THE RIP (2026 American movie)

 

 

 r.: Džo Karnahan; ul.: Met Dejmon, Ben Aflek, Stiven Jan (tako sâm čovek kaže da se izgovara Yeun), Tejana Tejlor, Saša Kale, Kajl Čendler, Skot Edkins, Katalina Sandina Moreno, Nestor Karbonel, Lina Esko 

POVRATAK DEVEDESETIMA

Posle nekoliko kinotečkih kritika, evo jednog recentnog filma da recentniji ne može biti, dakle s godinom 2026! (Mada, biće uskoro jedna šabrolijada, kako s nekoliko remek–uradaka iz 1970-ih, tako i s poznim štancovanim moralističkim filmovima u kojima je glumila samo Izabel Iper.)

Imamo dakle The Rip Džoa Karnahana pa još s Dejmonom & Aflekom; oni kao da su sijamski blizanci, kao Pavao Pavličić & Goran Tribuson, kao Vlada & Bajka, kao Lola Novaković & Dragan Antić, kao Ljupka Dimitrovska & Ivica Šerfezi.

Džo Karnahan je tough guy. Ne dâ se obeshrabriti. Diže se iz pepela. Kreatori i pisci Bokenkamp i Ajsendrat su mu dali da piše scenarije i režira epizode serije Blacklist dok je čekao novi film i to je već dosta da znate o kakvom tipu je reč. (Jer, serija je odlična, pored toga što je transgresivna i opičena i politički nekorektna, sadrži onu writers' magic, pisanje o pisanju, plus levičarsku naklonost prema malom čoveku, koji – kao u Jednoj bici za drugom – ume u svojoj manufakturi mnoga dobra dela učiniti...) A pre toga je režirao slavno Sivilo s Lijamom Nisonom (samo to je već dovoljno za večnaju pamjat) i Nark s Rejom Liotom. Ovaj drugi film mu je na početku karijere u bioskope doveo Tom Kruz lično iz čiste dobrote. Da nije bile te pružene ruke, Karnahan bi danas verovatno režirao TV kalendar na NBC-iju. Posle ga je Kruz pozvao da piše i režira treći deo Nemoguće misije, ali tu se Džo opet razbio o producentski zid. Kao i toliko puta kada su mu filmove odmah bacali na VHS i di–vi–di. Osporavao ga je ko je stigao. Ali on je terao dalje.

Aflek i Dejmon su založili ugled za njega kod Netfliksa da kapnu stotinak miliončića za akcioni spektakl s jakom trilerskom notom. Bioskopi su naime dotle došli, dibidus su kalirali, da toliko para ne može u njima da se vrati „ni u ludilu“, kako bi se reklo u Žarkovu, pa mora odmah na internet. Ali to je Netfliks, nije dajrekt–to–vidiou pa da morate u videoteku da špancirate, da pozajmljujete, a tamo žapci, drkoš videotekar (koji vas cinično gleda i misli „kako će ovaj krele da traži 'Sedam vodoinstalatera trpa sisatu domaćicu'?“), ili pak videotekarka, s očalama i u eskimskim čizmama i s dupetom kano Grenland, cevči zero–kolu i čita „Knjigu o Milutinu“. A ne, drugovi, no Netfliks, jebote!

Elem, Karnahan je 2021. snimio Copshop, koji su pederi među potplaćenim kritičarima – kada smo već kod toga, danas je dodeljeno ono i fantastičan je osećaj ostati čist, ne znam šta mi je trebalo da naglavačke skačem u jezero puno fekalija /što ne znači da im se ne treba jebati keva i za to će se tek čuti!  – odmah počeli da nazivaju B–filmom a Batlera B–glumcem, da bi malo pokrili relativan neuspeh na blagajni. (Kako je samo Edvards tu opčinjenost šuškavcima lepo ismejao u Pasjim sinovima, kada onaj čičica doživljava starački lažni orgazam bez semena dok nabraja koliko je love zaradio koji filmač...!)

I tri godine su prošle bez filma za čoveka i onda su Aflek i Dejmon rešili da porade na svojoj karmi pa su objavili da Karnahan treba da napiše i izrežira akcioni triler š‿njima. To se oteglo i 2025. je batica snimio dva – sada zaista – Šklj–filma, da se podseti kako je to režirati.

