni klasni rat ono što ljude vraća na kanibalska podešavanja. Na jednom mestu u filmu se pominje Wall Street, odatle je vlasnik one hiperluksuzne kuće (ovo je bezopasni spojler, ne brinite!), pravog čardaka s hranom i frižiderom i poslugom... I tu je stejtment Sema Rejmija. I on se autovao: socijalistički hororovac Rejmi, varufakista, ko bi to rekao?! Gde si, brate...

Ovo je istovremeno – drugačije ne može biti – i revalorizacija često skrubol romantičme komedije iz 1930-ih pa sve do prelaska u novi milenijum. Naime, taj klasični podžanr romantične komedije u kojoj momak i đevojka (nekad i babac s rasno sumnjivim šoferom ili nadrndanim kapetanom, kako kad) započnu vezu under the shotgun, štono reče maserka u „Prozoru u dvorište“, odvijala se na fonu one Amerike koja je i  dalje bila san, iliti torta od 20 spratova, ili veeeeelika čokolada, kako bi Forest Gamp retardirano rekao. Poruka tih romkomova je: uz malo sreće i malo pameti, svako može da zaradi prvi miliončić. A ona ljubav uz mnogo peripetija dođe kao „živeli su srećno dok nisu pocrkali u hospisima“.

E pa, više nije tako druže, korporativni poredak je podjarmio zaposlene nudeći im plastičnu šargarepu na kraju štapa. Kao što reče Žižek u jednom od retkih pametnih uvida: „Sloboda danas je lažna, rabotnik je slobodan od sigurne penzije i rada na određeno vreme, slobodan je od plaćanja socijalnog osiguranja, što mu je kul samo dok se ne razboli...“ A najveći uspeh današnje korporativne   strahovlade (strah od nezaposlenosti i beskućništva i virusa i terorizma) je, lucidno veli Žiži, u tome da taj mrav pešadinac, bio on Uber taksista ili malinar ili programer – neprijatelja ne vidi u vlasniku sredstava za proizvodnju (što je rekô i Varufakis na jednom od mnogobrojnih simpozijuma) već svoje kolege, druge taksiste i malinare i uopšte druge jednako podjarmljene skupine „malih kapitalista“.

Otud se ljudi u tim kockama od stiropora i šper–ploča u poslovnim neboderima i u tim kancelarijama s velikim staklenim vratima ponašaju kao – zveri. Rajmi nam poručuje da nema više tog sna o usponu klasnim merdevinama, karte su već podeljene, ljubav ne pobeđuje sve i ovde nema čak ni naznake o „igzekjutivu koji uviđa koliko je otuđen pa se zaljubi u snašu tetkicu ili pretty drocu“, ovo je dekonstrukcija te bajke o pristupu u kap i seme i o učlanjenju u bogatiju familiju, ovo je totalno uništenje tog obrasca ljubića, skrubol komedije, romantične ljubavi koja pobeđuje sve.

Ne, drugovi, mogu samo da podsetim na svoje reči u kritici filma „Osmeh 2“ Ovde je link za "Osmeh 2" :::: 

...nema više ničega, minerala za ekrane naših dragocenih sokoćalâ nema više, nema pijaće vode, nema slobode, čipovali su nas već pod izgovorom pandemije, sloboda nam je decenijama već ograničavana zbog terorizma, karte su podeljene, svet je podeljen na srednjovekovne zamkove s bedemima koji živalj plaše „maskom crvene smrti“, i šta sada nego da opet nelažno neskromno podsetim na početak i završetak romana Beograd za pokojnike...

Stoga se za ovaj film može reći da je katalog izneverenih očekivanja. On počinje kao televizijski ofis sitkom, i to onaj bez nakalemljenog smeha, onaj s epizodama od 24 minuta i 6 minuta mesta za reklame za „Čarli“ i tunu u konzervama i kreme protiv raka kože, i to sve upućuje na ljubavni hepiend s onim odvratnim šefom Bredlijem, naime da će pepeljuga Linda Lidl (Mekadamsova) da eliminiše zlog Donovana (Zejvijer Semjuel) i osvoji srce kaobajagi samo izmanipulisanog kralja firme, jer: prava vrednost na kraju uvek ispliva, jelte.

Film se ne razbacuje minutima, otud je i tako jeftin. I otud je uspeo ekonomično da objasni lik Linde Lidl u samo nekoliko minuta, vizuelno, kamera švenkuje po njenim policama za knjige: saznajemo da je ona fan rojalitija „Survajvor“, da živi sama, da joj je šef pred smrt obećao unapređnje ali da je eto umro, da ona guta knjige za samopomoć i praktikuje autosugestiju, da joj je najbolji drugar papagaj (ima na polici i knjiga „Kako da razgovarate s vašom pticom“), a papagaj je glup i nezahvalan. Njena obuća i odeća je dibidus aseksualna, ona nosi ćozluke, ima odbojne mladeže i hrana joj je uvek na zubima i uglovima usana, ona širi vonj tune i užeglog majoneza kome je istekao rok trajanja, koleginice i kolege na poslu je smatraju lujkom.

