PORED TEBE (2023 Serbian film)

 

r.: Stevan Filipović; ul.: Mina Nikolić, Branislav Trifunović, Mirijam Margolis AKA španska infantkinja, Viktor Savić, Darko Ivić, Goran Jevtić, Andrej Pipović, Svetlana Bojković

Posle sam saznao da je ovo sikvel od „Pored mene“, što nisam gledao, pa moram da propustim sve asocijacije na taj uradak.

Film je kao odličan đus koji je razblažen vodom da bi ga bilo više. Početak me je smorio (hajde i ja jednom da upotrebim tu reč), tačnije prvih pola sata mi je delovalo kao video kolaž iz montažne sobe, kao nacrt raznih pravaca u kojima bi film mogao da ide: mozaičke zezancije kao u „Munjama“, iluzija noara kao u „Tragu divljači“, kao neki mokumentari s kameo Brankicom Stanković, kao jugonostalgična priča zbog španske infantkinje udate za Jugoslovena s radne akcije, kao.... Bućkuriš u tih prvih pola sata – možda je nešto jasnije bilo gledaocima prvog dela – i kao da se hodalo po jajima, da se ne pričepi previše ova vlast. Sva kritika vezana za koronu i SNS i stanje u ovom društvu koje se raspada, uredno je sanitizovana da se ne pretera.

O čemu se radi: Ksenija (Mina Nikolić) ima posao u tabloidu, ali dobije napad etike pa se javi Brankici Stanović, da pređe u poštenu ekipu. Školski drug Matija (Pipović) Kseniji šalje „osetljive video snimke“ i žali se na pretnje smrću a onda ga nađu obešenog. Inspektor Vuk (Branislav Trifunović) je Ksendžin ljubavnik i izvor informacija. Film je inkorporirao koronu – kolaž „Ovo je najsmešniji virus na svetu“ pa do „Uvodimo vanredno stanje“ + SNS propaganda  s deljenjem namirnica penzionerima je razorna kritika ove vlasti. Zezam se. Trebalo bi da bude razorna kritika ove vlasti, ali gledaoce boli dupe. Kad imaju da krkaju parizer skoro za dž. Tu je Ksenijina baba, Engleskinja, španska infantkinja, koja oduševljava sve drugosrobijance svojim fenomenalnim britiš akcentom plus što je Jugoslovenka s petokrakom. „Bandijera rosa“ treba da ilustruje onu iluziju anarhizma i levičarstva koju su gajila deca više srednje socijalističke klase. Ta pesma inspiriše Ksendžu na očajničke poteze da bi pomogla babi bolesnoj od korone, jer neće da joj daju respirator kad nema zdravstvenu knjižicu. Ksenija moli za pomoć upravo Tadiju (Viktor Ivić), ozloglašenog opštinskog naprednjačkog apartčika, koji je, medijski eksploatišući epidemiju, i sam fasovao koronu slikajući se s penzosima tokom agitovanja. E to je dobra scenaristička caka.

I ovaj film koketira sa Službom koja drži sve konce, sve nadgleda i sve dozna i može da se umeša u posao i profesionalnim kriminalsitičkim inspektorima kojih još ima i samo rade svoj posao a politika ih ne zanima.

Sveznajući filmski pripovedač nam na kraju daje razrešenje Matijinog samoubistva: ubila ga moćna Služba. Zašto, ne znamo.

Edit: e to je trebalo da se - po pravilima žanra - otkrije drugačije a i Ksendža je mnogo komotno neugrožena (ona podmetnuta šerpa na ringli, a nedirnut laptop?; neveruem).

Na kraju je i skandiranje audiošopirano da ne zvuči kako inače zvuči.

Ostaje utisak razblaženosti, šlepanja uz opšta mesta. Kao spot za „Hit meseca 1984“ nađen na tavanu.

"39 stepenika" – predstava "Boška Buhe", mart 2022.

 

  "39 stepenika" (predstava iz novembra 2017)

„39 stepenika“ (adaptacija: Patrik Barlou; r.: V. Aleksić; ul.: Viktor Savić, Anastasija Mandić, Goran Jevtić, Andrija Milošević) 15. mart 2022.

*  *  *

Ne, ne okrećem se na početku (kada Andrija kaže "Pogledajte na drugi kraj sale...").