I tako smo dobili The Rip. Radnja je smeštena u okrug Majami–Dejd, mada je lepo moglo i bilo gde drugde na bilo kojoj obali, jer ovo je dibidus noar film, sunca nigde, grehota Majamija kao takvog. Reč je o korupciji na više nivoa, u specijalnoj jedinici za narkotike, u FBI-aju, međ lokalnim prašinarima, u vlasti, u kartelu – ama svuda. Atmosfera vonja po losanđeleštini, to je ona atmosfera pesimističkog trilera iz 1990-ih, i Karnahan se opet digao iz pepela: „Ovakve filmove više ne prave, mislli smo!“, glasi konsenzus među kritičarima. Ima drugarstva, to je buddy cop žanr, Karnahanaova specijalnost, podžanr Glikenhausov Blue Jeans Cop, pod–podžanr muški–akcijaš– a–žene–kuvaju–kafu, pod–pod–podžanr ipak–riba–od–glave–NE–smrdi.

U nekom filmološkom smislu, ovo je film o Karnahanu i njegovoj upornosti i idealističkoj, kriptolevičarskoj kliki Kruza, Aflreka i Dejmona (a vi se smejte, zabole me). Taj idealistički kraj gde su očinske i bratske figure na višim položajima ipak poštene i tako daju smisao žrtvovanju na terenu, melem je na ranu umornom gledaocu izraubovanom od paranoje, gledaocu koji se mrtav umoran uveče skljoka pred kompjuter i ne pada mu na pamet da ode da gleda brehtovske pozorišne predstave pa da posle ode na neke demonstracije i tamo ga pogodi gumeni metak u jaja ili u oko, danas, kada sve ono drmusanje čamca iz Kaufmanovoe Invazije trećih bića ili Pakjulinih paranoičnih filmova deluje kao prizivanje đavola u Majstoru i Margariti... Đavo je došao još s Reganom i Tačericom, a liberali su tražili trunje u Karterovom oku, čistili su sneg i šetali do Havane! Tarner, Fonda i Markes s Kastrom na Kubi, jebote bog!

Da ne znamo da je ovo snimljeno prošle godine, rekli bismo: „zaboravljen idragulj iz pera Džejmsa Elroja“. (Dobro, on bi ubacio barem jednu fatalnu žensku.)

Onaj fleš–bek u kombiju bi dušu dao za DePalmu. Film je staromodan i po tome što zaista ništa ne ostavlja nerazrešeno: otvoreni kraj je paranoja, to je neupokojeni vampir, to je hobotnica kojoj su preostali pipci. U ovom filmu znamo da će se sutra sunce ponovo roditi.

Začuđujuće malo ubijenih. Pozitivka, kapetanca Džeki Velez (Lina Esko) gine na početku ali fascinira kako ostaje da zrači i tokom preostalih sat i 40 minuta filma, ona dakle biva ubijena, a posle tek na kraju jedan od dva izdajnika biva upucan i to jer je tako želeo. I jedno ranjavanje imamo (volšebno lako zalečeno) – i to je sve. Film je zapravo kameran i tačno mogu da zamislim brodvejsku verziju, jurnjava kolima na kraju – opet po mraku – liči na usiljeni produžetak da se nabudže minuti, obaška zato što mi već 25 minuta pre kraja saznajemo ko su loši momci.

Ali, tu dolazi onaj III čin koji mora da radi po holivudskom Ustavu i opet sam se podsetio šta to ne volim kod akcionih spektakala i filmova o Bondu: – taj III čin, u kome se morališe i objašnjava već objašnjeno, u kojima se likovi međusobno drže na nišanu i melju kao na završnim plenumima kongresa SKJ. To niko nije uspeo da izbegne, ni Doner u 16 blokova, čak ni Pekinpo u Eliti ubicâ (gde Duval i Kan kao u srednjovekovnom pozorištu izlažu argumente za i protiv državne penzije u odnosu na jednu finu korupciju i ležaljku između dve palme), ali to je to. U ovom životu nećemo gledati drugačiji akcijaš.

