DUPLICITY (2009 American movie)

r.: Toni Gilroj; ul.: Džulija Roberts, Klajv Oven, Tom Vilkinson, Pol Đijamati,

 

Pretili Cigoman koji češe tabane o gajke svojih japanki, masnim prstima prebira po tastaturi i za „film stils“ misli da su prave slike s nekog lica mesta pa su mu „uznemirujući sadržaj“. Ako je i reagovao bot, ipak je to pogledao živ čovek, tačnije živa budala neka, zaposlena u Guglu. Taj bi hapsio glumce na setu.

Elem, ovo je neverovarno kretenski film.

Postoji mnogo načina da se gledalac neko vreme, čak i pola filma, pa čak i kroz čitav film uverava u nešto, da bi onda reditelj slavodobitno objavio da se samo zajebavao i da je prevario gledaoce. U filmu „Gambit“ Ronalda Nima, to je izvedeno savršeno simpatično i uverljivo, u „Topkapima“ Žila Dasena velika pljačka propada zbog slučajne sitnice, i tako dalje.

Gilroj je kanda umislio da će snimiti obrt nad obrtima, posle hiljadu manjih obrta sa sve fensi flešbekovima in–between.

On takođe (s pravom, ali nije bitno) računa s time da mi pojma nemamo o toj visokoj tehnologiji koju likovi koriste. (Pa mi još verujemo da se kreditnom karticom mogu otključati sva vrata!)

On takođe veruje da mi verujemo da, čim lik vidi neki tlocrt i plan zgrade, odmah zna kojim hodnikom i kroz koji ventilacioni otvor treba prođe da bi došao na pravo mesto.

Čak je i Ebertu to smetalo u npr. „Posejdonovoj avanturi“, ali ovde mu ne smeta, zato što drka na Džuliju Roberts kada ga žena ne gleda.

Uradak je vizuelno veoma dosadan, jer je fotografija metalna, sivoplavičasta (Robert Elsvit), „britanski“ kišovita, kao u „Plavom čeliku“, na primer, zapravo televizijska. Montaža je spotovska, folirantska (brat Džon Gilroj).

Priča je, rekoh, nerazumljiva i time se ponosi. Ponekad ima neka mametovska caka, i to samo onda kada Ketlin Šalfant u ulozi Pam Frajle ili Tim Uilkinson u ulozi Hauarda Talija mudruju o prirodi napretka i procesu manufakture novog proizvoda u savremenom menadžmentu. To su pseudoeseji, persiflaže, zapravo fillings, da se nabudži supstanca inače praznjikavih dijaloga. Iluzija smisla.

Ovaj film ima svrhe samo ako su vam simpatični glumci, Džulija i Klajv. Meni nisu.

 

EAT, PRAY, LOVE (2010 American movie)

 

r.: Rajan Marfi; ul.: Džulija Roberts, Ričard Dženkins, Havijer Bardem, Džejms Franko, Viola Dejvis, Hadi Subijanto,

 JEBEŠ MILION DOLARA, HOĆU SMISAO...I MILION DOLARA

Tokom poslednjih dana na Kritu (do 1. avgusta)  odgledao sam seriju sranjâ i umerenih sranjâ i sada u polušugavom hostelu u Bugibi (Malta), bez telkača, takoreći u keliji Haškog tribunala, redom prijavljujem kritičke dojmove. Vetar puše, minimum 40 km/h, tako da zasad ni od plivanja nema ništa.

