Pošli Giška, Arkan i Kapetan Dragan...

.. jula 1995. u Beograd da smenjuju Slobu jer je loše vodio rat.

(U to vreme Vladimir Đukanović, Miša Bacić /"bači jaku, bači jaku!"/, Đorđe Vukadinović, Boškić i dr. slušali su EKV i Partibrejkerse.)

Drug Mita piše za Informer

 

Povraćkotina i organ bez kurtona vladajuće klase, INFORMER, u maniru druga Mite i ekipe oko Državnog službenika brutalno krade način metafikcije iz romana ČARAPANKE SA ZVEZDARE tako što pljuje Milana Mladenovića i računa na zlatnoribicasto pamćenje narodnijeh masa koje se prodaju za 100 evra, 10.000 rsd i vaučere za stenice po banjama. (Inače čak ni oni s nadprosečnim pamćenjem, znači s pamćenjem šarana divljaka, koji od svih riba pamti najviše, ne bi mogli odmah da ukapiraju o čemu se radi. O šaranu divljaku emisiju je snimio Memedović. Ta riba pamti poslednja 24 časa. Da napomenem da pamćenje životinja ne treba brkati s, na primer, putešestvijima lososa, koji idu na mrešćenje da bi izginuli, ili s selidbama ptica i slično. To nije klasično pamćenje relativno novih dogodovština, to je urođeno, telesno, tačnije mišićno pamćenje, neka vrsta genetskog koda, programiranja tela da se, i po cenu vlastite pogibije, produži vrsta. Ali o tome imate opširnije na Diskaveriju.)  

Elem, pesma „Tattoo“ objavljena je marta 1985. Napisana je i prvi put izvedena u studiju u januaru. Tada je "gospodin Legija" (™ Koštunica dr Vojislav) imao 17 godina i ćale vojak mu ne bi dao da na sebe tetovira ništa. Još je on slušao taju i nije bio u Legiji stranaca. Da je ta pesma o Legiji koga vole ispred trafikâ svakog marta, moglo bi biti samo da se desilo ovo:::::::

Ode Milan kod vračare u decembru 1984. da mu gleda u dlan i prorekne sudbinu. Gleda on oglase, i vidi KLEOPATRA, potkrovlje Braće Jerkovića. (Bilo je to pre nego što se dr Kleo Patra obogatila i kupila kuću na Dedinju i posle se hvalila na TV Palmi kako ima servis od Vedžvuda i stilski nameštaj Vampir,) Ode Milan, muči ga pitanje hoće li se udati i hoće li se konačno probiti u mejnstrim alternative jugoslovenskog andergaund roka. Tada ne beše interfona, niti kamera na ulazima, ništa. Ničeg nije bilo, takvo je bilo vreme, još se verovalo u Tileta. Vidi on natpis, nažrvljan flomasterom na listu A4 iz sveske sa linijama, vodoravno prilepljenog selotejpom i ode u stan Klepoatre. Koja je tada tek podnela zahtev za promenu imena iz Dušan Ilić u Amanda Lir AKA Kleo Patra.

–  Uđite, momče.

–  Hvala, drugarice Patra.

–  Ma zovi me Kleo.

–  Okej.

–  Šta te muči, sine?

–  Hoću li se oženiti i proslaviti? Hoćemo li ući u hol slavnih?

–  Čime se baviš, sine?

–  Eto, ni vi niste čuli za mene...za nas.

–  Nisi valjda u crnoj hronici?

–  Muzičar...

–  Zabavna ili narodna?

–  Dobro, pustimo sad to –  reče Milan nadrkano. –  Zabavna. Na Studiju B me puštaju i vole, ali na Indeksu samo Električni orgazam a kao previše sam intelektualan. Nego, molim vas, pogledajte u dlan, kristalnu kuglu, Tarot karte, ne znam ni ja...

–  A ne, sine, zajebi Tarot, to su zapadnjačke izmišljotine, nije to primereno našoj vizantijskoj duhovnosti i samoupravnom socijalizmu. Kugla da, ali kakva?! Međutim,  ništa ne može da zameni ljudski kontakt, dlan, vibracije i to, pogled u oči, i tako dalje.