Karnahan je majstorski izrežirao početak: dinamičnom montažom je pokazao svu napetost i egzistencijalnu ugroženost kapetanice Velez, njenu predanost, uvežbanost ali i časni neuspeh. I uvodna špica tu ne gubi vreme već se odmah kreće s isleđivanjem („intervjuima“) njenih još potresenih kolega iz specijlane jedince (s mnogo suglasnika). Svi su sumnjivi! Jedan od islednika iz FBI, Del Bern (Skot Edkins) u stvari je brat narednika iz specijalne jedinice (Ben Aflek) i mi to naravno da ne znamo i ne možemo znati, ali kada Aflekov lik napadne Berna – sledi rez i Dumars (Dejmon) odmah na pitanje „O čemu se radi“ kaže: „Braća se opet tuku!“ Tako se to radi!

Aflek je na prvi pogled bad cop, on puši protivno propisima jer mu se može i komisiju pita:

Have this board ever caught a cop killer??

Dumars je od ubijene koleginice dobio SMS: ona mu je to poslala ranjena i znajući da joj dolaze dželati, poslala je poruku, bacila telefon u Atlantik a mi gledamo maskirane egzekutore... Na osnovu tog SMS-a, on kao poručnik – dakle nadređen Aflekovom liku – pokreće raciju s kučetom koje trenirano da nanjuši lovu. I u jednoj kući, gde je samo „Desi“ (Saša Kale), po svemu sudeći neprijavljena Kolumbijska u ulozi hauskiperke, kuče nanjuši – 20 miliončića! U kantama za farbu.

I više neću ništa da vam kažem.

Ima korupcije i korumpirani će biti uffaćeni i privedeni licu pravde. Oni na koje smo sumnjali ispostaviće se kao dobrice i štaviše heroji. Ima finih preokreta, rekoh već ima i zgodnih flešbekova...

Kritičar Gardijana Bendžamin Li pomalo zlobno je primetio da je pravo umeće postići da one obične kuće deluju preteće: „neki će se pitati da li je to sve zaista koštalo 100 miliona dolara?!“ I bogami to je dobro pitanje. Na pamet mi je pala serija „Ko ne voli Raleta, jebali mu ćaleta“, u kojoj (seriji) su najskuplji rekviziti bili daske za peglanje i kredenci s deponije, sve se događa u špajzovima a potrošeni milioni! Čika Zečević se zdravo najedio što to nije bilo isterano do kraja. Ja sam evo gledao scenografiju i u onoj kući gde su našli milione zapazio sam slanike i bibernike i flašice s kečapom na trpezarijskom stolu i jednu gajbu s „kućnom hemijom“, makazama i đubravnikom.

Ima saspensa za izvoz u filmu i poprekih pogleda: evo kako Dejmonovv Dumars gleda preko ramena dok se vraća koleginicama koje broje pare. (Po proceduri, naime, lova koja se nađe mora da se izbroji na licu mesta, „osim ako nije zaoečaćena u neku plastiku s oznakom koliko je tu para“.)

Ili kad stigne poseta sumnjivih prašinara:

Slike s početka pokazuju protraćeni Majami noću, mostove i kapetanicu Velez pod stresom.

Kraj filma, rekoh, pati od neizbežne boljke: negativac ne sme odmah da se preda već mora da se drži love kao pijan plota i pokuša da pobegne makar sam sebe za kosu vukao. Tako jedan od njih vuče torbu s parama i ima tu nešto od one pouke da se „zločin ne isplati...“ Vuče on torbuljak i ne dâ pare (kao u filmu A Simple Plan gde Bridžit Fonda kumi muža da ne spaljuje pare u kaminu).

Ali, kraj filma nosi tvist za tvistom. Kada ovaj što na sliki vuče lovu na kraju nudi Bernu da podele plen, ovaj mu otvori torbu. Mi ne vidimo još o čemu je reč. Sledi pucačina, kamera se spušta i pokazuje nam da je torbuljak pun – telefonskih imenika. Zatim sledi rez i vidimo rasklimatana kola u kome se voze koleginice detektivke: na zadnjem sediptu su one kante za farbu, mi znamo – pune para...! Zaista efektno.

Ni tu nije kraj. Onaj izgužvani papirić koji je Dumars dao majoru Tomu Valjehu (zlokobni Nestor Karbonel, s licem krimosa) sadrži brojku koja se... Šta mislite, da li se u dlaku (u dolar) poklapa sa opet prebrojanim iznosom?

Karnahan je živ, mrda se, umro nije,

dok je Dejmona, Afleka, Kruza i kompanije!