Linda Lidl ne dobije obećaTo unapređenje, dobije ga oholi i kvarni Donovan kome ga na tacni dâ još oholiji i još kvarniji i još antipatičniji („ako je to ikako moguće“/hahaha/) Bredli, ljubitelj sobnog golfa i dugonogih sekretarica i koga O'Brajen glumi kao da u „Subotnjoj večeri uživo“ treba da imitira mlađeg Marka Valberga, znači u vreme dok se još kolebao da li da ode u fanatično katoličanstvo (što reče Sol Belou, „želja da budu dobri bogobojazni od ljudi pravi krvožedne monstrume“). I sve vreme sam gledao Valberga, jer je O'Brajen sebe ostavio na čiviluku svog plakara ukusno uređene kuće u Šerman Ouksu, s bazenom, tri spavaće sobe i tri kupatilceta, plus bazen i pomno obdelavana bašta. Konačno se probio dečko. (Samjuel je Donovana, pak, glumio kao neko ko zna da će da pogine u prvom činu filma. Znači, tu je pokazao sve,

...jer posle, kao lešu,

ostaje mu samo da trune

ili da ga jedu tune

u ovome prividno filmskom trešu.)

(Na trenutak mi je kroz glavu proleteo arthaus uradak Nila Labjuta In the Company of Men, ali ne, ovo nije to.)

Ambiciozni i preko svake mere antipatični Donovan naprosto ukrade Lindin krvavo urađen izveštaj:::

  

Ona skupi hrabrost da se pobuni i to čak malčice impresionira inače bezdušnog mladog šefa koji kanda misli da će dovijeka biti mlađahan i zdrav, ali samo malčice ga impresionira. On odluči da kao znak male nadoknade pozove mišicu štreberku na poslovni put u Bangkok, s kvarnim ciljem da je tamo istovari za stalno, da je dakle baČi, pod izgovorm da mu je „u Aziji potrebnija“. Dok ona izlazi iz kancelarije – upozna se Bredlijevom  verenicom, tvigijevski vitkom Zuri, kao da je Bouvijeva svastika jebote, nekom afrikanskom princezom modnih pistâ (Edil Ismail) i ona će sa sve skupocenim draguljem na prstenu opaliti u III činu, ne brigajte.

Na put kompanijim aviončetom pođu friško unapređeni Donovan, i još dva člana menadžerke vrhuške, Azijat i crnac (Kris Pang odnosno Denis Hejzbert, respektivno), kao i stjuardesa Azijatkinja (Nana Mija) – koji, rekoh, svoje ulogice glume kao da im je pred‿glavu). Diversifikacija leševa je tako zaista na visokom nivou, na sve se mislilo, čestitke! Tokom leta oni najpre umiru od smeha gledajući Lindin video koji je poslala na audiciju za rijaliti „Survajvor“. Ali tada dođe do kvara na aviončetu i oni svi odreda ukusno i zabavno i uzbudljivo bivaju isisani iz aviona i umru zbilja, okrutno i temeljito, uz dva fenomenalna skočiplaša™.

Jedino prežive Linda i Bredli. Izneveravaju se očekivanja o njihovoj večitoj ljubavi na kraju filma i dugotrajnom boravku, o ekologiji itd. To što je Linda obožavalac survajvora tako lepo dođe jer ona očas posla izgradi zaklon, takoreći udobno obitavalište: suvo granje, zeleno lišće, lijane kao konopac, od polomljenog kamena napravi nož, od ljusaka kokosa napravi činije u koje će se niz zeleno lišće slivati kišnica, ume Linda da zašilji granu i napravi koplje i ulovi vepra kao matora. Bredli, pak, s volšebno sačuvanim antilopskim mokasinama na šapama samo kuka i leškari, jer mu je noga malo povređena i manje–više samo jede govna i zanoveta.

Film je u toj jednočasovnoj fazi, koliko traje II čin, zapravo sanitizovan od surove stvarnosti života u prirodi, ma koliko navodno bio slešerski hororičan: nema buba, nema zmija, nema nikakve opasnosti osim tog jednog, kompjuterski generisanog vepra (nije valjda i njega poplava izbacila, zagorelog /pun intended, kad ga ispeku na ražnju/ jadnika?!), kada likovi ožedne eno im padne kiša. Nema dakle mrava, buba i komaraca – naglasak je na „hemiji u jednoj duodrami“, ali neće to da ispadne onako kako smo očekivali. Rejmi izlaže stejtment o korporativnom poretku koji onemogućava ljubav (koja dakle ne pobeđuje sve), koja od ljudi pravi zveri kao u džungli (tj. onako kako mi na osnovu slikovnica zamišljamo da je u džungli) i da nije brate moguće normalno i meritokratski popeti se na socijalnoj lestvici. (Pa ni Melaniji to nije uspelo tek tako, već joj je očka Slovenac truli bogatun koji ko zna kako drži zeta u šaci.)

Uočio sam patern u holivudskoj produkciji u poslednjih godinu i po dana, evo i u The Rip-u – a to je da se gledaocima namerno uskrati čitava slike neke važne scene, to se posle „poarovski“ u flešbeku objasni. To je verovatno posledica toga što isti „skript doktori“ doteruju sve važnije scenarije, ko zna možda je to Aleksandar Šurbatović, koji piše obrazloženja projekata za mnogosisatu materu po imenu Creative Europe, 400 evrića po obrazloženju.  Ovde ima jedna takva scena, kada Linda vidi neki brod ali odluči da ga ne dozove... „Not yet“, kaže ona sama sebi i sakrije se iza lisja.

