r.: Blejk Edvards; ul.: Brus Vilis. Džejms Garner, Malkolm Mekdauel, Meriel (devojčako Mjuriel) Hemingvej, Patriša (devojačko Patricija) Hodž, mladi Dermot Malruni, negativci: M. Emet Uolš i Ričard Bradford, nema Grejema (devojačko Graham) Starka, nema Andrea Maranea, nema Herbetta Loma, nema montažera Ralfa Vintersa, scenario po neobjavljenom romanu Roda Amatoa
KINESKA ČETVRT SREĆE DARLING LILI
* * *
Ovo je jedan od skrivenih dragulja koji mi je neko preporučio pa sam pogledao uradak na jednom od tri ruska sajta.
Ja volim Blejka Edvardsa i nema šanse da ga sahranjujem, a nema ni potrebe.
Pun mi je kufer kritičara koji znaju bolje a sami nisu nikada ništa snimili, kritičara koji su uništili takve majstore scenarisanja i režiranja kao što su Ćimino, Esterhazi, ili Edvards koji je 1980-ih bio u punoj snazi i kad god bi mu producenti ne bi oduzeli final cut i išćerali ga pomoću ćacija – snimao je remek–delo.
Eto i ovom filmu su našli mali milion mana, Edvardsu su ćak dali „Zlatnu malinu“ a Meriel su nominovali.
Vudi Alen je posle filma „Enterijeri“, u fazi dok je još bio zaluđem Dostojevskim na onaj nedokuvani, imbecilni način, kao mlađi Henri Miler i mlađi Bukovski - lepo rekao: „Ne mogu da pobegnem od sebe, krenem kao Dostojevski, ali završim kao Mel Bruks!“ Edvards je sto posto mislio: „Krenem ja kao Polanski, ali završim kao Pink Panter“, ali to su za meme minorne zamerke.
Edvards je depresivac, patio je od hroničnog umora celog života i više vremena je proveo sa svojim psihijatrom (koji mu je često pisao scenarije i čak se jednom pojavio kao kameo psihić u filmu o inspektoru Kluzou) nego sa suprugom Džuli Endrjus, što je valjda i razumljivo, jer, ako je suditit po autofikcionalnim filmovima „Desetka“ i „Takav je život!“, ona je bila pomalo frigidna i mnogo je zvocala, čistunica prava (a ipak ju je naterao da pokaže sise u „Pasjim sinovima“!). Pisao sam o tom reditelju na sada pokojnim sajtovima Petra Lukovića...
Ovo je film koji je autofikcionalan utoliko što potkazuje holivudske producentske smećare. Kako je Edvards preživeo toliko razbucavanja svojih omiljenih projekata, ja evo ne znam. Ali je ipak snimio 5 remek–uradaka u toj odvratnoj deceniji.
Početak je – pravi vestern. Ko ne zna o čemu se radi, zdravo će se iznenaditi kada se posle pucnjave u Filmskom gradu ispostavi da je to – „samo“ snimanje filma. I to štaviše nemog filma. Radnja se naime događa 1920-ih u Los Anđelesu, Brus Vilis igra Toma Miksa, pravu zvezdu iz tadašnjeg života, a Garner igra Erpa kao konsultanta. Erp je u životu zaista to bio pri kraju života, a Garner je lika igrao još 1967. u biografskom filmu Hour of the Gun Džona Stardžiza i može se reći da je reprizirao sebe u dvostrukom smislu. Taj aspekt filma (buddy–buddy) je vrlo uspeo. Producent, nekadašnji slepstik komičar, Alfi Alperin dat je u tumačenju zlice Mekdauela. On je to odigrao tako da ga mrzite. Ime producenta je višestruko simbolično, Alfi je iz poznate filmske pesme Berta Bakaraka, a Alperin je aškenazijevsko prezime vrlo zloslutne simbolike (Turlakov bi prste oblizivao).
U filmu taj producent tera Toma Miksa da igra Erpa i nameće mu mentora u vidu pravog Erpa, ali u čendlerovskom obrtu se između njih dvojice događa „mejl bonding“ i oni udruženm snagama rešavaju zaveru koju su smislili producent i korumpirani političar i korumpirani ljudi zakona. Kako to samo poznato zvuči, je l' da?
Korumpirane ljude igraju M. Emet Uolš kao truli odvjetnik i Ričard Bradford kao korumpirano uniformisano lice. Ovaj drugi je to posle reprizirao u de Palminim Nesalomivim i kladim se da je to bilo zbog ovog filma. Uolš je svojim licem radio čuda kao truli pravnik. Ona tetka Iber reče jednom: No movie featuring either Harry Dean Stanton or M. Emmet Walsh in a supporting role can be altogether bad.