Ova adaptacija je jedna od onih plemenitih komedija, po pravilu tesno vezanih za druge medije, komedija brodvejskog tipa, koje se ne foliraju da imaju neki „viši“ smisao osim da zabave publiku, a ipak se provuče i pokoja reč o ljudskim karakterima. U takav tip predstava spadaju npr. „Kako ubiti ženu i zašto“ Antonija Amurija (gledao sam to 1980-ih 2x dnevno u „Vuku“ kada je gostovao Zijah Sokolović /režirao Radoslav Zorić, druga uloga Kaća Dorićl/), pa „Brakolomije“ koje su sada aktuelne u Slaviji (sa Kalinom Kovačević, Kuburom, Stojmenovićem, Bojanom Stefanović), „Sviraj to ponovo, Sem“ u BDP-u (predstava upokojena zajedno s Markom Živićem), takođe pokojna predstava „Ljubavnik velikog stila“ Reja Kunija u Zvezdara teatru s Mandom, Kalinićem, Anastasijom Mandić, Katarinom Žutić, Srđanom Ivanovićem i Janošom Totom (koga je posle smrti zamenio Igor Đorđević /posle Totove smrti a ne svoje smrti/) i tako dalje. To su predstave koje se na „trulom“ Zapadu igraju brodvejski, mesec i po-dva, pa se potroše i bace, a kod nas su repertoarske predstave, jer mi ne jedemo kikiriki buter s pekmezom, već burek sa sirom. U ovo vreme kada publici nije do brehtovski zahtevnih ubitačnh društvenih kritika, predstave ovog tipa su melem za dušu, jačaju imunitet i ne udaljavaju ljude od pozorišta.

Opet sam poneo ruksak na predstavu, da bih u piljari „Gajba“ usput kupio zdrave sokiće, nar i jabuke... Kada sam oko 19.30 bio ispred „Vuka“, beše pusto, a samo 2 minuta kasnije, kolona termita, to jest, opet škola, ista – jer prepoznah razrednog starešinu s jarećom bradicom. E, ali sada sam imao ulaznicu za DESNO, pa nisam brinuo. 

Prava publika za Andriju koji može da šmira do mile volje. Dovoljno je da se on pojavi i publika se smeje, kao nekada kada su se ljudi smejali čim vide Miju i Čkalju. Ovu predstavu, „39 stepenika“, gledao sam i u Kopenhagenu u „Tivoliju“ u Staklenoj sali (gde se kao i sve u „Tivoliju", igrala 45 dana uzastopce), i pogledao sam na snimke britanske i amerikanske predstave. Ova „Buhina“ je najbolja, i – kao i u slučaju „Ljubavnika velikog stila“ – oslanja se na zadovoljtsvo samih glumaca, a kada su glumci zadovoljni, i publika uživa. Da sam Ivan Medenica, zamerio bih i Barlouu i reditelju što je „izostavio onaj aspekt društvene kritike društvene zajednice koja ostavlja pojedinca u cedilu kada je u škripcu, što je inače lajt motiv ogromnog broja Hičkokovih filmova“, osim toga pisali su i,  jal Tucaković jal Pajkić, ne mogu sad da se setim, da je Hičkok – „demohrišćanski moralista“ i tako to. Ali... Jedno mesto u predstavi vapije za zezanjem i improvizacijom, da to mesto bude Hajd park za tekuću kritiku, kao nekada oni prilozi Radivoja Lole Đukića u emisiji „Monitor“ četvrtkom – to je onaj govor Ričarda Haneja na izbornoj konvenciji Udruženja invalida. „Glasajte za...“ E, ali to je jedina „strejt“ uloga, a osim toga Viktor Savić spada u one glumce, kao Dragan Petrović Pele, Vojin Ćetković, Branislav Lečić itd., koji nikada ne improvizuju. U poslednjih 20-ak predstava Andrija se bavi akcentologijom kao sredstvom improvizacije: „mesni ili mésni, nikako da naučim kako se kaže“, to je prihvatila njegova žena, Goran Jevtić koji kaže: „ručak ili večera, nikako da naučim kako se kaže“, ali večeras su zaboravili deo teksta kod eha u šumi. Trebalo je da kažu npr. „Nestali su šumi, umi, mi, iii“ ili „Moramo ih pronaći, ronaći, onaći, aći, ći, iiii“, ali su iz nekog razloga i Andrija i Goran stalno ponavljali celu reč minus početni glas. Sufler je dovikivao „kreši slova, kreši slova!“, ali nisu čuli.

A najveći skandal se dogodio kada je Viktoru Saviću otpao levi brk (ili se obrisao?) odmah posle scene ubistva u njegovom stanu (njemu levi, nama desni). On nije primetio, a niko se nije potrudio da nađe novi brk pre scene u vozu...  (S tim brcima, pa i samo jednim brkom, Savić je ličio na mladog Vinsenta Prajsa, dok je Milošević uglavnom ličio na otečenog Ramba Amadeusa.)

Pri kraju predstave, Andrija je upitao publiku: „A vi s maskom, da li ste bolesni, ili...?“ (I zna se na koga je pritom mislio.) Inače, glumci u ekipi su očigledno vakcinisani, dapače bustovani, možda i preležali, uzimaju ogromne količine cinka i vitamina C, u svakom slučaju su prokuženi, jer se mnogo viče u predstavi, i iz njihovih usta pršte kapljice kao iz raspršivača.   

Pogled na itison i daske koje život znače bio je dovoljan da se utvrdi da od sinoćnje predstave ("Krčmarica Mirandolina") nije radio usisivač u sali, a ni metla na sceni.