UBISTVO U ORIJENT EKSPRESU (Adaptacija Kena Ludviga u režiji Darijana Mihajlovića, 2022)

 

 UBISTVO U ORIJENT EKSPRESU (Adaptacija Kena Ludviga u režiji Darijana Mihajlovića, 2022) 

Feljtonizam u književnosti ima svoj pandan u adaptacijama filmova za pozorište. U oba slučaja se autori oslanjaju na predznanje, koriste gotove module, usvojene i rasprostranjene zablude i/ili istine u formi izrekâ, omiljenih citata, poštapalicâ, legendi o događajima i filmovima koje su ostale da žive. Horizont očekivanja je vrlo lepo popunjen, nije dozvoljeno izneveriti ga, a majstorstvo je uneti nešto svoje, prilagoditi brz film staloženijem pozorištu, nadoknaditi manji broj glumaca njihovim bravurama, presvlačenjem i slično, a najvažnije od svega je uživati na bini, pa će i publika na sedištima da uživa. “Buha” već ima uspelu adaptaciju filma “39 stepenika” što sam gledao mnogo puta i opet sam u apriliju i opet ću u maju, a sada sam pogledao i ovu.

Ken Ludvig je reducirao broj likova, a nekima je promenio duh i funkciju. Misionarka Olsonova je tako i dvorkinja grofice Dragomirov (Katarina Gojković, kojoj su, jadnoj, opet dali da igra ženu mnoooogo stariju od nje; pa šta je to s rediteljima?!), Olsonovu igraju dve glumice, meni se zalomila Anja Pavićević. I čitav duh filma je Ludvig preoblikovao u komediju, kao i u “39 stepenika” uostalom što je urađeno, u pitak i brz brodvejski vodvilj; drugačije ne bi imalo smisla (išli bismo u Kinoteku onda), ovo je plemenita zabava a ne filozofski dijalog o smislu svemira. (Takvih plemenitih vodvilja visoke (moždano)nutritivne vrednosti ima dosta i u “Slaviji” i u “Akademiji 28”, premda snobovi svisoka gledaju na te teatre.)

Predstava deluje raskošno, ali uveren sam da nije koštala papreno. Ipak je praznik za oči. Kad vidim funkcionalna vrata na sceni na koja može da se uđe i izađe, pa još kada ih ima više, kad vidim stepenice i kulise, kao u “Kulisama”, “Histeriji”, “Posetiocu”, “Simptomima” – ja se mnogo obradujem. Kao kada ubiju ajkulu na kraju Spilbergovog filma.

Elem, scenografija (Vesna Popović) pokazuje i restorane i hotele, kao i oku primamljiv i funkcionalan niz od tri kupea, dekorisanih kao 1930-ih, petero vrata ima, po jedna u svaki kupe plus dvoja bočnih, osvetljenje i prozori stvaraju ušuškani dojam voza koji piči kroz snežnu noć, čak su i stiroporne pahuljice padale prilično dugo. Pre početka, na teškim zavesama projektovan je naslov predstave, a sa zvučnika je frtalj sata i više pre podizanja zastora išla ona divna muzika Ričarda Rodnija Beneta iz Lumetovog filma iz 1974. I mene naravno preplavi nostalgija, jer s kevom sam gledao film u bioskopu “Šumadija” iste godine. I ta muzika je kombinovana s onom najavom sa zvučnika u Istanbulu (snimljeno je to naravno sada, ponovo) i to je zaista lepa dosetka i mogu zamisliti da je ova predstava hit i za decu, sa školom. Naravno da smo gledali film i pred očima su nam Alber(t) Fini, Martin Balzam, Vanesa, Šon, Vidmark, Entoni, Lorin Bekol itd. Lik Arbatnota je ražalovan i igra ga Viktor Savić (on mi se zalomio, a alternacija je Vladan Dujović) koji mi je i zbog odela i glasa i svega drugog ličio na Ričarda Haneja koji je zalutao iz “39 stepenika”; dok mu je ljuba Deben(h)amova nekako stidljiva i plašljiva, a ne jebežljiva aždaha kao Vanesa Redgrejv. Pomenuo sam već izmenu u funkciji Olsenove (i smanjenje njenog udela), vlasnik kompanije Buk je stalni pratilac Andrije Miloševića, Igor Damnjanović, koji mu je, Miloševiću, u životu i karijeri izgleda postao garderober, paž, posilni, njegov Čiko i njegov Minja Subota (možda se i guze?). I on kao da je zalutao iz “Krčmarice Mirandoline”. Ali ja ne zanovetam, nemojte misliti, niti kritikujem ljude – tako je Ken Ludvig zamislio – i pošto (=nakon što) sam uporedio ovo izvođenje s mnogim anglosaksonskim u Americi i Engleskoj kao i u Danskoj (hvala Jutjubu), mogu da kažem kao i za “39 stepenika” —> “Buhina” je najbolja iz nekoliko razloga. Prvo, ne igraju je deca iz omladinskog pozorišta. Drugo, vernija je i filmu i Ludvigovoj adaptaciji. Treće, ipak tu ima i mesa a ne samo krompira, predstava nosi setnu, čak moralističku poruku, a vi se smejte ako hoćete.