Vilijem Volas u tumačenju Mela Gibsona u filmu „Hrabro srce“ kaže: „Šta ti vredi porodica, kuća, okućnica, plata, letovanje – kada nemaš slobodu?!“ U stvari rekao je I want a wife and children, and to grow crops, but it's all for nothing if you don't have freedom – što je parafraza onog debilnog srljanja Balkanaca u rat početkom devedesetih, motivacija za balvan revoluciju, kada je muževima Srbendama dosadilo pranje nogu,  pecanje, nedjelja nogometni dan, plaća 2000 maraka, jogurt revolucija po Vojvodini i u Crnu Goru, i kada su rešili da kosovsko pitanje rešavaju u – Kninu i kada je Srbe više brinulo ko će biti prešjednik SAO Kninska krajina nego inflacija, jebo ti Antu Markovića. Otud je Bokan u Dnevniku 2 izveštavao o pobedi Milana Martića (dok je Milan Babić razbijene bubne opene morao da traži zaštitu EU) a posle i pisao scenario za karavan kao posledicu Krajine, otud je Radio Beograd 1 diretkno prenosio ulazak arkanovaca u Zvornik, otud se orgijalo po istočnoj Slavoniji – sve zbog Kosova ravnog, naravno... Ali, kud ja odoh. Elem, Volas reče to za smisao života, a Zapadnjak, u ovom slučaju Zapadnjakica, kaže nešto slično: šta će mi šalvare, bazen, kuća, lep i brižan muž (pa još i kara redovno), šta će mi lepa deca koja se ne drogiraju i čak žele na koledž za koji sam podigla kredite, šta će mi karijera i super lični dohodak, kad – neimam smisao.

Ovaj film je, verovali ili ne, snimljen po istinitoj priči, ovo je, bre, biografija: Elizabet je Gilbert zamandalila biznis, ostavila karingtonku i uzela predujam od izdavača u iznosu do 200.000 dolara. (Tako je i Mirjana Bobić Mojsilović počela spisateljsku karijeru, barem ona tako kaže: otišla kod štampara i rekla: „Nemam para za štampu, ali platiću vam kada se proslavim i obogatim!“ Ostalo je istorija, sve njene knjige su bestseleri, ona to bez izdavača prodala, pare curile izravno njojzi i evo, kupila stan u potkrovlju i još joj je ostalo keša da uživa. Ali zašto Elizabet ne prodade karingtonku? Valjda mora da ima nužni smeštaj.) Rekla mu je (Elizabet izdavaču): ja idem da tražim smisao. Idem da putujem svetom, idem u ašram kod gurua, idem da upoznam sirotinju i vidim vodopade i pogledam zalaske sunca na drugoj polulopti. Da kušam život s onu stranu duge. (I da se prcam, mislila je.) Izdavač rekao: „Okej, evo ti 200.000 dolara, putuj, pa da vidimo šta će ispasti“. 

Ispao je bestseler i Elizabet sada piše natenane i bez predujmova. Ne treba joj. I štaviše, snimili film po knjizi a književnicu samopomoćnicu igra Džulija Roberts.

Šta reći, šok i neverica. Ženi koja ima sve i to je malo, ima gomilu muškaraca koji su svi nežni ljubavnici i puni razumevanja, neki mlađi kao toj bojevi, neki stariji kao muževni majstori kama sutre, čekaju u redu i krotko primaju ispale i odjave, svi su samo nju čekali da joj se ispovede i zaplaču joj na ramenu. Ona ima para za bacanje, pa kad je mladi Brazilac Havijer Bardem umalo pregazi džipom i onda spasi (kliše o latinskim ljubavnicima), pa kada se napiju kao guzice i pokaraju, onda joj on donese lijek protivu mamurluka i onda ona ujutro da 18.000 dolara lokalnoj isceliteljki da izgradi ambulantu i garsonjeru, plus neku bolnicu za leprozne i teniske terene za obolele od blažih oblika kuge, a doktorka se upiški od sreće i odmah joj da diplomu iz dostizanja unutrašnjeg mira i samospoznaje 7. dan.

E, a ono kad je Džulija došla u Italiju, čoveče, četiri meseca se prežderavala testenimama i sladoledom, jer je dotle, jelte, bila inhibirana, pa nije znala šta je život, jela samo s nogu. A Italijani, brate, kako uživaju u životu. Ovo je već viđeno u filmu Avanti Bilija Vajldera. Pisao sam o tome povodom serije HBO-a o Černobilu (ima na lupigi evo čitajte na ovom linku).

