STRANGE DARLING (2023 American film)

r.: Džej Ti Molner; ul.: Vajla Ficdžerald, Kajl Galner, Ed Begli mlađi, Barbara Herši (kao par matorih hipika), 

Ponukan rašomonijadom u kritikama pronašao sam uradak na nekom ruskom sajtu i pogledao ga s azerbejdžanskim titlovima.

Kvaziistinita naracija na početku obaveštava da je ovo bazirano na istinitom serijskom ubici.

 

Uradak je primer neonoarisanja u postmodernističkom načitanom (nagledanom) ključu, Džon Bedem bi ovo mogao vezanih očiju (ili slep kao u onom Vudijevom filmu) da režira, ovo je samozadovoljavanje u tvistovima, nagledali smo tog neonoarisanja 1990-ih, počev od “Totalnog uništenja” Volfganga Petersena, na primer, pa nadalje. Autorova prepotentnost bije gledaoce kurcem u čelo,  što po pravilu očarava žirije i kritičare naklonjene artizmu, tako da najviša ocena na Trulim paradajzovima počinje ovako: “Znate onaj osećaj da se dok izlazite iz sale pitate šta ste to zapravo gledali? E tako je posle ovog filma, u jee, super...!” Znači nekima je strava. Nekima, pak, loš je film, ali iz pogrešnih razloga.

Reditelj Molner je postupio kao duduk pisac u Tribusonovoj seriji: ispale mu nenumerisane stranice, pa je korektor to posložio nasumice, a kritičari se oduševili nelinearnošću. E, tako je autor s velikim A rešio da sve umetnizuje komentarom “Priča u 6 slika”, i poređao te slike po ovom redu 3, 4, 1, 2, 5, 6 i Epilog. Po mom sudu, da je film editovao “normalno” i bez postmodernih komentara, bio bi to uradak možda na nivou osrednjeg kvazipsihološkog neonoara koji ne mami na ponovno gledanje...

 

Film počinje trećim delom: uspaničena riđa devojka (mešavina Širli Menson i Stefani Pauers) u crvenoj odeždi, za koju sam bio siguran da je zatvorska odora, beži u crvenom opasnom autu od antipatičnog tipa u “pikapu”. Nedođija. U prevodu = Srednji Zapad. On je očigledno tradicionalista sa tog Srednjeg zapada: karirana košulja-jakna, gojzerice, vinčesterka šatgan, čeka čika Sudnji dan, žena mu pere sudove i domaćiše se, na zidu ikona Svetog Georgija, u podrumu konzerve i bazuka, God bles Amerika i sve to. On zaustavi “pikap”, pripuca na nju, ona se slupa, pobegne kroz prozor auta u šumu. Scenarističkom srećom u šumi naiđe na flašu u kojoj još ima viskija, a tu je i kutija cigareta. Ona odlepi neki flaster sa levog uveta – tek tada primetim da je ranjena – otpije gutljaj žestine pa prospe ostatak na ranu, “da dezinfikuje”, što smo naučili iz tolikih vesterna. Pa pripali cigaretu. Ne boji se da će dim da privuče onog tradicionalnog čuvara porodičnih vrednosti i dvovekovnog američkog ognjišta. Tu treba već primetiti i skrenuti pažnju na fotografiju – nikog drugog do svestranog glumca (a ovde i producenta) Ribizija, poglejte onaj dim cigarete koji se prelama kroz svetlosne trake u šumi, pa boje jesenjeg lišća, to je zaista urađeno tako da gledalac više misli “ko je bre ovaj snimatelj?" nego što se, na primer, recimo, pita “treba li ovome svemu opravdanje više nego filmu Voltera Hila ‘Južnjačka uteha’?” Posle nekoliko dimova, ona ugasi cigaretu da ne bi napravila šumski požar i pohita dalje. Naiđe na kućicu u cveću, pokuca na vrata, vrata joj otvori par veselih matoraca, ona moli za pomoć i onesvesti se, lažno ili ne, saznaćemo kasnije. Kraj 3. dela. 

 

Elem, onda iz ostalih delova uviđamo da su se njih dvoje sreli tako što je ona autostopirala, i oni cirkaju i duvane, uz tenesivilijamsovski razgovor dve usamljene duše što prave intelektualni uvod pre nego što se kresnu.  Ona njega pita: “Da nisi ti taj serijski ubica?!” On daje časnu reč da nije. Onda uzmu sobu u motelu, ona ga zamoli da joj veže ruke za krevet pa da je malo davi. Pa ga zamoli da je odveže. On je odveže. Ali ona ne dâ pičke. On je ponovo veže. “Ako sam te jednom zamolila da to učiniš, ne znači da to smeš bez pitanja da učini opet!”, reži ona. On je odveže. Ona mu nudi da šmrču kokain. I podmetne mu neki gips i pacolin i ne znam šta, samo deni dodeli kokain i njemu krene pena na usta. Onda ona njega sveže i krene da ga secka na komade. Jer, ovaj, ona je ta serijska ubičica.

