USEKOVANJE (2022 Serbian film)

 

 r.: Siniša Cvetić; ul.: Pavle Mensur, Bojan Žirović, Aleksandra Balmazović, Marko Grabež, Anita Ognjanović, Jovana Gavrilović, Aleksandar Đurica, Dubravka Kovjanić, Aleksandra Pleskonjić, Momo Pićurić.

   RADO IDE SRBIN U OVISNIKE

Ovo je film skroz srbijanski produkovan, tipa ateljeovski film (misli se na pozorište, za razliku od, npr., jedepovski, regionalni dotiran...), znači s teatarskim šmekom. Pretpostavljam da je scenarista David Jakovljević utopio svoj nerealizovani dramski tekst. Naša se pozorišta (i beogradska i kneževačka)  gade angažovanog savremenog dramskog teksta osim ako ga neko ne preporuči, ali one man’s loss, another man’s gain, što kažu u Los Anđelesu i Nevjorku,

Film karakterišu dve odlične stvari: realno je ovo jedini pravi pandemijski film + scenario je odličan. Tačnije, tri odlične stvari: i suverena montaža. Suveren je termin koji obično vezujemo za rediteljsko-montažerske brilijante Zvonimira Berkovića (Minjon Mihaljević) i Srđana  Karanovića, ali ovde sam zaista sa zadovoljstvom pronašao imena montažera Tihomira Dukića i Marka Tisoveca. Rezovi vode gledaočevu pažnju tamo gde treba; na primer kada na slavu bane brat Milan (Zlatan Vidović) a bivša žena Nena (Dubravka Kovjanić) to doživi kao šok i kaže da će da ode, Milan je na terasi s domaćinom Banetom (Bojan Žirović), pa se oni vrate a kamera hičkokovski dođe do – prazne stolice. I uopšte rezovi se u filmu nalaze gde Bog zapoveda: nema ih kada su dijalozi mirni i melanholični (Jovan i rođaka Ana, ili završna scena za trpezarijskim stolom), kontraplan kada se likovi nadmudruju (Jovan i brat mu Dušan), a tenisko levo-desno  pomeranje se primenjuje kod uzbudljive prepirke (Iva i Dušan). To što se gotovo čitav film odigrava u stanu olakšalo je posao produkcijski, ali je ostala opasnost dosade, to jest da to izgleda kao prepisano pozorište. Montaža je stručno vodila gledaoce kroz radnju, bez arthausovski nepokretnih kadrova koji izazivaju meškoljenje. Dobro, četiri dobre stvari ima u filmu – i gluma. Bojana Žirovića sam tokom godina gledao u više predstava u Ateljeu, ovde je igrao za film a ne za daske, jer on zna kako se to radi, odigrao je neuspešnu glavu porodice što se ždere iznutra. Simbolika te neuspešnosti života koji je obećavao jeste uramljeni ček za pobedu u „Slagalici“. Ne sećam se sada u kom sam filmu ili pozorišnoj predstavi video kako neki potomak prezire svog oca koji je toliko glup da zna napamet sve glavne gradove svih  zemalja sveta. Nešto u tom stilu se pokazuje i u ovom filmu kada Bane na kraju malo živne dok izlaže akribično prikupljene podatke o izvesnoj sekti koja očekuje dolazak vanzemaljaca a koji će, pak, u nekakvoj mother ship Nojevoj barci povesti sa sobom 2,5% populacije posle smaka ovog našeg sveta. Naime sin Jovan je sledbenik te sekte – ne zna se ipak da li je to samo zezanje ili on stvarno veruje u to – što donekle iskupljuje tatu. Propalost snova kod učmalog Baneta se pokazuje odličnom dosetkom: on neguje nepokretnog oca, nekadašnjeg policajca, a iz njihovih dijaloga saznajemo da je Bane nekada bio bundžija, štaviše 9. marta (zna se koje godine) a da ga je rođeni ćale gađao vodenim topom. Ali, sada ga ne prepoznaje... Slika našeg vremena, ali nepotpuna --> jer, ko je ono na vlasti?