Milan joj se približi i izbeči što izražajnije.

–  Sme li se ovde duvaniti? – pita on.

–  Jašta, sine. Evo i teta će da zapali.

I reče ona njemu da ima do njega komšija, malo povučen, ali masturbaciju pravoslavno drži pod kontrolom dizanjem tegova u podrumu svoga ćaleta, vojnog lica, gde ima streljana i teretana. E taj će imati tetovažu Rozenkrojceroe ruže i ubiće nekog ko je isti kao Hitler, veliki zločinac.

–  Je l' pravi Nemac, možda Hitlerov rod, šta ja znam?!

Ona zamišljeno ćuti.

–  Folksdojčer? –  nastavlja Milan nestrpljivo.

–  Ne znam još, daleko je to u budućnosti, sine, taj novi Hitler je boravio u Nemačkoj, odlično će govoriti švapski i biće okružen gnjidama.

–  Gnjidama?

–  Ne, greška –  trgne se Klepoatra. – Knjigama! Biće neki doktor, neka dokona nauka od koje nikak'e koristi neima.

–  Zašto mi to pričate?

–  Zato što ćeš napisati pesmu o tome i ta pesma će ti biti veliki hit, sine. Znam šta te muči, proslavićeš se ti, ne brini.

–  Jao, hvala, teta Para...!

–  Samo... –  Kleopatrino lice se smrklo.

–  Šta, šta, teta Patra, kažite.

–  Slavu vidim, ali... I nešto drugo vidim. Bićeš na mnogim portretima, ulice i trgove će da nazivaju po tebi.

–  Auuu, super.

–  Samo ti i taj čopor oko tebe, vidim nisi sam...

–  Ma imam bend, teta Patra!

–  Aha... E pa svi vi ćete biti na jednom odvojenom mestu, negde mnogo izdvojeno, kao u nekom čardaku.

/.../

 (gospodin Legija™) 

(Kleo Patra proriče sudbinu Tihomiru Staniću)

Kucamo na vrata zaboravljenih asova (3) iliti Žungul je bio najbolji!

 

Vidim u publici na finalu Rolan Garosa – Olivijea Žirua, Rumenigea, Čarlija Džordža i Šarmaha,  najelegantnije centarforove nasvijet, posle Nenada Bjekovića i Slađana Šćepovića, razume se. Među najgadnije i najnesposobnije ubojite napadače svrstavam, opet naravno, dve bandere iz ciganske Zvezde, Musemića mlađeg i Drobnjaka, dok u drvnu industriju Krivaja Zavidovići  spadaju Halilhodžić i Bajević. Među najveće rabotnike jugo–fuzbala spadaju Cukrov, Šalov, Čelić (Užičanin koji je igrao za Hajduk), Klinčarski, Mustedanagić, Katanec, Admir Smajić i Jovica Nikolić, dok u ubačene agente ozne, čeke i političke komesare spadaju Šljivo, Baždarević, Merdanović, Branko Elzner i Branko Brnović – oni su do mesta u reprezentaciji došli pušenjem kare Miljaniću. Ima i odbeglih zločinaca među fuzbalerima, Đurović iz sutjeske, Hatunić, kao i plejada kostolomaca iz Željezničara i Slobode iztuzle. Zbog njih treba proširiti Haški tribunal.  Najtalentovaniji, pak, fuzbaler na prostorima SFRJ bio je i ostao Slaviša Žungul. Njegova se ljuba, međutim, slikala gola za Čik, pa je pukla bruka i morao je šnjom u SAD, gde je pribegao malom fudbalu, driblajuči uz pomoć bankine. Najbolji trener „ikada“ u SFRJ bio je Marko Valok, a posle njega Ivan Toplak.