Od Andrije Miloševića sam očekivao zevzečenje, ali on je začudo uneo primetnu dramsku notu uprkos manirističkom scenskom govoru. Kostim (Marina Medenica) obezbedio mu je zamašnu stomačinu, odelo po propisu sa sve onim gamašnama, na brcima se nije insistiralo, jer, kao što rekoše Mustafa Nadarević i Miki Manojlović, “Sirano se ne glumi nosem, no dušom!”, već na žovijalnosti i simpatičnoj uobraženosti. Ovaj Poaro nije aseksualna tetka, već bucmasti pičkolovac koji pazi da ga ne u’vate. Kada sam dakle gledao filmač u “Šumadiji” fiskalne 1974. bio sam faciniran fotografijom Džefrija Ansvorta, čeličnoplavkastom svetlošću u noćnim satima, i sledećim scenama: 1) kada Račet svoga sekretara sadistički tera od stola a ovaj taman seo gladan da jede i lepo pobiberio supu; 2) kada Poaro (Alber/t/ Fini) trepće kada ga ubace u sekretarov kupe, pa kako srče zeleni liker i kada kaže “Thank God we are not young!” 3) kada u svom kupeu Poaro čita novine i maže ruke pomadom i stavlja mrežicu preko brkova; 4) kada na mrežicama za šešire pred svedocima čita deo poruke na nagorelom parčetu papira. (U adaptaciji se Poaro ipak napalio na groficu Mađaricu, a njen ljubavnik ili muž je elegantno šutnut u dupe.) I otad je za mene Fini ostao Poaro. Od ovih scena s velikog platna iz “Šumadije” u adaptaciji je ostala samo ona scena sa nagorelom ceduljom, koju smo mogli lepo da vidimo na video bimu. Naime, predstava je vrlo verno i efektno opremljena video instalacijama, najpre kao u samom filmu onom uvodnom scenom kidnapovanja, pa snegom itd, a evo i tu poruku smo mogli lepo da pročitamo na ekranu.

Adaptacija je rešenje zagonetke postavila malčice prerano, da bi više dala prostora moralnoj dilemi, što je paradoksalno, budući da je reč o ozabavljivanju jednog kriminalnog filma, ali eto, može se biti i suptancijalan u vodvilju, govorim ja to stalno. Tako da je poslednjih 40% predstave jedan samostalan vodvilj u kome prevladavaju romansa i bravure Miloševića, Damnjanovića, ali i Jelene Trkulje kao karakondžule Habardove i – ne na kraju – Branislava Platiše koji je dosta pažnje ukrao u dve uloge, kao kondukter i glavni kelner. Miloševićev Poaro ubedljivo morališe na kraju, jer odbija da tek tako prihvati zaključak koji, mislim, baba Agata natura, da se ne treba zakona držati kao pijan plota. Mislim, ono, Rečet je zaslužio da ga ubiju 100 puta. Samo to ne treba govoriti baš svakome.

