WEAPONS (2025 American movie)

r.: Zak Kreger; ul.: Džoš Brolin, Džulija Garner, Ajden Erenrajh, Ostin Ejbrams, dete Keri Kristofer, Benedikt Vong, Ejmi Madigan, Tobi Has

 U našim bioskopima dali su mu naslov "Trenutak nestajanja". Nisam imao love za kinematografe, pa sam pogledao film na ruskim sajtovimna; namerno kažem u množini, jer puče link na Rutjubu (skinuto tokom gledanja), puče i link na drugom sajtu (zabranili verziju s tajlandskim titlovima) i dovrših nekako film na trećem linku, postavljenom samo dvadesetak minuta ranije (i dosad jamačno takođe ukinutom.)

* * * 

Ovaj film me je podsetio na Antlers Skota Kupera. I ovde je reč o čamotinji osiromašene američke palanke u kojoj dolazi do strave i užasa. (Skot Kuper je inače pre dve nedelje imao premijeru svog filma o Brusu Springstinu Springsteen: Deliver me from Nowhere na 52. Telurajd festivalu. I to nije dokumentarac, već igrani film o nastanku prelomnog albuma „Nebraska“ 1982. Džeremi Alen Uajt igra Springstina.) Uveren sam da je taj horor inspirisao Zaka Kregera. U „Rogovima“ su strava i užas povezani s indijanskim nasleđem (jedna od poslednjih uloga Grejema Grina), a ovde je, pak, veštičarenje čisto bela rabota. I nekako mi je više to leglo od one nejtiv žvake.

Uveren sam takođe i da Stiven King posle gledanja ovog filma misli: „Zašto sam ja sredinom 1980-ih zaboravio da pišem ovako...?!“

Kreger je priliku za ovaj film stekao uspehom Varvarina, pa je za kasting bila prilična navala. Zbog drugih obaveza u rokovniku otpala su poznatija imena od čega je, mislim, profitirao reditelj, jer sva zasluga ide njemu. Viki Krips je bila viđena za ulogu učiteljice Žastin, Pedro Paskal za trapavog policajca Pola, Džeki Čen za ulogu upravnika Markusa, Linda Bler i Toni Kolet za ulogu baba–tetke Gledis, Ričard Dženkins za šefa policije, a ni Džoš Brolin nije bio prvi izbor već has been Kevin Bejkon. Ali nikoga od njih ne biste sada mogli da zamislite u ovom filmu, je l’ tako?!

Znači, ovo je plemeniti horor, što u prevodu znači da autor nije morao toliko da se trudi ali publika nema pravo da se žali da ne bi ispali seljaci. Palanka, studija karaktera, misterija + natprirodni horor. U „Rogovima“ sam postavio zanovetalačko pitanje: „A šta da su se držali socijalne kritike?“ i ovde se moglo onoj ludoj tetki dati da je kidnapovala decu jer je pobegla iz ludnice gde je čitala Grimove bajke...

Premisa: jedne noći iz gradića nestadoše sva deca jednog odeljenja osim jednog jedinog dečaka (Aleks, dete Keri Kristofer) vuče na Čarobnog frulaša i tokom gledanja sam zamerao scenaristi na tome, u stilu „to je klin u klin čorbi, zašto nije nešto drugo smislio, jer sve vreme mislino na onu gotsku bajku...?“ Ali rešenje se ipak pokazalo na kraju, ujedno i ubedljivo i dovoljno otvoreno da i kraj bude otvoren, poluoptimističan.  

Kritičarima koji se panično plaše da ne ispadnu seljaci sviđa se upravo to – što „autor nije povezao sve tačke“.

I tako, nestanu deca, a istraga tapka u mestu, nezadovoljstvo se skuplja, a učiteljica postaje predmet pretnji i šikaniranja. „Kako je moguće da ona ništa ne zna?!“, pita kivna palanka.

Kompozicija filma je nelinearna, polifona. Događaji se do raspleta prikazuju iz ugla učiteljice Džastin (Džulija Garner), policajca Pola (Ajdan Erenrajh), upravnika Markusa (Benedikt Vong), očajnog oca Arčera (Džoš Brolin), preostalog dečaka Aleksa kao i klošara provalnika Džejmsa (urnebesni Ostin Ejbrams). Tu postoji zabavna rašomonijada i svaki lik dodaje nešto u priči, tako da kada krene rasplet, mi osećamo da je to prirodan tok, kao kada se u trci štafete 4x400 metara u poslednjoj deonici sve reprezentacije poravnaju.

Kreger je imao kefalo da se seti i osveži izanđalu postavku: trapavi policajac, klošar, opsednuto (prividno) dete, slobodoumni upravnik, savesni šef policije, požrtvovani roditelj, učiteljica alkoholičarka.

