WARDRIVER (2026 American movie)

 

r.: Rebeka Tomas; ul.: Dejn Dehan, Saša Kaje, Mamudu Atje, Džefri Donovan

„Dvostruka prevara“ u okruženju visokotehnološkog kriminala – da li je moguća, reinventovana, povremeno osunčanija, sa svim tropima ali presvučenim i grandž odore, umesto Selznikovih zamkova ili nevjorških stančuga već da su one kartonske kuće kao u Majamiju?

Da, moguće je. Ček, ček, a da je isti i tvist s fatalnom ženom? Da, kao što je Barbara Stenvik prevarila Mekmarija, i ovde je Saša Kale (na prvi pogled nežna i ranjiva Sara) prevela žednog preko vode Dejna Dehana (Kol, na prvi pogled aseksualni štreber), ko bi rekao...?!

Zanimljivo je da Džefri Donovan (lik „Bilson“) zapravo likom podseća na Mekmarija, i on je prevaren takođe (inače ne bi bila dvostruka prevara, jelte) a on je Veliki Igrač, finansijski predator u beloj košulji, s familijom koja živi u svili u kadifi, ni od 'tice mleko ne sme da mi zafali, ali to je samo jedna trećina života. Jer, čika zna da life is not enough, treba se usput i zabavljati, a to znači zabava i ljubavnica sa strane, njoj takođe ništa ne sme da zafali (do izvesne mere ili dok ne dosadi) a treća trećina pak jeste izvor novca, a to je biznis.

 „Ti dobro znaš, nisam to krio od tebe“, kaže Bilson Sari u fazi dok još želi da joj poveruje i obnovi vezu: „da mi je na prvom mestu familija, pa biznis, a ti si treća po redu. Time što si me opljačkala ugrozila si mi prve dve stvari!“

 

Na ovom mestu treba spomenuti zaplet: Kol je haker tipa „uordrajver“: kolima do restorana ili prodavnice prati ljude za koje misli da imaju previše para i onda im presretne transakciju čekom i mazne po koju stotinu ili tisućicu. To radi iz, hm, moralnih ubeđenja, samo bogatima uzima, tačnije s bankovnih računa, i uveren je da čini dobro delo, a svetska revolucija ne mora da ga se seti. 

Dejn Dehan je namontirao namučen izraz, s proverbijalnim podočnjacima kao vrećice „Rrtanjskog čaja“, on je grandž tip kome je jedino kompjuterska soba čista i uredna a ostatak kartonske gajbe je svinjac, kao da je razvedeni inspektor u krimićima od 1970-ih pa nadalje. Živi na spidu i gaziranim napicima i od dostave Volta i Glovoa, posteljinu nije menjao nikada, ponekad dobija anonimne narudžbine da nekog bogataša ili neku korporaciju olakša za ne baš preveliki iznos, a višak energije „kanališe“ zgibovima na šipci u ragastovu. Ne obraća mnogo pažnje na higijenu.

Dejn Dehan sa zaista napatio u filmu, otelovio je mlađahnog Dikaprija, dok je još igrao tinejdžere sve se trudeći se da se postari i navuče mnogokilometražni izraz Hjuza i Huvera. Lik Oskara (Mamudu Atje) je šarmantna mešavina mazne ljubaznosti Pitera Lorija i fizičke (Polina Kel bi rekla „visceralne“) preteće  opasnosti, reč je o liku kome su specijalnost krivična dela s nasiljem, gulio je robiju, namazan je svim mastima i on lepo bane na vrata našem Kolu, ispretuca ga očas posla („mogao sam ja i gore!“) i naredi mu da mazne 800 hiljada dolara sa Sarinog računa (a zapravo skrivenog računa njenog mačo ljubavnika). Kada Kol kaže Oskaru da on ne krade od finih ljudi već samo od banaka, Oskar ga obavesti:

„O, kako je to plemenito! Ali od sada kradeš i od finih ljudi, kapiraš?“ I to kaže baršunastim glasom, uz osmeh, on ume i fino dok se ne naljuti.