Ostrvo se ispostavlja kao nepusto: „Neki ludak s Uol Strita je tu izgradio svoj zamak u kome se bori protiv Smrti“. „Vrhunac civilizacije je frižider“, kaže Linda u III činu i koliko god da je to knjiški, kao, na primer, boraćosićevski štos iz romana „Doktor Krleža“, naime da su „escajg, leptir–mašna  i maniri za stolom dok se konzumita lungić jedino što dijeli čolovjeka od zvijeri“, ima tu nečega. Ali ovo Uol Strit je ključno za ono što Rejmi želi da nam poruči. (Da, da, znam sve to o Džonu Fordu i nautentičnosti citata, ali svaki film nešto poručuje, dajte nemojte.)

Pojavljuje se verenica Zuri! Ali Linda još nije završila posô. Prerano je došla vitka afrikanska breza sa skupocvenim prstenom – koji je maltene ubô Lindu u oko u I činu dok je izlazila iz kancelarija svoga bosa – i prsten je bogme opalio sa sve verenicom...

Uglavnom, II čin nas je mamio da poverujemo u ljubav koja pobeđuje sve, ali ništa od toga. Kao i npr. Eenie Meanie, ovaj film se završava kao i većina epizoda serije Crna lista. Na to prosečan gledalac nije navikao. Premda će da aplaudira. Ili na primer, u varijaciji, u sranju „Trepni dvaput“ od one prepucane nepo-čépe Zoi Kravic. 

 Ali Rejmi ima stav. Ne možemo reći da nas Holivud nije obavestio šta nas čeka.

 

 

Detective Frank Cannon -> episode A Flight of Hawks (s01e21)

 

 DETEKTIV FRENK KENON

Došlo mi je da pogledam neku od američkih kriminalističkih serija iz 1970-ih (i pre). Meklaud, Kolumbo, Maniks, Kenon, Rokford... 

 

U epizodi Kenona „Let jastrebova“ (A Flight of Hawks), epizoda 21 iz prve–prvcate sezone (premijerno prikazane februara 1972.g.), vidimo zašto je Uotergejt tada bio moguć (danas bi usledio beskrajni niz pokojnika, kao kod zataškavanja Klintonovih problema sa sve Epstinom, samo bi umesto promaje, prozora i otrovnog čaja radile druge stvari): ovo je kritika intervencionizma, liberalna fantazija, idealizacija demokratske vlade jedne izmišljene afrikanske zemlje kojoj zli pučisti (uz pomoć odnarođenih alavih Amera s kojima vlada /administracija, ha-ha/ "nema ič nikakve veze") žele da otmu rudna bogatstva koja će pak poštena afrikanska vlada sastavljena od nekadašnjih šezdesetosmaša sa slikom Čea na majicama da upotrebi na polzu gladnog i žednog i namučenog nesvrstanog življa...

 

Nije onda čudno što je Martin Šin gostujuća zvezda!

Frenk Kenon mi je uvek bio simpatičan detektiv. Pištoljče kao ono naše na kapisle, bucko kao Olio ili Čarls Derning ili Stane Dolanc što se toga tiče, gurman i šaljivdžija. U ovoj epizodi on stomačinom sredi čoveka koji mu preti pištoljem! Kao Bad Spenser u poznim filmovima, kada je bio praktično nepokretan zbog patološke pretilosti. To, da čovek ima pištolj na mekoti stomaka, kako bi to rekao Antonije Isaković u Trenu 2, a da ipak savlada napadača mešinom --> spada u jednu od mnogih ridikulozâ ove epizode.

Takođe, on priprema bline u kuhinji svog ukusno uređenog jednosobnog stana. Ovo je masna, debela palačinka, punjena tunjevinom, krompirom, fetom i s mnogo butera. Nažalost, Kenon je uspeo da pojede samo jedan zalogaj kao čovek, jer stara prijateljica koja mu je banula na vrata nosi loše vesti. Tako da, po holivudskom protokolu, ni ovaj obrok nije časno pojeden. 

Epizoda je toliko liberalna kao da je scenario pisao SIniša Pavić u stilu onog serijala o Titu, Draži i SKJ, a režirana je malo slabije nego da je to učinio Sava Mrmak. Stiven Kandel, scenarista epizode, poživeo je 96 godina. Pisao je epizode Maniksa, Kenona, Barnabi Džonsa (svuda su se glavni likovi rešavali nevolja u nemogućim situacijama tako što su špicom cipele izbijali pištoljčine iz ruke brojčano nadmoćnijim zlikovcima, ili su govorili "Pazi, buba ili pauk!") i koliko je on bio demokrata vidi se po tome što je u sutonu života objavio i knjigu o --> da, da, Donaldu Trampu. U ovoj epizodi ima jedna scena u kojoj Kenon i pozitivac, vicekonzul izmišljene ponosne afrikanske države stoje pored automobila u pustinji a preko njih preleće avion s mitraljezima. Kenon kaže: "Vicekonzule, pazi avion i mitraljez!" kao u Mirku & Slavku.

 

Nije čudo što je Stiv Martin u jednom uvodnom monologu ceremonije dodele Oskara rekao: „U Holivudu svako može da bude zvezda, muški glumci stari i mladi, ženske glumice mlade i...vitke, takođe i vitke i...mršavice, za politiku ne pitamo možete biti, demokrata i...“ I tu Martin pravi znakovitu pauzu, publika umire od smeha, tokom koje Martin pravi i grimasu, publika dugotrajno umire od smeha, jer Holivud je socijalistički. (Ništa Regan nije pomogao, čak su ga zezali 1967: "Da uvedemo kategoriju 'Guverner u epizodnoj ulozi'?!", a Roni i Nensi se kiselo smeju.) 

