SVEMU DOĐE KRAJ (2024 Croatian film)

r.: Rajko Grlić; ul.: Živko Anočić, Jelena Đokić, Boris Isaković, Janko Popović Volarić, Emir Hadžihafizbegović,

 

VATROSLAV MIMICA UŠAO U TIJELO I UM RAJKA GRLIĆA

 

Ili Bruno Gamulin, njegov duh, s filmom “Živi bili pa vidjeli”, šezdestosmaškom kritikom pozne socijalističke korumpiranosti, s onom scenom u kojoj se Mladen Vasari, s još nekom preostalom kosicom na glavi, u krevetu na točkove vozi zagrebačkim bulevarom, iz protesta jer je kao mladi stručnjak i arhitekta sa sve desetkama nepotreban “ovom sustavu”. (Boris Buzančić je fenomenalan negativac u tom filmu.) “Živi bili pa vidjeli” su bok uz bok Radivojevićevim filmačima “Živeti kao sav normalan svet” i “Dečko koji obećava”.

 

Na špici piše da je scenario “inspirisan Krležinim romanom ‘Na rubu pameti’”, ali mislim da je to metnuto samo da ih Horvatinčić ne tuži...

 

Bio je to dabl fičer tog petka i vidim da su poskupele ulaznice. Sve je poskupelo. Čak i baget kod Kirćanskog je 85 a ne više 80. Valjda opet povećana renta za kontejnere u Kantonu i poskupeo benzin za transport koji zaobilazi Ukrajinu i baltičke luke, jebiga.

 

I ovaj film deluje nekako šezdesetosmaški, a moram da kažem i naivno, ponekad i deklarativno, u izjavama Dinka Horvata na primer. Da li je Grlić takav bio i ranije? Sada mi na pamet pada izjava “Ivana” na suđenju (Vanja Dra/c/h) u filmu “Za sreću je potrebno troje”, nekakva žurba da se izdeklamuje socijalna kritika nauštrb logike (među)ljudskih odnosa. Ili “Karaula”: prve tri četvrtine remek-uradak, a onda sumanuti kraj u kojem su se svi poubijali.

 

Film podseća na francuske i italijanske krimiće s tužnim krajem, ono: hobotnica je svoje pipke uvukla visoko u vlast, i tu nema pomoći... Tranzicija s otpuštanjem radnika i bahaćenjem trulih novobogataša, koji su kupili i sudstvo i policiju i medije. Gledalac se verovatno sada i ne štreca zbog toga, društvena imovina je odavno razgrabljena, niko više ne veruje u tlapnje o tržištu i poštenoj konkurenciji i sindikalnim ugovorima, država je podeljena na nekoliko desetina mogula s jedne strane i gomilu pauperizovanih građana s druge, tako da su čak i oni u salonskim stančugama potencijalno ugroženi, osiromašeno plemstvo. Pojedinac koji je dobio iznenadni napad griže savesti nema šanse. Da je film hteo biti realan, završio bi se kao “Silkvud” Majka Nikolsa. Ipak se on završio silovanjem stvarnosti, wishful koncem, “Budilica” (Hadžihafizbegović u sada već fahovskoj ulozi) je čakijom razbucao lobanju dozlaboga antipatičnom Dinku Horvatu (Boris Isaković). Inače bi bilo neizdrživo.

 

U vreme kada dramske ilustracije u TV Kalendaru deluju kao Tales of Unexpected Roalda Dala, ovaj film se oseća kao izvađen iz bunkera pre 1985. Kao statement, namenjen ipak samo unapred već istomišljenicima, kao možda ublažavanje grizodušja svima onima/njima/nama koji gledamo dugi rijaliti šou u kome nas kuvaju kao žabe. Ne može šut s rogatim, poručuje ovaj film, u životu naime, ali barem na platnu neka bude osvete.

 

Živko Anočić kao advokat Pinter koji fizički se razboli od gađenja i postane takoreći zviždač – mnogo liči na Milana Štrljića. On je zbilja odglumio muku, fizičko dejstvo krivice i kajanja na telo, pepeljast u licu i žut, fizički je glumio. Fizički je glumila i Jasna Đokić kao Nina Štefančić, ponosno pokazujući sredovečni džindžer seksepil. Replike Horvata i bivšeg Pinterovog partnera u advokaturi su često melodramatične i plakatske. Ljubavna priča Nine i Maksa Pintera bi sama po sebi bila dobra melodrama, ali nekako deluje nakalemljeno na ovu socijalnu optužnicu. Eh kada bi se neko istočno od Beča razumeo u žanr...

DA LI STE VIDELI OVU ŽENU (2022 Serbian film)

 

r.: Dušan Zorić & Matija Gluščević; ul.: Ksenija Marinković, Isidora Simijonović, Boris Isaković, Vlasta Velisavljević, Jasna Đuričić, Goran Bogdan, Milica Mihailović

 *  *  *

Zašto se film ne reklamira kao „poslednji film Vlaste Velisavljevića“? 

Teško je odoleti ovom delu, snimanom nekoliko godina i – verovatno – završenom na mišiće. Jer kada se glavna glumica kao beskućnica u jednoj sceni greje na vatri iz bureta okružena gomilom klošara, muških i ženskih droca, pa se snimanje prekine ma više godina, a većina glumaca i naturščika iz one te scene ode, metaforički ili doslovno, onda je najbolje scenu dovršiti „nadrealno“ i/ili „nepouzdano“, pa neka glavna glumica sada bude sama, a ono pre joj se samo pričinjavalo. Teško je, velim, odoleti filmu, koji je verovatno prethodio nizu uspešnih hrvatskih filmova – a zbog Ksenije Marinković psihološki sam doživeo film kao hrvatski – pa ipak, zbog tog nenamernog kašnjenja, verovatno prouzrokovanog producentskim mukama tipičnim za taj „skup sport“, meni je to sve delovalo kao derivativno iskorišćavanje (čitaj: mažnjavanje) uspešnog obrasca. Taj moj nadrkani dojam je sto posto pogrešan, ali ne mogu da mu se otmem. Četiri priče o jednoj (istoj, ili dvojnici, ili šizofreničarskoj slici u njenoj glavi, ko će ga znati?) ženi u četiri konteksta, čemu zgodno pomaže  magijsko-realistički susret s dvojnicom, date su jednim delom kvazidokumentaristički kao u Terezi37, a delom bunjuelovski fantazmagorično. Sredovečna glumica da je glavni lik sa svojim problemima i da se može skinuti gola i takva trčati Takovskom ulicom (čini mi se), opet je veliki plus kako za žensko pismo tako i za socijalizam. Ali ja sam zlovoljan i džangrizav. Nešto mi tu fali. Vonja po naučenom obrascu koji pali kod festivalskih žirija.