Kada Kol – to je važan deo zapleta – sazna koliko je svojim delom ojadio Saru u koju se polako zaljubiška („a da toga nije ni svestan“, jer to počinje pod plaštom sažaljenja), on najpre želi da za svoj groš nadoknadi manjak. Budući da sve vreme drži Sarino prebivalište pod nadzorom, čuje i vidi kako je Bilson odlepio i preti joj okrutnom osvetom „ako za sedam dana ne vrati pare“. Kol se oseća odgovornim. Stari trop u noaru, kada muško poželi da bude vitez prema premazanoj čepi. Ali, nije lako nakupiti toliko para na način na koji je on navikao – sićama i kikirikijem kao dosad. Za nedelju dana je uspeo da nakupi pola ukradene sume i dotle se upoznao sa Sarom: ona ga je ulovila dok je pokušavao u sanduče da joj ugura ček na oko 400.000 $. Tim parama ona je dobila još nedelju dana. To jest, tako mu ona kaže i navede ga da radi za nju. Pa će, kao, zajedno da pobegnu na ostrvo s palmama i živeti srećno do kraja života. Ha ha ha.

I mi gledamo ovaj film, a kao da gledamo crno–beli noar s Edvardom Džej Robinsonom, Fredom Mekmarijem, Barbarom Stenvik i Veronikom Lejk i drugim čičama i tetama u balskim haljinama, sve je tako poznato, čak znamo i šta će biti na kraju, samo se pitamo hoće li Dikaprio za sirotilju da preživi.

Film je pre početka snimanja napustila Sofije Tarner i ne znam da li se u tom grmu krije zli zec – naime razlog što je film prebrzo maknut iz bioskopa i prebačen na video–na–zahtev. Rebeka Tomas je inače mlada lavica polunezavisnog Holivuda, herojski je snimila prvi film Electrick Children: htela je najpre za siću da ga radi u domaćoj radinosti, bio je to scenario još s njenih studija na umetničkoj akademiji Kolumbija, ali kada su pročitali šta ona piše, mnogi su ka'nuli paru i preporučili dalje, pa je film snimljen na kršten način i štaviše prihvaćen u Berlinu i još nekolikim festivalima i bogato nagrađen.

Znači, Rebeka nije od juče – mada su joj neke režije epizoda iz serija doživele strašno loše kritike („najgora epizoda u istoriji televizije“) plus joj je scenario dao Denijel Kejsi, scenarista koji je pisao svašta, i neke profitabilne naučno–fantastično stvari (premda kritički sahranjene) i neke propale stvari, a u stvari su mu specijalnost adaptacije stripova. Nije on tu neka gromada, već je više za čuđenje kako je posle tolikih adaptacija akcionih stripova uspeo da napiše nešto ovako noarovski kao mator.

Čak sam pisao Hajlend Prodakšnsu (čija ekipa izgleda kao su deca grandžovaca iz 1990-ih, s vunenim kapama, duksericama dva broja veće pa s kapuljačama, dizelašlim hlačama spuštenim na poal dupeta, svi voze skejtove i kao da su im jedini problem da li da znojave čarape bace u hotelsku korpu za otpatke ili da ih poklone Armiji spasa), dakle pisao sam im, naravno pod pseudonimom: „Ali, drugovi, kamo vam Uordrajver na sajtu?“, ali odgovor mi još nije stigao.

Kakogod, mora da iza odluke da se film osakati micanjem iz bioskopa stoji neka svađa ili lična osveta. A Dejnu Dehanu se smeši nominacija... 

Već u prvom kvartalu ove godine smo mogli da vidimo ljude za koje ćemo navijati sledećeg marta (ako dotle bude sveta): Rejčel Mekadams, Met Dejmon, Saša Kale, Dejn Dehan, Sem Rejmi, direktor fotografije i Heli Beri u „Autoputu zločina“, možda i Mark Rafalo i tako to.

 

 

THE RIP (2026 American movie)

 

 

 r.: Džo Karnahan; ul.: Met Dejmon, Ben Aflek, Stiven Jan (tako sâm čovek kaže da se izgovara Yeun), Tejana Tejlor, Saša Kale, Kajl Čendler, Skot Edkins, Katalina Sandina Moreno, Nestor Karbonel, Lina Esko 

POVRATAK DEVEDESETIMA

Posle nekoliko kinotečkih kritika, evo jednog recentnog filma da recentniji ne može biti, dakle s godinom 2026! (Mada, biće uskoro jedna šabrolijada, kako s nekoliko remek–uradaka iz 1970-ih, tako i s poznim štancovanim moralističkim filmovima u kojima je glumila samo Izabel Iper.)

