HITNA POMOĆ
r.: Majkl Bej; ul.: Džejk Jilenhol, Jahija Abdul-Matin II, Elza Gonzales, Kajr O'Donel, Geret Dilahant.
TITANIJUM
r.: Džulija Dikurno; ul.: Agate Rusel, Vansan Landon.
DATI SVE OD SEBE ALI USPUT SE I DOBRO ZABAVLJATI
ZA AMERIKU IMA NADE, ZA EVROPU IČ
I pogledao sam 2 filma juče: američki "Ambulance" Majkla Beja i francuski "Titanijum" Džulije Dikurno. Prvi je zaradio pare, a drugi dobio ovogodišnju Zlatnu palmu u Kanu. (U subotu sam pogledao onaj japanski film što je dobio Palmu za scenario, pa sam konačno upućen u savremene filmske tokove.)
Za Ameriku ima nade, Evropa je trula načisto – samo to se može zaključiti na osnovu ova dva filma.
Na putu do bioskopa, kupio sam jedan nar i nešto kiselih jabuka u biošpajzu kod mene, ispred UK "Vuk", kod dežurne pčelarke, kupio sam minijaturnu bočicu propolisa u alkoholu (za više nisam imao love. čuvao sam za ulaznice), a pre toga u piljari "Gajba" sok za detoksikaciju (đumbir, šargarepa, pomorandža...) i banane&mandarine za okrepu između dve projekcije.
U Bulevaru na uglu kod one pekare oko broja 50 već dve godine viđam jednu ženu koja prosi. "Nemam za hranu i lekove" piše na parčetu kartona. Nekako mi je simpatična. Opet je bila tamo, vidim je svaki put kada pešice idem do Takvuda.
Primećujem da glumci u amerikanskim filmovima imaju sve više mladeža. Ali su im zubi sve kvalitetniji. Pretpostavljam i zadah iz usta da je sve više nalik bosiljku.
"Hitna pomoć" je car chase movie, akciona uživancija, pravi film za open air bioskop na moru, u Areni ili areni, uopšte za leto, ili za dokono poslepodne u toplom domu uz fine grickalice. Kamere lete na frizbijima, dronovima i ljutim zmajevima, a montaža je frenetična (jednom i ja da upotrebim tu reč). Dva brata imamo, od lošeg oca mafijaša i pljačkaša banaka a nepoznate matere: jedan beo i pljačkaš na ćaleta Deni tj. Džejk Jilenhol (Gyllenhaal, pola Šveđanin, a ovo je inače rimejk danskog filma!), a drugi crn, pošten, ratni veteran i na 'leba da ga mažeš, Vil Šarp (Jahija Abdul-Matin II). Ovom drugom treba lova do krova da plati skupu operaciju za ženu. Ode k bratu da moli za pozajmicu, ovaj ga uzme za šofera u pljački banke.
Je l' to logično i normalno? Nije. Da li je logično da Elza Gonzales bude tako straobalna i požrtvovana medicinska sestra u ekipi hitne pomoći? Nije. Pa šta?
Pljačka banke trebalo je da bude prosta kao pasulj, ali... Ali, neko ih je otkucao i brojna ekipa policajaca ih čeka. Sve pođe naopako i dva brata od muke kidnapuju ambulantna kola s teško ranjenim policajcem i hrabrom medicinarkom, a ekipa agenata, naoružana kao vojska, u želji da spase ranjenog "redova Zaka", ne mari ako će usput poginuti mnogo drugih policajaca, nevinih prolaznika, automobila i žardinjera. Šef te ekipe je Monro koga zovu "Bos", (Geret Dilahant), ležerno obučen tip (pamuk, džepuše, kapa za golf, kao Milan Milićević Lango se obukao), koji se vozi u "fići", u koji, pak, jedva stane pas ljubimac veličine bizona i neke rase tipa japanski sumo rvač.
Moto ovog filma je --> daj sve od sebe na radnom mestu, ali, ali::: ni po koju cenu nemoj da propustiš priliku da se zabavljaš usput. "Bos" flertuje s debelom šoferkom specijalnog kombija za nadzor, ona žuri na večeru kod ćaleta a Bos kući da gleda sportski prenos. Kada Bos zamoli policajca da mu odveze psa kući a policajac priupita: "Kakav je ovo smrad, šefe?!", šef kaže: "Sinoć smo jeli mongolski roštilj!"
