RIGHTEOUS KILL (2008 American movie)

 

r.: Džon Avnet; ul.: Robert De Niro, Al Pačino, Brajan Denehi, Karla Guđinou, Pedeset centi, Džon Leguizamo, Doni Valberg,

SINDROM FAJT KLABA HARA HOLIVUDOM

Džonu se Avnetu posrećilo s Prženim zelenim paradajzovima, koje je snimio u lenjom piterbogdanovićevskom stilu iz Teksasvila, i s budžetom od 11 i nešto miliona zaradio je 119 i nešto miliona. Da li samo zbog toga, ili je pripomoglo i članstvo u SPO-u odnosno SNS-u, tek on otad pravi krševe i gubi pare, doduše sa sve većim razmakom, neprestano upropašćavajući inače interesantne scenarije koje čak izgovaraju megazvezde kao što su Pačino i/ili De Niro. (Kao Aleksandar Jugović u našem teatru ili Gaga Antonijević u temama neopevane srpske tragedije.)

Kada sam se vratio s terase opet omađijan tim famoznim pogledom na more, pa makar i u mraku (belasaju se plimini valovi, a belasaju se i ekrani tableta i mobača srednjoškolaca koji igraju masne fote pod suncobranima u noći), naletim na film na mom televizorčiću. Vidim De Nira i Pačina, malo igraju bejzbol, a malo ovaj prvi cipelari nekog siledžiju. „Da nije Irac?“, pomislim, setivši se kako je s kompjuterski podmlađenom glavom De Niro starački šutirao neke epizodiste. Ali, ne, ovo je ipak samo kablovski kanal u osnovnom paketu, nigde Džoa Pešija, okej, i ja pojačam ton i nastavim da gledam.

Pačino i De Niro u istom filmu, pa još u istom kadru, posle će se ispostaviti u „gotovo svakom kadru“, pa to je praznik, čoveče. Ali film je pogrešan na toliko mnogo načina da ne znam odakle da počnem.

A u ono vreme su se ljudi napalili na njihov zajednički nastup, jer govorkalo se da Miodrag Zdravković nema jednu nogu, da se Pačino i De Niro ne podnose i da je ona scena u Vrelini kompjuterska montaža, govorkalo se da De Nito firca Gertrudu Munitić, a da Pačino ima piceriju u ulici Kralja Petra. Pa sad evo vam ga, najedite se, obojicu gledate bez fotomontaže u istom kadru, uživajte. Avaj, oni ne samo što govore priglup scenario, kao zbirku aforizama Tonija Sopranosa potkraj života, već su i fizički u fazi Sinatre koji nije priznao starost: Pačino tapira kosu i boji je u zift crno, obaška su mu obrve maltene gručomarksovske (ipak ne kao Bertu Rejnoldsu, više momčilokrajišničke), nosi potpetice od 15 cm kao Elton Džon i Bono, a De Niro pati od viška kilograma i informbirovske frizure te mreškanja brade, što mu je tih godina bila jedina „gluma“.

Scenario krade gde stigne, „viđilante“ iz prljavoharijevskog Magnuma je uzet kao polazna tačka i frankenštajnovski spojen s pričama dva filma iz 1996: Noć pada na Menheten Sindija Lumeta i Gradska većnica Harolda Bekera. I ta tri zapleta su upletena u pletenicu koja je zapravo Kodžakova ćela. Naime, dva iskusna detektiva, dva drugara mnogo jaka, prilično oštećena decenijama službe druže se kao Bim i Bum, samo što ne drkaju jedan drugom, a za jednog mislimo da je viđilante. Jer film počinje ubistvom negativca blizu dna liste tog viđilantea, a jedan od dva detektiva se ispoveda kao da priznaje

E sad, da smo mi pošteno navedeni da mislimo da je taj detektiv i viđilante, pa ajde de, to bi bio pametan scenario. Ali mi smo prevareni. Kada na kraju ukapiramo („kada se otkrije“) da je viđilante onaj drugi, za koga smo mislili da je „dobar policajac“ (ili barem malo manje loš i ciničan), onda je to otkriće ravno onom iz filmova Borilački klub i Tajni prozor. Film pokušava da bude pametan umetanjem snimaka razgovora s policijskim psihologom, i reči koje izgovara Turk (De Niro) nas navode da pomislimo da je on osvetnik. To je i tako moglo, da se išlo u neko razrešenje moralnih dilema u De Nirovom liku, ili da je, na primer, Ruster (Pačino) stavljen pred neke nepodnošljive izbore tipa "drugar ili zakon"  posle razočaranja u dugogodišnjeg kolegu, a naročito je propuštena šansa da se razigraju dva dobra policajca Perez i Rajli (Leguizamo odnosno Valberg), koji nanjuše krivca i krenu u potragu. Napetost koja bi se u susretima s njima na poslu mogla stvoriti bila bi neprocenjiva.