 

ONE BATTLE AFTER ANOTHER (2025 American movie)

 

r.: Pol Tomas Anderson; ul.: Leonardo Dikaprio, Šon Pen, Ređina Hol, Benisio del Toro, Tijana Tejlor, Čejs Infiniti, Šejna Mekhejl, Toni Goldvin, Kevin Tej, Džon Hougenaker

GORI FILM ODAVNO NISAM GLEDAO

Don't believe the hype! Lasno li je snimati Nolanu, dvojici Andersona (Uesu i Polu Tomasu), imali su se rašta roditi. A Meknoton (autor Wild Things-a), Ćimino, Kopola, Ferhofen i Šreder su godinama bili na belom hlebu ili su morali da rasprodaju dedovinu da bi „zatvorili finansijsku konstrukciju“ a neki su uništeni. Da ne pominjem Uelsa. Kada sam video  film „Ad Astra“, kritiku pogledajte ovde, poželeo sam da producentu Ričardu Zanuku odnosno sinu Dinu pošaljem popravku scenarija i zapravo ponudim skript za najprvi SF film koji bi spojio zemaljski film „fresku“ s ugođajem wide screen-a u svemiru, a onda sam čuo da je Nolan to uradio u „Interstelaru“. I taj film je bio i prošao u eri mog siromaštva. Kada sam pogledao filmač na ruskom sajtu s uzbekistanskim titlovima, obradovao sam se: to je totalno sranje. Još ja imam šanse... Pun mi je kufer tih umetnika koji se hvale da nemaju mobilni telefon ni kompjuter, svi pišu guščijim perom na pergamentu ili u sveskama na linije, zabranjuju saradnicima da nose mobače, naređuju im kako da se šišaju i uslovljavaju: nema da nosite sintetičke gaće. I nemaju kofere s točkićima, koriste digitrone proizvedene do 1981. godine, inače računaju ručno, hemijskom olovkom parkericom u blokčetu „Minerva“ Subotica na kocke. Indulgence je greh njihov, ali niko im to ne sme reći, već se to govori samo Robertu Divalu, Tarantinu, Kopoli itd.

Umreo je Šotra u 93. i baš na taj dan sam pogledao film u Takvudu na jeftin dan. Šotra ode u ranim jutarnjim časovima. Pomislio sam u prvim minutima na Nolana i Andersona: oni mogu da čekaju i sačekaju svoje snove. A naši reditelji umesto CGI i najbolje opreme, pomeraju kameru u invalidskim kolicima, umesto studija snimaju u predratnim stanovima s visokim plafonima...

O Mehikancima sam pisao u knjizi „Kongres anarholiberala u govornici pored 'Londona'...“ koja će se pojaviti uskoro i ovde je isti taj odnos prema paprikarima kao glavnim imigrantima: kalifornijski nacoši su ih oklevetali. Bela agenda je opisana karikaturalno, kao Mihić što je govore Manojla i Komnina (jedna osoba) pisao za Meta Jovanovskog u seriji o Nemanjičima. Da je to u filmu Mela Bruksa, smejali bismo se. Ovako prepoznajemo zidanje Skadra na mehikansko–amerikanskoj granici.

U onoj svojoj knjizi pominjem kako se ono što je Gor Vidal, prvi belolistićar zapadnog obreda, govorio o Reganu --> kasnije samo prepisivalo da bi se kritikovala nenačitanost Trampa a niko nije uočio da je to isti štos, e – tako je i sada Pinočeov Vajnlend roman iz 1990. i koji je govorio o reganizmu i niksonizmu – 'ladno mogao da se primeni na Trampovo doba, dakle našu najsadašnjiju sadašnjost, a da sve zvuči kako treba. (Tako je Kevin Tej namontiran da liči na imitaciju Bajdena. Njegov sagovornik prekoputa za stolom u sedištu organizacije „Božićni avanturisti“, Tim Smit u tumačenju Dona Hougenakera, nosi plavi prsluk preko crvene dukserice, čime se simbolizuje da su crveni i plavi, Demokrati i Republikanci isto sranje u sličnom pakovanju.)

Ali Bajden – isti on, sa izlapelošću koja stvara stres i živcira kao kada razgovarete s mucavcem koji nikako da završi rečenicu. Ono titranje jajaca nesposobnom šefu, sve isto. Rasna žvaka, to je onaj pristup da se uopšte ne kaže ko je ko i gde je šta, a svi ipak prepoznaju o kome i o čemu se radi. Veliki studio je pustio tu caku u film, ali nije to mnogo čudno, već sam napomenuo da je npr. "Nemoguća misija 7" -->  socijalistički film: Film sam gledao na Kritu - svetska premijera - i ova kritika to odražava.

