Tamni vilajet Open, martovski rejting turnir
II kolo
Ovo mi je najbolniji poraz u životu. Toliko bolan da treba razmišljati o napuštanju šaha, jer to podseća na lošeg violinistu kome plaćaju da prestane (s tim da meni niko ne plaća a i nemam karijeru slavnog detektiva) ili kako je Patriša Hajsmit genijalno napisala u romanu „Fantastični gospodin Ripli“, kada onaj otac, Dikijev ćale, kaže za nekog uličnog violinistu: „Kakav stravičan gubitak vremena na nešto za šta nemaš talčenta! Zar ne može neko da mu plati da prestane?!“ Možda da počnem da vežbam vazdušni kontrabas i osnujem imaginarni džez trio?
Dosad sam dvama najbolnijim smatrao partiju protiv Panića na polufinalu prvenstva Srbije 2015. kada sam mogao da žrtvujem kraljicu i matiram, ali sam računao 45 minuta i nisam se usudio i na kraju izgubio (ima partija u bazi partija) i poraz od onog Holanđanina 2024. na otvorenom prvenstvu Den Haga (na ovom blogu sam je analizirao, na engleskom, pod naslovom: „Nama treba zabraniti igranje šaha“). Ali ovo je najgore nešto. Ne znam zašto se dogodilo da sam tako slabašno započeo ovaj turnir. Frojd bi imao tu dosta posla. Možda to što se početak ovog turnira poklopio s prošlogodišnjim, naime 15. III '25. su počele studentske demonstracije a 21. III '26. je eto počela naprednjačka konvencija. Petnaestog je vazduhom lelujalo osećanje petooktobarsko: „eh, leći ćemo noćas s ovom vlašću a probuditi se novom petooktobarskom, koju ćemo natenane da kritikujemo“, a ove subote je bila atmosfera potuljeno zloslutne svadbe regionalnog bogataša, onda su ljudi veselo trubili i radosno hodalai, sada su pijani pretili okolo. Možda taj neuspeh, skuvanost žabe i naš oportunizam, naša spremnost da bavimo nekim mrešćenjima šarana... Možda je kriv Kiza na poslu. Kako me je iznervirao u petak pred moju poslednju martovsku radnu noć. „Ovo je ključ od Srećkovih kola“, kaže on, ključ stoji na simsići u kabinici, ja ga stevim na one protokole jer baš na tom del usimsića držim nađ protokol, pa da imam mesta za svoj laptop, ali on ga vrati: „Ne, ne, mora tu, da ga on vidi!“ Pa posle mi kaže da zatvorim kapiju kada Srećko ode (kao da ja to ne znam), ja hiperservilno pitam tek onako, „Znači da sačekam Srećka da ode pa da zatvorim malu kapiju?“, glupo je znam, veseo sam bio jer sam leo odradio trening kod kuće i otpešačio sat i po do posla, kupio jeftine njoke u „Šopngouu“ i sada sam ih smestio u naš friđiderčić u Oktakronu, radujem se mirnoj smeni i pripremi za turnir, a Kiza: „Ama veliku kapiju da zatvoriš, mala je zatvorena...“ Ali ja vidim da je veliak kapija zatvorena, a da je mala, koja je uvek oko 18.00 već bila zaključana, otvorena. „Ali ono je mala kapija!“, kažem ja. „A ne, to je velika, lapija a imaš i vratanca...“ Ali ja znam da ima i vratanca, nisam debil, na ta vratanca ulazim po pravilu, kada je mala kapija zaključana. I on mi tako „objasni“ šta je velika a šta mala kapija. Meni rogovi porastu. Ali klimam glavom. I nije mu to prvi put. Jednom, kada se manjao raspored časova za školu jezika, govodio mi je 10 minuta kako treba da stigne novi raspored i da su angažovali izvesnog Fabricija jer su uveli i školu italijanskog. A ja mu kažem: „Ali ja sam taj plan dobio i ja sam ga već i okačio na oglasnu tablu!“ On mi đruži ruku: „E pa onda svaka čast“. Dobar je on, uostalom pristao je da zamenimo radnu noć da bih mogao da igram, samo treba da izbegavam razgovor s njim o stručnim stvarima.
Ne znam, evo ne znam, zašto me je to tako ubilo u pojam. Možda ima i nešto treće i četvrto. Možda to što još nisam otišao po primerke danskog prevoda u šampariju „Kaligraf“ a obećao sam Mariji. Možda me ubija još neosvešćeno osećanje čoveka koji je ostao bez karijere u vreme kada mu je vreme za penziju. Ne znam.