Da li su i ostali glumci mogli dobiti više prostora da se razmahnu, to je pitanje za FDU. Meni je predstava bila praznik za oči, uši i dušu. Prostor ustanove kulture “Vuk” ima neku energiju, s onim starim plišanim stolicama u kojima su čestice prašine još iz 1980. Zadimljeni kafić, džin&tonik i votka, tu je Ejdus dovodio svoje diplomce da igraju predstavu “Brod ludaka”, a profa drmne duplu votku pre šoua, pa “Akademija 28”, zadimljeni restoran s pristupačnim jelovnikom kao nekada u  nepostojećoj “Kasini”, tvrdo kuvano jaje maltene badava, pijanista svira kao sa trake “Čamac na Tisi” na ripit, nešto se gricne i inhalira dim za rak pluća pa se ode na predstavu ili film, sedišta opet plišana i stara, tako stara... Kultura, bato.

 

"39 stepenika" – predstava "Boška Buhe", mart 2022.

 

  "39 stepenika" (predstava iz novembra 2017)

„39 stepenika“ (adaptacija: Patrik Barlou; r.: V. Aleksić; ul.: Viktor Savić, Anastasija Mandić, Goran Jevtić, Andrija Milošević) 15. mart 2022.

*  *  *

Ne, ne okrećem se na početku (kada Andrija kaže "Pogledajte na drugi kraj sale...").

Ova adaptacija je jedna od onih plemenitih komedija, po pravilu tesno vezanih za druge medije, komedija brodvejskog tipa, koje se ne foliraju da imaju neki „viši“ smisao osim da zabave publiku, a ipak se provuče i pokoja reč o ljudskim karakterima. U takav tip predstava spadaju npr. „Kako ubiti ženu i zašto“ Antonija Amurija (gledao sam to 1980-ih 2x dnevno u „Vuku“ kada je gostovao Zijah Sokolović /režirao Radoslav Zorić, druga uloga Kaća Dorićl/), pa „Brakolomije“ koje su sada aktuelne u Slaviji (sa Kalinom Kovačević, Kuburom, Stojmenovićem, Bojanom Stefanović), „Sviraj to ponovo, Sem“ u BDP-u (predstava upokojena zajedno s Markom Živićem), takođe pokojna predstava „Ljubavnik velikog stila“ Reja Kunija u Zvezdara teatru s Mandom, Kalinićem, Anastasijom Mandić, Katarinom Žutić, Srđanom Ivanovićem i Janošom Totom (koga je posle smrti zamenio Igor Đorđević /posle Totove smrti a ne svoje smrti/) i tako dalje. To su predstave koje se na „trulom“ Zapadu igraju brodvejski, mesec i po-dva, pa se potroše i bace, a kod nas su repertoarske predstave, jer mi ne jedemo kikiriki buter s pekmezom, već burek sa sirom. U ovo vreme kada publici nije do brehtovski zahtevnih ubitačnh društvenih kritika, predstave ovog tipa su melem za dušu, jačaju imunitet i ne udaljavaju ljude od pozorišta.

Opet sam poneo ruksak na predstavu, da bih u piljari „Gajba“ usput kupio zdrave sokiće, nar i jabuke... Kada sam oko 19.30 bio ispred „Vuka“, beše pusto, a samo 2 minuta kasnije, kolona termita, to jest, opet škola, ista – jer prepoznah razrednog starešinu s jarećom bradicom. E, ali sada sam imao ulaznicu za DESNO, pa nisam brinuo. 