Ovo je već treći (ili samo treći, zavisi od toga koliko ga volite) film rađen po Pinočeovim delima, ako računamo i nemačku dokudramu Prüfstand VII Roberta Bramkampa o gradnji dalekometnog projektila „Fau 2“ a po „Gravitacionoj dugi“, koja se čita dugo, dugo, kao Konstantinovićeva „Filosofija palanke“. Za mene je Pinoče oduvek bio elegičan pisac, koji se pisanjem opire smrti i s posebnom ljubavlju opisuje boeme, lutalice, melanholike koji uspevaju da prežive na – kako bi Bob Dilan rekao – beskrajnim turnejama, uz dostojanstveno žicanje i „pozajmice“. Jer uvek ima praznih hotelskih soba i stanova, i uvek ima mesta u vozovima... Lik Herberta Stensila, omiljeni moj Pinočeov lik (iz romana V.) je takav tip, koji brižljivo održava kondiciju Tai Čijem, umereno pije, jedna jabuka na dan, samo čaj do 17.00 i u jednoj sceni iz romana čak dostojanstveno odbije da uzme tih usranih 5 dolara koje mu pomalo preterano prezrivo nudi neki bogati Amerikanac... Pet Raketaš (Dikaprio) jeste takav lik, koji ne bi imao 'leba da jede da nije na platnom spisku grupe „Francuzi 57“. Raketaš evocira tu atmosferu „lako ćemo“ bombaša sve dok mu ne kidnapuju ćercu. A onda sledi frenetičkna jurnjava s vremenom, za nalaženje utičnice da se napuni glupi mobilni telefon 1G (jer takve ne mogu da prate satelitima), da se nađe oružje i to je urnebesno. Urnebesno je kada on – zato što je spržio mozak travom i cirkanjem – ne može da se seti lozinke, to jest odgovora na pitanje „Koliko je sati?“ Ispostaviće se da je odgovor „Vreme ne postoji, ali ipak nas kontroliše!“ (Time doesn't exist yet it controls us anyway!) To je ovaploćenje karaktera Herberta  Stensila iz pomenutog Pinočeovog debitantskog romana.

Jedan filmski kritičar, koji je inače nahvalio moj roman „Čuvari javnog mnjenja“ u seriji predavanja „Postninovske čarolije“ u DKSG, da bi kasnije samo taj snimak bio skinut sa Jutjuba, verovatno kao osveta zlog Petrovića Milutina, napisao je pre neki dan da film uliva optimizam jer iako su revolucioneri praktično poraženi, oni su ipak su sačuvali obraz i sposobnost da osećaju i saosećaju i budu humani, a nove bitke će svakako uslediti „a poučno je kada na kraju filma pretorijanci makar na tren okrenu cevi na pravu stranu“. Gledao sam film iz I reda kao što se vidi na slikama ali ne videh taj momenat. Možda je to bilo wishful thinking. [Edit: ponovo sam pročitao tekst i sad vidim da je mislio na Indijanca. Okej, okej.]

Ali za neaktivnost opravdanja nema: vračarska i doroćolska čaršija je toliko želela da Milo („previše je vladao“) ode, navodno iz demokratskih pobuda, pa iz legalističkih („crkva ima pravo na autonomiju“) i nagrdili su Mila na pasja kola jer je hteo od crkve da naplati porez. A kada se ispostavilo da su manastiri legla kriminala u kojima se jatakuje izvezenim pučistima, ćutali su. Ali su graknuli kada im je neko rekao da naši sugrađani frilenseri i programeri navodno ne plaćaju porez. I evo, Mila nema već koliko godina i – da li smo srećniji? Na kraju se ispostavilo da je sav onaj žar legalizmaam posledica toga što imaju (gle: staroudbašku!) tazbinu u‿Crnu Goru i neku vikendicu, koju sada opet mogu da iznajmljuju Maćedoncima i sirotiLJi koja još letuje na tom primorju. E pa puši kurac, Vaso, belosmećarska pičko; čudi me Filbi, ipak, jer on je obrazovan toliko i logičan da zna da se u litijama nije radilo o pravu SPC i otporu stvaranju Milove državne crkve već je to bilo rušenje vlade suverene i susedne zemlje. Amfilohije je to priznao u onoj izjavi koja je na sajtu Novosti bila 13 sati i posle obrisana da je nema...