Dva brata su, rekoh, Deni (Jilenooooool) i Vil (Jahija Abdul-Matin II). Kada Deni traži od saradnika da donese neki sprej i prenese neku poruku, taj saradnik je rasejan i na releviziji upravo gleda fudbal odnosno "soker", urnebesno je priglup, zaboravan i nespretan. sprej je pogrešne boje, pink flamingosi za Denijevu ćerku su doneti na pogrešnu adresu... Da poželite da ga zadavite.
Najurnebesniji komički odušak je napravio agent FBI Anson (nije greška, Anson je, a ne Anton) Klark, koga igra Kajr O'Donel. Naime, njega vest o jurnjavi i pljački banke nalazi kod porodičnog psihoterapeuta. Mladić, ali prilično mator mladić, žali se na nedostatak pažnje kod agenta FBI. "Ali nedavno sam unapređen, prirodno je da imam posla, unapređen sam u šefa sektora za borbu protiv pljački banaka---", kaže Anson, samoljubivo do imbecilnosti.. A psihoterapeutkinja pita: "Šta, zar još pljačkaju banke?!" "Da li plaćam i za glupa pitanja, ili je ovo bilo džabe?", pita agent FBI. "A nikada ne pitaš kako je meni?", umetne mladić, ja mislim neka lenčuga sin, večiti student... Tada agent Anson dobije SMS i mora da ide. On poljubi sina u usta i ode da juri bandu. Pa dobro, u usta, šta sad. Nije to kao kod nas, kao kad se slavni ljudi prisećaju detinjstva, "otac me je tukao gvozdenom štangom ali od mene napravio čoveka! Kad sam bio na sa'rani, plakao sam i ridao na sanduku 'tatko, tatko, da me lupaš cepanicama po glavi ali samo da si tu, da me posavetuješ!'"
Posle, dok taj agent razgovara s debelom šoferkom kombija za nadzor, on ne zna gde je jedan kraj Los Anđelesa. Očigledno je to za njega Marinkova bara, gde žive seljaci. "Tamo živi, ako niste znali, 4 miliona Anđeležana!", kaže debela opajdara. "E pa nisam znao, praštajte, moj muž voli drugu plažu za izlete!" "To je nešto najluđe što sam čula u životu!", veli debela.
A-haaaa, znači onaj slinavi, cmizdravi nezaprani smotanko je muž, a ne sin. Mislim, nikad ne bih pogodio, mislio sam da je agent FBI tobdžija. Ali ovo me podsetilo na to koliki sam ja seljak. Ne pade mi na pamet odmah, jes' da je poljubio sina u usta, ali već sam objasnio da je to Zapad, šta sad. Jedna naša psihoterapeutkinja, koja se godinama nije skidala s televizije, ispričala je šta joj se desilo na specijalizaciji u inostranstvu. Dali joj je neku pacijentkinju, koja se uporno žalila na ponašanje partnera, naša psihoterapeutkinja sve sluša i beleži i onda joj prikažu da je partner – žensko. To su sve snimali i zabeležili koliko se zabezeknula. Prikazivali su je tamo kao ogledni primer saljanke s Balkana. Smejali su joj se toliko da je napustila posao u inostranstvu i vratila se ovamo. Nikada nije uspela da se opere od toga kod svojih stranih kolega. Evo, izolacija pod radikalima je isto učinila i meni: iako su neki od mojih najboljih prijatelja pederi, Jevreji, Tunguzi, Cincari, Romi iz Marinkove bare, Imoćani i trandže, tudi jaz sem presenečen, i sam se iznenadio kad reče "muž". Beznadežno sam zadocnio za taj Zapad...
Treba primetiti da je ovo film u kom gotovo nema mesta za žene, osim kao za djeve u nevolji koje treba spasavati. Ako i jesu drčne i lajave, onda su u kancelariji, pa makar i pokretnoj, kao ona debela.
Film je dirljiv u slanju poruka, kao staromodni američki vesterni. On poručuje da je drugarstvo najvažnije, da krv nije voda i da se ljudi u nevolji ne ostavljaju na cedilu.