Prava publika za Andriju koji može da šmira do mile volje. Dovoljno je da se on pojavi i publika se smeje, kao nekada kada su se ljudi smejali čim vide Miju i Čkalju. Ovu predstavu, „39 stepenika“, gledao sam i u Kopenhagenu u „Tivoliju“ u Staklenoj sali (gde se kao i sve u „Tivoliju", igrala 45 dana uzastopce), i pogledao sam na snimke britanske i amerikanske predstave. Ova „Buhina“ je najbolja, i – kao i u slučaju „Ljubavnika velikog stila“ – oslanja se na zadovoljtsvo samih glumaca, a kada su glumci zadovoljni, i publika uživa. Da sam Ivan Medenica, zamerio bih i Barlouu i reditelju što je „izostavio onaj aspekt društvene kritike društvene zajednice koja ostavlja pojedinca u cedilu kada je u škripcu, što je inače lajt motiv ogromnog broja Hičkokovih filmova“, osim toga pisali su i,  jal Tucaković jal Pajkić, ne mogu sad da se setim, da je Hičkok – „demohrišćanski moralista“ i tako to. Ali... Jedno mesto u predstavi vapije za zezanjem i improvizacijom, da to mesto bude Hajd park za tekuću kritiku, kao nekada oni prilozi Radivoja Lole Đukića u emisiji „Monitor“ četvrtkom – to je onaj govor Ričarda Haneja na izbornoj konvenciji Udruženja invalida. „Glasajte za...“ E, ali to je jedina „strejt“ uloga, a osim toga Viktor Savić spada u one glumce, kao Dragan Petrović Pele, Vojin Ćetković, Branislav Lečić itd., koji nikada ne improvizuju. U poslednjih 20-ak predstava Andrija se bavi akcentologijom kao sredstvom improvizacije: „mesni ili mésni, nikako da naučim kako se kaže“, to je prihvatila njegova žena, Goran Jevtić koji kaže: „ručak ili večera, nikako da naučim kako se kaže“, ali večeras su zaboravili deo teksta kod eha u šumi. Trebalo je da kažu npr. „Nestali su šumi, umi, mi, iii“ ili „Moramo ih pronaći, ronaći, onaći, aći, ći, iiii“, ali su iz nekog razloga i Andrija i Goran stalno ponavljali celu reč minus početni glas. Sufler je dovikivao „kreši slova, kreši slova!“, ali nisu čuli.

A najveći skandal se dogodio kada je Viktoru Saviću otpao levi brk (ili se obrisao?) odmah posle scene ubistva u njegovom stanu (njemu levi, nama desni). On nije primetio, a niko se nije potrudio da nađe novi brk pre scene u vozu...  (S tim brcima, pa i samo jednim brkom, Savić je ličio na mladog Vinsenta Prajsa, dok je Milošević uglavnom ličio na otečenog Ramba Amadeusa.)

Pri kraju predstave, Andrija je upitao publiku: „A vi s maskom, da li ste bolesni, ili...?“ (I zna se na koga je pritom mislio.) Inače, glumci u ekipi su očigledno vakcinisani, dapače bustovani, možda i preležali, uzimaju ogromne količine cinka i vitamina C, u svakom slučaju su prokuženi, jer se mnogo viče u predstavi, i iz njihovih usta pršte kapljice kao iz raspršivača.   

Pogled na itison i daske koje život znače bio je dovoljan da se utvrdi da od sinoćnje predstave ("Krčmarica Mirandolina") nije radio usisivač u sali, a ni metla na sceni.

15-godišnjica predstave „Krčmarica Mirandolina“ (14. mart 2022)

Krčmarica Mirandolina (snimak jednog izvođenja)

*  *  *

Kupio sam karte za obe martovske predstave, za osmomartovsku i onu od 14. marta, ali prva je otkazana. To mi nije prijalo, jer za onu otkazanu predstavu sam imao mesto u I redu desno, a za ovu drugu u I redu levo, a tu polivaju publiku. Pa sam zato poneo pola starog „Blica“ da se zaštitim. 

Ali, najpre je trebalo ući u salu Ustanove kulture „Vuk“. Uskoro o tome. Poneo sam ruksak, ne samo da bih negde smestio kišobranske novine, već i da bih usput u Bulevaru kupio kolače na dva mesta, „figaro“ u „Bombaju“ i baklave u „Koštani“ (koja se dobro razradila, a mislio sam da neće potrajati), pa sam, kao seljak, po ko zna koji put, u hram kulture uneo klopu, kojom bih, pošto nahranim dušu i um, posle nahranio i telo. Bruka. S ruksakom sam se našao ispred pozorišta pola sata pre početka, a tada videh nekoliko kolona ljudskih bića koje se približavahu pozorištu. Oh, Belzebube, pa to će biti gledanje sa školom! Ali, to se nije ispostavilo kao neki problem, već nešto drugo ("deca" su bila virilna ali kulturna). 