Poezija i rokenrol

 

(slika 1)

(slika 2 Puslojić i folcika)

(slika 3 Komnenić)

Milan Komnenić (slika 3) i Adam Puslojić, dva korifeja naše poezije, bavila su se – što je malo poznato – i rokenrolom; bio je to – kako rekoh u jednom eseju na xxz magazinu a povodom poezije A. Dedića i L. Koena – nastavak borbe za stihove drugim sredstvima. Puslojić je na slici 2 prikazan sa fotkom omiljene „folcike“ kojom se je odvezao u Rumuniju tokom svrgavanja Čaušeskua. Auto mu je tamo ukraden i priča se da ga je Sekuritate isekla na froncle. Puslojić je često svirao bas violinu, bendžo i arapsku lautu s grupom „Smak“ (slika 1), dočim je Komnenić preferirao fjužn grupu „Septembar“, gde je udarao daire i pevao prateće vokale. Sve inkognito.

Bravo, Noleeeeeee~! 23 grend slema!

 

Bravo, Noleeeee! Dvadeset tri (23) grend slema. 

Dobro, vi koji ste kilavi, pupavi, dustabanlije, odrtaveli, jajaca spalih u aptofne ili imate ubuđosane plastične papuče u svlačioni(ci), i živite s pilećim grudima i dupetom koje viri iz pantalona, e vi morate zavideti. Ovo što je vratio teniske terene Beogradu ima opasno objašnjenje. Zna da će se promeniti vlast, pa želi da opere biografiju i da se za deset (10) godina kandiduje za predsednika Srbije. Nikola će Jokić tada verovatno biti ministar unutrašnjih dela ili premijer. 

A juče, onaj nosonja se obukao kao srednjoškolac u američkom hororu: gaće bokserke donji veš, majica za vašar i patike klovnovke. I lepša polovina mu je flambojantna, milfača u pink dopičnjaku i doguznjaku, sa sunčanim očalama, kao u Tv seriji od 4 nastavka na Fox– u, kao da je već nagovorila Magbeta da ubije njihovog Dankana negde na jugu Amerike.

A ovi zavidnici, pa u pravu su; naravno da je Nole jedan od najslabijih igrača u istoriji tenisa –  ne zna najvažniji udarac, a to je smeč. Smeč je označio začetak tog sporta, David je opalio prvi smeč u pisanoj povijesti, po smeču se poznaju majstori, očigledno Noletu tu nema mesta. Dalje, pva pobeda na Rolan Garosu ne vredi ništa, jer nije protiv Nadala, Federera, Del Potra, Vavrinke, Medvedeva, Zvereva, Cipiripasa, Kirgiosa, Tima, Alkarasa, a kada nema njih, onda je to boza. Kako rekoše u Gardijanu, zar da dvometraš koji samo smečuje tipa Ljubičića i Samprasa može biti GOAT, zar neko ko može samo na šljaci da igra sme da pomišlja na titulu KOZE, zar neko, kao na primer onaj s najviše titula, onaj paraplegičar koji se takmilio kao jedan jedini takmičar u vreme kada se tek uvodio parasport, zar bi on, uz sav respekt, smeo da se hvali tom brojkom? Zar su titule Nadala i Federera u vreme dok je Novak bio povređen vredele manje? Ma kakvi. Otud se ni na koji način ne može osporiti ovaj rezultat. 

 

THE SCORE (2001 American movie)

 

r.: Frenk Oz; ul.: Robert De Niro, Edvard Norton, Marlon Brando, Geri Farmer, Anđela Baset, Pol Souls, Džejmi Herold,

 PLJAČKA KAO SPORT I PRIVREDNA DELATNOST 

Teško mi je da filmove Frenka Oza uzmem za oz. Za ozbač. Za ozbiljno. Jeste da je – po svojim rečima – poželeo da snima filmove kada je video Velsov Dodir zla,  i namere su mu deklarativno uvek ozbiljne, ali sve ispadne mapetovski, zanatlijski očekivano, by the book. 