Koka Robertsova na početku ostavlja mladog i kuratog Džejmsa Franka, jer je previše dobar i previše dobro kara. Zatim joj naleti Ričard Dženkins, dasa za koga bi se sečući vene iz keca udala svaka žena +40. Uloga Dženkinsova, međutim, upropašćena je totalno nemotivisanim muškim suzama  na ramenu Robertsove. (Sramotan je taj plač, kao plač Tomija Lija Džonsa u filmu Hope Springs.) 

Ona mora da tvrdi pazar da bi se podala Brazilcu (Havijer Bardem) koji izgleda kao naš vaterpolista iz 1970-ih, plus bogat. Međutim, najpre mora da uzdiše jedno pola sata filma. I mora da iha i da oha, i da cmolji. Zatim ode kod gurua, kao naš matori glumac koji je tražio blagoslov patrijarha da bi zaprosio klinku zbog koje se razveo od ko zna koje žene, ona dakle pita: „Jesam li ja dosegla svoje unutrašnje samopoznanije, fali mi ljubav!?“ A on joj kaže: „Prigrli ljubav (čitaj: kurac /i lovu ako ima/), nemoj da begaš od ljubavi!“ I ona se zahvali na prav(n)om savetu i potrči za Bardemom i ufati ga za kurac. A jesam li rekao da je dva dana ribala pod u ašramu i tako se prizvala skromnosti i smernosti? Posle toga je smela 6 meseci da krka hamburgere i špagete kao Pera Ždera.

Zanimljivo je da se dama Džulija ni u jednoj prilici nije zagledala u nekog siromaška, u gubitnika koji nema ni milion dolara u džepu, nego sve u nafatirane klunijevske tipove ili hormonski nabivene latinske tipove kojima lova ispada na uši. Nijedan njen ljubavnik nije vozio ništa ispod lamborđinija i džipa sa zatamnjenim staklima.

I šta sad ja da kažem o ovom filmu? Ako mislite da ću da ga sahranim, grdno ste se prevarili. Ovo je ekstremna varijanta „Seksa i grada“, da, ovo je milfačka fantazija na nivou liberalne fantazije iz serije „Zapadno krilo“, da, ovo je ideal one prve generacije feministkinja širokih kukova i nikotinskih ovisnica, Marte Nikanen, Erike Džong, Orijane Falači, Suzane Brojer i Bente Larsen, ideal u kome žena i posle 40-te može i treba da živi kao Henri Miler i Bukovski celog života. Žena tu ima pravo na četiri (4) muža, to jest jednog muža i tri baštovana. Da, da, pa šta?! Ovaj uradak je bio hit i zaradio je mnogo para: sve amerikanske domaćice su ga pogledale po nekoliko puta, kao i bakute i one mlađe, što ne imadoše pratioca za matursko veče. 

Ali kako sahraniti ovaj film, kada nam danas preti ISIL, a diktatori svih zemalja se ujedinili u lajanju na ostatke liberalnog sveta? Ovo što je prikazano jeste potencijal sreće koji se nudi svim domaćicama sveta kojima je San Remo preči od hidžaba, a fića i saab od magarca s krčazima za donošenje vode svekru. Ovaj je film dušu dao za muzejski eksponat: bogata belkinja traži smisao među Anglosaksoncima i Latinima, jedini obojeni lik je Indonežanin, kao dobri Indijanac vodič. To kritikovati znači drmusati bušan čamac onog sveta u koji svi hrlimo i s čijim fondova lapćemo i na čije crvene tepihe želimo da kročimo. I naše domaćice vole ovaj film, čak više od latinoameričkih serija. Elizabetin uspeh je uspeh sviju nas kojima samobičevanje nije ideal.

Setite se filma The Way Emilija Esteveza – da li više volite njega ili ovo sranje? Odgovor je jasan. Sve u meni mrzi ovaj film skupa sa Džulijom Roberts, popularnom „bič“. Ali ne mogu da ga nagrdim na pasja kola zbog – Arapa i one kaobajagi države kojoj smetaju kurčići na antičkim skuplturama, mini suknje i paljenje Kurana. Priv-lit (književnost /belih/ privilegovanih), o da, ali dok rabotam u kartonskoj kutiji, štedim i hranim se kroasanima i kafama za poneti, verujem da će sreća pre penzije pogledati i mene...