Ima skočiplaša (skočisecâ; ™ ja za obe reči, da ponovim), ima urnebesnih komičkih odušaka između krvavih i kasapinskih stravoužasnih ubistava, ima one tlake u čamotinji amerikanske palanke...

Na primer, policajac Pol baš nema sreće s iglama, a upravnik koji živi u srećnom nevenčanom gej braku sa smotanim furundžijom  je izvanredan.

Ipak je kajmak pokupila Ejmi Madigan kao baba–tetka Gledis. Ona bi dušu dala za neki iz filmova o Benoi Blanu! Scena njene posete upravniku i jadnom furundžiji i kako im je razjebala ljubavno gnezdašce je zaista urnebesna iako se završava namerno gadnim ubistvom kao na početku filma „Nepovratno“ Gaspara Noee.

Veštice nikada ne mogu da dosade pa makar njihova pojava nema neki konkretan povod. Neke kritike pominju „traumu“ i „iskupljenje“, ali ja to ne vidim. Naprosto je u familiju preostalog deteta Aleksa došla tetka veštica i sjebala mu roditelje i rešila da kidnapuje decu „jer je mnogo bolesna i samo to može da je spase“. Tako rade veštice, šta ćete... Ako je ovo kritika američke onkologije i manjka zdravstvene zaštite, onda okej. Amerika bez health care-a džabe ima onaj Kip slobode, Berni, šta čekaš?

S nestrpljenjem čekam sledeći Kregerov uradak: on zna znanje, ali Skot Kuper će mu biti konkurent za Oskara s filmom o Springstinu...

  

GONE BABY GONE (2007 American movie)

 

r.: Ben Aflek; ul.: Kejsi Aflek, Ejmi Rajan, Mišel Monahen, Morgan Frimen, Ed Heris, Džon Ešton, Madlen O'Brajen (dete), Mark Margolis, Ejmi Madigan  

 BOSTON BURNING

Ovaj film bi mogao biti prikazan u „Kino Oku“ 2123. godine s temom: pravda ili pravičnost? O toj dilemi smo svi ponekad mozgali, po mogućstvu nezainteresovano (jer nismo lično pogođeni), i liberali bi govorili „ko smo mi da sudimo, bolje 100 krivih na slobodi nego jedan prav u zatvoru“, a seljaci bi vikali: „konjima za repove, pa će da nauče“. Film ima dobar kraj (vidi sliku!), koji će većinu gledalaca navesti da se odluče u toj večitoj dilemi, taj kraj u kojem Patrik Kenzi (Kejsi Aflek) sedi na trosedu pored Amande (Medlin O'Brajen, dete) i gleda s njom crtać, glumi bejbisitera jer je majka – koja je u ranije u filmu kroz plač obećala da će da se promeni i da neće da se provodi i zeza već samo da pazi dete – otišla na sudar pošto se nafrakala i popila pivo-dva iz flaše. Gledalac tada (u srcu) zna da li je Patrik doneo pravu odluku kada je prijavio nekadašnjeg šefa odjela za nestalu decu i moralnu gromadu Džeka Dojla (Frimen, od svih) za kidnapovanje. A kada smo saznali da je mala Amanda ipak živa i da se nalazi upravo kod (polu)nečasno penzionisanog komesara, sve se sklopilo: zar on nije ranije u filmu objasnio da mu je 12-godišnja ćerka oteta i ubijena? Zar nije normalno da želi da to nadoknadi? Onda je jasna i žvaka detektuva Remija Bresana (Ed Heris) da valja i podmetnuti dokaze ako nema druge, najvažnije je dete. Dijalog Dojla i Kenzija je nadmudrivanje kao u debatnom klubu Cross Fire na CNN-u, zamoran je i meni je bio patetičan. I pomalo neverovatan (iz više razloga). Ali onaj kraj je sve izvadio. On je rekao sve.

Film ste sigurno gledali, davno je to bilo, a ne kao ja pre neki dan na Korzici u rajter rezidensiju, tako da neću da brinem zbog spojlera. Ja sam tek pre neki dan saznao da je Amanda ipak ostala živa.

Mistična reka, na taj film mora da se pomisli jer i ovde je roman Denisa Lehejna osnova, iako se meni javlja i Mississippi Burning u režiji Alana Parkera. Boston naime u ovom filmu izgleda kao najgori vilajet i palanka i tu su voljom scenarija bačeni nerdovi, detektivi i momak i devojka,  Patrik Kenzi (Kejsi Aflek)  Endži Đenaro (Mišel Monahan), koji bi najviše pristajali stupidnom sitkomu Rules of Attraction, ali na volšeban način uspevaju da prežive zmijsko gnezdo, leglo lavova, gladijatorsku arenu, balkansku krčmu, lude Irce, nadrkane crnce dilere i prezrive, okorele policajce. U stvari, jedna doza neuverljivosti jeste i previše i olako dobar odnos koji klinci imaju s glavnim detektivima, Bresanom (rekosmo, Heris) i vernim mu posilnim, Nikom Pulom (Džon Ešton, specijalizovan za ovakve uloge detektiva s večitom papirmom čašom kafe u ruci). Prosto je nemoguće da su ta dva nežna cveta preživela neokaljana i čitava. Ono jeste da je „objašnjeno“ da je Patrik odavde, znači družio se nekada u kraju sa svim i svakim, ispostavlja se sve krimos do krimosa, ali kako, bre?! Da nije posle proveo nekoliko godina na Tibetu i u nekom manastiru se čistio od pljačaka trafika i droze?