Veličanstvena je scena u kolima hitne pomoći kada Elza Gonzales izvodi operaciju po uputstvima preko mobilnog telefona. Treba zaustaviti krvarenje u trbuhu ustreljenog policajca. Njemu pukne slezina. Šta činiti? Neka više nijedne slobodne kleme! Ali, Elza Gonazels ima – šnalu u kosi! Lekari koji su joj davala instrukcije sada mogu da se vrare svojoj partiji golfa. To je Amerika. Mnogo se radi, ali za zadovoljstvo se uvek nađe vremena.
Ako Amerika donese zakon o "Mediker for ol", izabere Bernija, humanizuje zatvore i demilitarizuje policiju, počne više da ulaže u komunalni i zdravstveni sistem, za nju ima šanse. Isto tako, apelujem na mafiju da se više ugleda na Lakija Lućana i Al Kaponea i Marlona Branda, a manje na Pabla Eskobara.
E, baki, a kakva je Europa? Kakav je "Titanijum" Džulije Dikurno? Pa, kao dete Dejvida Kronenberga, Sofije Kopole i Džejn Kempion, pa s genetskim nedostacima i onda ispušteno u porodilištu, ili čak korišćeno za soccer iliti fuzbal "od strane" osoblja mrtvačnice. Scenario je logičan kao da ga je Dario Arđento pisao, pa onda prepravio neki naš student dramaturgije, željan dotacije Euroimaža, i balkanskih filmskih centara za manjinske produkcije. Obavezni sastojci evropskog festivalskog pobednika su tu, trauma iz detinjstva, titanijumska pločica na tintari, žal za nestalim detetom, roditelji (ili barem jedan od njih), koji ne vole decu, seks, golotinja, manjine svih rasa i seksualnih orijentacija, ali dobrano začinjeno, tačnije zaliveno krvlju u darioarđentovskoj seriji zločina što podseća na C-filmove, italijanske ili koprodukcione slešere s upadljivo nahsinhronizovanim glumcima na "internacionalnom engleskom"; odnosno onom engleskom koji se koristi u studijima evropskih televizija tokom brojanja glasanja na "Pesmi Evrovizijie".
Amerika, barem na filmu, nudi protestantizam, "Sam u kući 1 i 2", "Tačno u podne" i "Rio Bravo" (da, da, ja ne prihvatam tezu da je TUP "komunistički film" a "Rio Bravo" badi-badi kapitalistički, to je druga i druga priča. o tome u mojoj knjizi filmskih eseja kasnije ove godine), nudi poruku o drugarstvu i bratstvu i jedinstvu, o tome da treba dati sve od sebe, a Evropa, na filmu jelte, opeva i na pasja kola hvali degenerisanost, učmalost, bolest, sadizam i vampirizam, totalno odsustvo svetla i ideala.
"Titanijum" počinje na drumu: otac vozi kola, iza njega sedi ćerka, jogunasta sadistkinja koja ne prestaje da "bruji" kao motor automobila. Oca to beskrajno nervira, ali on guta bes i samo pojačava radio u kolima. Onda ćerka počne da mu šutira naslon. On se besno okrene i izazove sudar. Ćerka nije bila vezana, teško je nastradala i dobila tu usranu pločicu iz naslova. Onda mi treba da zamislimo telop "10 i više godina kasnije", šta li, jer, evo titanijumke, Aleksije (Agate Rusel) kao profesionalne denserke "peračice kola" i "grupi devojke Formule 1" u andergraund svetu. U stilu filma "Sudar", Dejvida Kronenberga, organizuju se hepeninzi na kojima devojke i žene, oskudno odevene, izvode šou pored čuvenih marki automobila u kojima su poginule poznate osobe. Žao mi je što ne zapazih bolje jednu crnokosu igračicu (40 godina najmanje, nisam je našao u full cast-u, opasna riba, popularna prepička)... To je popularan šou i igračicama traže autograme, to je štaviše i olimpijski sport.