Moje mesto je bilo LEVO, ali, budući da su se tamo natrtili svi đaci, pokušao sam na šarm (nekoliko puta mi je to uspevalo) da uđem na ulaz DESNO. Kao i uvek, vrata se otvaraju prekasno za dojam ljudi koji ne idu baš mnogo u pozorište, trebalo je stajati u zadimljenom kafeu... Evo još smrdim na duvan! Ispred mene se probiše 4 (četiri) žene. Jedna od njih je radio novinarka, koja se poslednjih godina pravi da me ne prepoznaje kada se slučajno sretnemo u gradu (iako sam gostovao u njenoj emisiji 2-3 puta). Nema veze. Trebalo je biti oprezan kad stojiš pored te četvorke, jer je jedna od njih – nimalo ne pazeći ko je iza nje u onoj gužvi – skinula svoju torbicu, a zatim je zavitlala i torbicom dugom kosom nekoliko puta kao bičem. Sačuvao sam očinji vid zahvaljujući preživelim refleksima sa časova mačevanja i aikida. Kada su počeli da puštaju unervožene gledaoce, pokazao sam isprintanu kartu simpatičnoj devojčici na ulazu i pokušao, kako rekoh, šarmantno u stilu „znam da je LEVO ali tamo je gužva zbog škole, a ionako sam u I redu, pa ako može...“ – ona je zavrtela glavom: „Moraćete ipak tamo!“ Okej, odem ja tamo. A tamo, taman kada sam ja došao na red, pita me jedna gospođa iz organizacije: „Oprostite, da li ste vi zajedno?“ (Misli da li sam zajedno s ovim srećnicima koji se provukoše ispred mene.) Rekoh pošteno da nisam, a ona: „Molim vas da sečkate, da prvo uđe škola, samo dva minuta, oprostite!“ Okej, čekam ja, šta ću. Pored  mene se probiju neki ljudi, šta sad, neka idu, a onda se ispred mene naguzi neka oštrokonđa, koja nosi pederušu torbičuljak preko kaputa, očigledno čuva taj dragoceni torbičuljak, ali ga napadno zabacuje i izbacuje, kao policajka koja hvata manijaka u parku. Ona mene zakači torbicom po ruksaku koga držim u ruci ispred sebe (uviđavno, da nikog ne maltretiram njime u gužvi, naravno, nikad u gužvi ne nosim ruksak na leđima) pa se okrene i pogleda me kao da sam džeparoš! I onda samo malkice pomeri taj torbičuljak prema trbuhu. Čekanje se oteglo, a to je najviše smetalo nekima koji su se u međuvremenu provukli ispred mene, pa su oni počeli da se bune kod cepača karata i oni im valjda rekoše da odu desno. Jedna nezadovoljna se odvažila i skoknula do tog desnog ulaza i u odrazu zidnih panela sam joj video kosu dok je diskutovala s onom devojčicom. Onda je mahnula poznanicima da dođu, a i ja pođoh za njima... „Evo mene opet, tamo je gužva“, rekoh ja, a devojčica: „Moraćete kroz zadnji red!“ Što ipak nisam učinio, jer je bilo besmisleno, sišao sam dole do bine i lepo seo u I red na svoje mesto. Uh. Konačno. Uslikao sam scenografiju i pripremio novine za polivanje, stavio sam vatu u uši, prekrstio ruke i sačekao početak predstave... 

Na mesto koje je ostalo slobodno do mene, doveli su novinarku, koja je držala nekakav čunj na čijem vrhu je bio beli sunđer kao mali tata brada i s natpisom Prva 1.