(photo::: dlpreviews.blogspot.com)

Protraćen je i lik šefa Hingsa (Brajan Denehi), koji samo prima dojave i očinski umiruje, a mogao je da bude glavna uloga. Denehi je primetno ostario, ali korpulentnost je zadržao, možda i uz pomoć umetaka ispod ramena sakoa. Podseća me na Petra Petrovića, šahistu s kojim sam se susretao na vikend turnirima još od 1980-ih. Scenario je propustio priliku da potragu koja se polako približava viđilanteu pretvori u istinski saspens, u stilu Šabrolovih ili Kornoovih filmova. Ali nas su na početku prevarili podmetnuviši nam ispovest De Nirovog lika i to je kriminal u skrinrajterstvu. (Ispostavilo se da ga je to Pačino pod pretnjom revolvera naterao. Sramota.) 

Žensko pitanje

Taj osvetnik ubija silovatelje. Jedan je sveštenik pedofil, ostali su nasilnici prema ženama. Tužno je što se čak i u likvidaciji silovatelja ič ne pomalja neki feministički pogled na svet, pogled „na položaj žene u društvu“ itd., čak ne stignemo ni da saosetimo sa ženama, one su samo moneta za potkusurivanje u mačizmu ciničnih čuvara reda, kojima je geslo: „Most people respect the bedge; everybody respects the gun!“ uz dodatak „Pun mi je kufer sudijâ mlakonjâ i proceduralnih grešaka koje će iskoristiti vešti advokati i lakih puštanja nepopravljivih zlikovaca“. Jedina ženska uloga, policajka Karen Koreli (Karla Guđinou), bačena je u zmijsko gnezdo, izložena pljeskanju po dupetu, profesionalnom potcenjivanju, seksističkim štosovima, stalno svođena na svoje mesto. Na kraju je čak i silovana. Ovaj film promoviše legalni rolerbol, mačizam na kub, toksični maskulinizam, kao uostalom i Vrelina (pomenuh kako se proveo lik Dajan Verone s likom Ala Pačina u tom uratku).

Kraj, koji treba da dvostruko prevari već debelo prevarene gledaoce je prljav i u maločas pomenutom smislu – Turk naprosto ne dozvoljava Korelijevoj da se osveti Rusteru za silovanje, jer preči je njegov dugarski razgovor s tim Pačinovim likom, a taj razgovor je tako veštački i blesav da gledaocima pripada muka. To je mizoginija udružena s kretenizmom.

U Meriku, u Meriku tija bi poć

Film kao takav pruža mračnu sliku Amerike i većina gledalaca „s onu strane bare“ će ga doživeti kao odgovaranje od turističkog odlaska u Ju-Es-Ej. Mi na osnovu Holivuda i krimi serija tamo možemo da očekujemo da nas neko pre ili kasnije presretne, privede, pretrese, skine golog, pregleda i telesne šupljine, slika nas za šolju za kafu i pošalje u zatvorsku ćeliju gde će nas veliki crnci i belci izjebati dok nam ne dođe službenik konzulata. U rolerborlovskoj proceduralnoj pravdi mesta ima samo za superheroje. A jao nama ako završimo u zatvoru u kome je kaznu služio hladnokrvni plavooki Luk (Pol Njumen). Ali, ovo je film, ljudi, samo film. Snimilie su ga šonje, među kojima i pomenuti uništavač producentskih para, Avnet, gomila mlakonja sa šiltericama, kao i pripadnika filmske ekipe u prljavim farmerkama s plastičnim čašama s filter kafom u ruci, a pod radoznalim pogledima pravih pajkana, koji bi dali levo jaje da ih pozovu da budu statisti. Pa bi čak zbog toga oprostili i neki saobraćajni prekršaj. Osim Burdušu. Tako da je reč o recikliranju jednog pogleda na svet koji ne mora obavezno da se zatekne na ulici. Pogotovo ako imate turističkog vodiča ili živite u etničkom bablu poput ruske ili srpske emigracije.