Denis Lehejn je Irac. I reditelj i brat mu, kao i većina glumaca (i imena likova). Ovde se irska mafija i crnački karteli mrze kao pas i mačka, kao da je film iz 1970-ih, nema tu ni P od političke korektnosti i miljanićevskog ključa (u rodnom, queer i svakom drugom pogledu). Denis Lehejn piše mušku prozu, u Mističnoj reci jedna likica kaže mužu „ti si pravo muško“, kaže to Šonu Penu, normalno, i jasno je da za šonje nema mesta u Bostonu, barem u ovim arealima koji su narkomanske džungle u pabovima i oko njih. Postoje beli i crni pabovi... samo na filmu i u knjizi lik Denijela Defoa i lik Patrika Kenzija mogu da izvedu ove podvige koje su izveli. U Mističnoj reci jedna žena kaže „ti si pravo muško“, u ovom, pak, Helen Makridi (Ejmi Rajan, nominacija za epizodu) na početku kaže: „tukô me je malo, bio je neodgovoran, ali imao je veliku karu, pa šta onda... “ Ženski likovi u Lehejnovim romanima su kao u filmovima Majkla Ćimina – slabosti, ime ti je žena. Oni rezonuju kao supruga Reja Liote u Dobrim momcima, ili su zabrađene babe i staramajke.

Book Depository je ugušen kesom i bačen s betonskim ortopedskim cipelama u Hadson, inače bih tačno poručio primerak ove knjige da vidim kako je scenario rezao pa lepio.

„Imate li vi decu?“ Nemojte nikada nastavljati razgovor kada vas neko to pita. To je toksičnija (počeo sam previše da rabim tu reč, kao da sam neka tetka, jebote) verzija onoga „ja sam pravnik pa znam“, a na nivou „krv sam lio na frontu a ti nosiš maskirne hlače s samo slušaš Ramonse“. Tu rečenicu je izgovorio Friman i lepo ju je obrazložio, ali kraj će pokazati da je bio kvaran kao mućak.

Mala Amanda je nestala a ujak i ujna nemaju poverenja u policiju pa angažuju pomenute nerdove. Familija smrdi, doslovno i metaforički, žive kao u svinjcu, a tek je niži društveni talog još ružniji, da bi ga u cirkusu teško razlikovali od kaveza s orangutanima i šimpanzama. Epizodisti Mark Margulis i Žil Kig igraju naročito odvratan bračni par matoraca ovisnika i pedofila. Margulis je u fahu matorog mafijaša odavno, a rekoh za Eštona da je rođen s futrolom oko ramena i s plastičnom čašom loše kafe. 

Film je u departmentu pravno/filozofske/etičke poruke odličan. Kada se otkup završi pucnjavom u kojoj negativci ginu a Amanda je verovatno pala s visine u vodu i ostala samo lutkica, sat pokazuje da je prošao samo sat filma. Znači onaj epilog s naratorom i rezimeom ne može biti kraj. I nije bio, evo nestalo je još neko dete – previše zgodno, ali idealno za roman i film – i Patrik sasvim slučajno, dok pomaže starom ortaku da proda kokain (što se toleriše, važnija su teža kriminalna dela jelte) spazi na ruci jednog degenerika u kući matorih ovisnika – ogrlicu Sv. Kristofera inače pokazanu u opisu na TV Vestima. Patrik to dojavi gde treba i u raciji pogine simpatični Pul, a Kenzi uđe sam u kuću, pronađe mrtvo i mučeno dete i napadu konsternacije ubije počinica.

 Posle se kaje, posle mu se Bresan ispoveda (kao fol, zbog viskija, jer svi detektivi i novinari i glumci piju), i to je opet zgodno, jer ne bismo imali rešenje zločina.

Što više vremena prolazi, sve mi više bode oči ta zgodnoća, ali film ima srce na pravom mestu: zapamtite onu scenu kada se Helen (Ajmi Rajan) zaplače i obeća da će se „popraviti“ i iznudi obećanje od dirnutog Kenzija da će naći Amandu. Pa je onda zamislite dok gledate završnu scenu: Kenzi i Amanda gledaju crtać u ofucanom stanu. Odlučite sami. A ionako biste pre izabrali Miljakovac kada prodate Titov stan pod stare dane umesto Bostona ovakvog, jer propala je Merika...