 

A SELF-EFFACING CRAFTSMAN::: ALAN J. PAKULA (1928-1998)

 

 SAMOZATAJNI ZANATLIJA ALAN DŽEJ PAKJULA (1928-1998)

devojačko Pakula

 

Ili je to pleonazam?

Kada je za jubilej prikazan dokumentarac o „Svim predsednikovim ljudima“, Pakjula je već bio mrtav. Još se pitam da li je vozač kamiona s koga je gvozdena šipka polećela i probila šoferšajbnu i na licu mesta usmrtila reditelja pozvan na odgovornost. Kao da je čovek umoren namerno u Predskazanju. Znači, bio je mrtav i u tom dokumentarcu kao da nije ni postojao (kao Fergal Šarki iz „Andertounsa“ što nije postojao u "konačnom" dokumentarcu o tom bendu), već su Hofman i Redford naširoko i nadugačko hvalili film kao da su oni radli scenografiju, montažu i ton, a osobito je Redford svojatao završetak: „Kao što možete da primetite, na početku te završne scene, čuju se vesti s televizora uz blago kuckanje pisaće mašine, a onda svi zvukovi odlaze u fejdaut, a pisaća mašina postaje sve jača...“ (što ilustruje moć novinske reči, jelte). Da li to beše Redford kome je smetala i režija Džordža Roja Hila u Buču Kasidiju i Sandensu Kidu: „Potera na konjima nam jaše iznad glave!“ Ili je to ipak bio Njumen. Umesto hvala da kažu čoveku. Eto, to je sudba samozatajnih zanatlija. Pakjula je u životu više voleo da čini dobra dela, pa su neki filmovi ostali nesnimljeni (kako bi to rekao Dušan Kovačević).

 

PRESUMED INNOCENT (1990)

 

ul.: Harison Ford, Greta Skaki, Brajan Denehi, Boni Bedelja, Raul Džulija, Džon Spenser, Džo Grifasi, Pol Vinfild. 

 „Nedokazana krivica“ se to kliče kod naših distributera. Loša frizura Harisona Forda, koji ne ume da plače - te utiske pamtim iz gledanja u Jadranu 1990-ih. (Tada sam s majkom pogledao nekoliko filmova u Beogradu koji je prvi put počeo da slavi Uskrs: "Radna devojka", "Glengeri Glen Ros", "Niske strasti", "Mizeri".) Raul Džulija je mogao tečno da govori engleski samo ako parla sporije nego uobičajeno i s akcentom koji je parao uši amerikanskim producentima. Kao Hektor Elizondo, na primer. Ovo mu je uloga života. Đavolski pogled Havijera Bardema, opaki osmeh Džona Kasavetisa. Najvažnije alatke amerikanskih odvjetnika su grafitna olovka, beležnice na kocke, ukoričeni tomovi sudskih presuda s naglaskom na presedanima.

Greta Skaki, kao i Lena Olin, kao i Beatris Dal – dugačak je niz – tužan je primer kako je kratkoveka karijera žene u Holivudu. Svim pobrojanima su vrata A produkcije zatvorena čim su malkice omatorile i sada mogu da snimaju samo u Evropi/Australiji (odakle su uglavnom došle). 

Pakjuli su često prebacivali „e ovo bi Sidni Lumet bolje uradio“, bio je uglađen i fin, više mu je priličila ležaljka u Veneciji u vreme kuge nego diskać „54“.

G. Skaki je igrala fatalnu sociopatkinju, više telom no umom, takav je bio scenario. Denehi i Ford su imali odličnu „hemiju“, u kojoj se pokazalo da su ambicija i generacijska zavist jače od etike. Ford se spasao onom frizurom, koja je bila toliko loša – kao Keriju Grantu u fazi majmunske mladosti u Hoksovom filmu – da je skretala pažnju od njegove glume, još drvenastije nego obično. 

Film ima mudar scenario, to jest dobra je knjiga po kojoj je on napisan: otud je ovo jedan od pametnijih sudskih filmova, koji se može gledati ponovo, i kada saznamo "da li su se udali". Publici u Jadranu 1990-ih je iz nekog razloga imponovalo prezime glavnog junaka na -ić. 