*   *   *

Predstava živi 15 godina i imala se rašta i roditi. Postojao je takoreći klub predstava iz prve decenije ovog milenijuma, koje su dočekane ili na nož ili mlako kod najuglednijih kritičara tog doba (tada je žario i palio Ivan Medenicam), ali one su poživele dok im glumci nisu umrli ili se osetili prestari, dugo, dugo su poživele, jer ih je (predstave) volela publika, ne dajući ni pet para za brehtovsko pozorište, misaono uzdizanje i katarzu koja će nas uvesti u Europu. „Krčmarica Mirandolina“ je jedna od njih. Kao i u „Ljubavnom pismu“, nije sve počelo onako kako se tek posle 7-8 godina uhodalo u ovo što danas predstavlja zadovoljtsvo i za glumce i za publiku. 

U početnoj podeli, markiza od Forlipolija igrao je Ivan Jevtović (danas Goran Jevtić), malog od kužine igrao je Milan Vasić (danas Uroš Jovčić), glumice a lažne aristokratkinje su u početku igrale Ana Zdravković i Marijana Mićić (danas Andrijana Oliverić i Jelena Trkulja). Nenada Nenadovića je iz poznatih razloga zamenio Miloš Vlalukin, Jug Radivojević je režiji prišao kao da je dohvatio knjigu snimanja iz nemog holivudskog perioda, znači kao da danas režira mjuzikle na Terazijama, i u toj pučkoj komediji sve je na preterivanju, na glumcima, koji – pre svega Katarina Žutić i Andrija Milošević – publicu drže u šaci od početka i u poslednjim godinama im se može da sve češće lome četvrti zid na opšte oduševljenje.

Ali nije tako bilo u početku. Iako je predstava reklamirana kao kuvanje, prženje i mirisanje jela u realnom vremenu, pokazalo se da je to em nepraktično, em preskupo, em zbunjuje glumce. Naime, u početku su sponzori predstave - Centroprom, Začin C i RTS sa serijalom „Kuvati srcem“ - u svaku predstavu ubacivali po nekog poznatog „gosta iznenađenja“, koji je prpremao svoj recept. Tada se onaj „smederevac“ zaista koristio, i svih šest ringli su gorele punom parom, pa i rerna. Velimir Dejanović je upadao na scenu i smetao kuvaru Dejanu Markusu, a kada je Vuk Krnjević, kao gost iznenađenja, pripremao svoj legendarni raštan, predstava je trajala 6 sati, jer tom crnogorskom kupusu treba 3 dana da se skuva. Šutanovac je, kao i mnoge pevačice, pripremao ziher jelo „tortilje s piletinom, šampinjonima i pavlakom za kuvanje“ i to niko od glumaca nije hteo da jede, jer je zaboravio da posoli. Uglavnom, ta se hrana bacala i to je bilo bogu plakati pored tolike gladi u svetu. Dejanovićev ego je uništavao predstavu, a lepo vaspitani Markus je to sve pitomo trpeo, čak i surova podjebavanja Andrije Miloševića, koja (podjebavanja) su podsećala na ono što je Minimaks priređivao Minji Suboti u serijalu „Od glave do pete“.

I onda se prešlo na ovaj format: „smederevac“ služi samo za ukras, jedino se unapred skuva i na njega metne turska kafa za 6 osoba u ogromnoj džezvi, a klopa se kupuje u pekari i delikatesu: kroasani, stišnjena šunka,  pokoja banana i to je to. Glavna jela koja čalabrcnu – pile u umokcu i supa – takođe se skuvaju ranije i samo se posluže, ali se poslednjih godina sve više prosipa na binu, kao da su glumci siti došli da igraju predstavu.

