THE ONE EYED SOLDIERS (1966 American/Yugoslavian/British co-production)

 

r.: Džon Ejnsvort; ul.: Dejl Robertson, Lucijana Paluci, Gi Degi, Endrju Folds, Mile Avramović, Dragan Nikolić, Predrag Preša Milnković, Dragan Laković, Mirko Boman

 AH, TA JUGOSLAVIJA

United Screen Arts, amerikanska producentska kompanija je naivno ušla u dil s Avala filmom, verujući da je Jugoslavija meka za koprodukcije svih fela, da je sve jeftinije, statisti i epizodisti na izvol’te, plus pejzaži svetski a jeftini. Ono što je uništilo te snove i ubrzo oteralo filmske magnate bila je – korupcija. Pomoćno osoblje, od key grip-ova i best boy-eva  pa nadole, preko stolara, krojača i šustera, pa do nabavke dasaka, četaka i metli – sve to je pokušavalo da višestruko naplati usluge i tzv. materijal. Delić te lakrdije opisao je Dragan Babić dok je bio vodič Dejvidu Linu koji je nameravao da snimi nešto u Jugoslaviji, Srbiji, Čačku i okolini i došao „rols rojsom“ da inkognito traži lokacije po selendrama i prašumama Srbije. Lin je rekao da je odustao zbog stenica u bungalovima u kojima je spavao. A Dragan je Babić objasnio: „Teško da bi on, koji je preživeo prašume, zmije i krokodile Bangladeša dok je snimao ’Most na reci Kvaj’, pobegao od nekih tamo stenica. Već je bila reč o sramnoj korupciji u scenografskom delu... Zato je propao čitav taj san o koprodukcijama, zbog alavosti od najnižeg nivoa do vrha produkcije...“

Tako je ovaj film ostao jedini koju su zajedno uradili Junajted Skrin Arts, kuća glavnog glumca Dejla Robertsona (koji je radio isto što i „Rik Dalton“ u Tarantinovom najboljem filmu) i Avala film. Dejl je Robertson sebi želeo da omogući italijanske lepotice za partnerke u bondovskim i malteškisokolovskim pastišima u lepoj klimi, ali tokom te sunčane mediteranske decenije on je osim ovog filmića snimio još samo East Connection, a ostatak vremena je morao da odvaja za televiziju od koje je hteo da pobegne. Ti filmovi se nisu izdvojili u moru bondovskih parodija, iako se za njih jedno vreme mislilo kao za disko glazbu: „pusti onaj disko grûv i bas, a preko toga šta god da ide, mogu i drombulje i gusle, narod će da đuska“, već je ipak zavisilo i od nekih drugih činilaca. (Na primer, čak je i parabondaš u kome su glumili ama svi epizodisti iz originala {sa sve Bernardom Lijem, Luj Maskvel itd.}+ rođeni brat Šona Konerija – opandrčio na blagajni.)

Tako da su Jednooki soldati u ovom naknadnom jutjubaškom gledanju ostali da iskriče zagasitim sjajem Trezora, nepatvorene jugonostalgije i neočekivanog prepoznavanja, kao kada prepoznate sebe na panoramskim snimcima Filmskih Novosti.

Zaplet ovog filma je totalno nevažan, ovde je sve bitnije od celine, logike i plauzibilnosti.

Bitne su scenografije Zemuna, Batajnice, Dubrovnika i Makarske, koje su korišćene kao što bi razmaženo derište koristilo tepive bogatog hotela. Čitava sela i gradovi su mogli da se za đinđuvu, žvake i kokice namame da budu statisti dostojni Spartaka. 

 

U ovoj sceni lokalni pukovnik (neimenovane mediteranske diktature, možda grčke vojne hunte, ali u odorama istočnonemačkih i jugoslovenskih milicajaca) pretresa osobu za koju misli da je muško preobučeno u žensko. Tu kao ženu glumi niko drugi do --> Gi Degi. To je jedan od lepših komičkih odušaka u filmu. Obaška što pukovnik liči na Kastra iz bondovskih parodija.

Mile je Avramović igrao patuljka, stanovitog Kaporelija, a Božidar Drnić gospodskog docu, kao neku kombinaciju Karla Bulića i Vladimira Medara. 

Kritičari su saglasni da je Gi Degi igrao po templejtu Sidnija Grinstrita, dakle ciničnog čiču sa savršenim britiš inglišom, velikog perspiratora što stalno briše znoj maramicom i gnjavi glavnog lika po mediteranskim bašticama restorančića. Dejl i Lucijana su očigledno imali hemiju i po svemu sudeći udobnu aferu iako je on bio oženjen, jer – Italija, brate, Italija.

A ZAŠTO JE FILM ZANIMLJIV JOŠ VIŠE

Domaćim gledaocima će ipak najzanimljiviji biti našijenci: meni je otkriće Dragan Laković koji uopšte nije „kreditovan“ a prosto je ukrao film i imao je replika više nego Relja Bašić, Dragan Nikolić, Antun Nalis i Gidra Bojanić zajedno u svim svojim koprodukcijama. Laković igra lokalnog karabinjera, ciničnog, lepog, duhovitog, pravo je čudo da ga neki gej menadžer nije maznuo kao bombonu i od njega napravio novoga Dina Martina za tamošnju sirotilju. Takođe, Preša Milinković je odigrao takvu rolu da je to za šećernu bolest: em ima teksta, em puca, em pogođen ispada iz oldmobila kao dipl. kaskader uz piruetu i valjanje po prašini. Da su napravili spin-off-ove samo s njima trojicom: Gi Degi, Laković i Milinković – pa da ih bog vidi!

Takođe: ona scena u gradskoj luci, kada patuljče Avramović kormilari džipom kabrioletom, piči iz mitraljeza i naređuje „Avanti!“ i poteru za drugim kolima – očigledno je inspirisala Šijana za scenu u Maratoncima... Epigonski je naš film, Žan-Klod Brijali je „nadahnuo“ Cicu Perovića, Ana Karina Milenu Dravić, a Belmondo komičar – Batu Živojinovića. Mažnjavali smo mi odakle smo god stigli.

Kolori u filmu su očaravajući i lako je zamisliti kako je sve to zamamno izgledalo u bioskopima na otvorenom na našem primorju, u Tivtu, Rovinju i u Bitolju i u Portorižu; scena kod zvonika u Dubrovniku je, pak, očito nadahnula Lordana za „Pad Italije“, a neke jurnjave po skalinadama za „Okupaciju...“, prosto je sve ovo jedan nenameran presek istorije naše kinematografije, eto da rečem tako i dušu spasim.  

Da pomenem i to da je reditelj veći od života i od filma kao umetnosti a i od ovog uratka. On se s Ijanom Flemingom spustio padobranom u Berlin 1944. da fataju jednog Bormana u potrazi za nacističkim zlatom.