READY OR NOT: HERE I COME 1 (2019 American movie) & READY OR NOT: HERE I COME 2 (2026 American movie)

 

READY OR NOT: HERE I COME 1 (2019 American movie)

r.: Met Betineli–Olpin & Tajler Gilet; ul.: Samara Uiving, Adam Brodi, Henri Černi, Endi Mekdauel

 

READY OR NOT: HERE I COME 2  (2026 American movie)

 r.: Met Betineli–Olpin & Tajler Gilet; ul.: Samara Uiving, Ketrin Njuton, Dejvid Korenenberg kao kameo Bata Paskaljević 

 

Trip Vinson, Bredli Fišer i Rejdio Sajlens Prodakšns, stoje parama iza pet prodžekta Meta & Tajlera, koji projekat je kao dvogodišnjak realizovan već fiskalne 2019. (i u njemu Endi Mekdauel igrala svekrvu, alo!) a evo pre manje od mesec dana i doživeo nastavak i to počastvovan kameom Dejvida Kronenberga lično.  Oba filmača sam pogledao na onom ruskom sajtu, nastavak pak s bugarskim titlovima, što je samo uvećalo urnebesijadu.

Premisa je na prvi posluš više za Tales of Unexpected ili tako neki antolodži horor serijal nego za fičer film, ali uspelo je. Neka otkačena familija u timbartonovskom zamku „testira“ friške snajke i uopšte one koji bi da se učlane u bogatu obitelj a nemaju pedigre – tako što ih lovi sa ciljem da ih ubije, i iz zabave a i zbog obaveze, jer nije to tek tako, već je osnivač imperije, fabrikant karata za Tarot, Tonč i remi, do imetka došao sklopivši pakt s Dijablom, prodao je dušu i obavezao se da će da umlati siromahe koji bi da štrpnu od nasledstva, i to prve bračne noći do zore, a ako siromašak/inja preživi, cela familija ima da se kombustuje, iliti eksplodira kao u Kronenbergovom filmu „Kontrolori“. (To je kanda jedno od objašnjenja za rediteljevo gostovanje u nastavku.) Premisa se nikako ne može sagledavati izvan #metoo pokreta i kvazimarksističke omraze na bogatune u talasu liberalnih filmača poslednjih godina, a osim toga crna komedija daje prilike za razna šegačenja koja vuku na dozlaboga politički nekorektni crtać za odrasle Family Guy.

Ima i te kako lufta za III deo, pitam se šta se i u ovom II delu čekalo s Epstinom, Džoom Bezosom i putom u svemir, sa napumpanim ženama bogataša, s promenama polova u đece supermilijardera, s Putinom i Trampom, a evo Iran se i sam nudi. (Ili je to sasečeno u korenu?!)

Prvi deo je čist i ima Henrija Černija kao igzekjutiv glavu porodice, svekra srebrne kose i Endi MekDauel kao svekrvu, koja lično licem potvrđuje da ona kozmetička linija čiji je zaštitni znak godinama bila – i te kako deluje. Prodakt plejsments – cigarete.

Samara Viving, friška snajka po imenu Grejs, prihvata izazov – da izvuče kartu koja će da odredi tip igre, jer joj muž ništa nije rekao, iz niskih pobuda i koristoljublja. Igra je žmurke. Grejs se samo dobro zabavlja, misli ona. Tek kada nastrada prva od tri služavke – a sve odevene kao u legendarnom spotu Addicted To Love Roberta Palmera – Grejs (dakle: Samara Viving) ukapira da je stvar smrtno ozbiljna. Tokom potere nadrljaju i ostale dve služavke, na sve grozomornije načine, a odnos bogataša prema tom ljudskom mesu je krajnje realističan. Lako je prisetiti se scena iz filmova o Ostinu Pauersu i Grešne zajednice – u povodu nesrećne sudbe pomenutih služavaka. 

Sikvel se, kao i Osmeh 2, nastavlja odmah na kraj prvog dela. Grejs uhapse i vežu za bolnički krevet ali joj u pomoć priskače mlađa sestra po imenu Fejt (simbolika  imenâ lupa gledaoce kurcem u čelo) i one se zajedno spasavaju od ne jedne već nekoliko suparničkih familija: naime, posle kombustovanja šefovskg klana La Doma, po bogataškom ustavu, ostale familije imaju pravo da se takmiče za vodeće mesto; pobednik je onaj ko prvi ucmeka sestre.

To takmičenje će da vodi Savet Federacije.

Tu na početku se pojavljuje Dejvid Kronenberg u ulozi Pantelije Čestera La Dome i on, kao pravi legalista, prihvata poraz i traži od potomaka da ga uguše jastukom na jedan kulturan lapotovski način.