I eto tako, ova epizoda je bila moguća 1972. i mogla je da bude moguća sve do... fiskalne 2024. Sada više nije moguća. Mada...demokratije ima utoliko što smenjeni Kolbert i Kimel i dalje vrše dužnost na funkciji s koje su smnjeni odlukom TRampa lično, bože me prosti kao da su Vučević i Vesić.

 

Elem, imamo socijalističkog Kenona, koji je dobrica kao Don Kamilo u onoj matine omladinskoj seriji s Frenandelom... Zaplet je sledeći: Amerikanci hoće za nekoga (ne kaže se ipak za koga) da sruše dobre momke u Africi, to nije hteo da podrži stari nekadašnji Kenonov prijatelj, pa su ga dibidus zli momci likvidirali i namestili da izgleda kao samoubistvo da bi obezbedio pare od osiguranje ženi i bolesnom sinu. (Opet lajtmotiv: skupo lečenje u SAD, decenijama ljudi idu u oružane pljačke poštâ i banaka da bi platili tetki lek, a nikako da se sete da uvedu švedsko socijalno i zdravstveno osiguranje. Ali nije se išlo dalje u tom pravcu. F.D. Ruzvelt je najavio takvo socijalno osiguranje i starosnu penziju, ali misteriozno je umro samo nekoliko dana posle te objave. I namešten je onaj pacovčić sa ciljem da bači atomsku na Japance.)

Kenon povede pilota, nekadašnjeg saradnika u policiji (Martin Šin) da mu pomogne.

U stvari fabula je kako rekoh skroz ridikulozna i totalno neverovatna. Kenon nekom zabunom ode pravo u bandu i tamo se doseti da se predstavi kao muljator koji želi da se uključi u biznis i tek tako osvoji poverenje prenaivnog šefa bande! Pa čak su i epizode serije s Fernandelom kao Don Kamiljom odraslije od ovoga.

Kenon spada u danas nemoguće gojazne akcione junake, koji su škembad nosili s ponosom. Vilijem Konrad je bio dasa. Mogu da navedem Bada Spensera i Čarlsa Derninga. U filmu „Kada stranac pozove“ iz 1979. Derning igra privatnog detektiva koji želi da eliminiše serijskog ubicu. Dok trči uz stepenice, njegova pozadina izaziva nevoljni smeh u publici bioskopa. Kada Kenon sedne u fotelju, njegov bruh i otečeni testisi ga teraju da sedi ukoso. 

 

Ali to je tada moglo tako, Bob Houp je do duboke starosti vodio ceremoniju Oskara, kosu je kanirao kao Tito. U novo vreme jedino još u Italiji i Grčkoj se održalo da domaćini TV programa budu farbani matorci. Ali žene moraju da budu mlade a cipele da su im kao merdevine restauratora fresaka.

Ova epizoda ima i šlag na torti (icing on a ceke, cherry on a cake) u vidu ordena koji fikcionalna afrikanska zemlja dodeljuje Kenonu, a on se kao nećka, ali ipak primi. 

I pravda je pobedila, pravedna mlada, iako klimava, vlada pošteno će da upotrebi resurse zlata i retkih metala na dobrobit stanovništva, a ne dao bog da to ode u džepove nekih korumpiranih političara o sumnjivih investitora.

Martin Šin, katolički socijalista, opet je pobedio. Na malom ekranu. Kasnije je u „Zapadnom krilu“ bio isti takav.

Da ne zaboravim: ona jurnjava aviona i automobila na početku epizode snimljena je na terenima Univerzalovog studija. Čitav krajolik sa sve brdima i drumom je veštački i korišćen je i u poslednjem hIčkokovom filmu, "Porodična zavera", lako je prepoznati. Ed Lauter je glumio i u tom filmu i u ovoj epizodi, samo što je ovde bio na strani zakona.

 link 1: U ovom tekstu objavljenom u "Povelji" 1/2014, pisao sam o krimi žanru na Istoku i na Zapadu i teškoćama da se zapadnjačke konvencije tek tako preslikaju "kod nas"::::Nhttps://povelja.kv-biblio.org.rs/povelja/2014/04/zanr-kao-spinovanje-na-istoku-i-na-zapadu-zanrovski-film-u-pravednom-drustvu/ 

 

link 2: U ovom, pak, tekstu, u "Povelji" br. 1/2007, ogledam jednu moguću istočnoevropsku verziju filmova "Sam u Kući 1 i 2", s naglaskom na luteranskom mentalitetu američkih filmova::::razmatram jednu mogu07/03/sam-u-kuci-kevin-allein-zu-hause-in-ddr/

THE RIP (2026 American movie)

 

 

 r.: Džo Karnahan; ul.: Met Dejmon, Ben Aflek, Stiven Jan (tako sâm čovek kaže da se izgovara Yeun), Tejana Tejlor, Saša Kale, Kajl Čendler, Skot Edkins, Katalina Sandina Moreno, Nestor Karbonel, Lina Esko 

POVRATAK DEVEDESETIMA

Posle nekoliko kinotečkih kritika, evo jednog recentnog filma da recentniji ne može biti, dakle s godinom 2026! (Mada, biće uskoro jedna šabrolijada, kako s nekoliko remek–uradaka iz 1970-ih, tako i s poznim štancovanim moralističkim filmovima u kojima je glumila samo Izabel Iper.)