A partija je bila dobijena. Protivnik se našao u čudu pred otvaranjem, igrao je van glavnih tokova, trošio je mnogo vremena, ja sam se osećao kao Duško Dugouško koji se trka s kornjačom i već se u mislima okitio zlatnom medaljom i unapred sam se sladio večerom: skuvanum njokama, bejbi spanaćem, sirom i pavlakom – već sam isplanirao da u povratku svratim u non–stop „Ideu“, a poziciju sam od 9. poteza ocenjivao kao nadmoćnu. Protivnik se oprostio od partije, ja sam upisao pobedu, pozicija je bila dobijena. Pa kako onda da izgubim? Ne, nešto mene muči od tog petka na subotu. Možda natpis na vratima solitera koji me je (natpis, a i soliter) zatekao kada sam se vratio na dan I kola u 6.28: „Dana 21.3. počinjemo renoviranje u stanu ___. Molimo za razumevanje“ Opet! PA nije se ni prethodno renoviranje završilo! A moj novi roman?! A još jedno redigovanje prevoda?? Ne znam, možda je i to, plus još nešto što zahteva mnogo poniranja u sebe.
Radenković J. vs Ja
1. e4 e6 2. d4 d5 3. Sc3 Lb4 4. e5 c5 5. a3 Lxc3+ 6. bxc3 Se7
Francuska odbrana, Vinaverova varijanta
7. Dg4 Dc7
Danas kompjuteri vele da je Botvnik bio u praffu i da je ---> 7. ...Kf8 najbolje! Ovu poziciju smo retko viđali na najvišem nivou, 1950-ih je Smislom rasturao Botvinika i na godinu dana mu uzeo titulu (tada je postojalo pravilo revanš meča) i onda početkom 1978. u Beogradu u finalu mečeva kandidata između Spaskog i Korčnoja (on je izbegao svoj kamion s peskom, u vidu kaobajagi nisu ruskih vojnih kola, takoreći tenka pa je prve partije igrao s gipsom. Njegova soba u „Metropolu“ bila je ozvučena i sve je prenošeno Sovjetima.) Spaski nije uspeo s Dg4 u jednoj partiji koju je Dražen Marović opisao kao: „jedna od najuzbudljivijih partija u povijesti šaha“, pa je posle krenuo a 7. h4 i 8. h5 i podizanjem topa na h4, pto danas kompjuteri snatraju najboljim, a Spaski je pronašao između divljeg seksa s balerinom Marinom Ščerbačovom (inače podmetnutom kao sekretarica ruske amabsade u Parizu) i duvanjenja i klopanja belih bubrega u masnom sosu.
Elem, čak sam se pripremao sat i po za Radenkovića jer sam na osnovu jedne jedine njegove partije u bazi podataka pomislio da igra 1. e4. Pa sam pogledao seriju partija u blokadnoj varijanti s ranim izvođenjem kraljice i Nimcovićevu–Vinaverovu varijantu s 3. Sc3 Lb4, kao i Gimarovu varijantu posle 3. Sd2. Dok sam hodao ulicama Milana Rakića i Matice srpske, pevušio sam i bio odlično raspoložen. Stigao sam čak malo ranije pa sam na onoj pustopoljini – evo bušilice buše i sve se trese, a treba uskoro da pođem na III kolo! – seo na jednu klackalicu da me mine želja i malo danuo dušom. Bio sam uveren u pobedu.
8. Ld2?
Ovo je odigrano posle pola sata i pretpostavio sam da je čoveku otvaranje nepoznato. Ne da je meni nešto poznato, protiv nekog majstorskog kandidata koji je nabubao „Enciklopediju“ teško bih izdržao duže od 30 poteza.
8. ...O-O?!
Bio sam pogrešno uveren da je sada svaki potez dobar. Već sam upisao poen u tefter. Možda mi je bilo žao što posle 7. Dg4 nisam odigrao O-O kao Korčnoj protiv Mekinga u Vajk Aan Zeu 1978. Ali ovo je, verovali ili ne, greška. Uopšte mi nije palo na pamet da igram kako treba: 8. ...cxd4 i beli mora 9. cxd4 (ne ide 10. Dxd4) Dxc2 i ima jednaku poziciju posle 10. Dxg7. Naime, beli nije slabiji posle 8. Ld2, samo nema onu početnu prednost koju mu daje Francuska, a ja sam pogrešno procenio da je to pacerski potez.
9. Ld3 f6?! (9. ...Sbc6 je bilo bolje, ali ja sam, kao što rekoh, već upisao sebi poen u tefter.)
10. exf6?!