Večerašnja predstava je bila još improvizovanija i luđa od običnih, glumci su sebi dali za pravo da tako rade, jer – jubilej. U repertoarskim pozorištima predstave i treba da se prave da traju, ako nemaju za cilj barem 50 izvođenja, ne treba ni da se rade. Poslednjih godina je bilo mnogo predstava koje su umrle takoreći na porođaju posle manje od 5 izvođenja. Dugovečne predstave su kao Sai Baba, imaju lekovitu moć da poleče i glumce i publiku. Kada dugovečna predstava umre, to je kao kada se poseče staro drvo. Za jednu takvu se osećam odgovornim što se samougasila, imam fiks ideju da sam ja do toga doveo. Napisao sam na blogu prikaz „Trsta“ Miloša Radovića i zamijetio kako je Klanšček (dete), mnogo porastao tako da je njegov gabarit obesmislio deo teksta. Umesto da samo nađu novo dete, ukinuše predstavu... Zlokobna najava toga je bilo zajedničko gostovanje Dare Džokić i Isidore Minić u noćnom kulturnom programu „Studija B“, gde je ova druga rekla: „Pa ne mogu ja doveka da igram ćerku...!?“ Ali može, kao što je i Dara mogla doveka da igra majku... Najstrašnije je bilo u poslednjim danima „Skakavaca“, još jedne čudesne predstave koja se, posle mnogih umiranja i krpljenja, sama obnavljala kao svemirski brod u SF seriji „Blejkova sedmorka“. Naime, bolest Nikole Simića je poprilično oštetila predstavu, naši onkolozi su lagali i Nikolu i gledaoce, samo je blagajnikovo lice nagovestilo mračan ishod kada sam ga pitao: „Vraća li se Simić?“. „A, ne, neeee!“ i lice mu se izobličilo. Znao sam šta to znači, ali sam "odbijao da poverujem", a onda, na jednom izvođenju, Voja Brajović kaže poznatu repliku: „Onaj mršavi, penzioner...“ Pa stane i ispravi se: „To jest nekada je bio mršav, sada se ugojio...!“ (Jer tu ulogu je sada glumio bumbar Branko Cvejić). Presekao sam se. Znao sam da je jedina osoba koja ne zna da je mrtva – Nikola Simić... To me podsetilo na nešto iz mog života. Nekakav poručnik JNA me je početkom 1980-ih pred moj odlazak iz kasarne „izokola“ tešio za babu „stari ljudi biološki odlaze...“. Deset godina kasnije, kada je majka ležala u bolnici, te iste reči mi je rekla jedna porodična prijateljica, udata za vojno lice, isti rečnik i isto trapavo tešenje u stilu „baba se popela na krov da opravlja antenu“: „to je biološki odlazak, moraš da budeš spreman...“

*   *   *

I šta beše večeras u „Buhinom“ privremenom domu, u „Vuku“? Znači, improvizacija do daske. Goran Jevtić je ovog puta imao drugačiju frizuru, koju je Andrija Milošević višekratno komentarisao: „Zašto imate frizuru kao Bajaga?“ i „Imate frizuru kao Slobodan Milošević“. To je zasmejalo Jevtića, koji se inače ne smeje na sceni. Jevtić i Milošević su nekad imali jaku "hemiju", i u predstavi "39 stepenika" i u ovoj, komentarisali su, na primer, tada aktuelnu aferu koja je Jevtića dovela na naslovne stranice, Milošević ga je zvao "tetka" i slično, a Jevtić je dok je "čitao novine" u "39 stepenika" govorio "ovo je neki seks skandal", ali onda se to utišalo. 

U sceni u kojoj je Mirandolina (Katarina Žutić) pala u nesvest pa je Andrija (vitez od Ripafrate) osvešćuje, ekstemporiralo se do besvesti, isprobani su mnogi strani jezici, sada prvi put i italijanski, a imitacija pravoslavnog opela je trajala kao prenos RTS-a iz Saborne crkve za Božić. Publika je umirala od smeha, njome je Andrija vladao kao dreser drogiranim tigrovima. Igor Damnjanović (vitezov posilni) je malo manje prosipao dragocenu hranu nego inače. Meni je stari „Blic“ dobro došao da se pokrijem kada je Andrija dvaput polivao levu (nama levu njemu desnu) stranu publike u prvom redu. Katarina je uživala u lomljenju četvrtog zida: „Istu haljinu nosim evo već 6 sezona“, „Izađi, Uroše, imaš neku predstavu!“ itd.

Na kraju je na binu izašao i vidno dirnuti upravnik Igor Bojović. 

Sačekao sam da škola napusti salu i uputio se kući.

 Sutra „39 stepenika“, opet I red (nema polivanja, ali ko zna?).  

E, da: bio sam jedini gledalac s maskom u sali.