U prilično površnom scenariju, koji vonja po arđentovštini, posle šoua Aleksija se tušira s koleginicama i kosa joj se uplete u pirsing na bradavici jedne koleginice, koja trza na Aleksiju... Ali njih dve će se smuvati (i to s tragičnim posledicama) tek kasnije. Najpre Aleksija iglom za pletenje, koju koristi kao ukosnicu, ubode u uvo nekog dosadnog obožavaoca. Iz TV vesti saznajemo da to nije prvo ubistvo "takve vrste". Iz uvida u porodični život Aleksije, saznajemo da ona i dalje živi s ocem, koji nastavlja da guta bes i mrzi sopstvenu ćerku (teško mu je zameriti).
Zatim ona lezba ispod tuša i Aleksija krenu da se 'vataju, pa odu u nečiju gajbu na grupnjak. Aleksija ih sve pobije, što barskom stolicom, što ukosnicom, što žaračem, sve osim jedne žene...
E, da, u međuvremenu zatrudni, valjda s automobilom. (Samo da dodam onima kojima smeta "E, da" i "znači", da su to debili i lažni lingvisti, i da je to kao da im smeta "politike", dakle politika u pluralu, znači oni su tetke, koje su pročitale samo "par" članaka o lingvistici, oni su agresivni laici, i tvrdim da je u redu reći "E, da", "politike" i "znači", i to više u redu nego njihovo "mislim" u svakoj rečenici po 2x i to što počinju rečenice malim slovom "jer je to kul i internetski" i što pišu "par" umesto "2-3" ili "nekoliko", i što pišu "ikada", jer je to kul i moderno. Neka se nose. )
Jedna žena u toj gajbi ipak preživi i pobegne::: sada je Aleksija u frci. Valja joj bežati. Ili begati.
Kud će, jadna? Ona nalazi očajnički način za spas: ošiša se, obrije obrve i slomi nos (vrlo duga i bolna scena, i gledaoce je valjda zabolelo), a nekom trakom pritegne sise i stomak, koji sve više pupi posle seksa s automobilom (?!). I ode na policiju (da, pravilno je "na", isto kao i "u") i tamo kaže da je ona Adrijen Legrand, nestali sin čoveka za koga se ispostavi da je šef vatrogasne brigade. "Vansan" (Vansan Landon) jedva čeka da nađe sina. Odbija da se uradi DNK test. To je prilično nelogičan, neuverljiv i šašav prelaz s priče o serijskoj ubičici. Jedini mogući ključ za tumačenje bio bi kako se ovaj novi otac totalno razlikuje od prvog, kome se rođena ćerka gadi. Ali – šta s tim tumačenjem? Da je ljubav milost, kao kod Skota Peka?
Vansan je kao Adem Čejvan, naš Krajišnik, opaljen suncem, prilično mator dasa, okružen mladim vatrogascima. Aleksija liči na glumca Barija Pepera, koji je jednom igrao Roberta Kenedija. Nisam bio čuo za nju, pa sam jedno vreme mislio da je promenila pol, ili da je muško sa silikonskim dodacima, kao u spotu za pesmu "Pop song" grupe REM. Ona posle šišanja i lomljena nosa dibidus izgleda kao Bari Peper. Vansan mnogo voli sina. Psihološki je objašnjivo što je slep na sve nelogičnosti i odustvo sličnosti, jer toliko želi da ublaži bol i žal. U jednom trenutku u goste im dođe majka, koja odmah prokljuvi da je reč o varalici, štaviše zatekne Aleksiju/Adrijena golu u kupatilu, ali nije to rekla bivšem mužu. Odnos Vansana i "Adrijena" je ponekad erotičan (urnebesan je njihov ples na jednu numera "Kinksa"). Adem Čejvan želi da održi muževnost i obim mišića iako rapidno stari, pa se svakodnevno kljuka kortizonom, steroidima i amfetaminima. Njegov odnos s mladim vatrogascima povremeno izgleda kačavendijanski i pahomijski, ali palanačka homofobija odnosi prevagu. Vansan je Krajišnik koji svoju Virdžinu voli kao Radovan III što je voleo Katicu sina.