U to se vreme, +- koja godina, u kinematografima prikazivalo prilično sudskih filmova (ili barem s opsežnim sudskim delovima): „Vašar taštine“, „Moj rođak Vini“, „Maskirani ubica /Jagged Edge/“, a proces je na ovom filmu najrealističniji, te zato i najdosadniji.

 

ALL THE PRESIDENT'S MEN (1976)

 

 ul.: Robert Redford, Dastin Hofman, Džejson Robards, Džek Vorden, Hal Holbruk.

„Ja sam najbolji hitmen. A zašto sam najbolji hitmen? Zato što ljudi misle da jesam. Jednom da zaribam, ode ugled u propast i ljudi više neće misliti da sam najbolji hitmen. I samim tim neću biti najbolji hitmen“, rekao je neko, ne mogu da se setim ko u nekom filmu, ne mogu sad da se setim kom. 

Nekad su ljudi mislili da postoji profesionalizam u novinarstvu, da je uloga novinara da budu kritični prema svakoj vladi i da tako predstavljaju  „kontrolni faktor vlasti“. Nekad se mislilo da je knjiga svetinja i verovalo se u snagu pisane reči, pa je delegacija sovjetske ambasade odlazila u Zagreb da preti da se slučajno ne objavi Solženjicinov „Arhipelag Gulag“, a Zlatko je Crnković u svojim memoarima to, bez trunke taštine i želje da prepravlja biografiju, opisao ovako: „Oni tako potcjenjuju našu sposobnost samocenzure...! Ali, beskrajno nas je zabavljala činjenica da jedan čovjek jednom knjigom može zajebavati čitav imperij...!“ 

E, tako je bilo nekoć. Danas bi novičok i hitmeni, samo za nijansu pušteniji s lanca, završili posô, kakve, bre, pisaće mašine i kakvi arhipelazi i slični bakrači! 

Ovo što se dogodilo čika Niksonu je propust dežurnog i to se više neće ponoviti. Ali, onda, u doba nevinosti, dok je čika za IBM električnom pisaćom mašinom bio dasa, eto šta je sve moglo da ispadne kada se mala grupa mangupa ne reguliše na vreme. 

Film je vredan pre svega zbog toga što je based on a true story. Inače je zapanjujuće ravan, klišetiran, a često i dosadan. Sve klišee je izvozao: rivalstvo dva novinara koji na kraju počnu da se druže (a rivalstvo je nategnuto kao u današnjim kulinarskim šouima, kada se ortacima pišu scenariji kako da se kaobajagi svađaju dok kuvaju), zatim očinska uloga "dobrog urednika" Bena Bredlija (Robards), tipski bad guy u upravi Rozenfeld (Džek Vorden). 

Hal Holbruk kao „Duboko grlo“ glumi glasom i frizurom u silueti, kao da je Saša Zalepugin. Scenario je čak natuknuo ko bi mogao da bude to duboko grlo, naime u razgovoru u redakciji Robardsov lik pominje "nekog nezadovoljnika koji je u FBI očekivao da će da nasledi pokojnog Huvera". Moguća opasnost kojoj su novinari možda bili izloženi prikazana je samo jednom Redfordom paranojom, koja je rezultovala bezrazložnim noćnim džogingom. U stvari, jedino što je ostalo od filma je dosetka: „Follow the money!“  Sve drugo je praznjikavo, takoreći nevidljivo: gledamo mi film, ali vidimo stiropor; osim nostalgije za bakelitnim telefonima i IBM pisaćim mašinama i isprobanih glumačkih sredstava Redforda i Hofmana, nema tu supstance: u nama radi predznanje, sve ono što smo saznali od ubistva Kenedija pa nadalje. 

 

PELICAN BRIEF (1993)

ul.: Džulija Roberts, Denzel Uošington, Sem Šepard, Hjum Kronjin, Džon Herd, Džon Litgou.

