PRISTANAK ("Consent" a play by Nina Raine) u Ateljeu 212

 

fotka s pozornice

"Pristanak" u Ateljeu 212; tekst: Nina Rejn, režija: Nebojša Bradić

ul.: Tamara Dragićević, Jovana Gavrilović, Jelena Stupljanin, Sofija Juričan, Bojan Žirović, Branislav Trifunović, Marko Grabež. 

*  *  *

Drugi put sam pogledao predstavu, ovog puta s mini tribine na samoj pozornici (zahvaljujući ljubaznosti blagajnika, koji je prijateljski reagovao na moje raspitivanje da li se prodaju posebne ulaznice za pozornicu). 

Uočio sam dve razlike u odnosu na jednu od prvih repriza: (1) ukinuta je pauza i predstava u komadu sada traje 2 sata i 25 minuta i (2) izbačen je deo dijaloga između Edvarda i Tima u kome ovaj prvi saopštava drugaru da ga "glumica Zara" zapravo nikada nije ni gotivila. (Ili su zaboravili taj tekst, ili sam ja umislio da je to uopšte postojalo). 

Ovog puta sam mogao da iskopam tekst drame, ali ja obično o predstavama pišem kao da je to bogomdano izvođenje, dok kritičarske mustre, poput filmadžijskog dželata Rodžera Eberta, idu tragom "kako je moglo biti da su meni dali da režiram". Pa, eto tako, nisam čitao tekst, koji je, verovatno, verno odigran i koji je zbog setting-a samo molekul daleko od čitaće probe, a molekul je i od lujmalovskog "Ujka Vanje iz 42. ulice".

Znači, predstava je o gorućoj temi "šta je silovanje, kako ga dokazati i dokle se može rastegnuti 'pristanak' /consent/?" Jedan lik u drami cinično kaže: "Danas nije potrebno da se fizički branite, dovoljno je da kažete 'ne', makar jednom". Ova tema je bačena lavovima koji gladniji ne mogu biti: pravnicima iz više klase, što napučuju "londonsko Dedinje i Dorćol i Senjak" i ni pet para ne daju za žrtvu silovanja, pogotovo ako je iz nižih slojeva, sirota i može joj se naći svašta nešto u dosijeu. Tretman silovanja u sudnici i u salonskoj atmosferi londonskog Dorćola, uz vonj džointa i podosta belog vina (valjda je to na sceni bio sok od dunja) dat je oštro i istinito, može se ukapirati iako je sve smešteno u britanski pravni sistem. Ta tema je isprepletena s melodramskim tkivom, naime "emotivnim peripetijama" 2 bračna para i jednog koji će se tek smuvati;  ti parovi imaju uspone i padove, a u jednom braku padne i optužba za silovanje. 

Kako isti ti cinici, koji pod perikama na poslu i nacvrcani i naduvani kod kuće posle posla komforno emaniraju višeklasnu kurcobolju i gaze po emocijama (i pravima i pravdi) nižeklasne musave sirotinje  --> reaguju kada se njima izmakne ćilimče ispod nogu? E, pa --> nije im više smešno, oni se prvo ljutnu kako se to njima može dogoditi, a onda krenu da cmizdre. Muške suze deluju jadno... 

Meni je na prvi pogled zasmetalo što je sudbina Gejl, sirote silovane devojke (Sofija Juričan; u engleskim predstavama je igra gotovo pa sredovečna žena, odevena kao naša tetkica, dok je kod nas to tridesetogodišnjakinja, posetiteljka post pank žurki, tako da ponovo doživljavam sličan šok kao s "Kulisama", koje svuda po Britaniji igraju babe i dede, a u "Buhi" je to predato na upotrebu i dalju obradu  generacijskoj klapi veoma lepih i zgodnih glumaca u punoj snazi), dakle zasmetalo mi je što je njena tragična sudbina - samoubistvo kao očajnički potez posle nepravednog poraza u pravosudnoj bici - samo aristotelovski prepričano u jednoj zavisnoj rečenici uz zveket tih pederskih čaša za belo vince. Ali, možda sam ja seljak a to je zapravo bila snažna i pametna poruka - tako to doživljava viša klasa.