Glumi se dobro jer ima rašta – tekst je za razliku od naših imitacija gangsterskih nebuloza – veoma tačan u pogledu emocija i psihologije likova, ovo je zaista porodična drama a ne kako mali Đokica zamišlja da nas zamišljaju na Zapadu pa da se prilagodimo toj slici e ne bi li bismo dobili nagrade na festivalima. Glumi se i očima i ćutanjem, ne samoobjašnjavjućim replikama. Dva primera samo. Pri kraju filma za trpezarijskim stolom povratnik iz Australije Milan (Zlatan Vidović) podjebava zeta Gagija (Aleksandar Đurica) kome je karijerno i finansijski očigledno upala sekira u med, ali ima tu skandala, tenderi ovo ono (a pre toga na terasi Gagi otvoreno nudi Banetu „kurtizanke“ i uopšte onu vrstu raspojasanog hedonizma uspešnih ljudi koji su od zakona zaštićeni kao lički međedi) i Đurica krvnički gleda Milana, a ostali za stolom majka Mila (Aleksandra Balmazović) i Nena i Bane svi u minuciozno prostudiranom mizanscenu glume bez reči „replike“ na prethodno izrečene reči i to je tako dobro. Kasnije ću navesti i drugi dobar primer glume bez reči.

Kod tog kratkog obračuna Milana i Gagija treba reći ipak i jednu zamerku: to je jedino mesto gde se vidi slabašna socijalna kritika. Izokola i u nanodozama. Na početku filma su bile mikrodoze  kritike u vidu „Dole Nikson“, kad baka (Aleksandra Pleskonjić) kara unuka Jovana što nema devojku i nigde ne izlazi: „Moraš svoj seksualni aparat na namiriš, jer kako ćeš da dižeš revoluciju?! Vidiš one žute prsluke, sve to će da dođe do nas veoma brzo!“ U stvari, taj dijalog na početku me je malo secnuo, jer je vonjao po onom benignom humoru apsurda tipa „Otvorena vrata“ ili one boštjanhladnikovske ubij-me-nežno-bakutanerke Duše Počkaj, ali to je bilo samo malecko isklizavanje. Ima nekoliko scenarističkih dragulja u filmu, dijalozi majke i ćerke na početku (baka i Mila /odlična Balmazovićeva/), Ive i Dušana, Dušana i Jovana, a najviše od svega klinačko bondovanje Jovana i Ane (Pavle Mensur i Anita Ognjanović). Ne sećam se kada sam poslednji put u nekom domaćem filmu slušao dijaloge a da da nisam osećao krindž za krindžom. Mislim, zajebi više Gaja Ričija i „Ken Park“ i „hej, brate, da ti ka’e, ono...“. Evo sada i drugog primera glume bez reči a ujedno i primera pravilne montaže: U jednom trenutku Bane (Bojan Žirović) pogleda prema balkonu, sebi levo nama desno, usledi rez, mi vidimo starijeg sina Dušana koji razgovara s majkom. Malo pre smo i čuli delove tog dijaloga. Na Banetovom licu potisnuta bura. Izvanredna montaža, izvanredna gluma. Znači i to može. Bojan Žirović je mnogo ličio na Vulina. Ako se bude zdravo hranio, ko zna, možda za dvadeset godina, dvadeset tri, dvadeset četiri, šta ja znam, ako opozicija bude vredno radila na političkom programu, možda on bude glumio Vulina u državno finansiranom blokbasteru posle pobede građanskog saveza na izborima 2048. U antiklimaksu, u stilu Formanovog „Svlačenja“, Bane uzme crtu spida s tanjira, možda i iz pedagoških razloga, da bi ostvario kontakt sa sinom Jovanom koji je upravo doživeo manji nervni slom. 