I opet, nisu problem klišeji u ovom heist filmu, evo da ih pobrojim  – a) sredovečni pljačkaš koji hoće u penziju, b) ali, teraju ga da uradi samo još jedan poslić da se obezbedi, c) on neće, d) tu je ljúba koja ga verno ljubi i traži brak i mir da joj on svakog meseca o sto tresne koverat s platom, d) tu je stariji šef, neka vrsta očinske figure ali sa senkom izdaje, e) mlađi saučesnik koji deli pomešana osećanja divljenja, zavisti i lakomosti, f) negativac iz druge bande pljačkaša, g) priprema pljačke, planovi, tlocrti, izviđanje, h) sukobi u ekipi tokom priprema pa onda pomirenje i kaobajagi „jedan za sve – svi za jednog“ zakletva noć pred akciju, h) nešto mora da pođe po zlu tokom pljačke, i) izdaja među ortacima, j) tvist i dvostruka prevara, k) sav narod izvan ekipe pljačkaša se posmatra kao smetnja, kao nešto što treba ukloniti deratizacijom. Ne, nisu oni problem. Jer glumci vade sve. De Niro je još harizmatičan. Već ima lošu frizuru, to da, predugačku kosu, liči na Bendžamina Frenklina ili dirigenta Leopolda, i jeste da ima samo dve grimase, namreška bradu kao u filmu Lovac na jelene ili se smeška kao u Kralju komedije, ali ovde to još štima, ne preteruje. Brando je naglo propao posle intervjua s Larijem Kingom, sada je ličio na Roda Stajgera, a Edvard Norton, Džon Kjuzak za sirotilju, odigrao je ono što je već postao njegov fah, popularni cast type, simpa mladić koji u sebi krije traume i osvetoljubivost i sve zlo ovog sveta. Odnos između De Nira i Nortona je bila jedna pozajmica iz Swimming With Sharks, u kome se Frenk Vejli sveti sadisti Kevinu Spejsiju.

Taj vonj Ozove zanatlijske umivenosti i poštovanja kôda i priručnika za pljačkaški film se često zaboravlja zbog glumaca između kojih postoji hemija, premda na kraju ostaje pretežni osećaj predvidljivosti. Srećan kraj (kako se uzme) dodatno popravlja stvar (nije kao ono kada mladi ješni degenerik izmasakrira Džeka Nikolsona u Blood and Wine Boba Rafelsona).

 

Nik Vels (De Niro) je nominalno ugostitelj, u Montrealu vodi pravi francuski restoran gde se dobro jede i dobro pije (pa čak i parla fransez), i planira da batali pljačke posle ovog baš poslednjeg poslića (koji smo videli tokom uvodne špice), pogotovo što ga Dajana (Anđela Baset) prosto natera da je zaprosi „ali uz uslov da ne mora više da strepi da će s njim u morati da razgovara kroz staklo“, i on je spreman da se obaveže, ali – pozove ga Maks (Brando) debeljuca i nekadašnji veliki bos. Snimatelj Rob Han je ukusno uslikao enterijer Velsovog razrađenog restorana, njegovih ušuškanih „radnih prostorija“ i doma – zaista je to jazbina jednog pomalo i kontrol frika, koji ume i da uživa. (E, ali magacin i radionica su namerno obični i neuredni, da ne bi privlačili pažnju!) Kasnije će snimatelj umešno predočiti klaustrofobičnu atmosferu podruma u kome se odvija pljačka i tamu kanalizacije – gotovo Third Man like – e da bi je stavio u kontrast sa jarkim sivilom belog dana, posle svega. Maks silom želi da Velsa udruži s talentovanim klincem za koga garantuje, Džekom Telerom (Norton), koji uspešno glumi retarda, zaposlenog u pomoćnom osoblju montrealske carinarnice, gde se čuva nekakvo žezlo od suvoga zlata, mnogo vredno i što je cilj pljačke. U ovakvim muškim filmovima ženske uloge su uvek protraćene, tačnije i ova jedna je zalud igrana, jer Anđela Baset služi samo da De Niro pokaže kako mu je profesija važnija od porodice, i Basetova tu liči na Dajan Veronu u filmu Heat, koja nervoznom detektivu Alu Paćinu nudi so uz podgrejani ručak (valjda nekakve batake), a Paćinov lik, kao poslednja stoka, kaže „zabole me kurac za batake i so!“, dok Verona samo diže ruke i ostavlja svoje pravo muško da izduva zlovolju. Ili kada Inger Stivens (u filmu Dona Zigela) Madigan  – i to kao ljubavnica, ne makar kao supruga – svome detektivu u tumačenju Ričarda Vidmarka pere čarape i to je sve što može da uradi...