Ja dakle ne videh ono što je Miroljub video, video sam samo da su otrovnim gasom ugušili Lokdžoua i kremirali ga u spalionici.

Film je prehajpovan. Kao što reče Čarlton Heston za Dodir zla – „Nije veliki film, ali je posut briljantnim parčićima...!“, tako ovaj film – poput kupusarskog postmodernističkog romana od 500, 700 i 1000 stranica, poput sveznadara -> ima mesta koja opčinjavaju. Na primer, igranka u srednjoj školi: kada vojaci prekinu tu žurku i navataju đake koji su poznavali Vilu Ferguson (Čejs Infiniti) – jasno se vidi ko je glavni: oni koji imaju moć, a ne mladost, ludost, poezija i umetnost. To je i Don Delilo genijalno pokazao u „Podzemlju“, koliko su umetnici bili naivni dok im iznad glava lete vojni avioni. Sila boga ne moli, pa zašto bi onda umetnost?! Ili kada minuciozno (metikulozno) opiše sirotinjku dušu, solidarnost i povezanost porodice i zajednice u borilačkom klubu Serhija Karlosa (del Toro), sa sve čarapicama i papučama, gledanjem televizora sa stolova pokrivenih mušemom, unučići, praunučići, dede, bake, ponjave, krpare, šerpe s domaćinskim jelima što se krčkaju, kako se pomoću štapa i kanapa živi časno, zakrpljeno ali čisto, i to je dato u kontrastu s naftaškim zamkovima u kojima se okuplja ekipa iz „Božićnih avanturista“, a te nacističke staramajke koje peku palačinke za unuke, sinove i muževe što drmaju svetom.

Revolucionarku, crnkinju Perfidiju, igra Tejana Tejlor i ona liči na mladu Dajanu Uorvik. Njena uloga je kratka i posle oko 50-ak minuta joj se gubi svaki trag jer je ili nestala ili je ubijena. Dušu dalo za neki sikvel. Ćerku Vilu, blokaderku, koja treba da bude ista ona, ali živa vatra, igra Čejs Infiniti. Negativca kao iz stripa, pukovnika Lokdžoua (simbol imena: pitbul kada ugrize, ne pušta!) simpatično je podložan sadomazohističkoj seksualnoj požudi, simpatično laže u lice one budže na preliminarnom intervjuu za prijem u „Božićne avanturiste“. A Toni Goldvin koji igra Virdžila Trokmortona, možda de fakto najmoćnijeg Avanturiste, mada nominalno ispod onog „Bajdena“ to jest Roja Mura ---> duhovita je referenca, jer on je igrao predsednika Ficdžeralda Granta u dugovečnoj seriji „Skandal“ Ronde Rajms i u kojoj se zaljubiška u crnu spin doktorku u tumačenju Keri Uošington. Pukovnik Lokdžou znači bezočno laže za svoje poreklo i laže u oči da se nije karao sa crnkinjom, a ispostavi se da joj je on napravio dete... Rasno se uprljao, ili – kako reče bajdenoliki Roj Mur – „uprljao je karu“:  Zato treba da bude eliminisan.

Finale filma je tragikomično, Lokdžou juri svoju ćerku koju želi da ubije jer je kopile i obrukaće ga i „više mu znači da bude član Partije nego da se druži sa nevaspitanom ćerkom“, ali i njega juri asasin da bi eliminisao remetilački faktor.

Erik Švajg igra Avantija, hitmena mekog srca, indijanskog porekla. On se jednim delom sažali nad devojčetom, a drugim delom se – možda, meni se čini – naljuti zbog rasističkog i potcenjivačkog odnosa poslodavaca i uzme mašinsku pušku i pobije ih sve, mada i on sam izgine.

Krv jeste voda, poručuje film, ako su ti glavni novac i moć, pre svega moć. Ali film poručuje i to da ideali bez oružja ne vrede mnogo. Za zbacivanje ubilačke vlade potrebna je oružana revolucija.