Razne familije koje se bore koja će pre da ucmeka naše seje Grejs i Fejt (koje bi nogle biti maskote u novoj kampanji Srpskog Pokreta Obnove) predstavljaju, kao u reprezentaciji pod Miljanom Miljanićem, sve narode i narodnosti, ima Indusa, Italijana, Slovena u vidu Bugara koji psuju makedonski i srpski, ima svačega.

To što je Indijac ubiven u mašini za pranje veša, to jest prokuvan na 90 °C može da se protumači kao rasističko mišljenje o indijskoj kujni. A scena u kojoj se glava familije Indusa odriče žene Bugarke (Maša Lizdek) i koja onda besno  psuje na srpskom – samo je urnebesnija bila zbog bugarskih titlova na ovom ruskom sajtu.

Evo pogledajte:

Elem, sikvel nije oslabio u ritmu, krvoliptanju i crnom komedijašenju, a manjak upečatljivih kameâ (Dejvid je jedan i rano ubiven) nadoknađen je brojem likova i etničkim štosovima koje bi poneki zaludni voukovac mogao smatrati uvredljivim.

Ako naprave i treći deo, moraće – kako rekoh – da potkače redom sve stvarne bogataše i moćnike koji nas, mekše ili tvrđe, jure na isti način na koji su Grejs i Fejt jurene u II delu, putem raznih tehničkih izuma nadgledaju naše teške živote – evo i u srpskim poštama možete da završite posô SAMO SA SLIKOM a bez lične karte ili pasoša: staviše nam slike u megaračunar, CIA snajka CIA ili kineska CIA, svejedno a mi – ćutimo i trpimo. Niko da upita čemu ono »Pogledajte u kameru!« posle pasoške kontrole na odlasku s aerodroma »Nikola Tesla«. Slikaju nas kineskom i ruskom tehnologijom, EU nam uzima otiske, u bankama nam anonimne službenice traže ime majke i znaju naš JMBG, državne energetske institucije nam dostavljaju nerazumljive račune, a mi pitomo pristajemo na čipovanje zarad letaovanja u Grčkoj.

Od Gaja Bjuzika i Metineli–Olpina i Tajlera Gileta očekujem da, ako preživimo ovaj Trampov mandat, osvetlaju obraz.

 

 

CRIMES OF THE FUTURE (2022 Canadian-Greek film)

 

r.: Dejvid Kronenberg; ul.: Vigo Mortensen, Lea Sedu, Kristin Stjuart, Skot Spidmen, Velket Bunge, Don Mekelar

 

GOLI RUČAK U REŽIJI ĆERKE DEJVIDA...LINČA

Film počinje ovako: neki potišteni klinja se igra lopaticom na obali mora. Pored njega zarđala kantica. Na terasi obližnje vile, koja liči na utočište nacističkog zločinca u Paragvaju, pojavljuje se majka (Lihi Kornovski) koja se strogo istrese na sina: „Nemoj slučajno da si jeo nešto što si iskopao, je l’ ti jasno?!“ Kasnije klinja opere zube, a onda sedne ispod lavaboa (klonja je prljava kao u javnom klozetu) i krene da jede plastičnu kantu za đubre. Posle ga majka uguši jastukom i to prijavi policiji bakelitnim telefonom... To će, po Čehovu, kasnije propisno opaliti...

Kronenberg se izjavom da je scenario za film pisao dugo, još od prošlog milenijuma, naguzio da mu se kaže: druže, trebalo je još to da dorađuješ! Još dvadeset godina. Pročitao sam sinopsis filma da bih se pripremio za – kod Kronneberga uvek komplikovanu – radnju i opet teško da bih ukapirao o čemu se radi da nije bilo zamornih objašnjavajućih dijaloga, koji nešto možda jesu objasnili ali su zvučali kao eseji o smislu umetnosti na prvoj godini kulturologije. Nije sama premisa čudna, nije ni odvratna, navikli smo se kod Kronenberga da ljudi svršavaju na automobilske nesreće, da iz stomaka izvlače video kasete, da se žene zaljubljuju u hirurge blizance koji koriste srednjeovekovne instrumente, već je problem to što je – i pored dvodecenijskog rada na scenariju – sinopsis na nivou novinske SF priče.