Vels – sve po klišeu – isprva odbija da učestvuje, pogotovo ne želi da radi s klincem Džekom prema kome oseća instinktivnu odbojnost, ali pristane da učini matorom Maksu iako mu razum govori da ne treba to da radi. Velsovi saradnici su verni do granica imbecilnosti, to su 1) Geri Farmer kao grmalj tabadžija Bert i 2) neurotični incel, haker Stiven (Džejmi Herold), koga stalno doziva nevidljiva majka, i to je još jedan kliše, oni su mu verni i pouzdani kao psi, valjda ih je nečim zadužio u prikvelu.

Ne vredi se pitati „zašto ovo“ ili „zašto ono“. Na primer, De Nirov sredovečni lik uopšte ne vežba, mnogo pije i ne pazi na ishranu, a ipak uspeva da izvede akrobacije tokom pljačke kao mlađahni kaskader koji zamenjuje Toma Kruza u prvom delu Nemoguće misije. Dalje, stara je filmska laž da je tako lako nabaviti tlocrte i planove i šifre za onesposobljavanje kamera, a najnemogućije je kako je likovima dovoljno da vide nekakav plan i odmah znaju gde je izlaz ili gde treba probušiti zid da se dođe do sefa. (To je primetio čak i tetka Ebert tokom pisanja kritike rimejka Posejdonove avantura.) Nemojte ni da pokušavate da tražite dlaku u jajetu dok razmišljate o tome kako su se Nik Vels i Džek Teler tako glatko presvukli i pobegli, doslovno se mimoišavši s policijskim kolima. Sve se poklopilo u sekund, Pol Souls, koji je igrao Denija, starog domara koji liči na Ajnštajna i koji je pun očinske ljubavi prema retardu Džeku, na kraju uhvati ovoga na delu, ali ne uspeva u opštoj gužvi da objasni o čemu se radi i kada izađe na svetlost dana – Teler je, poput Kajzera Sozea u Dežurnim krivcima, već zamakao iza ćoška.

Na kraju pljačke, Teler pod pretnjom pištolja tera Velsa da mu preda to žezlo i zamera mu nadmeno ponašanje. Ali, da li je Vels šiljokuranu zaista predao žezlo?

Kompozitor Hauard Šor je napetost tokom pljačke ilustrovao gotovo kič muzikom, maltene kao Letermanov prateći bend, ali nije uspeo u potpunosti da sroza utisak filma, koji je dobar za poslepodnevni bioskop s prijateljima s kojima se dugo niste videli. A posle francuski restoran, naravno, u čast Nika Velsa i, nadajmo se, supruge Dajan.

  

OPEN RANGE (2003 American movie)

 

r.: Kevin Kostner; ul.: Kevin Kostner, Robert Dival, Anet Bening, Majkl Gembon, Dijego Luna, Majkl Džeter, Džejms Ruso, Abraham Benrubi

 

VODENI SVET NA DIVLJEM ZAPADU ILI DIVLJA HORDA NA HALMARKU

*  *  * 

Kevin Kostner je svog vodenjaka premestio na Divlji zapad, i opet je snimio isti film. Sâm je objasnio u jednom konvencionalnom, „publicističkom“ intervjuu, da će publika vazda biti gladna herojâ koji pomažu slabijim, zločince privode pravdi i nesebično doprinose uvođenju reda i pravde. I ovo je taj film. Kostner je kanda pomislio da o istom trošku snimi i revizionistički vestern, ali je stao na pola puta. (Ili: nije mogao protiv sebe.) Scenario Krega Storpera, zasnovan na jednom žutom roto-romanu s crnogorskog primorja (konzumiran uz rastopljenu mlečnu čokoladu na plaži i ustajalu česmovaču iz prazne flaše kisele vode i mekike), zapravo se mogao i izsempekinpovati i izrevidirati u pravcu The Hostiles ili 3:10 to Yuma iz 2007, ali Kostner je ostao na razini porodičnog filma: ovaj uradak može da gleda cela familija od praunuka do časne starine prađeda na matineu.