Imamo dakle The Rip Džoa Karnahana pa još s Dejmonom & Aflekom; oni kao da su sijamski blizanci, kao Pavao Pavličić & Goran Tribuson, kao Vlada & Bajka, kao Lola Novaković & Dragan Antić, kao Ljupka Dimitrovska & Ivica Šerfezi.

Džo Karnahan je tough guy. Ne dâ se obeshrabriti. Diže se iz pepela. Kreatori i pisci Bokenkamp i Ajsendrat su mu dali da piše scenarije i režira epizode serije Blacklist dok je čekao novi film i to je već dosta da znate o kakvom tipu je reč. (Jer, serija je odlična, pored toga što je transgresivna i opičena i politički nekorektna, sadrži onu writers' magic, pisanje o pisanju, plus levičarsku naklonost prema malom čoveku, koji – kao u Jednoj bici za drugom – ume u svojoj manufakturi mnoga dobra dela učiniti...) A pre toga je režirao slavno Sivilo s Lijamom Nisonom (samo to je već dovoljno za večnaju pamjat) i Nark s Rejom Liotom. Ovaj drugi film mu je na početku karijere u bioskope doveo Tom Kruz lično iz čiste dobrote. Da nije bile te pružene ruke, Karnahan bi danas verovatno režirao TV kalendar na NBC-iju. Posle ga je Kruz pozvao da piše i režira treći deo Nemoguće misije, ali tu se Džo opet razbio o producentski zid. Kao i toliko puta kada su mu filmove odmah bacali na VHS i di–vi–di. Osporavao ga je ko je stigao. Ali on je terao dalje.

Aflek i Dejmon su založili ugled za njega kod Netfliksa da kapnu stotinak miliončića za akcioni spektakl s jakom trilerskom notom. Bioskopi su naime dotle došli, dibidus su kalirali, da toliko para ne može u njima da se vrati „ni u ludilu“, kako bi se reklo u Žarkovu, pa mora odmah na internet. Ali to je Netfliks, nije dajrekt–to–vidiou pa da morate u videoteku da špancirate, da pozajmljujete, a tamo žapci, drkoš videotekar (koji vas cinično gleda i misli „kako će ovaj krele da traži 'Sedam vodoinstalatera trpa sisatu domaćicu'?“), ili pak videotekarka, s očalama i u eskimskim čizmama i s dupetom kano Grenland, cevči zero–kolu i čita „Knjigu o Milutinu“. A ne, drugovi, no Netfliks, jebote!

Elem, Karnahan je 2021. snimio Copshop, koji su pederi među potplaćenim kritičarima – kada smo već kod toga, danas je dodeljeno ono i fantastičan je osećaj ostati čist, ne znam šta mi je trebalo da naglavačke skačem u jezero puno fekalija /što ne znači da im se ne treba jebati keva i za to će se tek čuti!  – odmah počeli da nazivaju B–filmom a Batlera B–glumcem, da bi malo pokrili relativan neuspeh na blagajni. (Kako je samo Edvards tu opčinjenost šuškavcima lepo ismejao u Pasjim sinovima, kada onaj čičica doživljava starački lažni orgazam bez semena dok nabraja koliko je love zaradio koji filmač...!)

I tri godine su prošle bez filma za čoveka i onda su Aflek i Dejmon rešili da porade na svojoj karmi pa su objavili da Karnahan treba da napiše i izrežira akcioni triler š‿njima. To se oteglo i 2025. je batica snimio dva – sada zaista – Šklj–filma, da se podseti kako je to režirati.

I tako smo dobili The Rip. Radnja je smeštena u okrug Majami–Dejd, mada je lepo moglo i bilo gde drugde na bilo kojoj obali, jer ovo je dibidus noar film, sunca nigde, grehota Majamija kao takvog. Reč je o korupciji na više nivoa, u specijalnoj jedinici za narkotike, u FBI-aju, međ lokalnim prašinarima, u vlasti, u kartelu – ama svuda. Atmosfera vonja po losanđeleštini, to je ona atmosfera pesimističkog trilera iz 1990-ih, i Karnahan se opet digao iz pepela: „Ovakve filmove više ne prave, mislli smo!“, glasi konsenzus među kritičarima. Ima drugarstva, to je buddy cop žanr, Karnahanaova specijalnost, podžanr Glikenhausov Blue Jeans Cop, pod–podžanr muški–akcijaš– a–žene–kuvaju–kafu, pod–pod–podžanr ipak–riba–od–glave–NE–smrdi.

U nekom filmološkom smislu, ovo je film o Karnahanu i njegovoj upornosti i idealističkoj, kriptolevičarskoj kliki Kruza, Aflreka i Dejmona (a vi se smejte, zabole me). Taj idealistički kraj gde su očinske i bratske figure na višim položajima ipak poštene i tako daju smisao žrtvovanju na terenu, melem je na ranu umornom gledaocu izraubovanom od paranoje, gledaocu koji se mrtav umoran uveče skljoka pred kompjuter i ne pada mu na pamet da ode da gleda brehtovske pozorišne predstave pa da posle ode na neke demonstracije i tamo ga pogodi gumeni metak u jaja ili u oko, danas, kada sve ono drmusanje čamca iz Kaufmanovoe Invazije trećih bića ili Pakjulinih paranoičnih filmova deluje kao prizivanje đavola u Majstoru i Margariti... Đavo je došao još s Reganom i Tačericom, a liberali su tražili trunje u Karterovom oku, čistili su sneg i šetali do Havane! Tarner, Fonda i Markes s Kastrom na Kubi, jebote bog!