Aleksija ima sve veće probleme s trudnoćom. Njoj počne da izlazi nekakvo motorno ulje na bradavice, između nogu, na stomak. Na kraju, ona se porodi, taman kada smo pomislili da je htela seks s "ocem". Otac Adem Čejvan je remarkable father, njegova ljubav nema granica, nema toga što on neće da oprosti. On pomogne kod porođaja. Aleksija valjda umre, ne znam. Dete ima titanijumsku kičmu.
Amerika u "Hitnoj pomoći" je makar na filmu zemlja etike, Evropa u "Titanijumu" je podzemlje degenerika. Nije ni čudo što Erdogan i Putin takvu Jevropu mogu da izbuše da liči na đevđir. S onog prvog filma, čovek izađe dobro raspoložen, s ovog drugog mu je potrebna detoksikacija.
Kao da sam znao, kupio sam propolic, sok za detoksikaciju i voće...
U jednoj kritici mog omiljenog filma "Femme Fatale", Brajana de Palme, ovo piše o onoj sceni u Kanu za vreme festivala: "unrealistically clean toilets", jer zaista behu čisti toaleti u tom filmu, da možeš da konzumiraš "mešano meso" i "mućkalicu" s poda (ako ti ne uvale žicu iz sunđera u nedopečenoj pljeski kao u "Čuburi"), a znam i ja, tamo u Kanu je sve zasrano i prljavo, od vonja amonijaka ti pođu suze na oči,... Ali ja već duže vreme zatičem čiste toalete u našim bioskopima, i u Takvudu i u Kombank Areni i DKC-u i u Ateljeu 212. Dođe mi da i ja napišem "nerealno čisto", i zaista je to napredak, koji treba pohvaliti.
Ali, kako to, da i holivudski blokbasteri, iako pod paskom surovih producenata i u nemilosrdnom lovu na lovu, ipak uspevaju da udenu i pokoju humanu poruku, a evropski "nezavisni", arthaus filmovi, autorski dapače i štaviše, ne uspevaju da dobace do neke etičke teze, ili do dobrote kao legitimne ljudske osobine, već se valjaju u kaljuzi degenerisanog i psihopatološkog, a jedina kritika koju smeju nekome da upute, usmerena je prema umetnosti i umetnicima, u tobožnjoj samoironiji, dok nisu u stanju da sklope priču da ima glavu i rep, već kao da lepe nekakve studentske omnibus horore, u ovom slučaju telesne horore, koji valjda treba da nateraju gledaoce na povraćanje ili da ih šokiraju? Kako to?
Kao da su jedini sastojci za recept uspešnog festivalskog filma mržnja između roditelja i dece, plus seksualno i fizičko zlostavljanje, fizička i psihološka i emotivna osakaćenost, ružnoća, sadizam, mučenje, mrak – i doslovno i metaforično, jedno bitefovsko iživljavanje nad gledaocima, čerečenje glumaca, proizvodnja mraka i odvratnosti a sve pod plaštom "egzistencijalne krize", "anksioznosti", duševne bolesti, ubilačkih instikata, makar u vidu "umetničkog horora" ili tako nekog fensi žanra.
Evo predloga za jedan srpski film (mada jednom debelom filmadžiji ne treba ništa govoriti, on sve mazne što mu dođe pod ruku pa ubaci u svoje scenarije i filmove), ali evo (a inspirisano Vasom S. Tajčićem s jednog foruma, koji ne voli golotinju, sada žari i pali i briše "gole slike", kad je bio mali, čuo je na radiju neki pedofislki i mizogini tekst u nekoj novokomponovanoj pesmi pa se s 4 godine frapirao, a "12 godina ne može da zaboravi scenu iz 'Varljivog sunca' Nikite Mihalkova, ono kad je Nikita prikazao gole grudi svoje 12-godišnje ćerke"...), evo sinopsisa:
"Da li ste pronašli seksualna pomagala svojih roditelja?"
"Godinama sam verovala da su to kuhinjski alati, govorili su mi da je to za mućenje belanaca i za kuvanje kačamaka..."
"Kada ste prestali da verujete u Deda Mraza?"