A stvarni kraj filma je SF. Vidi s i nekakav svemirski brod. Znači ona sekta je ipak opalila, Čehov može da bude zadovoljan. Moj prvi impuls bio je da je to odudaralo od prethodnog verizma u opisu naše postranzicijske čamotinje i depresije, ali možda nisam ukapirao namere autora: možda je poenta u tome da je brod otišao bez Baneta? A budući da u kući nikog nema, možda su u tom brodu upravi roditelji?! 

U ovom filmu je uočljva tužna sudba glumica. Staračka domaćinstva su ostala na selu, pa su nam pozorišta prepuna generacijskih ansambala štaviše klapâ, pa nema ko da igra sredovečne i starije ljude, žene napose. Ovde su i Balmazovićeva i Kovjanićeva i Pleskonjićeva morale da igraju starije žene od svojih godina i to je grehota. Već sam negde jednom pomenuo da je grehota što Katarina Gojković (buduća Rahela Ferari) mora da igra tašte. Jelisaveta Sablić ne može da postigne da igra sve lude babe u našim filmovima. Jedva su negde za ulogu svekra iskopali Pićurića (Miroljub Lešo je umro).

PRISTANAK ("Consent" a play by Nina Raine) u Ateljeu 212

 

fotka s pozornice

"Pristanak" u Ateljeu 212; tekst: Nina Rejn, režija: Nebojša Bradić

ul.: Tamara Dragićević, Jovana Gavrilović, Jelena Stupljanin, Sofija Juričan, Bojan Žirović, Branislav Trifunović, Marko Grabež. 

*  *  *

Drugi put sam pogledao predstavu, ovog puta s mini tribine na samoj pozornici (zahvaljujući ljubaznosti blagajnika, koji je prijateljski reagovao na moje raspitivanje da li se prodaju posebne ulaznice za pozornicu). 

Uočio sam dve razlike u odnosu na jednu od prvih repriza: (1) ukinuta je pauza i predstava u komadu sada traje 2 sata i 25 minuta i (2) izbačen je deo dijaloga između Edvarda i Tima u kome ovaj prvi saopštava drugaru da ga "glumica Zara" zapravo nikada nije ni gotivila. (Ili su zaboravili taj tekst, ili sam ja umislio da je to uopšte postojalo). 

Ovog puta sam mogao da iskopam tekst drame, ali ja obično o predstavama pišem kao da je to bogomdano izvođenje, dok kritičarske mustre, poput filmadžijskog dželata Rodžera Eberta, idu tragom "kako je moglo biti da su meni dali da režiram". Pa, eto tako, nisam čitao tekst, koji je, verovatno, verno odigran i koji je zbog setting-a samo molekul daleko od čitaće probe, a molekul je i od lujmalovskog "Ujka Vanje iz 42. ulice".

Znači, predstava je o gorućoj temi "šta je silovanje, kako ga dokazati i dokle se može rastegnuti 'pristanak' /consent/?" Jedan lik u drami cinično kaže: "Danas nije potrebno da se fizički branite, dovoljno je da kažete 'ne', makar jednom". Ova tema je bačena lavovima koji gladniji ne mogu biti: pravnicima iz više klase, što napučuju "londonsko Dedinje i Dorćol i Senjak" i ni pet para ne daju za žrtvu silovanja, pogotovo ako je iz nižih slojeva, sirota i može joj se naći svašta nešto u dosijeu. Tretman silovanja u sudnici i u salonskoj atmosferi londonskog Dorćola, uz vonj džointa i podosta belog vina (valjda je to na sceni bio sok od dunja) dat je oštro i istinito, može se ukapirati iako je sve smešteno u britanski pravni sistem. Ta tema je isprepletena s melodramskim tkivom, naime "emotivnim peripetijama" 2 bračna para i jednog koji će se tek smuvati;  ti parovi imaju uspone i padove, a u jednom braku padne i optužba za silovanje. 