Da ne znamo da je ovo snimljeno prošle godine, rekli bismo: „zaboravljen idragulj iz pera Džejmsa Elroja“. (Dobro, on bi ubacio barem jednu fatalnu žensku.)

Onaj fleš–bek u kombiju bi dušu dao za DePalmu. Film je staromodan i po tome što zaista ništa ne ostavlja nerazrešeno: otvoreni kraj je paranoja, to je neupokojeni vampir, to je hobotnica kojoj su preostali pipci. U ovom filmu znamo da će se sutra sunce ponovo roditi.

Začuđujuće malo ubijenih. Pozitivka, kapetanca Džeki Velez (Lina Esko) gine na početku ali fascinira kako ostaje da zrači i tokom preostalih sat i 40 minuta filma, ona dakle biva ubijena, a posle tek na kraju jedan od dva izdajnika biva upucan i to jer je tako želeo. I jedno ranjavanje imamo (volšebno lako zalečeno) – i to je sve. Film je zapravo kameran i tačno mogu da zamislim brodvejsku verziju, jurnjava kolima na kraju – opet po mraku – liči na usiljeni produžetak da se nabudže minuti, obaška zato što mi već 25 minuta pre kraja saznajemo ko su loši momci.

Ali, tu dolazi onaj III čin koji mora da radi po holivudskom Ustavu i opet sam se podsetio šta to ne volim kod akcionih spektakala i filmova o Bondu: – taj III čin, u kome se morališe i objašnjava već objašnjeno, u kojima se likovi međusobno drže na nišanu i melju kao na završnim plenumima kongresa SKJ. To niko nije uspeo da izbegne, ni Doner u 16 blokova, čak ni Pekinpo u Eliti ubicâ (gde Duval i Kan kao u srednjovekovnom pozorištu izlažu argumente za i protiv državne penzije u odnosu na jednu finu korupciju i ležaljku između dve palme), ali to je to. U ovom životu nećemo gledati drugačiji akcijaš.

Karnahan je majstorski izrežirao početak: dinamičnom montažom je pokazao svu napetost i egzistencijalnu ugroženost kapetanice Velez, njenu predanost, uvežbanost ali i časni neuspeh. I uvodna špica tu ne gubi vreme već se odmah kreće s isleđivanjem („intervjuima“) njenih još potresenih kolega iz specijlane jedince (s mnogo suglasnika). Svi su sumnjivi! Jedan od islednika iz FBI, Del Bern (Skot Edkins) u stvari je brat narednika iz specijalne jedinice (Ben Aflek) i mi to naravno da ne znamo i ne možemo znati, ali kada Aflekov lik napadne Berna – sledi rez i Dumars (Dejmon) odmah na pitanje „O čemu se radi“ kaže: „Braća se opet tuku!“ Tako se to radi!

Aflek je na prvi pogled bad cop, on puši protivno propisima jer mu se može i komisiju pita:

Have this board ever caught a cop killer??

Dumars je od ubijene koleginice dobio SMS: ona mu je to poslala ranjena i znajući da joj dolaze dželati, poslala je poruku, bacila telefon u Atlantik a mi gledamo maskirane egzekutore... Na osnovu tog SMS-a, on kao poručnik – dakle nadređen Aflekovom liku – pokreće raciju s kučetom koje trenirano da nanjuši lovu. I u jednoj kući, gde je samo „Desi“ (Saša Kale), po svemu sudeći neprijavljena Kolumbijska u ulozi hauskiperke, kuče nanjuši – 20 miliončića! U kantama za farbu.

I više neću ništa da vam kažem.

Ima korupcije i korumpirani će biti uffaćeni i privedeni licu pravde. Oni na koje smo sumnjali ispostaviće se kao dobrice i štaviše heroji. Ima finih preokreta, rekoh već ima i zgodnih flešbekova...

Kritičar Gardijana Bendžamin Li pomalo zlobno je primetio da je pravo umeće postići da one obične kuće deluju preteće: „neki će se pitati da li je to sve zaista koštalo 100 miliona dolara?!“ I bogami to je dobro pitanje. Na pamet mi je pala serija „Ko ne voli Raleta, jebali mu ćaleta“, u kojoj (seriji) su najskuplji rekviziti bili daske za peglanje i kredenci s deponije, sve se događa u špajzovima a potrošeni milioni! Čika Zečević se zdravo najedio što to nije bilo isterano do kraja. Ja sam evo gledao scenografiju i u onoj kući gde su našli milione zapazio sam slanike i bibernike i flašice s kečapom na trpezarijskom stolu i jednu gajbu s „kućnom hemijom“, makazama i đubravnikom.

Ima saspensa za izvoz u filmu i poprekih pogleda: evo kako Dejmonovv Dumars gleda preko ramena dok se vraća koleginicama koje broje pare. (Po proceduri, naime, lova koja se nađe mora da se izbroji na licu mesta, „osim ako nije zaoečaćena u neku plastiku s oznakom koliko je tu para“.)

Ili kad stigne poseta sumnjivih prašinara:

Slike s početka pokazuju protraćeni Majami noću, mostove i kapetanicu Velez pod stresom.

