Crvena
Tekst: Džon Logan; r.: Danilo Marunović;
ul.: Branislav Lečić, Tomislav Radosavljević
Kada je Maks Rotko telefonom pozvao naručioca, vlasnika biznis centra i velikog restorana u najmodernijoj nevjorškoj zgradi, da otkaže dogovor, vrati pare i zadrži slike, jer “misli da je sramota za njegove slike da vise u restoranu u kome ih bogati skotovi neće nikada pogledati”, ja sam kao plotmejker priželjkivao da je on prstom pritiskao klik na bakelitnom telefonu i glumio pred mladim pomoćnikom. I priželjkivao sam da se ona žvaka koju je taj pomoćnik ispričao, ono o ubistvu roditelja, da se to pokaže kao laž. Priželjkivao sam pinterovštinu, višestruke preokrete. A ne “samo” filozofsku raspravu o umetnosti. Ne "samo" ronaldharvudovsku garderoberštinu o starom i mladom umetniku/asistentu.
Ali to sam ja, neobavešten. U stvari, tekst Džona Logana je zasnovan na istorijskim činjenicama. Rotko jeste otkazao narudžbinu a lik Kena, pomoćnika, je verovatno generisan zbog predstave. Da li je Ken agent Đavola? Sigurno je jedno, kada na kraju Lečićev Rotko daje otkaz Kenu i ostaje sam na sceni i presamiti se u suzama – to znači samoubistvo. Lečić bravurozno umire kao nekada Đuza u Večeras improvizujemo u režiji Paola Mađelija na Krstu. To sam osetio i pre nego što sam izguglao da se slikar zaista ubio i to okrutno i temeljito kao Robin Vilijems.
Tekst je manje više pravolinijski, meni je isprva falio neki tvist, na primer protok vremena mi je falio, da bolje osetim da je Ken dugo čekao i nije našao momenat da pita Rotka za svoje slike. To smo čuli iz jednog njegovog telefonskog razgovora, ali nismo osetili taj protok vremena. Mislio sam ja. Pisac teksta može da odgovori na ovo: “Ali ja sam se držao činjenica!” Uostalom to sam ja alav - jer komadi se pišu štedljivo, ne natrpava se sve u sat i po predstave.
Svejedno, neposredno posle gledanja, dok sam se vraćao kući mokrim ulicama posle kiše (u sali se mogla čuti grmljavina i Radosavljevuć se čak malo zezao "Ala grmiii!"), činilo mi se da bi trebalo nešto dodati tekstu, pre svega Kenu.
Ovo je još jedna predstava Budva grada teatra koja je morala da nađe uhlebljenje u “Slaviji” zbog kanselovanja Lečića. Tako on krajem meseca ima priliku da igra dve baš baš glavne uloge uzastopce, jer posle umiranja predstave Smrt nije biciklo..., u kojoj je igrao Ropca, i posle umiranja predstave Rođendan gospodina Nušića, ostala je još samo “Generalna proba samoubistva”.
U stvari Ken jeste slojevit, kada bolje razmislim, to samo ja hoću u isto jelo da dodam i balzamiko i soja sos i fiš sos i susamovo ulje i kulinat i vegetu i koncentrat paradajza i natrijum glutaminat. Logan postupa kao šef koji po razumnoj ceni neće u restoranu da posluži previše na jednom tanjiru, jer vodi računa i o rentabilnosti restorana (pun intended).
No comments:
Post a Comment