Još jedan bajkoviti špijunski film koji nas uverava da naivni pojedinci, bez treninga kao komandosi ili ubilački agenti, mogu da srede čitave tajne službe i skrše dalekosežne zavereničke planove. Ali, to je po romanu Džona Grišama, šta čovek drugo i da očekuje? Džon Herd je vazda igrao ljude koje tanka linija deli od heroja, ali on uvek mora pređe na tamnu stranu. Kameo Hjuma Kronjina trebalo je da podari nekakvu mistiku...

Sem Šepard, koga su gledaoci kanda zamišljali da će tokom čitavog filma pratiti Džuliju Roberts (Darbi Šo), kao što je incestuozno pratio Džuli Delpi u „Putniku/aka Homo Faberu“ dve godine ranije - gine, međutim, na samom početku u eksploziji bombe podmetnute pod automobil. Tako da je Robertsova prepuštena Denzelu Uošingtonu (novinar Grej Grantam). 

U stvari, ovo je nastavak paranoične trologije, ovo je već serija soft-pedaling paranojâ  (množina), u kojima nejaki pojedinac trijumfuje, a loši saradnici nagrabuse. Ali, tada su svi bili zaljubljeni u Džuliju Roberts, pa je film prošao s dobronamernim ćuškama u vidu „jes’ da je nemoguče, ali lepo je usnimljeno, slatkica je Džulija, a čika Pakjula nas nije zapljuskivao krvavijem scenama, lepo od njega“. 

Iako zvučim zlobno, ja sam u stvari nostalgičan i volim ove filmove, jer njihove mane govore mnogo više od vrlina današnjih filmova. Filmovi Alana Džeja Pakjule nisu zamišljeni kao naivne koske bačene lakovernoj publici, već odraz istinske vere liberalne Amerike u pravni sistem i hrabrog pojedinca. Nisu njegovi filmovi zastareli, već je svet postao previše ciničan i truo, pa nam se neprestano stavlja do znanja da su sve priče o profesionalizmu, vladavini prava i istinoljublju i „pretpostavci nevinosti“ samo tlapnje, jer – viša sila, brate. I mi ovde, u ovoj našoj antiergonomskoj, divljačkoj, libekovskoj tranziciji kusamo istu tu poruku u formi čađavodvocevskih komedija na nivou kaplarskog humora. „Ne može šut s rogatim“, uče decu ovde već decenijama, a mi sanjamo o najmanje gadljivom poslu preko granice, jer nade više nema. 

EVERYONE SAYS I LOVE YOU (1996 American film)

r.: Vudi Alen; ul.: Vudi Alen, Goldi Hon, Alan Alda, Edvard Norton, Dru Barimor, Džulija Roberts, Natali Portman, Gabi Hofman, Tim Rot.

 *  *  *

Ovaj film nikada nisam ni poželeo ni stigai da vidim na kablovskoj, a ni kritike nisam hteo da pročitam pre kinotečke projekcije, pa sam se zdravo iznenadio kada sam video da je to zapravo – mjuzikl. Urnebesno je bilo kada je Vudi “otpevao” jednu stroficu (ali nije bilo ušeparajuće kao npr. zavijanje Vokija Kostića). Mjuzikle nikada nisam gotivio, srećom ovo je light zikulić, ima više govorancije, a zikili je samo da ilustruje. Tarantino mjuzikl, takoreći. Mislim da sam negde posle četvrtog-petog filma u ovom ciklusu počeo da gubim evidenciju koji je koji film, definitivno sam prihvatio Tirnanićevu tezu da Vudi "celog života snima jedan te isti uradak, samo je menjao naslov". Ja inače volim komplikovane filmove a ne “one string” ili “one tone”, tako da mi se dopala barokna prenatrpanost, gomila glumaca (od kojih su neki starovi do somotskih nebesa) i polifona struktura, jelte, s više paralelnih priča, koje se ipak vešto ušniraju, jer Alen, i kada ga uhvati to njegovo da nadbergmaniše i nadfrojdiše svoje uzore, ipak ne zaboravlja Pudovkina, kontinuiti & priču, pa makar i kaleidoskopsku, ali, brate – priču. 