Kraj filma, rekoh, pati od neizbežne boljke: negativac ne sme odmah da se preda već mora da se drži love kao pijan plota i pokuša da pobegne makar sam sebe za kosu vukao. Tako jedan od njih vuče torbu s parama i ima tu nešto od one pouke da se „zločin ne isplati...“ Vuče on torbuljak i ne dâ pare (kao u filmu A Simple Plan gde Bridžit Fonda kumi muža da ne spaljuje pare u kaminu).

Ali, kraj filma nosi tvist za tvistom. Kada ovaj što na sliki vuče lovu na kraju nudi Bernu da podele plen, ovaj mu otvori torbu. Mi ne vidimo još o čemu je reč. Sledi pucačina, kamera se spušta i pokazuje nam da je torbuljak pun – telefonskih imenika. Zatim sledi rez i vidimo rasklimatana kola u kome se voze koleginice detektivke: na zadnjem sediptu su one kante za farbu, mi znamo – pune para...! Zaista efektno.

Ni tu nije kraj. Onaj izgužvani papirić koji je Dumars dao majoru Tomu Valjehu (zlokobni Nestor Karbonel, s licem krimosa) sadrži brojku koja se... Šta mislite, da li se u dlaku (u dolar) poklapa sa opet prebrojanim iznosom?

Karnahan je živ, mrda se, umro nije,

dok je Dejmona, Afleka, Kruza i kompanije!

 

BLACK PHONE 2 (2025 American movie)

 

r.: Skot Derikson; ul.: Itan Houk, Mejson Temz, 

Medlin MekGrou, Demijan Bišir, Džeremi Dejvis

 

JOŠ JEDNA HOROR VERSKA PROPAGANDA

Pun mi je kufer horora koji reklamiraju veru. Ovaj uradak sam pogledao jesenas, po povratku iz Haga, i tek sada sam se setio da ga sahranim. Prvi Crni telefon je bio odličan, mogao je o istom trošku da bude i a) parodija na horore (serijski kidnaper i ubica a brat mu je smotan brat i neuspešno pokušava da informiše relativno sporog detektiva, to je imalo potencjal za urnebes), b) socijalna kritika palanke devetsto sedamdesetih, plus c) malo psihologije pred–adolescentskog doba i naravno d) horor koji može da bude ali ne mora da znači, ali – osim što je pri kraju prekasno nagovešteno pod a) – film se zadržao na d) pa i takav je prevazišao svoje ograničavajuće okvire.

I sada smo svi očekivali još veća čuda od nastavka. Izgleda da sam samo ja razočaran: nastavak je namlatio grdne pare a kritika se upiškila od sreće, pale su i neke nominacije u horor branši, svi se slažu: remek–delo. A meni sranje.

Iz reditelja i koscenariste Kargila pokuljalo je vojničko i kalvinističko vaspitanje, ko zna šta su im radili na časovima veronauke i u Crnom telefonu 2 horor je samo providan izgovor za uterivanje ideje Raja i straha od Pakla u mladež.

Ovaj nastavak je smešten u fiskalnu 1982. godinu, ali budući da se sav odigrava u planinskom domu u nekoj srednjezapadnoj vukojebini, producenti su uštedeli grdan novac za dočaravanje tzv. epohe, ona se u početku vidi samo po nameštaju kuće u kojoj žive Gven (Medlin MakGrou) i njen  šonjasti ćale Terens (Džeremi Dejvis, okoštali salmonelasti šesetosmaš iz naših filmova o tim gibanjima) i po sveprisutnim bakelitnim telefonima. Pa neće valjda po krevetima na sprat u spavaonici planinskog doma! (I po ulaznicama za „Djuran Djuran“, da ne zaboravim.)

U tako jadnoj scenografiji, koja bi se lasno mogla i na sceni nekog našeg pozorišta napraviti, sada se živahna i vitalna Gven ima obračunati s „Hvatačem“, jer on je živ, neumrli satanski duh, koji hoće da sredi preživele, a pobijene je dodatno zajebao jer – glejte sad – nisu propisno sahranjeni, šta li? (Zar nisu tako počeli i ratovi 1990-ih, s tim raskopavanjem kosaka?, ne može drugosrbijanac u men ida odoli da ne lane.) Jer – tako nedolično zakopani, tačnije zaleđeni u jezeru, pobijeni su završili kanda u Paklu i mnogo se pate, a samo da im se koske u džak metnu i okade i popa da otpeva opelo i evo lešića naših u Raju sve srećni i nogama u dupence se šutajući i od sreće pevajući! Tako da se Gven bori i protiv Sotone i za humano preseljenje umorenih rođaka i drugarica i matere u Raj. Samo da se braca i keva lepo premeste u grob i tamo odmore, kako to kaži naše bake i tetke.

Mnoga prosvetarka s hladnom trajnom bi suzu kanula tokom gledanja ovog filma, kada bi uopšte otišla da gleda stravu i užas, jer „koja je potreba da se snimaju takvi bolesni filmači, zašto se ne snimaju lepi filmovi koji propagiraju vrlinu i podstiču decu da budu fina i poslušna?!“ (pa da tim lakše postanu plen čiki koji im nudi bombone).