Evo, na ovom mestu je najbolje bilo 10. Dh3 i ja bih morao da igram Sg6 i tu samo beli stoji bolje, ne znam šta se meni pričinjavalo. Uopšte nisam uzimao u obzir Dh3, a jedini ispravni deo ocene pozicije bilo je to da mi odgovara otvaranje f–linije i da ću ja da napadam a ne beli (ali samo pod uslovom da beli stoji u mestu).
10. ...Txf6 11. Dh5
Bio sam uveren da je ovo loš potez, u sebi sam se podsmehnuo kornjači kao Dušku Dugouško, i iskomentarisao da „beli ne zna šta radi“, i unapred sam bio uknjižio poen i sladio se njokama i vrhjem kada se vratim kući. A ipak je 11. Dh5 najbolje po kompjuteru...
11. ...g6?
Trebalo je 11...Sf5, što sam i ja kaobajagi razmatrao, ali sam ambiciozno želeo da sebi ostavim otvorenu putanju za topa.
12. Dg5
Sada beli ima veliku prednost. A ja toga uopšte nisam bio
svestan. Bio sam pod utiskom protivnikovog očiglednog nesnalaženja u otvaranju,
on je pokazao previše strahopoštovanja i treme i mislio sam da će mu pasti
zastavica „čim ja krenem u napad...evo sada ću...samo još ovo...samo da
otklonim njegove prazne pretnje“
12. ...Tf7 13. Sf3 Sbc6 14. h4
I evo oluje. Koju sam potcenio. Sada je bio momenat da oteram belog lovca s 14. ...c4, iako i tada beli ima veliku prednost. Ja sam igrao, malo i uspavan dugim razmišljanjem belog, kao da će pobeda sam da mi padne u krilo.
14. ...Sf5?? 15. h5 Tg7 16. h6?! (Gle, odmah 16. g4 je bilo najbolje.) 16. ...Tf7 17. g4??
Pogledajte ovu poziciju. Prvo, kompjuter kaže da je mala rokada za belog bila najbolje i tu treba neki trener sovjetske [ahovske škole da objasni zašto je pre bilo bolje g4 a sada mala rokada. Ali meni je bitno da sam 25 minuta računao sledeće: šta ako sada igram 17. ...c4?!? 18. gxf5 cxd3 19. fxg6 Txf3::::
– da li sam izgubljen posle 20. g7 ili 20. gxh7+ ili ne?! 20. g7 ne valja, ali to prosto nisam mogao da zamislim u glavi. Ali 20. Tg1 dobija, a posle 20. gxh7+ Kxh7 21. Tg1 beli nema dobitka, ali ni to nisam uspeo da zamislim u glavi, mozak je bio od vune i to me je ubilo u pojam. „Kako bre ne možeš da sračunaš te varijante, kako ne možeš da vizuelizuješ te pozicije?!“
17. ...Sfe7 (teško sam se naterao na ovo povlačenje) 18. Sh4 e5??
19. Sxg6 Sxg6 20. Lxg6 hxg6 21. Dxg6+ Kh8 22. Lg5!
E u tome je caka. Taj potez sam video tek kada je beli odigrao 2'. Lxg6..
22. ...exd4 23. Lf6+?
Ovo je čak mala greška, nije trebalo žuriti da se uzme kvalitet: kompjuter preporučuje 23. O-O-O i koordinacija topova rešava stvar veoma brzo.
23. ...Txf6 24. Dxf6+ Kh7 25. O-O-O De7 26. Dxe7+ Sxe7 27. Tde1 Sg6?
27. ...Sc6 he još davalo neke šanse. Smisao poteza Sc6 je u tome da mogu topa da postavim na b8 i da oslobodim lovca na c8.
28. Te8 dxc3 29. g5 b5??
29. ...d4! je još davalo neke šanse. Ali ja tada nisam mogao ništa da računam i odigrao sam b5 brzo računajući na protivnikov cajtnot. Prerano sam se predao.
30. f4 Lb7 31. Txa8 Lxa8 32. f5 Sf4 33. g6+ Kg8 34. Te1 1–0
Sada je trenutak da revidiram naslov: ovo dakle ne može biti najbolniji poraz u životu, jer – ni u jednom jedinom trenutku nisam bio u boljoj poziciji. Ko bi to rekao. Kada sam već došao do ulice Mirijevski venac, odjednom mi pade na pamet da se ne sećam trenutka kada sam stavio formular u ruksak. Ispreturao sam sve i nisam našao formular. Vratio sam se do prostorija kluba i napao formular na sudijskom stolu. Barem sam pojačao „kardio“ deo mog pešačenja i pentranja uz stepenice.
Trpi i igraj dalje. Možda nađeš izvor mladsoti i pređivelog trenera sovjetske šahovske škole u nekom čvorištu ovde u Srbiji. Ili u nekoj raspaloj obućarskoj radionici.