Kako isti ti cinici, koji pod perikama na poslu i nacvrcani i naduvani kod kuće posle posla komforno emaniraju višeklasnu kurcobolju i gaze po emocijama (i pravima i pravdi) nižeklasne musave sirotinje  --> reaguju kada se njima izmakne ćilimče ispod nogu? E, pa --> nije im više smešno, oni se prvo ljutnu kako se to njima može dogoditi, a onda krenu da cmizdre. Muške suze deluju jadno... 

Meni je na prvi pogled zasmetalo što je sudbina Gejl, sirote silovane devojke (Sofija Juričan; u engleskim predstavama je igra gotovo pa sredovečna žena, odevena kao naša tetkica, dok je kod nas to tridesetogodišnjakinja, posetiteljka post pank žurki, tako da ponovo doživljavam sličan šok kao s "Kulisama", koje svuda po Britaniji igraju babe i dede, a u "Buhi" je to predato na upotrebu i dalju obradu  generacijskoj klapi veoma lepih i zgodnih glumaca u punoj snazi), dakle zasmetalo mi je što je njena tragična sudbina - samoubistvo kao očajnički potez posle nepravednog poraza u pravosudnoj bici - samo aristotelovski prepričano u jednoj zavisnoj rečenici uz zveket tih pederskih čaša za belo vince. Ali, možda sam ja seljak a to je zapravo bila snažna i pametna poruka - tako to doživljava viša klasa.

Jednom je nadrkanom britanskom kritičaru iz uglednih novina zasmetalo što je ta tema silovanja - "inače dovoljna da popuni čitav komad" - takoreći razvodnjena melodramskim eskapadama višeklasnih japija iz sveta pravosuđa i zabave. Ko zna, možda je i to tzv. poruka - da se u tim uzvišenim sferama gde je posle radnog vremena dozvoljeno popušiti džoint-dva ili uzeti još nešto jače i oblejati se, da se u tim sferama tako gleda na te tužne stvari: kao na nešto što se prečuje ili zaboravi čim se čuje?

Ali, postignut je konsenzus da je tekst pametan, naši kritičari bi rekli "vešt", i bogami jeste, kao "Bog masakra", kao "Art", kao "Histerija", kao "Ljubav, ljubav, ljubav!", da, sve je na svom mestu a glumačka ekipa se prilježno uživela u britanski seting, kako životnostandardni tako i pravni, na način na koji se voditelji u studijima tokom glasanja za Pesmu Evrovizije trude da savršeno izgovore britiš ingliš ali ipak zvuče beznadežno kao  internešenel ingliš. Ili kako što se s velikim guštom igraju engleske drame na televiziji i srče se čajić. Ali, emocije su tu, krv znoj i suze štaviše, Bradić je u ruskom stilu izvukao suze ne samo od glumica već i od glumaca i cinici (likovi cinici) Žirović i Trifunović, bogme plaču. Ridaju. I bolje smo mi istoćni Evropljani u stanju da ukapiramo engleske salone i kaubojske salune i moderni PK nego što Anglosaksonci mogu da ukapiraju Čehe, Ruse itd., Ameri do Čehova najdalje što mogu da dopru - mogu preko Luj Mala i njegovog Čehova. Tekst je, rekoh, pametan, može se reći da je svaka rečenica na kraju opalila, od simbolike duhova u tek iznajmljenom stanu tužioca Tima, preko Medeje koju kao ulogu sprema glumica Zara, do replika Edvarda i Džejka, koji lepo iskijaju svoj cinizam s početka predstave kada se u drugom delu i sami nađu u nebranom grožđu. Moj prvi utisak je da je tekst kao roman Džona Apdajka: "dobar kuglof, starinski, kvalitetan, ali premalo oraha i suvog voća", kako za njega reče jedan amerikanski kritičar. Premalo meni, jelte, ali i publika je gladno dočekivala svaki komički odušak, na primer onaj najveći, kada Džejk (Branislav Trifunović) poput prave muške barabe nakon što je uhvaćen u preljubi kaže: "Mislio sam da će me [njegova žena Rejčel] prihvatiti onakvog kakav jesam", a Kiti (Tamara Dragićević) odgovori: "To je tvoja majka!" 