"Posle seksualne traume, odnosno kada su me guzila Braća Bajić u Petnici kod Tršića na Vukovom saboru u 4. razredu osnovne škole. Naime, Braća Bajić su tada imala hit
'Dobro došli mali vrazi,
mi smo vaši Deda Mrazi!'
pa su nas mećali na kolena i posle odvodili u svoj aprtman u hotelu 'Palisad'. Niko mi nije verovao, smatralo se da u samoupravnom socijalizmu nema pedofilije... Dugo sam patio, naročito u vojsci, koju sam služio u Makedoniji..."
"Inače, u 'Varljivom suncu' Mihalkov nije pokazao 'grudi svoje 12-godišnje ćerke', već guzu, devojčica leži potrbuške, kao Dženifer Aniston, Vasa jede govna, i nemoguće da to nije mogao da zaboravi već 12 godina, pa i da su bile grudi, a bili su guzovi, zgodna Dženiferče Anistonče u zapravo fotošopiranoj fotki, ali nema veze, i to je VIRTUE SIGNALING, 'kako se on samo potresao', čoveče, on kada je video da se u vesternima prikazuju JEDNODIMENZIONALNO, odbijao je već s 4 godine da se igra kauboja i Indijanaca, hteo je da bude Indijanac, ali bez peruške, to mu je već tada izgledalo ponižavajuće i rasistički, ali kada je morao da bude kauboj, onda promašivao, 'phiju, phiju, beng, promaših te, druže Indijanac, danas sam nešto indisponiran!', insistirao je da se igraju partizana i Nemaca, ali se i tu zalagao za human odnos prema zarobljenim Nemcima i naglašavao je, a imao je samo 4 godine, da se nacizam ne sme pripisivati čitavom nemačkom narodu..."
I dođem ja oko 18.00 do Takvuda, kupim 2 ulaznice, pređem ulicu na semaforu ispred turske ambasade (i uvek se setim ambasadara Balkara i Marka Nicovića), uđem u Pionirski park, metnem ruksak na praznu klupu i okrepim se sokom za detoksikaciju, bananom i mandarinom, a do mene dopiru zvuci s onog kulturno-političkog skupa ispred Skupštine Srbije.
"Nije istina da se u Ukrajini vodi rat, i to agresivni. U Ukrajini je u toku specijalna operacija, da bi se repila bezbednosna pitanja Rusije..." – čuje se sa zvučnika.
I to bi trebalo da bude opozicija ovoj vlasti? Pre mesec-dva su trubili protiv vakcina i ko zna čega, a sada se bave spoljnom politikom?
Pre 30-ak se ispred Pionirskog parka zaista opozicionisalo i terala se kontra vlasti, Vidovdanski sabor i tako to, a danas opozicija urliče samo za još crnji mrak. U redu, neka se ne prizna Kosovo, jer priznanje bi uništilo makar daleku šansu da se nekada, kao referundumom u Šlezvigu, ili na drugi način, promeni nezakonito međunarodnopravno stanje, ne treba priznati nešto što je okupacija, olrajt, i ne treba na pitanju "odbrane" Kosova cvikati u TV duelima pred vladajućim papagajima ("da li biste poginuli?"), ali to bi bilo sve, u svemu ostalom treba biti dosledno liberalan i demokratski, fukujaminski, socijaldemokratski, čadonirski i đilasovski zaključno s 1997. Nikako ne treba dozvoliti da tutumraci s refrenom Karlovac-Karlobag monopolizuju malu Milicu i nikako ne prihvatati inaćenje povodom proslave "Oluje". Treba se vratiti na fabrička podešavanja iz 1993, u vreme Milana Panića. I zamisliti RTS iz marta 1990. na kome je ista spikerka kao ova danas, zbunjena i bleda, pročitala agencijsku vest "da Miloševića u stranoj štampi upoređuju s Hitlerom", rekla je ona i gledala u kameru kao da se izvinjava. I onaj ko je tada naredio izlazak tenkova, isti je onaj ko je odgovoran za Savamalu.
Da li ste primetili da svi kipovi i reljefi i biste male dece na grobljima liče na jednu istu osobu::: na onog patuljka iz filma "Ne okreći se" Nikolasa Rouga? Samo što umesto kapuljače imaju šlem frizuru?
U povratku oko ponoći opet vidim onu ženu s natpisom "Nemam za hranu i lekove". Zaspala je. Ne pomera se. Ubacim opet nešto. Da li je živa?!