Imamo dakle The Rip Džoa Karnahana pa još s Dejmonom & Aflekom; oni kao da su sijamski blizanci, kao Pavao Pavličić & Goran Tribuson, kao Vlada & Bajka, kao Lola Novaković & Dragan Antić, kao Ljupka Dimitrovska & Ivica Šerfezi.

Džo Karnahan je tough guy. Ne dâ se obeshrabriti. Diže se iz pepela. Kreatori i pisci Bokenkamp i Ajsendrat su mu dali da piše scenarije i režira epizode serije Blacklist dok je čekao novi film i to je već dosta da znate o kakvom tipu je reč. (Jer, serija je odlična, pored toga što je transgresivna i opičena i politički nekorektna, sadrži onu writers' magic, pisanje o pisanju, plus levičarsku naklonost prema malom čoveku, koji – kao u Jednoj bici za drugom – ume u svojoj manufakturi mnoga dobra dela učiniti...) A pre toga je režirao slavno Sivilo s Lijamom Nisonom (samo to je već dovoljno za večnaju pamjat) i Nark s Rejom Liotom. Ovaj drugi film mu je na početku karijere u bioskope doveo Tom Kruz lično iz čiste dobrote. Da nije bile te pružene ruke, Karnahan bi danas verovatno režirao TV kalendar na NBC-iju. Posle ga je Kruz pozvao da piše i režira treći deo Nemoguće misije, ali tu se Džo opet razbio o producentski zid. Kao i toliko puta kada su mu filmove odmah bacali na VHS i di–vi–di. Osporavao ga je ko je stigao. Ali on je terao dalje.

Aflek i Dejmon su založili ugled za njega kod Netfliksa da kapnu stotinak miliončića za akcioni spektakl s jakom trilerskom notom. Bioskopi su naime dotle došli, dibidus su kalirali, da toliko para ne može u njima da se vrati „ni u ludilu“, kako bi se reklo u Žarkovu, pa mora odmah na internet. Ali to je Netfliks, nije dajrekt–to–vidiou pa da morate u videoteku da špancirate, da pozajmljujete, a tamo žapci, drkoš videotekar (koji vas cinično gleda i misli „kako će ovaj krele da traži 'Sedam vodoinstalatera trpa sisatu domaćicu'?“), ili pak videotekarka, s očalama i u eskimskim čizmama i s dupetom kano Grenland, cevči zero–kolu i čita „Knjigu o Milutinu“. A ne, drugovi, no Netfliks, jebote!

Elem, Karnahan je 2021. snimio Copshop, koji su pederi među potplaćenim kritičarima – kada smo već kod toga, danas je dodeljeno ono i fantastičan je osećaj ostati čist, ne znam šta mi je trebalo da naglavačke skačem u jezero puno fekalija /što ne znači da im se ne treba jebati keva i za to će se tek čuti!  – odmah počeli da nazivaju B–filmom a Batlera B–glumcem, da bi malo pokrili relativan neuspeh na blagajni. (Kako je samo Edvards tu opčinjenost šuškavcima lepo ismejao u Pasjim sinovima, kada onaj čičica doživljava starački lažni orgazam bez semena dok nabraja koliko je love zaradio koji filmač...!)

I tri godine su prošle bez filma za čoveka i onda su Aflek i Dejmon rešili da porade na svojoj karmi pa su objavili da Karnahan treba da napiše i izrežira akcioni triler š‿njima. To se oteglo i 2025. je batica snimio dva – sada zaista – Šklj–filma, da se podseti kako je to režirati.