Herbert Stensil želi večno da živi. Imigranti se bore za život, jer onakva vlast, naftaška i rasistička, doslovno želi da pomlati i nižu srednju klasu a kamoli sirotinju, ili u najboljem slučaju da se ogradi zidovima. To je Poova „Maska crvene smrti“ što u distopiji pominjem u završnom poglavlju „Beograda za pokojnike“. Nema vremena za dokolicu, iako godine (vreme) umaraju, ili, naše ćelije stare i sve više želimo da se izležavamo na kauču uz pićence i sportske prenose (samo ne s našim komentatorima!) ili kvizove, mrzi nas da idemo u teretanu, pa čak i da razmotamo asuru i vežbamo jogu. Sanjarimo, maštamo. Ali deca, unuci – bato, to nas pomeri s mesta. Unuci donose smirenje, oni su svetlost na kraju tunela, deca su pak velika briga, ona dodatno umaraju i postare čoveka, i taman kada možeš da daneš dušom, ona počnu da se drogiraju i da te preziru i potreban ti je prevodilac da bi s njima komunciirao. A ni fala neće da kažu.

Šta je ovaj film doneo? Iznenađujuće se zajebavao s demokratsko-republikanskim narativom, Berni Sanders je jamačno prste oblizivao dok ga je gledao. Ali ništa više. Podsetio je na lenjost čoveka od 40+ leta. Znači bertolučijevski Tango a gavrasovska angažovanost u brehtovskom stilu. Karakteri su živopisni, izgledaju stvarno, uverljivo, ali ovo je u osnovi sapunska opera o tome ko je čiji roditelj. Fale tri potke bez koje umovanje o „ovom savremenom svetu koji ide u propast“ ne može biti kompletno. Scenario je ionako labavo zasnovan na Pinočeovom romanu, moglo se to dopisati. Na primer, umesto „indulging in jokes about codes“... Jeste duhovito, ali tanko, brate.

Hajpovana je mnogo oja Dikapriova uloga. On je ipak samo ponovio sebe iz „Bilo jednom u Holivudu“. Raznovrsniji i jači je bio u Istvudovom „Huveru“. Ko zna, možda mu je to bio vrhunac i već je ušao u godine kada je i DeNira zgrabio manirizam? Pen je možda odglumio svoj maksimum. Svi ostali su igrali kao kod Olivera Stouna u romansiranim biografijama – bili su točkići u mehanizmu koji je bio u rediteljevoj glavi, i bilo im je milo što su poslušni točkići.

Kompozitor iz Rejdioheda, jedne od najhajpovanijih daviteljskih grupâ na‿svijet, u pojedinim delovima je klavirom evocirao atmosferu političkih trilera Koste Gavrasa, a u drugim delovima je njegova muzika delovala kičasto i kao nakalemljena. Ona deonica s jurnjavom na brdovitim drumovima ipak je bila supač. Montaža Endija Jirgensena bila je hirurška. Ali produkciono mi je film praznjikav, kao da je sniman u Bugarskoj a kostimi nabavljeni u spaljrnom buvljaku na Depou. Direktor fotografije Majkl Bauman je – valjda po instrukcijama reditelja – izvadio sav glamur i primamljivost iz slike, fotografija je kao sa projektora Super 8mm ali prikazana na vratima iz socijalističkih stanova, i veoma često su likovi snimani kroz staklo (izloga, automobilskih prozora, panoramskih prozora) i to se videlo, video se odraz kamermana videla se refleksija, videli su se oni svetlosni kružići, i film očigledno nije želeo da bude uesovski bombonjeričan, već kao u Predatoru na primer, da bude onako malo bledunjav. Uopšte nisam primetio te vista vižne, Imaks pretencioznosti, ton kao da je bio mono, jedino su bubnjevi u onoj deonici s jurnjavom automobila po valovitim brdima bili jasno na desnom zvučniku (nama desno, filmu levo) ali tome nisam video svrhu. Muzika je kao što rekoh uglavnom bila kao strano telo.

Šta Pinoče, ako je još živ, i ako nije u bajdenolikom stanju uma i tela – misli o uratku, e to bih voleo da znam.

Hepiend – što se tiče društvene situacije prikazane na filmu – može se očekivati za jedno dvadeset godina, pod uslovom da tada još bude bilo – vremena... Ko preživi – pričaće.

***

Da napomenem i to da se Takvud malko ofucao... Publika i dalje kasni. Seo sam u I red da me niko bi šutirao u naslon. Reklame iste.