Grehota De Nira i Pačina i Denehija i Guđinouve i Leguizamoa i Valberga i Pedeset centa. Nisu imali rašta glumiti.

House of Gucci (2021 American film)

 

r.: Ridli Skot; ul.: Lejdi Gaga, Adam Drajver, Al Paćino, 

Džared Leto, Džeremi Ajrons, Selma Hajek

* * *

Ovo je priča o dva matorca, dvojici braće koju su zajebala rođena deca, jer to kako dete rođeno može da te zajebe, to ne može niko.  

*   *   *

Film je  1 sat i 50 minuta tekao kao "Dynasty - movie!", sledeći svoju logiku građaninkejnovskog Reel News-a sedamdesetih (zapravo više nisam siguran je li to možda film o osamdesetim, ali - zbog ove usrane pandemije iz kineske laboratorije - obe su se decenije pomešale u bolju prošlos') i sapunice o istom trošku, a onda je valjda producent Skot, udružen s ostalim producentima, a videvši da će film trajati 4 i po sata ako se tako nastavi, naredio reditelju Skotu da završi uradak u roku odmah a najdalje za 40 minuta. (Jer, nauka je izračunala da toliko može da izdrži bešika prosečnog posetioca sinepleksa.) Tada, posle 1 sat i 50 min. dešava se da Mauricio (Adam Drajver) odjednom zamrzi Patriciju (Lejdi Gaga) i krene da muva staru (?) ljubav, Paolu Franki (Kamile Kotin). To naglo smandrljavanje odnosa Mauricija i Patricije smandrljava i film. Takođe, Patricijina odluka da unajmi plaćenog ubicu doneta je prebrzo, olako obećana brzina uspeha, takoreći iz tarot karata vračare Pine (Selma Hajek). I žanrovski i "inače", bilo bi bolje da su i raspad braka i pomenuta odluka da se ide na ubistvo - bolje razrađeni, uz neko vrenje i akumulisanje očaja i nezadovoljstva... 

Gučijevi su pitki i gledljivi, barem meni, jer sam ja sucker up za sedamdesete, za zvoncare, zulufe, raskuštrane frizure, opičene ramove naočara za sunce, velike kragne na košuljama, raznobojne koktele s mnogo šećera a naročito za bakelitne telefone, tako da je ovaj film kao odlazak na tavan na prelistavanje starih Burdi i Ilustrovane politike (koji je to porodični časopis bio, čoveče! Ivan Klajn prevodio redakcijske članke iz šou biznisa, Valerija Por urednikovala i prevodila sa slovenačkog, Živančević istraživački novinariasao o ubojstvima u beogradskoj kulturnoj višoj klasi, a tračarilo se o Velimiru Lukiću i Ruži Pospiš Baldani, a ne o pevaljkama!) i gledanje neobrisanih epizoda zabavnog šou programa "Od glave do pete" s VHS kaseta.

Skot je u ovom filmu upotrebio muziku kao Tarantino što radi. 

Stari reditelji, kao i svi stari ljudi uostalom, opsednuti su smrću. Dva velika reditelja, Verhofen i Skot (od kojih je Verhofen, naravno, mnoooogo veći, pravi filmadžija) su u poslednjim filmovima "obradili" tu temu, Verhofen ozbiljno u "Benedeti", propitujući, kao i Bunjuel u poslednjoj deceniji svog života, svoj teško izboreni ateizam, a Skot na svoj tipično površni i feljtonistički™ način, kao u  "Svom novcu ovoga sveta" i "Gučijevima". Izgleda da je i američkim filmom - nakon što je ta pojava potpuno sjebala savremene američke književne top liste pre svega zahvaljujući Ofri Vinfri - zavladala pomama za pričama Based On True Story. Skot, koji je oduvek bio površan i blefer, šlepa se uz tračeve, kao kada u našem filmu vidimo, na primer, telop 5. april 1941. ili 23. mart 1999. pa onda svaka replika, svaki pokret i svaki pogled imaju "posebno" značenje. 