Jednom je nadrkanom britanskom kritičaru iz uglednih novina zasmetalo što je ta tema silovanja - "inače dovoljna da popuni čitav komad" - takoreći razvodnjena melodramskim eskapadama višeklasnih japija iz sveta pravosuđa i zabave. Ko zna, možda je i to tzv. poruka - da se u tim uzvišenim sferama gde je posle radnog vremena dozvoljeno popušiti džoint-dva ili uzeti još nešto jače i oblejati se, da se u tim sferama tako gleda na te tužne stvari: kao na nešto što se prečuje ili zaboravi čim se čuje?

Ali, postignut je konsenzus da je tekst pametan, naši kritičari bi rekli "vešt", i bogami jeste, kao "Bog masakra", kao "Art", kao "Histerija", kao "Ljubav, ljubav, ljubav!", da, sve je na svom mestu a glumačka ekipa se prilježno uživela u britanski seting, kako životnostandardni tako i pravni, na način na koji se voditelji u studijima tokom glasanja za Pesmu Evrovizije trude da savršeno izgovore britiš ingliš ali ipak zvuče beznadežno kao  internešenel ingliš. Ili kako što se s velikim guštom igraju engleske drame na televiziji i srče se čajić. Ali, emocije su tu, krv znoj i suze štaviše, Bradić je u ruskom stilu izvukao suze ne samo od glumica već i od glumaca i cinici (likovi cinici) Žirović i Trifunović, bogme plaču. Ridaju. I bolje smo mi istoćni Evropljani u stanju da ukapiramo engleske salone i kaubojske salune i moderni PK nego što Anglosaksonci mogu da ukapiraju Čehe, Ruse itd., Ameri do Čehova najdalje što mogu da dopru - mogu preko Luj Mala i njegovog Čehova. Tekst je, rekoh, pametan, može se reći da je svaka rečenica na kraju opalila, od simbolike duhova u tek iznajmljenom stanu tužioca Tima, preko Medeje koju kao ulogu sprema glumica Zara, do replika Edvarda i Džejka, koji lepo iskijaju svoj cinizam s početka predstave kada se u drugom delu i sami nađu u nebranom grožđu. Moj prvi utisak je da je tekst kao roman Džona Apdajka: "dobar kuglof, starinski, kvalitetan, ali premalo oraha i suvog voća", kako za njega reče jedan amerikanski kritičar. Premalo meni, jelte, ali i publika je gladno dočekivala svaki komički odušak, na primer onaj najveći, kada Džejk (Branislav Trifunović) poput prave muške barabe nakon što je uhvaćen u preljubi kaže: "Mislio sam da će me [njegova žena Rejčel] prihvatiti onakvog kakav jesam", a Kiti (Tamara Dragićević) odgovori: "To je tvoja majka!" 

Zbog manjka oraha i suvog voća, počeo sam da cmizdrim što nema više scenografije za koju bih se uhvatio, na primer tog prokletog nameštaja koji se pominje i tih nekih "tragova duha" na zidu (a posle je to kao znakovitu mrlju na zidu pronašao ljubomorni Edvard). U "Kulisama" Majkla Frejna i u "Posetiocu" E.E. Šmida, i u "Histeriji" Terija Džonsa, ima toliko funkcionalnih vrata, vratanaca i fiočica, i ja to seljački volim, kao deo verbalnog teatra, barem zbog toga, ali ima i predstava kojima je dovoljna samo jedna školska stolica, kao npr. "Dnevna zapovest" Vladimira Đurđevića. Pa i u "Krčmarici Mirandolini" su odustali od doslovne upotrebe "smederevca" i prešli na kroasane iz pekare. Ali, nije to problem. Već što mi se čini da su glumci skriveni od publike, osim od nas srećnika na mini tribinama na samoj pozornici. Nema uopšte problema sa scenografijom (a kostimi su takvi da poželim nešto takvo i za mene, izgleda veoma udobno), samo naši reditelji starije i starije srednje generacije imaju sklonost ka "scenografijama-bombonjerama", koje umanjuju pozornicu, i/ili sklonost k udaljavanju glumaca od publike i guranja istih u utrobu scene, ili štaviše teranju glumaca da glume okrenuti leđima publici. Kada glumac i izađe na proscenijum, on kao da je pobegao na puš-pauzu. 