I tako smo dobili The Rip. Radnja je smeštena u okrug Majami–Dejd, mada je lepo moglo i bilo gde drugde na bilo kojoj obali, jer ovo je dibidus noar film, sunca nigde, grehota Majamija kao takvog. Reč je o korupciji na više nivoa, u specijalnoj jedinici za narkotike, u FBI-aju, međ lokalnim prašinarima, u vlasti, u kartelu – ama svuda. Atmosfera vonja po losanđeleštini, to je ona atmosfera pesimističkog trilera iz 1990-ih, i Karnahan se opet digao iz pepela: „Ovakve filmove više ne prave, mislli smo!“, glasi konsenzus među kritičarima. Ima drugarstva, to je buddy cop žanr, Karnahanaova specijalnost, podžanr Glikenhausov Blue Jeans Cop, pod–podžanr muški–akcijaš– a–žene–kuvaju–kafu, pod–pod–podžanr ipak–riba–od–glave–NE–smrdi.

U nekom filmološkom smislu, ovo je film o Karnahanu i njegovoj upornosti i idealističkoj, kriptolevičarskoj kliki Kruza, Aflreka i Dejmona (a vi se smejte, zabole me). Taj idealistički kraj gde su očinske i bratske figure na višim položajima ipak poštene i tako daju smisao žrtvovanju na terenu, melem je na ranu umornom gledaocu izraubovanom od paranoje, gledaocu koji se mrtav umoran uveče skljoka pred kompjuter i ne pada mu na pamet da ode da gleda brehtovske pozorišne predstave pa da posle ode na neke demonstracije i tamo ga pogodi gumeni metak u jaja ili u oko, danas, kada sve ono drmusanje čamca iz Kaufmanovoe Invazije trećih bića ili Pakjulinih paranoičnih filmova deluje kao prizivanje đavola u Majstoru i Margariti... Đavo je došao još s Reganom i Tačericom, a liberali su tražili trunje u Karterovom oku, čistili su sneg i šetali do Havane! Tarner, Fonda i Markes s Kastrom na Kubi, jebote bog!

Da ne znamo da je ovo snimljeno prošle godine, rekli bismo: „zaboravljen idragulj iz pera Džejmsa Elroja“. (Dobro, on bi ubacio barem jednu fatalnu žensku.)

Onaj fleš–bek u kombiju bi dušu dao za DePalmu. Film je staromodan i po tome što zaista ništa ne ostavlja nerazrešeno: otvoreni kraj je paranoja, to je neupokojeni vampir, to je hobotnica kojoj su preostali pipci. U ovom filmu znamo da će se sutra sunce ponovo roditi.

Začuđujuće malo ubijenih. Pozitivka, kapetanca Džeki Velez (Lina Esko) gine na početku ali fascinira kako ostaje da zrači i tokom preostalih sat i 40 minuta filma, ona dakle biva ubijena, a posle tek na kraju jedan od dva izdajnika biva upucan i to jer je tako želeo. I jedno ranjavanje imamo (volšebno lako zalečeno) – i to je sve. Film je zapravo kameran i tačno mogu da zamislim brodvejsku verziju, jurnjava kolima na kraju – opet po mraku – liči na usiljeni produžetak da se nabudže minuti, obaška zato što mi već 25 minuta pre kraja saznajemo ko su loši momci.

Ali, tu dolazi onaj III čin koji mora da radi po holivudskom Ustavu i opet sam se podsetio šta to ne volim kod akcionih spektakala i filmova o Bondu: – taj III čin, u kome se morališe i objašnjava već objašnjeno, u kojima se likovi međusobno drže na nišanu i melju kao na završnim plenumima kongresa SKJ. To niko nije uspeo da izbegne, ni Doner u 16 blokova, čak ni Pekinpo u Eliti ubicâ (gde Duval i Kan kao u srednjovekovnom pozorištu izlažu argumente za i protiv državne penzije u odnosu na jednu finu korupciju i ležaljku između dve palme), ali to je to. U ovom životu nećemo gledati drugačiji akcijaš.

Karnahan je majstorski izrežirao početak: dinamičnom montažom je pokazao svu napetost i egzistencijalnu ugroženost kapetanice Velez, njenu predanost, uvežbanost ali i časni neuspeh. I uvodna špica tu ne gubi vreme već se odmah kreće s isleđivanjem („intervjuima“) njenih još potresenih kolega iz specijlane jedince (s mnogo suglasnika). Svi su sumnjivi! Jedan od islednika iz FBI, Del Bern (Skot Edkins) u stvari je brat narednika iz specijalne jedinice (Ben Aflek) i mi to naravno da ne znamo i ne možemo znati, ali kada Aflekov lik napadne Berna – sledi rez i Dumars (Dejmon) odmah na pitanje „O čemu se radi“ kaže: „Braća se opet tuku!“ Tako se to radi!