Imam teoriju da je Skot u poslednjim savremenim filmovima ("Poslednji dvoboj" je istorijska vaška obaška, verovatno obaveza iz ugovora) opsednut traženjem porodice, tačnije učlanjenjem u nju, da je opsednut kućom kao sigurnom puževom kućicom i stvarima kao takvima, da opisuje stvari poput Džona Apdajka (videti njegov autoreferencijalni esej o tome unutar genijalnog epistolarnog romana "S.") i Džonatana Franzena, i da je to metafora za smrt. (Ruždi u prvih pedesetak stranica "Kuće Goldenovih" tako slatko opisuje razne kuće kao obitavališta, utočišta, gledanje kroz zavese, toplinu itisona, kao oaze privatnosti, da bi čovek pomislio da je pisac beskućnik.) I Ridli Skot, tako, u svojim poslednjim filmovima, prikazuje porodicu i porodičnu kuću kao raj koji se ispostavlja kao ružan san, kao nešto što liku izmiče ćilimče ispod nogu i ostavlja ga na cedilu, na hladnoći, promaji, kiši i snegu (i šašu). 

Film je kanibalski iskoristio Gučijeve kao familiju, brend i porodični biznis, verovatno ih nije ni nagrdio ni ulepšao. (A i zašto bi?)

Elem, feljtonizam rulz, te slatke sedamdesete, sa sve diskaćima, čincano vermutom, eno i milanske katedrale, sto puta sam bio u Milanu a mrzelo me da vidim tu prokletu katedralu i evo sada je vidim na velikom platnu omiljenog kinematografa, namešten je tu i kiosk za hot-dog pored te bogomolje, a kada friško venčani par izlazi iz nje, katedrale, vidi se načas opet taj kiosk, kao poruka o siromaškoj sudbini, sejmenskoj sudbini kao iz priče Isaka Samokovlije, ali ovde je bračni par ipak dobio dukate, no ubrzo su im preseli, jer je nova mlada želela veće, pa je sve izgubila iz vreće.

Feljtonizam rulz, velim, sedamdesete su slatke kao pravoslavlje posle Osme sednice (zanimljivo je da danas ova generacija ŠXYZ više ne zna da je Kongres bio 14.-ti, a sednica da je bila 8.-ma, već govore o 14. sednici i 8. konferenciji, kao da su analitičari Pentagona ili gušteri iz CIA) i zato je film pitak i niko se ne pita čemu sve te sitnice, detaljna scenografija, te fotkice na zidovima, ti akvareli, tu ukusni abažuri, jedan lepo uređen pacio do drugog, koliko se tu vremena gubi na nevažne stvari, kao, na primer, u sceni u kojoj Al Paćino i Džared Leto (stric Aldo i sinovac Paolo) peru sudove u zapuštenom stanu?! Hej, bre, Al Paćino (Aldo), posle odsluženih godinu i jedan dan (da, da, takva je presuda američkog sudije, može im se) dolazi primetno osedeo kod još osedelijeg sina i, šta radi -- eno pere sudove, da bi saznao da ga je sin - pored toga što mu je, na nagovor ambicioznog bračnog para, smestio ćorku - zajebao još žešće time što je pristao da proda deonice...

Lejdi Gaga je odlična glumica, a pored toga poseduje i strašan seksepil, koji nikoga ne štedi. Pitanje je šta će biti s njom za desetak godina, kada gravitacija i konzumacija alkohola počnu da uzimaju svoj danak... Ali ona je u stanju da muškinju otkine kurac, nema veze što je ćuftica i ima čukljeve veličine kajsije. Adam Drajver je očigledno Ridlijeva maskota. Glumac ima velike šake, kao golman belgijske reprezentacije Kurtoa, a noge su mu broj 58. Izgleda kao foto robot iz jednog filma iz serijala "Goli pištolj", ali on je postao Ridlijev ljubimac i to je to. Džeremi je Ajrons odigrao Lorensa Olivijea iz "Povratka u Brajdshed", dok je Al Paćino uživao. Konačno je igrao starca bez ustezanja, mogao je da vuče noge po tlu i po podu, da pokazuje staračke fleke, da govori večite fraze ("Now what about that?!") sa šašavim šatro italijanskim akcentom, da bude frivolan sa svim ženama u okruženju, sada kada ga je mlađa ljubavnica šutnula nakon što ju je obrukao tako što je pao kao proštac na nekom crvenom tepihu u Londonu, i sve vreme sam mislio na njegovu i kosu Lejdi Gage::: da li su to perike? Za Gagu se govorka da je zapravo ćelava kao Majkl Džekson što je bio u poslednjim godinama pred smrt, a i za Paćina se šuška da je presadio vlasište, kao Josip Broz Tito, i on zaista liči na Tita iz one epizode "Alana Forda", koja je najverovatnije fejk. Da li je onaj ten iz solarijuma šminka za lik ili je to Paćino radio za svoj groš, ne znam, ali to je veoma bitno za film. Paćina vidimo - kad rekoh Tito - u sceni masaže, koja nam sugeriše da je maserka mnogo više od maserke (kao ona Titova Majda) i jedina dva glumca koja su razgolićena u ovo mfilmu su Tito i Gaga. Paćino je tokom masaže nosio bele sokne, koje nisu uspele da sakriju ružno oticanje nogu, dok je Gaga bila ćufta umotana u "lingeri" kao butkica uvezana u kuhinjski kanap.