Ono što se ponavlja i u ovom filmu jesu šrinkovi koji ćute kao oposumi i na očajnička pitanja pacijenata samo uzvrate: “A kako se vi osećate povodom toga?!” (Evo, već sam morao da proverim u beleškama da li se ovde pojavljuje Demi Mur kao seksi psihoterapeutkinja, i ne, ne pojavljuje se, to je u “Hariju van sebe”.), dalje, ponavlja se strah od smrti ispovedan svima redom od prijatelja koji to moraju da slušaju pa do šrinkova (a kada se poruši Četvrti zid, onda i posetioci moraju da slušaju to jadanje svićedumremo), ponavljaju se te večite paralele između fikcije u filmu (jal u vidu romana u filmu, jal u nekom drugom mediju), ringišpil emotivnih veza, tu su na kamaru sadašnje, bivše i buduće žene, kao i novi muževi bivših, i budući muževi sadašnjih, zatim i obavezno zavođenje najnovije glumice (muze koja je rada dati guze), u ovom filmu to je g-đa milfača Džulija milostiva Roberts, zavedena na kvarno nabavljenim informacijama...

 

I ovaj film počinje za istočne Evropljane (uključujući i g. i d. DorČolce) višeklasnim, a za nerojalističku i sekularnu Ameriku koja se juče rodila samo srednjeklasnim miljeom, u svakom slučaju prebogatim miljeom, u penthausu od 100.000 kvadrata na Petoj aveniji, gde Alenova bivša živi s novim mužem i s tucetom ćeraka što njihovim rođenim, što iz prethodnih brakova, sa sve izlapelim tastom ili svekrom, nemam pojma, i sa sve kučetom i dadiljom/kuvaricom/pomoćnicom u vidu matore Nemice, što daje još jednu priliku za bajate naci-baci viceve. To je kao neki Beverli Hils Hajskul za sredovečne i gerijatriju. Alen je Džo Berlin, nekakav pisac (valjda) u krizi, koji živi u Parizu, što nam se pokazuje time što on prelazi preko mosta na Seni a pod miškom drži baget dugačak kao njegova kara. On je depresivan i pogrbljen kao da ide onkologu na tumačenje nalaza u nekom od prethodnih filmova. 

Alen će kasnije da dođe prijateljski u tu stančugu svoje bivše, na Petoj aveniji – on naime živi na relaciji posao-kuća-posao-Pariz-Nevjork-kuća-Venecija-posao-kuća – i lepo se ispriča i s mužem i s njom. Njegova bivša je Stefi Dendridž (Goldi Hon), a muž je Bob Dendridž (Alan Alda). Glumice koje su igrale sve te ćerke nisam popamtio, praštajte ako možete. Sina, Skota Dendridža, međutim, jesam zapamtio, jer je igrao mentalno zaostalog desničara na užas ultraliberalnih roditelja. Glumio ga je Lukas Has, a to što se na kraju filma pokazalo da je desničarstvo juniora bila posledica manjka kiseonika u mozgu zbog zakrečenja arterija, jeste politički nekorektan stejtment dostojan Komedi centrala.

Alen se ispoveda šrinku, to jest nama gledaocima magarcima u publici i sirotinji, da je ostao nezreli jebežljivi Ješa, koji ne ume da se skrasi i samo bi zaskakao svaku pičku koju vidi. (Ili je to bilo u "Hariju van sebe", ne mogu sad da se setim.) ”Zašto sam bre ostao ovako nezreo?”, jada se on šrinku, jer on se nije, kao ni Pipo Fink u Ugrešićkinom ”Forsiranju romana reke”, uglavio u familiju, jedva da poverujemo da ima sve one filmske ćerke iz braka s filmskom ženom Goldi Hon, jer, Alenovo očinstvo je na filmu uvek jednako ”proživljeno” kao kada naš desničar opisuje propast kapitalizma i napose Amerike, te otuđenost EU, znači kao amaterski SF o životu na Marsu. 