I to je to: iako se jedna ženturača, jedna od zaposlenih u planinskom domu jelte, isprva kritikuje zbog verske zatucanosti – koja je uostalom antidatirana i mogla bi biti realnije 201'-ih i kasnije – to je samo navlakuša, jer je ona opisana kao zbilja poštena vernica, a Gven, koja je isprva kritikuje, i sama otkriva da je njen zadatak ne samo da ucmeka „Hvatača“ već i propisno sahrani i opoje brata i kevu i tako im – to je poruka ovog religioznog smećeta – obezbedi večni boravak u Raju. Kao da su i „Hvatač“ i ovi klinci devetsto osamdesetih učili sholastiku na našoj Bogosloviji...

Ovo je splačina najobičnija i Deriksonu mogu reći kao Tirke deda Avramu kada je ovaj odbio da se kandiduje: „Zbogom, gospodine!“

A SIMPLE PLAN (1998 American movie)

 

r.: Sem Rejmi; ul.: Bil Pakston, Bili Bob Tornton, Brent Brisko, Bridžit Fonda, Čelsi Ros, Geri Koul, Beki En Bejker

 

UMETNIČARENJE U KRIMIĆU

Nisam imao nikakvo predznanje o ovom snežnom noaru, tako da sam bio zdravo ponosan kada sam posle otkrio da su Džon Dal i Majk Nikols žarko želeli i štaviše bili viđeni da režiraju ovaj film. Jer baš na njih sam pomislio, naime na Red Rok Uest (Dal je čak želeo da povede Nikolasa Kejdža sa sobom) ovog prvog i na opšti moralizam ovog drugog: to bi baš bila njihova šolja čaja. Na prvi pogled film je klasik i majstorstvo. Ali već na drugi pogled počinje da vonja po umetničarenju.

Ovo je u stvari festivalski film – u smislu što se gleda jednom samo i nemate želju da ponovite doživljaj. A na festivalima se gleda sve, ta atmosfera unikatnosti daje i nikakvom uratku šarm i posetilac festivala po pravilu ne napušta projekciju. Ne da bi se zbog bilo čega imala napustiti projekcija ovog filma, taman posla, samo je prehajpovan. 

Podela uloga je bez greške. Neki likovi su kliše a neki su, kada se bolje razmisli, malčice nelogični. Pisac neobjavljene knjige po kojoj je lično napisao scenario, Skot B. SMit – pristao je na skraćivanje, na "ublažavanje nasilja" i na promenu mesta dešavanja: Minesota ima jak turistički savez i voli da se busa specifičnim mentalitetom koji je zapravo bućkuriš od opštih mesta, samo još jedan primer otužnog ćoškarenja i lokal–patriotizma. Region je kapnuo lovu koja je godinama kočila snimanje filma i valjda se ovajdio turistički,  većim brojem noćenja i prodajom suvenira, kada je već film kao takav flopnuo i zaradio manje od budžeta.

Podela je rekoh bez greške. Bil Pakston (Henk) kao lepuškast čova na svom mestu, otac muž rabotnik kralj, dobrota mu na uši se puši ali može u lošim (ili dobrim) okolnostima da se prevaziđe, Bili Bob Tornton (Džejkob, retardirani brat) željno je pristao da metodski (i često krindžovski šmirantski) odigra glupljeg od sebe, Bridžit Fonda (Sara) i kao mesečarka može da odigra ulogu prividno uzorne supruge u kojoj vreba Lejdi Magbet. Brosko (Lu) je bio Nikola Pejaković, pijani incestaš timberlinko, veteran Čelsi Ros je odigrao templejt srednjezapadnog šerifa koji na plećima može globus da iznese – ništa tu nije moglo da omane u pogledu glume. Samo što se lik Džejkoba nedosledno prodostojevskisao u poslednjoj trećini. Takvo osećanje krivice i odustajanje nisu, brate, američki!

Ibert je film nahvalio više da bi još jedared nagrdio nemoralan „Very Bad Things“ Petera Berga iz iste godine. Većina kritičara se pokazala lenja duhom pa se dohvatila poređenja s „Fargom“ iz 1996.

Tvist na kraju, ono s novčanicama – premršav je i ostavlja gledaoce prevarenim: to bi bilo dosta za novinsku priču od 4 stranice, a ne na kraju 117-minutnog filma.

Tema – kako velika količina slučajno nađenog novca može od tzv. običnih ljudi da napravi krimose i zlotvore – stara je ali nikada na gubi na privlačnosti. Pakston je – kao npr. Majkl Marfi, Greg Kinir, Rajan O'Nil itd. – taj tip, rekoh lepuškast ali ne fizički slab protagonista, kome verujemo da može da se prevaziđe kada životne okolnosti nateraju. Lojalna ljubav prema zaostalijem bratu treba da pruži izvesnu težinu i „toplinu“. U stvari, oba lika pate od neplauzibilnosti: Henk je nekako prelako pristao da se upusti u opasan poduhvat, a Džejkob je u početku retard koji ni dupe ne može sebi da obriše a završava kao Dostojevski dok piše „Zločin i kaznu“. Fonda je pak fenomenalna kao jedna neosvešćena Medeja...

Rejmi je režiser prvog Spajdermena i jedva je dočekao priliku da snimi nešto dramski pa s porukom, kao porno zvezda koja hoće da glumi Šekspira, pa nije ni primetio da je scenario ipak malčice previše petparački...

Film je mogao bez nekih džepnofilozofskih telefoniranja i bez razvučenog frtalja posle prvog sata.

Ovo je ipak jednokratni triler.