Kada je reč o Džaredu Letu, palo mi je na pamet poređenje s Pingvinom iz Betmena, ali onda sam otkrio da se neko na "Siti magazinu" toga već setio. Ovo je stoga prilika da ponovim nešto što je valjda originalno, naime da mi je Geri Oldman kao Mejson Verger u "Hanibalu" ličio na Brusa Derna i da sam tek na odjavnoj špici ukapirao ko je glumio iza maske. Leto je igrao "idiota" i dao je sve od sebe da se uživi u lik. Metodski glumci, šta ćete (mora da se mesecima pred početak snimanja opaljivao mokrom čarapom po glavi i slušao izgovor Nanija Moretija). .

Jezik u filmu je Alo-alo italijanski, jer je poznato da Amerikanci i Englezi misle da, ako samo imitiraju akcent a govore na engleskom, da će ceo svet da misli da je to strani jezik čiji je akcent uzet za imitaciju. Ponekad samo, kao u sceni venčanja u crkvi, kaže se koja reč na italijanskom. Razglabanje o "pogrešnom italijanskom akcentu", tako je skroz promašeno, kao da postoji "ispravan lažni italijanski akcent"?! Aman, pa šta je trebalo da rade, možda da, kao Mel Gibson, ceo film snime na aramejskom (za koji uostalom niko ne može sa sigurnošću da kaže da je zaista tako zvučao) pa da stavljaju engleske titlove?! Ali to samo u našem autošovinističkom filmu glumci moraju da uče nemački kada igraju nemačke oficire... Kada bi neko snimio francuski film koji se bavi Amerikancima, a u filmu Francuzi da govore s "američkim akcentom", e to bila smehotresna olimpijada! (Osim toga, film će ionako bit nahsinronizovan na nemački, španski i, ovaj, kako da rečem... italijanski!)

Skot je oklevetao Patriciju, jer nam je na početku filma prikazano da ona vešto imitira očev rukopis u "nostalgičnoj sceni" u očevoj kancelarji. Loši nokti, cigarete se ne ispuštaju iz ruku, bakelitni telefoni, staromodni ventilatori, venecijanerke, kancelarija prosečnog socijalističkog direktora. Kada se tokom filma ispostavilo da je neko falsifikovao potpis pokojnog Rodolfoa Gučija (Ajrons) na menicama, svi smo u publici osumnjičili nju, a ipak je bio neki muški Guči u pitanju. 