Ali to je izgleda zaboravio pri sahranjivanju ovog filma.
Znači, film počinje kao „Bioskop za groš“ Pitera Bogdanoviča, zabavna kvazinostalgična sfumato bajka o tome kako je film nekada bio strava, ali Edvards ima druge stvari na umu, on se sveti Holivudu i odmah na početku ubacuje ubistvo jedne od skupih prostitutki iz bordela pod kodnim imenom „Candy Store“ a optužen biva mlađahni Dermot Malroni, to jest lik njegov Majkl Alperin – inače pastorak zlog producenta.
Ima nekoliko obrta u stilu „Kineske četvrti“. Niko nije otac kome treba da bude, ima sestara rođenih u incestu, mržnja u familiji, korupcija na sve strane.
Ali, Edvards je iz vodviljske familije, on ne može a da u svaki film ne ubaci makar po jednu numeru. Tako ovde imamo meksikansku kafančinu i pevačicu Liz Tores, koja je pljunuta Majkl Robinson kao transvestit i „Pink Panter opet udara“.
Ima takođe i nekoliko slepstik tučâ, i karambola i replika koje pristaju filmovima „Viktor Viktorija“ i i „Darling Lili“. U svojim ranijim tekstovima o reditelju na sajtovima Pere Lukovića rekao sam da je to verovatno autoterapija: slepstik i neuništivost glavnih likova kao lek protiv depresije i straha od smrti.
E sada, ta žanrovska mešavina – mraćnjaštvo tipa „Kineska četvrt“ (nesavladivost lokalne korupcije) i razigranost slepstika nemog filma – razočarala je mnoge kritičare lenja duha, neostvarene reditelje. Mene nije. To je Edvards. Čak je i Henri Mencini komponovao muziku kao Džeri Filding za Pekinpoa i da mi je neko rekao da je Filding komponovao – poverao bih.
Koliko su kritičari zakerala, vidi se po tome što im kod Patriše Hodž smeta, zamislite – „što suviše podseća na Džuli Endrjus“?! Pa jebote bog. Smeta im i „metikulozna“ rekonstrukcija epohe. Smeta im Meriel Hemingvej. Ja sam se tako ložio na nju, čoveče, meni je ona uvek bila dobra. Ne vidim čemu nominacija za Zlatnu malinu. Ovo je jedan od srednjeligaških Edvardsovih filmova, i krah na blagajni objašnjavam dugom vremena: osamdesete su bila ružna decenija, sa frizurama tipa Vlado Čapljić, čak je i Stalone imao frizuru kao Era Ojdanić (s rukama kao Popaj) i narod je hrlio u bioskope da se zabavlja, pa je film „Umri muški“; koj ije puptan istovremeno (!) em popravio Vilisov imidž em upropasti Edvardsov arty uradak.
(Era Ojdanić posle teretane)
Film ima emotivan značaj – Vilis je još imao kosu, bio je u punoj snazi. On je takav – ne može ni bolje ni gore, „Slučajni partneri“, „Hadson Hok“, „Sanset“, „Umri muški I-XXXII“, isto je to, a kritičarima da podmetnete Rubinov vinjak u flaši s etiketom Balantajna, nahvalili bi napoj na pasja kola. Garneru, inače, Vilis nije legao pa ga je iskritikovao kao što je Bora Kostić sasekao mlade fuzbalere.
Garner je pokazao autoritet:
Edvards je u „Zalasku sunca“ izrazio svoje gađenje prema Holivudu, svoju najcrnju depresiju, sudbina žena u ovom noaru je sudbina njegovih filmova, koji su oteti, unakaženi i prodati u belo roblje ili u javne kuće. Njegova vodviljksa, komiidjaška žica, međutim, takođe je došla do izražaja, ali to je samo žanrovvska nečistoća, ništa više. Ovo je koktel „negroni“, sladak koktel za odrasle (sweet cocktail for grown-ups) uz dodatak apsinta, angostura i možda „Gran Marnijea“, a ne bućkuriš, ali kritičari navikli na jeftinu brlju, vinjak i unučiće ispred trafike nisu imali živaca za to. Biser je bio bačen pred svinje. Mislim da je film zadocnio deceniju što se tiče afiniteta publike, ali Edvards sedamdesetih još nije bio toliko ogorčen...
Priča se da Polanski obožava ovaj film...
Treba reći da je scenario nastao po neobjavljenom romanu Edvardsovog bliskog prijatelja Rodnija Roda Ametoa. Taj je čika samo godinu dana pre „Zalaska sunca“ napisao & snimio jedan film koji je ušao među „deset najgorih u istoriji“...
No comments:
Post a Comment