r.: Marko Đorđević; ul.: Ivana Vuković, Filip Đurić, Nikola Rakočević, Goran Bogdan, Miona Pejković (dete)
ZA NORMALAN FILM DOSTA
Pre par (doslovno par, 2 komada, inače nikada, ama nikada ne koristim par kao 3 ili više, ali manje od 9!) godina sam pokušavao da vizuelizujem – jer na Tik Toku i na reels-ima Instagrama i Fejsbuka je bilo mnogo super self-help preporuka – kako me Puriša Đorđević i Marko Đorđević pitaju da li bih im dao roman “Beograd za pokojnike” ili “Istorija srpske književnosti s južnoslovenskim književnostima” za filmatizaciju. Mislim, prava. Pozvali me oni, prvo Puriša, pa je on umro, a posle sam zamišljao Marka. Jer, “vaše misli stvaraju energiju, jedno polje koje menja stvarnost i priziva da se ono što ste zamislili ostvari, samo zamislite da se to već desilo”, i ja verujem u to. Sedimo mi za stolom nekog bara u blizini Filozofskog faksa, oni metnu koverat s lovom i ugovor na sto. Ja se kao nećkam, tvrdim pazar: “Nikada ne bih pomislio da bi se to Vama dopalo, pa vi ste liričar” --> To bih rekao Puriši. A Marku bih rekao, tačnije, zamišljam da se to već dogodilo, rekao sam njemu: “Znate, začudilo me je, Vi ste ipak Autor s velikim ‘a’, Vi sámi pišete scenario, šta Vas je privuklo, zbilja?!” Mislim da bih i Puriši i Marku (koji nijesu u srodstvo) rekao da bih pre očekivao me Srđan Dragojević pozove, kako za ova dva romana i tako za poslednja 2, “Čuvare...” i “Istoriju tajnih službi...” Za stolom je sedela i Ivana Vuković i ja joj udeljujem komplimente, crtam joj portret na salveti, “Vi ste meni lepi i s naglascima”, i sve tako. A Đorđević mlajši se zdravo iznenadi što sam uopšte čuo za njega. Treba biti uporan i maštati, kaže u reels-ima, jer ---> čestitaćete sami sebi jednog dana što niste odustali.
Stvarno me je zanimalo da li M. Đorđević ume da napravi tzv. “normalan” film i --> evo odgovora: ume. Jeste da se dvaput-triput pojavljuje njegov signature long shot method, kada se kamera prišrafi na stojeću pepeljaru i malo naheri, pa se snima kako raste plastični fikus u sumračnom neopranom hodniku neke javne institucije, ali je reč o normalnom dugomteražnom filmu.
Ima i improvizacija koje su ušle posve neplanirano, na primer dok kamera (na stojećoj pepeljari i naherena, jelte), snima parking, Marta (Miona Pejković) s lakoćom ekstemporira uz samo malu pomoć sagovornika.
Bračno i drugarsko stanje tri glavna lika i deteta ne bih ukapirao da nisam pročitao sadržaj pre gledanja. Ne bih uočio ni to da je lajt motiv – takmičenje u pravljenju kokos čupavaca. To je moralo jače da se naglasi i malo bolje objasni. Ona upotreba hičkokovske stravoužasne violine iz Psiha tokom konzumacije-degustacije kolača – jeste dosetljiva, ali tako izolovana da će neuvežbano oko prosečnog gledaoca teško da je primeti. Možda da je isto tako primenjeno i u onoj sceni kada se ekipa prikrada rođacima iz Bosne koji u nekoj piceriji slave upis nećake na faks? Još sam pod utiskom junskog glasovanja, pa bi mi se više svidelo da su bili Slovenci. Mislim, Goran Bogdan je to, on može to levom rukom.
Ali sve ostalo u filmu je sasvim zgodno. Onaj početak je čak donjedorćolski, s onim košem namontiranim u ukusno & funkcionalno uređenom tavanu, prosto deluje turbo-urbano, kao u komedijama Radivoja Andrića. Iz aviona se vidi da je Đorđević – kao Karpenter posle uspeha Noći veštica – dobio više love pa se kao pomenuti čika u Magli i Bekstvu iz Nevjorka totalno raspištoljio: ormani i šifonjeri u kragujevačkoj kući su bogato nabudženi i Slovenijales, kujna je Marles, vidi se da ekipa živi kao u Prijateljima. Atmosfera SFRJ zaključno s fiskalnom 1985.
Ovo je roud muvi, s tim što se tapka u mestu, jer drugi su stigli s puta na mesto nedogađanja, ali kojih to pa događanja ima u onim dorćolskim filmovima koje toliko cenimo? Nema ih ič, to je sve tarantinovština, ali Đorđević ne bi nikada išao u tom pravcu, ovo je Teksasvil Pitera Bogdanovića – Kragujevacsvil. (Ako sam dobro upamtio.) Uz malo više fokusa na Martu i neke probleme koje deca u njenim godinama imaju, mogao je ovo da bude još jedan pogodak u omladinskom filmu (Leto kada sam naučila da letim), i taj osećaj omladinskosti, sveopšte benignosti, ljudske bezazlenosti – kao u filmovima i serijama poznog Fernandela – zrači iz ovog uratka.
Marko je Đorđević izučio zanat i – za razliku od Pikasa, koji je počeo kao odličan slikar pa završio kao ludak na LSD-u – pokazao da ume da sastavi fičer film i bez stajaće pepeljare, samo ako ima scenario s radnjom.
No comments:
Post a Comment