Scena u švajcarskom smučarskom risortu je odlična, ima šmek iz filma "Devojka na motociklu" Džeka Kardifa, sa sve fondijem, ubavim izuvijanim helvecijskim putevima, fenomenalnim njihovim graničarima, profesionalnim do jaja, a Kamile Kotin, kao nosata "Kamila Parker dinastije Guči", veoma je seksepilna: svako zna da se nosate ribe odlično karaju. Lik Selme Hajek kao vračare Pine deluje generički, poput likova koji su ubačeni u biografski film da bi bili "katalizatori", kao, na primer, lik biografa u tumačenju Entonija Hopkinsa u Atenborouvom filmu o Čaplinu i slično. Smeta taj magijski realizam pod plaštom stilizacije kada nam se paralelnom montažom daje scena seksa između Mauricija i Kamile i scena u kojoj vračara Pina navodno to "vidi". Nema mesta magijskom realizmu u ovim romansiranim filmskim novostima. Ali Selma Hajek... jasno je zašto se udala za bogataša, to je veveričiji sindrom Džeki Onazis, moto glasi: "Udaj se za bogatog autoritativnog tipa, mladost je prolazna", jer, ona se ugojila, propala je kao kineski kišobran, šake su joj mesarske, kukove više ne može da drži pod kontrolom, to samo Erika Džong može, a ono što se priča da su Lejdi Gaga i ona uradile scenu seksa u spa centru onako namazene blatom, e to mora da je najbolja isečena scena u istoriji mejnstrim produkcije. Obe će uskoro zažaliti, kada im gravitacija spusti sise u papuče a čukljevi postanu toliki da od njih neće videti ekrane svojih džinovskih televizora. Ali, Skot je pičkica i nije smeo to da metne. Ponoviću još jednom - Lejdi Gaga je odlična glumica, bolje glumi nego što peva. (Gledao sam je uživo u Tivoliju (Kopenhagen) 2015. jednog kišnog jula, pevala je s Tonijem Benetom, trava u Tivoliju je bila pretvorena u blato, mlađi su vrištali na izlazak Gage na binu, ona je pevala francuske šansone s tolikim falšom da su se stariji posetioci smejali, ali bilo je očigledno da žena ima harizmu i ličnos', da je brze pameti i oštra na jeziku, dvaput je dobro bocnula Beneta, a u jednom trenutku se tokom njene pesme začula škripa viljuškara i zveket praznih flaša u gajbama a ona reče "Story of my life..." Pamtim taj koncert po zlu, ne samo zato što sam grozno pokisao posle njega, već što sam zbog ono malo odlomaka iz pesama koje sam postavio na Jutjub - sprečen da dalje postavljam  muziku s mojih skromnih putovanja dok ne pohađam "školu za delinkvente u oblasti autorskih prava", a sve po prijavi nekog Phonographic Institute ili sličnog sranja za kopirajt. Tako meni stoji ta zabrana od 2016. a mrzi me da se žalim tom fonografskom naci eseseovskom udruženju, šta li, i jebem im ja majku, a i Jutjubu takođe kevu neopranu jebem. Pizde ljudske.)

Skotu je očigledno došlo da se malo protarantiniše, kako u pogledu rekreacije ludih sedamdesetih tako i u pogledu ilustrativne upotrebe muzike. A opet, tužno je, štaviše otužno, to koliko se on, Skot, plaši da će ga Politička Korektnost sjebati, pa kompjuterski zamagljuje nagost tamo gde "ne sme" da je bude, kako je dozlaboga plošan i ilustrativan, kako pribegava opštim mestima... Kada je reč o montaži, nije bio pažljiv i ima najmanje pola tuceta mesta na kojima se vidi diksontinuiti i da lik sniman s leđa nije sinhronizovan. 

Znači, taj raspad zaljubljenosti (a na kraju i braka) između Mauricija i Patricije prenaglo je došao i njena odluka da unajmi ubicu trebalo je duže da se "kuva" i obrazloži. Skot kao da se oduševio, kao matorac koji počne da se igra vozićima i otme ih deci, kao da se oduševio tim lagodnim kempom sedamdesetih i osamdesetih pre ove usrane pandemije, pa je zaboravio na evoluciju likova i odnosa iz među njih. Ili, možda je tačnije poređenje da Skot savremeno vreme opisuje kao da je vanzemaljac ili robot, na primer lik Eš iz "Tuđina". Toliko je površan i opsednut šljaštenjem i spoljašnošću da je to stravično detached, ali ne u smislu "objektivnosti", već u smislu da se on igra likovima kao vudu lutkicama. (Ali, takav je i de Palma, pa šta?) Dirljivo je kako Anglosaksonci i dalje čak i svetske nacije svode na stereotipe tog tipa ("Alo-alo" sterotipa, dakle), na primer, Italija=espreso, Francuska=sir i drpanje sobarica, Nemačka=kobaje i rotkva s maslacem, Švedska=laka plavojka s kikama, Rusija=čaj iz staklene šolje a pilac nosi šubaru, Srbija=Rom koji pije jogurt iz tetrapaka kod Železničke stanice itd. 

Ali, svi oni koji su čitali Ilustrovanu politiku i pratili trač rubrike u TV Novostima, londonskom Sanu, Politici Ekspres, te čitali Čik, Start i Vruči kaj, i oni koji su gledali emisije Mersihe Čolaković i Dika Kaveta - imaće dovoljno predznanja da uživaju u filmu i da ič ne zarezuju izvesne preopširnosti, ili, pak, izvesne manjkavosti. Ovi drugi, međutim, rođeni u budoarima iz Tuđmanovog&Slobinog doba, gledaće "Dinastiju-film!", i pitaće se gde su Felon i Stiven.