Film su finansijski poduprli Britiš Ameriken Tobako i firme za one usrane vejpove od kojih poštenim ljudima u nosu danima stoji ljutina crnog bibera i bapskogaćinska aroma malina.

I dalje neću više o sadržaju, samo ću malo onaj doručak matoraca da ilustrujem.

 

Elem, kritičarske pohvale su sve na isti kalup, kao "neviđeno izneveravanje očekivanja i noar da se ukakiš na noši", a još je zamumuljeno, ljudi, mrak! A kritike iz multikulti tetkinskog kruga Milojke može zajednički da imenuje Kati Rajf s Eber(t)ovog sajta: jeste ona tačno primetila masturbativnost samoudovoljavanja jednog postmoderniste, ali njojzi najviše smeta: “Nije uzeo u obzir koliko će nauditi #MeToo pokretu!??” Jer film kanda povlađuje mačističkom i seljačističkom uverenju da su sve žene Jerine i samo žele da naude. Jebote, manje će verovati ženama posle ovog filma?! 

 

E, pa sad, ako treba da biram između panegirika podmazanih bejbi sosiddžma, volovanima i belim vinom s festivalskih koktela i ovakvih kritika, izabraću manje zlo.

 

U filmu sve se citira, on može da bude master na filmologiji kod Pajkića.

 

Znači, pametan kritičar može da kaže, na primer, ovo: “Baca se novo svetlo na večito pitanje ko je krvnik a ko žrtva, izneverena očekivanja frcaju na sve strane...”

 

Par hipika je zapravo opisan onako kako mali Đole zamišlja matore hipike. Barbara Herši neprepoznatljiva posle fejs liftinga, Ed Begli može da se učlani u POPS. 

Ali, rekoh doručak: 100 kila butera za palačinke, tu su kobaje, jaja na oko, tegla džema od borovnica, plus javorov sirup,  nekoliko litara kafe, kanta soka od pomorandže. Idila. Za ručak jamačno kusaju sporo dinstanu junetinu s krompirima iz rerne, večera su pečene pole s mnogo maslaca i friškog špeka.

 

 

 

HANNAH AND HER SISTERS (1986 American movie)

 r.: Vudi Alen; ul.: Vudi Alen, Mija Farou, Barbara Herši, Dajana Vist, Majkl Kejn, Maks fon Sidov i milion drugih. 

*   *   *

Gledajući ovaj ciklus filmova Vudija Alena, od kojih (filmova) sam neke kompletirao a neke poželeo da vidim ponovo (iako nisam leteo dugim letom u Sidnej – o tome kasnije), pada mi na pamet koliko je trula zlovolja koju sadašnji sredovečni mladoturci & punoglavci Ebertovog sajta već skoro deceniju ispoljavaju prema tom čoveku ”koji stalno snima isti film, samo menja naslov”. Niti su Menheten i Hana i njegove sestre remek-dela, niti su ovi poslednji šuplji, „poslednjih 20 godina je bolji reditelj nego scenarista“, grakću oni. Niti je „Ponoć u Parizu“ briljantan niti je „Wonder Wheel“ krš. Već se tetkama i strinama ne da da hvale film navodnog pedofila, koga su u vreme premijere „Čudesnog točka“ već zlurado videli u zatvoru. Nema veze što su po svemu sudeći optužbe neistinite, stotinama PK tetaka je bilo važno da na sve četiri strane sveta signaliziraju vrlinu. (Kada je "Ponoć u Parizu" premijerno prikazana u Kanu, prva reakcija jednog Ebertovog henčmana bila je: "Sve je besmisleno, strahovito plitko, od zapleta, likova i replika, naporno gledati, lišeno svake duhovitosti i inteligencijei...", ali čika Ebert je naredio da se to obriše. čak ni keširani post se ne vidi. Zbilja čudan incident.)

Emotivne veze, zaljubljivanja, odljubljivanja, pomirenja i „venčanja na kraju do kraja života“ u Hani i njenim sestrama su jednako „smislene“ kao i u Menhetenu. Reč je o lagodnom svak-jebe-svakog ringišpilu, popunjenom Alenovim skečevima o strahu od smrti, traganju za smislom života, generičkim jevrejskim roditeljima u 2 varijante (sentimentalizovani starci u šou biznisu, ili, pak, Tarane ili drugi stripovski karakteri, koje kao da je stvorio Art Bačvold) itd. Nema početka, nema kraja, svaki je Alenov film isečak nevjorškog kaleidoskopa s tim knjižarama, tim Brodvejom, tim pisaćim mašinama, s tim prepričavanjima ruskih pisaca i nemačkih filozofa, partijima s kanapeima, italijanskim kafanicima s kockastim stolnjacima, „hoću dete neću dete hoću razvod neću razvod“, dok sanjaš o karijeri pisca ili glumca a glumiš u reklamama i pišeš slogane u reklamnoj agenciji. Ako sam ovo već negde napisao, onda je to zato što je film bio isti. „Samo je imao drugi naslov“, što bi rekao Tirnanić. Teofil smatra Alena autentičnim genijem, ali šta mu ja mogu. Ja i dalje nosim masku u Kinoteci. Zbog straha od smrti, zbog Alena, zbog Tita i partije. I zato da - što bi rekla Boda Duđerija - prkosin sustavu!