Aflek je na prvi pogled bad cop, on puši protivno propisima jer mu se može i komisiju pita:

Have this board ever caught a cop killer??

Dumars je od ubijene koleginice dobio SMS: ona mu je to poslala ranjena i znajući da joj dolaze dželati, poslala je poruku, bacila telefon u Atlantik a mi gledamo maskirane egzekutore... Na osnovu tog SMS-a, on kao poručnik – dakle nadređen Aflekovom liku – pokreće raciju s kučetom koje trenirano da nanjuši lovu. I u jednoj kući, gde je samo „Desi“ (Saša Kale), po svemu sudeći neprijavljena Kolumbijska u ulozi hauskiperke, kuče nanjuši – 20 miliončića! U kantama za farbu.

I više neću ništa da vam kažem.

Ima korupcije i korumpirani će biti uffaćeni i privedeni licu pravde. Oni na koje smo sumnjali ispostaviće se kao dobrice i štaviše heroji. Ima finih preokreta, rekoh već ima i zgodnih flešbekova...

Kritičar Gardijana Bendžamin Li pomalo zlobno je primetio da je pravo umeće postići da one obične kuće deluju preteće: „neki će se pitati da li je to sve zaista koštalo 100 miliona dolara?!“ I bogami to je dobro pitanje. Na pamet mi je pala serija „Ko ne voli Raleta, jebali mu ćaleta“, u kojoj (seriji) su najskuplji rekviziti bili daske za peglanje i kredenci s deponije, sve se događa u špajzovima a potrošeni milioni! Čika Zečević se zdravo najedio što to nije bilo isterano do kraja. Ja sam evo gledao scenografiju i u onoj kući gde su našli milione zapazio sam slanike i bibernike i flašice s kečapom na trpezarijskom stolu i jednu gajbu s „kućnom hemijom“, makazama i đubravnikom.

Ima saspensa za izvoz u filmu i poprekih pogleda: evo kako Dejmonovv Dumars gleda preko ramena dok se vraća koleginicama koje broje pare. (Po proceduri, naime, lova koja se nađe mora da se izbroji na licu mesta, „osim ako nije zaoečaćena u neku plastiku s oznakom koliko je tu para“.)

Ili kad stigne poseta sumnjivih prašinara:

Slike s početka pokazuju protraćeni Majami noću, mostove i kapetanicu Velez pod stresom.

Kraj filma, rekoh, pati od neizbežne boljke: negativac ne sme odmah da se preda već mora da se drži love kao pijan plota i pokuša da pobegne makar sam sebe za kosu vukao. Tako jedan od njih vuče torbu s parama i ima tu nešto od one pouke da se „zločin ne isplati...“ Vuče on torbuljak i ne dâ pare (kao u filmu A Simple Plan gde Bridžit Fonda kumi muža da ne spaljuje pare u kaminu).

Ali, kraj filma nosi tvist za tvistom. Kada ovaj što na sliki vuče lovu na kraju nudi Bernu da podele plen, ovaj mu otvori torbu. Mi ne vidimo još o čemu je reč. Sledi pucačina, kamera se spušta i pokazuje nam da je torbuljak pun – telefonskih imenika. Zatim sledi rez i vidimo rasklimatana kola u kome se voze koleginice detektivke: na zadnjem sediptu su one kante za farbu, mi znamo – pune para...! Zaista efektno.

Ni tu nije kraj. Onaj izgužvani papirić koji je Dumars dao majoru Tomu Valjehu (zlokobni Nestor Karbonel, s licem krimosa) sadrži brojku koja se... Šta mislite, da li se u dlaku (u dolar) poklapa sa opet prebrojanim iznosom?

Karnahan je živ, mrda se, umro nije,

dok je Dejmona, Afleka, Kruza i kompanije!