Elem – a moguće je i da nisam (sve) ukapirao, praštajte ako možete – ljudi u nekoj budućnosti mogu u sebi da iskloniraju  organe, neke čak nove, za koje čak i ne znaju čemu služe. Osećaj bola je zahvaljujući medicini postao nepoznat kao i strah od bacila. (Na ovo ću se kasnije vratiti.) Ljudi su izmislili novu vrstu umetničkog performansa – vađenje tih veštački uzgojenih organa i samopovređivanje ili podvrgavanje povređivanju. Štaviše sakaćenju, kod umetnika koji su izgleda avanzovani majstori tetovaže s Višom medicinskom školom iz Kolašina.

Eto, to je osnovni zaplet. U filmu igraju Vigo Mortensen i Lea Sedu i pogledao bih film i samo zbog njih, premda u Kronenbergovim filmovima nije bitno ko igra: gledaci idu da „vide Kronenberga“, on koristi glumce kao lego kockice, ali ovi mu slepo veruju. Protagonisti su par umetnika Sol Tenser (Mortensen) i njegova partnerka u umetnosti i životu Kapris (Lea Sedu). Asocijacija na „Goli ručak“ dolazi zbog atmosfere paranoje, doušništva i sveprisutnog raspadnutog industrijskog dizajna, na primer specijalnog spavaćeg kreveta, zatim „stolice za hranjenje“ i jednog aparata po umenu „Sark“, koji je – to nam je objašnjeno jednim od pomenutih zamornih dijaloga – „nekada bio alatka forenzičara a sada je prerađen pa ga koriste bodi artisti“. Pa vi sad vidite. Vigo Mortensen zaista glumi celim telom, a i gola Lea, tu se skalpelima seče gde se stigne, krv teče, propali studenti medicine će se opet onesvešćivati i tako to.

Ovaj par umetnika se pojavi na prljavim vratima koja bi bolje pristajala propalom privatnom detektivu u nekom noaru, na vratima piše Nacionalni registar za organe, unutra je nameštaj napadno raspadnut (kao što je set dekorejšn svuda napadno metalan i zarđao, kao unutrašnjost nekog zapuštenog svemirskog broda) i dočekuju ih dve smušene osobe, istražitelji Vipet (Don Meklar) i njegova saradnica, isprva nabusita a kasnije puna seksualnog žara Timlin (Krestin Stjuart). Tu već počinju oni zamorni eksplanatori dijalozi i film me je već tu izgubio, jer ona anahronost prvobitnog drafta prosto bode oči dok Vipet u jednom nategnutom monologu kuka što više nema bola i što ljudi više ne peru ruke, „pa kako ćemo se braniti od zaraza, ljudi?“ i to on ima obraza da priča posle pandemije, alo, bre, kako se ne peru ruke, koji je tebi đavo? I dalje na nekoliko mesta u filmu se uvode jalove estetičke rasprave o smislu telesne umetnosti, kao da gledamo one flešbekove u filmu Smrt u Veneciji.

Lik detektiva Koupa (Velket Bunge) osvežava film, jer napokon pokazujeda pored ovih samodovoljnih umetničkih bablova i performerskih klanova postoji i neka država, nekakva vlast, koja drži na oku ovu samovoljnu (protivzakonitu čak?) proizvodnju organa zarad umetničkih ambicija, jer – ti novi organi se mogu izmetnuti u neka bića, koja dakle nisu ljudska i koja mogu nadjačati ljude i preuzeti vlast?! Jasno vam je onda zašto je film neprohodan čak i ako volite gola i isečena tela.

I tek u poslednjoj trećini filma se unosi element špijunskog filma: ispada da je Sol Tenser zapravo dvostruki agent koji radi za detekiva Koupa na raskrinkavanju tih umetnika koji iz čiste žudnje za novcem i slavom mogu proizvesti neke klonove, šta li, koji mogu da nas porobe. Ona scena na početku opaljuje kada se ispostavi da otac ubijenog dečaka traži od Sola da – u vidu javnog peformansa – izvrši autopsiju njegovog sina (koga čuva u horizontalnom zamrzivaču u hodniku vikendice, kao naši seljaci) – e da bi „preneo poruku, koju umetnici mogu jače od novinara“, šta li.

Eh da je ova špijunska nota uvedena odmah, ala bi film bio dinamičniji, a Kronenberg bi i to umeo, kao što je na primer uradio u prvom svom filmu s Mortensenom. Ovako ispada da na svaku dozu hardkor kronenbergovštine s golotinjom i skalpelima i krvlju i svršavanjem na osakaćivanje (javlja se asocijacija na onog kanibala iz austrijskog zamka) dolazi zamorna doza dijaloga koji zvuče kao amaterska debata o smislu performansa.

Falim te bože pa mi ne pobeže poslednji tramvaj, baš bih se smorio da se to desilo.