Nisu bitni klišeji: a) drugarstvo, b) zli velikoposednik koji silom tera sitne rančere, c) usamljena djeva sa Vedžvudovim servisom i viktorijanskim escajgom, d) trapavi rodijak koga treba iškolovati i na pravi put izvesti, e) stari drug ubiven od dušmanina, f) zubar, apotekar, pekar, konjušar u jednoj osobi, koja sve zna kao Gugl i Tripadvajzor, g) koristoljubivi pogrebnik koji trlja šake kao muva, h) cinični vlasnik saluna, koji sarađuje sa svakom vlašću (prava slika i prilika fašistoidnog srpskog domaćina, koji u šteku ima sve zastave – bugarsku, italijansku, srpsku, mađarsku, petokrakačku, s kukastim krstom – samo da sačuva smonicu), i) bordel s radnicama koje tako mudruju da bi se Šopenhauer i Kant postideli, j) kilava gradska skupština koja samo gleda da uposli nove pripadnike SAJ-a, jer cvikaju od osobe pomenute pod b). Znači, nisu bitni ti klišeji, već – kako, bato.

 

Kostner, znači, ipak nije išao do kraja u pravcu revizionističkog, brutalističkog vesterna, već je inklinirao u pravcu Halmarka. Prljavština prosečnog kauboja, krvoliptanje, psovke umesto dobardan, uloga droce, manikirke i pedikirke u društvenom životu kaubojske opštine umotani su u celofan. U prvi plan je istureno drugarstvo dva poštena čoveka od integriteta, Bosa i Čarlija (Dival odnosno Kostner), koji desetak godina privređuju kao tzv. nestacionarni („lutajući“) rančeri na ničijim pašnjacima. Ali sve je manje slobode, pa je sve manje i slobodnih pašnjaka. Tako dolazi do susreta sa zlim rančerom Dentonom Baksterom (Gembon; po ko zna koji put dramski glumac na britiš inglišu glumi „nacistu“) i dalje sve ide po redu. Najpre se malo popičkaraju, rančer pita „koji su pa oni kurac?“, zatim sledi ponuda da rade za njega, oni odbiju, sledi njegova odmazda i na kraju ide obračun kod Okej korala.

Kostner softpedaluje brutalnost i štroku, rekoh, ali film je mogao biti sumorniji i večernjiji, da tako kažem, da snimatelj Dž. M. Mjuro, valjda po nalogu reditelja i autora ako hoćete, nije slikao široke planove, pejzaže i pašnjake itd. – kao razglednice „Pozdrav iz prerije“, u produkciji Turističke organizacije Divljeg zapada. Ima toliko sunca na tim snimcima, trava je mehka, talasa se kao žito u lošoj poeziji, tako da i tuče i obračuni u suncem okupanom Košutnjaku deluju malčice haridžeksonovski. 

Scene su tako ljupke, kao u filmovima koje je mišićavi sredovečni Lesli Nilsen snimao pre prelaska u komediju s Ima li pilota u avionu, na primer Foxfire Light, po jednom ljubiću gde se dasa zavodljivo smejuckao, a Tipi Hedren je igrala epizodu. Tako da mogu da konstatujem da je Kostner propustio priliku (ili nije ni imao nameru) da snimi pravi revizionistički kaubojac, već je onaj svoj kliše – koga je publika gladna jelte – transkribovao i u vestern, bez greške, nema tu šta, ali ostaje halmarkovski ugođaj.