Kopkalo me je kako je izgledala scenografija na engleskim pozornicama, jer mi je ovdašnja izgledala em presiromašna  em s onim visećim reflektorima kao što rekoh zaklanja glumce,  ionako previše udaljene od publike. (Ali, osim dva troseda, ničeg posebno nije bilo na londonskim scenama.) Kada se u finalu predstave Zara (Jelena Stupljanin), posle emotivnog izliva u kojem je održala vakelu dotle u svakom pogledu superiornoj Kiti (Tamara Dragičević), još potresena i na granici suza, kada se, dakle, okrene prema jednoj mini tribini (desno glavnoj publici u sali, tu sedeh ja), ona gleda u samo nas 5-6, što je meni milo, ali šta vidi sala?! Ovdašnja scenografija, znači, nije toliko simbolička i prazna, fale samo dva troseda i to je to, ali one viseće skalamerije zaklanjaju glumce i onaj "ring", koji inače uspešno i "ekonomično" imitira i sto i stolice i sudnicu i čekaonicu i stanove, itd., samo ograđuje glumce, i bolje da su ga metnuli bliže publici ili da ga nije ni bilo, kad već na deponiji nisu mogla da se iskopaju dva troseda. (U jednoj Koljadinoj ili Viripajevljevoj predstavi u Ustanovi kulture "Vuk", korišćeni su takvi trosedi i fotelje i kavezi za ptice s deponije, da smo se pogušili od prašine, grinja, moljaca i termita. Ali, ono je bio sovjetski polusvet, a ovo je ipak "londonsko Dedinje i londonski Senjak...", ovde valjda nije bilo love za nameštaj "Đorđević".)

Ako ova predstava dočeka treću sezonu, imala se rašta i roditi. Dok se neguje repertoarsko pozprište, cilj svakog "projekta" treba da bude minimum 100 izvođenja. Što se mene tiče, želim da "Pristanak" pogledam još koji put. 

TOMA (2021 Serbian movie)

 

r.: Dragan Bjelogrlić; ul.: Milan Marić, Tamara Dragičevič, Petar Benčina, Paulina Manov, Andrija Kuzmanović. 

*    *    *

Konačno evo i teksta o ovom filmu. Setio sam se: ovaj film je kao koncert velikog benda koji nema posla na bini: publika pomahnitala, pali upaljače (ili sad i mobilne telefone) i maše rukama kao nenormalna, peva umesto pevača, a signature hit traje - 35 minuta. To je muzički opis tzv. feljtonizma ("hajde ruke gore!"), to jest ove nove mode, dapače pošasti koja hara i svetskim filmom, naime biografskih i kvazibiografskih (kao što je ovaj film, navodno, impresionistička biografija) filmova BASED ON A TRUE STORY,  tako da se prepričavaju feljtoni iz Ilustrovane politike i članci iz crne hronike. Film se sastoji od niza "dramatizacija", kao u serijama na Histori čenelu i Nešenel Džiografiku, a najčešće kao da je Džeri Springer bio saradnik na scenariju. I sve to uvek na isti kalup; počne se s glavnim likom (likicom) na samrti ili u poluraspadnutom stanju, a onda pretapanje i telop 30 GODINA PRE... 

Uh. Gledao sa Tomu pri kraju bioskopskog mandata, u velikoj sali Doma sindikata bilo je 4 gledaoca na poslednjoj večernjoj projekciji. Polovina nosila maske. Da, suze su mi lile dok je Toma pevao doktorovoj ženi, razum mi je govoio da je to čista podvala, da Bjela drka mnogo tu, ali srce je plakalo. 

Neko je izneo ludu teoriju da se SFRJ raspala zato što je umreo Toma, ali ni mnogo lakša teza - da se Toma razboleo i umro jer se raspala SFRJ - ne pije vodu, previše je patetična. Pa, valjda je i onaj sarajevski koncert s Harisom Džinovićem i uzaludnom podrškom Savezu Reformskih Snaga pokazao da raspad te zemlje veze nije imao s top listama i lumperajem.

Dok se konačno nisam rešio da pogledam ovaj film, nisam mogao a da ne vidim publiku koja je iz te najveće sale (u sve manjem broju) izlazila, dok sam ja u manjim salama gleduckao Bonda i ostale anglosaksonske uratke: veoma mnogo sveštenika je gledalo Tomu. Iz toga se ništa ne može zaključiti.

Da se vratim na onaj prvi pasus - ovo je tipična scena koja potvrđuje taj pristup "publika peva umesto benda": ono kada "Silvana" (Tamara Dragičević) prekida telefonski razgovor i seda u auto, a kamera zumira registarsku tablicu. Istraživački deo scenarističkog tima je našao broj na tablicama auta u kojem je poginula Silvana, sa sestrom i Jašarom, i ta činjenica, ta kafanska obaveštenost takoreći, radi svoj posao, a autori filma pucaju od ponosa. To je beda feljtonizma. 