Spas od depresije, koji mu ne donose ni lova ni slava ni stančuga u Parizu ni ukusno nameštena garsonjera u Nevjorku ni ćerke ni zdravlje ni ništa, spas, dakle, od depresije, Alen nalazi u Veneciji (zloslutno predviđanje događaja iz života, s daškom ukazivanja na legendarni filmač Nikolasa Rouga, znate koji), gde sa ćerkom odlazi da proslavi neku godišnjicu, rođendan, šta li. Tamo se, poput Dadlija Mura u filmu Blejka Edvardsa ”Desetka”, zaljubi u selebriti facu fon Sideli (Džulija Roberts), nema veze što ona može da mu jede burek iz tepsije s glave, i nema veze što je ona već u vezi s tipom koji liči na bubnjara muža Pamele Anderson (znači mogao bi levom trepavicom da nokautira čika Vudija). Alenova filmska ćerka ga filuje osetljivim informacijama o zgodnoj Amerikanki (jer psihoterapeutkinja madam fon Sideli je nešto negde tamo ne znam šta nekome ko je zaova od pašenogove jetrve ćerke, šta li) kao Sirano de Beržerak što trenira svog kaskadera serenadistu s lepšim nosom, i Džulija pada na žvaku i "personaliti". I on i ona vole Tintoreta, Pariz u suvom centru i Bora-Boru i Tarkovskog i puževe u vino i sve to. (Alen puževe i ne baš, možda bi probao da ode na jednog Boru pa da posle vidi da li će i na drugog, i morao je da proda stan i kupi skuplji u kraju gde je Bili Vajlder snimao "Slatku Irmu"...) Nismo videli kako se ljube i nismo ih videli gole, ali kada Džulija u belom bade mantiliu sedne na kanabe i kaže ”Niko mi ovako nešto nije radio, sve što si učinio bilo je savršeno!”, i kada Alen dođe u svetlosmeđem bade mantilu, bosonog, i kaže: ”Nemoj mi zahvaljivati, ja tako uvek, više mislim na partnerku i mir u svetu nego na sebe!”, pomislimo na seks Džoa Pešija i Šeron Stoun, Denija Devita i Brigit Nilsen, ili Dadlija Mura i Bo Derek, pa opet pomislimo na Alenova stopala, koja bi pristajala bakici iz filma Devitovog filma ”Dupleks” ili Hičkokovog ”Dama koja nestaje”, i – poželimo da se propederišemo. 

 

Alen je opet snimio isti film, ali biologija čini svoje, pa je morao da pomene (he has to address) taj zub vremena, ali samo ga je pomenuo, nije uzmakao, još se ne da, još glumi glavnu ulogu s malčice falsifikovanom krštenicom, još nije stigao do ”Ljubavi i svega ostalog”, ovo je jedan od poslednjih trzaja produžene krize srednjih godina sa tek šačicom zloslutnih najava kanselujuće budućnosti. 

Film je i neuspešan pokušaj pomirenja sa starenjem u vidu prijateljskog odnosa s bivšom, Goldi Hon je frojdovska Smrt s kojom Alen pleše promenadom pored Sene, gde je nekoć hodio Keri Grant s Odri Hepbern (draguljarnica ”Tifani” iz Edvardsovog filma i ova lokacija iz Donenove ”Šarade” su dovoljne natuknice svakom ko ima makar 2 ganglije u glavi). 

Alen ima još samo ”par godina za sebe” pre vijagre ili cijalisa, on još negira taj fakat, spasavaju ga rad, pičke i kontinuitet u snimanju filmova. Naredni film ”Hari van sebe” je poslednji trzaj...

Bio bi greh ne pomenuti (evo da i ja upotrebim ovu oveštalu frazu) minijaturu Tima Rota, koji igra robijaša koga su pomilovali na inicijativu večite liberalke i aktivistkinje (ali koja nema vremena za vlastite ćerke), Stefi Dendridž, pa je posle pozvan na parti u taj penthaus i tamo se ponaša otprilike kao Vudi Harelson u tipskoj ulozi... To je mala bocka i liberalima, jer Alen ne pripada nijednoj stranci, kara on republikance, ali kara i demokrate.