Film valja gledati po danskom svetlu i s porodicom. Uopšte ja ne škartiram film, nemojte sada da izbegavate uradak. Pre svega, film afirmiše vrlinu, dobrotu i lojalnost prema prijateljima (ali ne nauštrb bližnjega svoga, da se razumemo). Vrlina, samozatajnost i urođena uviđavnost, odnos prema slabijima da je isti i kao odnos prema moćnima – to se ovim filmom jasno promoviše i to se ne može dovoljno nahvaliti u vreme u kome se cinizam, izopačenost, relativizacija etičkih odluka, sociopatija i izopačenosti svih vrsta uzdižu na pijedestal i postaju preporučeni sastojci nagrađenog festivalskog filma u Evropi.

Kostner je našao pravog parnjaka u Divalu, glumcu koji otelotvoruje muško drugarstvo, emociju i dobrotu bez trunke fensi-pensi prenemaganja. U sceni u kojoj, pred odlučujući dvoboj, Bos (Dival) kupi i čokoladu (for sweet tooth) pa ponudi i Kostnera, uz savet „pokusaj, bre sve, koji klinac ostavljaš za posle, ne zna se da li ćemo da izginemo sutra!“, gledalac dobija i lepu filozofsku pouku.

Epizodisti pridruženi dvojici drugara su tipični, nemaju mnogo teksta, ali su upamtljivi: rodijak Baton (Dijego Luna) i drugarčina Mos, grmalj dobrog srca (Abraham Bernubi). Treba napomenuti i da su face negativaca pomno izabrane, da budu gadne i štrokave, ali ipak ne toliko odvratne kao u Burmanovom Oslobođanju. 

Film krši pravila brutalističkog revizionističkog vesterna i u hepiendu. Naime Sju Barlou (Anet Bening) na kraju biva zaprošena. Umesto da usamljeni kauboj ode u noć, Kostnerov lik Čarli odlučuje s Bosom da proda stoku i da se skrasi. To što je Čarli na početku mislio da je Sju udata za lokalnog doktora (a on se ispostavio samo kao brat), tipičan je kliše iz, takođe žutih i takođe roto-romana, s kioska načičkanih na crnogorskom primorju. Jedna scena u tom trapavom susretu dve osobe koje su makar u scenariju predodređene da posle žive srećno do kraja života – vredna je i brutalističkog vesterna, naime ono kada Čarli slučajno razbije skupoceni servis za čaj usled naleta flešbeka, a bogami i zbog toga što su njegovi ogrubeli prsti – kako je Bos lepo primetio – toliko debeli da ne mogu ni da prođu kroz fino izvajane uši na šalicama. Eh, da je ceo film u tom pravcu išao. Falili su sfumato tonovi u fotografiji, još realističniji opisi pucačine, socijalnog položaja radnica u bordelu, korupcije u opštinskoj upravi i još zločina glavnog negativca, pa je ovako – kao i u Bledolikom jahaču – publika morala da se zakikoće kada je videla umlaćeno kuče, očigledno lutka. Ne da ja plediram da se stvarno ubijaju životinjke, bože sakloni, nego apelujem da se potroši koji dolar više u masku i specijalne efekte, da se plati na primer onom departmentu iz Ratova zvezda ili Osmog putnika. Pekinpo je tu i dalje car.

Završetak filma sve konce i froncle uredno ušnirava u halmarkovski ušećereni konac. Negativci higijenski pomlaćeni, pravda trijumfovala, a kauboji se skrasili. Čak je i nov servis nabavljen. I narod će živeti srećno do pojave Regana i rivajvla desnice koju predvode on i Tačerica.

 

 

Predavanje o danskoj poeziji

U četvrtak 25. maja, na Dan mladosti, u Muzeju pozorišta u Zaječaru, a drugog dana festivala "Mladi maj", održao sam 60-minutno predavanje o danskoj poeziji, najavivši Antologiju danskog pesništva 1945.2025 I deo, koja treba da izađe u oktobru. Priču sam završio jednom svojom pesmom iz zasad poslednje zbirke Otkako su ga uboli. 

Audio snimak te književne večeri nalazi se ovde:::::::  

Predavanje od sat i nešto