r.: Ole Bornedal; ul.:Nikolaj Koster-Valdau, Fani Leander Bornedal, Ulf Pilgor, Kasper Kjer Jensen, Kim Bodnija, Nina Rask, Sara Viktorija Bjeregor, Sonja Rihter
ALAL VERA
Oduševljen sam. Nisam gledao ni prvi deo iz daleke 1994. niti mnogo sasečen i pokopan holivudski rimejk koji je sanitizovao niko drugi do Soderberg (ko će koga ako neće svoj svoga) i režirao mučeni Ole i kome su producenti obećali brda i doline, ali su u postprodukciji ocenili da to ne valja pa su dosnimavali i rezali i lepili... Ali, gledano samostalno, meni je ovo kao švedski Čovek na krovu Boa Videberga, primer uspešnog skandinavskog tumačenja „holivudskih generičkih forâ i fazona“.
Nema ovde specijalnih efekata, nema glupih obrta zasnovanih na natprirodnom, nema silovanja plauzibilnosti, nema nikakvog udvaranja anglosaksonskom gledaocu, ovo je jedan skroz pošten krimić, koji svoj horor činilac u sebi sadrži prirodno kroz lik sasvim uverljivog danskog Hanibala Lektora i njegove rodbine i pomagača. Ne bi me čudilo da ovo jeste zasnovano na istinitoj priči.
Sve mi je lepo u ovom filmu, konačno nešto dansko da se sit ispričam kao Žak Ubiparip, ona scena na Idretsparku gde sam 1992. gledao utakmicu Danska – Jugoslavija srce mi je ogrejala, kišni Kopenhagen, čak i ona zgrada mrtvačnice u Art Deko stilu s dva kipa iznad ulaza i parkićem mi je delovala nekako poznato, blisko, obaška skandinavski dizajn stana u kojima žive protagonisti, neurotični (možda i psihotični) otac i ćerka, oboje traumatizovani napadom manijaka, poludelog psihijatra --> ama sve je bombona. Otac je pre 30 godina kao student radio preko omladinske zadruge kao noćni čuvar u mrtvačnici, i naravno da njegova ćerka, koja štaviše studira medicinu, takođe prihvata taj posao, jer kućni budžet im je tanak a ćale nije radno sposoban zbog košmara i praktično je piluloman.
Ćerka je otresita i odlučna da se raskusura s čovekom koji im je uništio živote – otac je, kako vidimo, pukô a majka se kasnije ubila. To saznajemo iz funkcionalnog početka kada ćerka pretura po majčinim stvarima i isečcima i preslušava stare kasete...
Elem, ona na prevaru ulazi u ludaru gde još čuvaju starog i oslepelog psihijatra (ona kao da je Kleris u Jaganjcima) da bi se suočila s vinovnikom svojih trauma. Tamo gubi živce, snima mobilnim slepog starca i psuje ga na pasja kola. Pa krene napolje. Tu vidimo jedan stravoužasni element iz holivudskih filmova, ono “protagonista radi nešto a iza njega se pridiže zlikovac i kreće prema njemu, on zadubljen, ništa ne sluti a mi vičemo PAZI LEĐA, BUDALO JEDNA!”. Slepi profa (Ulf Pilgor) joj priđe i isprepada dok je opipava. On ima fetiš na kosu, naročito skandinavsku... Otud skalpira svoje žrtve. To mu je signature.
Jedna od odličnih ideja ovog privlačnog i fenomenalnog uratka jeste korišćenje kognitivne psihologije kao vodilje i metafore u isti mah. Naime umesto da se ide na natprirodna objašnjenja kako duh zatočenog zlikovca zaposeda druge ljude, naučno se objašnjava da ovo istresanje na zlikovcu može da probudi đavola (metaforično!) i želju za osvetom!? Zbilja, profa hipnotiše jednog mlađeg ludaka, koji izgleda kao mladi Bosanac na zvjezdarskim izborima u junu 2024, i koristi ga kao henčmana i zatočnika. Ali ima tu još jedan pomoćnik koji nosi silikonsku masku poput Džejsona...
Kako je taj henčman Bent pobegao tokom fastelavn-a, tradicionalnog dečijeg karnevala i skandinavske varijante Noći veštica --> genijalno je rešeno! Obratite pažnju na to, zajedno s onom bleskastom i tako tipičnom konverzacijom nesposobnog čuvara Rasima i domaće klinke: čuvar, umesto da radi svoj posao, seljački muva mladu medicinsku sestru, riđu i pegavu. Alal vera, Ole Bornedale!
U filmu postoji jedan ali vredan skočiplaš (jump scare) kada na vrata očevog i ćerkinog stana dođe ujka Jens. On se sakrije pa ih isprepada.
Onaj tvist da je upravo psihijatrica koja opetovano drvi o toj “kognitivnoj psihologoji” – ćerka ludog profe zaista je lukav i uverljiv. Odnos protagonista, pak, drugog oca i ćerke, jeste klišetiran ali samo onoliko koliko je morao da bude. Epizodni likovi su pravi skandinavski, životni i reljefni tàmān koliko je bilo mesta: film, naime, nije razvučen s nekoliko nategnutih antiklimaksa, kako se često radi u Holivudu, već je ekonomija pripovedanja na visini, toliko da dolazim u iskušenje da mi bude žao što su skoro svi pobijeni, pa je III deo malo verovatan.
Ili možda nije?
No comments:
Post a Comment