Drugi tip scena je romansiranje događaja koji su se možda dogodili a možda i nisu, zasnovano na rekla-kazala (ili opet na nekoj obaveštenosti iz kafane "Madera" ili s nekog letovanja u hotelu "13 maj", ili štaviše malo severnije, blizu Briona) --> naime lik Jugotonovog diše, koji je prikazan kao pravi udbaš, ili prostačko zajebavanje mučenog Cuneta: "Cune se razume u pičke kao Mara u krivi kurac" (reče menadžer /Andrija Kuzmanović/), zatim zabijanje noža u leđa Radmilu Armenuliću, koga su prikazali kao metro-dizajnera što čita tekst s promptera i zastajkuje kao da mu  srpski nije maternji. To su kanda neke interne fore što popunjavaju vreme u filmu, koji se, zapravo, sastoji od šećerne vune, film je "ajmo ruke gore", a publika u transu plaća da bi pevala i potvrdila sopstveno "predznanje" iz tračarenja i feljtona u TV reviji. 

Ima nešto prepoznatljivo u tim generičkim likovima koji se u biografske filmove ubacuju da bi bili katalizatori, zamajci i slično. Verovatno bi 8 ili 9 od 10 gledalaca pravilno rešilo upitnik "Pronađite uljeza" u filmu; da, to je doca. Petar Benčina je izabran kao totalna suprotnost Milanu Mariću (s nosom iz fundusa) - naime, lep, savršeno holivudski lep, Keri Grant takoreći, ali bez šarma, dok je nosonja boem i samodestruktivni pevač, s dahom pepeljare i brlje, međutim - smrt za žene i devojke. 

Film bi verovatno nakupio još koju stotinu hiljada gledalaca da je dublje zagazio u morbidne sfere - u fizički raspad Tome, sa sve otkazivanjem bubrega, pozivom za pomoć za transplataciju i naturalističkijim opisom krvavih gaća i svega toga. (U filmu je samo jednom nagovešten kateter.) Tako bi film bio odličan edukativni materijal za kampanju "Pušenje/piće ili zdravlje - odlučite sami!"

Generički doca i njegova žena, koja tek kada se smrtno razboli u sebi otkrije žicu za dert i narodnjake, trebalo je da pošalju filozofsku, čak budističku poruku o vrednosti života, ali ne verujem da su se u to udubljivali gledaoci, to pitanje je mučilo samo nekoliko stotina pripadnika sekte Hare Krišna na Balkanu.

Pitao sam se kako su snimljene scene u inostranstvu a pre svega u SAD. Da li su propisno platili lokalnim vlastima i dobili dozvolu, ili su skrivenom kamerom ispod džempera na pikniku snimali Tomu u Čikagu, u Uošingtonu, u Indijanopolisu? Ipak, ona scena kada Toma daje kintu u šešir brejkdenseru - antologijska je. Kakav susret dva geografski udaljena sveta, dve daleke generacije, dva međusobno nepojmljiva mentaliteta (premda autori verovatno ciljaju upravo na pojmljivost, naime da jedan Ciga u duši i prava sirotinja časti drugog Cigu u pojavnom obliku i po socijalnom statusu, ali de fakto bogataša za naša merila!), i, uopšte, sve te scene u Amerikama i Evropi bi - spojene s potpuno opičenim scenama u kojima doca Benčina vozi Tomu truckavim jugoslovenskim putecima na infuziji u ambulantnim kolima - elem i znači, od toga bi se, brate, dao napraviti fenomenalan mockumentary road movie "Kako je sniman 'Toma'"! S kvazidokumentarnim crno-belim snimcima "pravog Tome" (koga bi opet glumio Marić!). 

Što se tiče juga Srbije, Crne Gore i Beograda iz 1960-ih i 1970-ih, sa sve oživelim zelenim engleskim gradskim busevima na Trgu Marksa i Engelsa ili kompjuterski izgrađenim kaldrmama i kafanicom "u Nišu devetsto pedesetih " --> kapa dole, produkcija je to uradila majstorski, a scene s pevanjem su montirane tako vešto da se dubbing jedva primećuje. Neko je dobro ispekao zanat... 

Pa ipak.. Kada će neko da snimi film koji nije samo šećerna vuna?  Znaju kako da stupe sa mnom u kontakt.