Zbog manjka oraha i suvog voća, počeo sam da cmizdrim što nema više scenografije za koju bih se uhvatio, na primer tog prokletog nameštaja koji se pominje i tih nekih "tragova duha" na zidu (a posle je to kao znakovitu mrlju na zidu pronašao ljubomorni Edvard). U "Kulisama" Majkla Frejna i u "Posetiocu" E.E. Šmida, i u "Histeriji" Terija Džonsa, ima toliko funkcionalnih vrata, vratanaca i fiočica, i ja to seljački volim, kao deo verbalnog teatra, barem zbog toga, ali ima i predstava kojima je dovoljna samo jedna školska stolica, kao npr. "Dnevna zapovest" Vladimira Đurđevića. Pa i u "Krčmarici Mirandolini" su odustali od doslovne upotrebe "smederevca" i prešli na kroasane iz pekare. Ali, nije to problem. Već što mi se čini da su glumci skriveni od publike, osim od nas srećnika na mini tribinama na samoj pozornici. Nema uopšte problema sa scenografijom (a kostimi su takvi da poželim nešto takvo i za mene, izgleda veoma udobno), samo naši reditelji starije i starije srednje generacije imaju sklonost ka "scenografijama-bombonjerama", koje umanjuju pozornicu, i/ili sklonost k udaljavanju glumaca od publike i guranja istih u utrobu scene, ili štaviše teranju glumaca da glume okrenuti leđima publici. Kada glumac i izađe na proscenijum, on kao da je pobegao na puš-pauzu. 

Kopkalo me je kako je izgledala scenografija na engleskim pozornicama, jer mi je ovdašnja izgledala em presiromašna  em s onim visećim reflektorima kao što rekoh zaklanja glumce,  ionako previše udaljene od publike. (Ali, osim dva troseda, ničeg posebno nije bilo na londonskim scenama.) Kada se u finalu predstave Zara (Jelena Stupljanin), posle emotivnog izliva u kojem je održala vakelu dotle u svakom pogledu superiornoj Kiti (Tamara Dragičević), još potresena i na granici suza, kada se, dakle, okrene prema jednoj mini tribini (desno glavnoj publici u sali, tu sedeh ja), ona gleda u samo nas 5-6, što je meni milo, ali šta vidi sala?! Ovdašnja scenografija, znači, nije toliko simbolička i prazna, fale samo dva troseda i to je to, ali one viseće skalamerije zaklanjaju glumce i onaj "ring", koji inače uspešno i "ekonomično" imitira i sto i stolice i sudnicu i čekaonicu i stanove, itd., samo ograđuje glumce, i bolje da su ga metnuli bliže publici ili da ga nije ni bilo, kad već na deponiji nisu mogla da se iskopaju dva troseda. (U jednoj Koljadinoj ili Viripajevljevoj predstavi u Ustanovi kulture "Vuk", korišćeni su takvi trosedi i fotelje i kavezi za ptice s deponije, da smo se pogušili od prašine, grinja, moljaca i termita. Ali, ono je bio sovjetski polusvet, a ovo je ipak "londonsko Dedinje i londonski Senjak...", ovde valjda nije bilo love za nameštaj "Đorđević".)

Ako ova predstava dočeka treću sezonu, imala se rašta i roditi. Dok se neguje repertoarsko pozprište, cilj svakog "projekta" treba da bude minimum 100 izvođenja. Što se mene tiče, želim da "Pristanak" pogledam još koji put.