Ovaj film je, znači, palimpsest preko Menhetena i Enterijera, samo bez pretenzija da se bude ozbiljan. Džabe se opet pominje Bergman s filmom „Fani i Aleksander“, jer „i tu ima tri (3) uzastopna okupljanja“ i sve to. Primetio sam da se posluženje na poslužavnicima nosi veoma brzo, pa je Sam Voterston morao da primeni superherojske moći da mazne jedan kanape s brzoletećeg pladnja. Primetio sam i jedini crni lik, kelnericu, koja je izgledala kao superherojka u nekom današnjem inkluzivnom uratku po stripu ili pratilja Džima Brauna u bleksplojtešnu iz 1960-ih. Početkom 2000-ih zlovoljni je Tirnanić u Vremenu pljuckao po "Small Time Crooks", filmu koji je gledao dok je satima leteo za Sidnej. Neopravdano je optužio Gira za pedofiliju zbog - inače ljige - "Jeseni u Nevjorku". Nije Vinona bila baš toliko mlada, kao Pelagija, prva žena JB Tita jelte, što je jedan od jačih argumenata kafanskih antitoista. Problem je filma ("Jeseni u Nevjorku", to jest) što je to bio još jedan pokušaj otuđene američke duše da apropriše francuski šmek iz fimova kao što su "Stvari života" Kloda Sotea po romanu Intersection Pola Gimara, i u tom je periodu Ričaradu Giru upala sekira u kolomaz pa je glumio u čak 3 rimejka odnosno wannabe francuska filma (Jesen u Nevjorku, Stvari života rimejk i Neverna žena rimejk) - sve ljiga do ljige - ali od pedofilije ni "p"! I draži mi je po tom pitanju Tirnanić od Pančića, i s ovom pameću se može primetiti kako je PK polukanselovanje Alena razotkrilo šupljinu nekadašnjih dizača u zvezde a sada grobara istih filmova! Osim toga ima nekoliko pitanja koja se meni, kao seljaku iz Periklovog doba, postavljaju a nije pristojno: ko pere gaće i čarape Vudiju Alenu o koja mu je omiljena klopa? (Mislim da sam skužio ko pere sudove i usisava tepihe posle partija i ko briše prašinu na policama s knjigama.) . 

Godinama sam hteo ponovo da pogledam onaj skeč o strahu od smrti i to je znači bilo ovde. Alen je isti lik iz Mehnetna, samo nije dao otkaz televiziji, već – životu. Mnogo sam se smejao onda kada je Alen prestao da skakuće nakon što je dobio lepe vesti od doktora. Sada sam se setio da ja treba da idem kod doktora. Antologijski je onaj prvi dejt Holi (Dajana Vist) i Alena na dva venjua, najpre u pank klubu s bendom „The 39 Steps“ a zatim u kabare baru, gde je Bobi Šort pevao pesmu Kola Portera. Njihovo „pomirenje“ na kraju je generičko kao i susret u „Sviraj to ponovo, Sem“. Zabavna je studija samozadovoljnog intelektualca teške kategorije, Frederika (Maks fon  Sidov), koji ne vidi da mu mlađu ženu otimaju ispred nosa, dok se on ruga "glupoj televiziji" i masovnoj kulturi. Tu je Alen jamačno izrazio vlastite strahove. (Ha ha!) Koliko se sećam, Tirnanića je ovaj film u vreme izlaska nervirao i u kritici u NIN-u je pomenuo nečiju malu pišu, valjda Majkla Kejna, čiju smotanost nikako nije mogao da podnese. Film tada nisam gledao, mrzelo me, tek kasnije sam ga video na našim kablovskim televizijama i evo sada prvi put u „teatru“. Espreso u Trstu, knjiga u nevjorškoj knjižari, kafa za poneti na kiosku posle jutarnjeg džoginga u nevjorškom smogu, razgledanje najava brodvejskih predstava, sobica u potkrovlju s antikvarnom pisaćom mašinom – sanak naših DorČolaca, jednako kao što je ateljence u Parizu san naših Nepričavaca. Srbija je svet. 

Film je u nekim aspektima moralno prljav, ili barem ljigav. Hana (Mija Farou) je dobra duša, kojoj niko neće reći hvala, što je tipično za situacije u kojima se ljudi žrtvuju za druge iako im to niko ne traži. (Sva psihološka literatura o tome prevedena je naš jezik.) Hanin lik je zapravo silovan i popljačkan u filmu, pretvoren u opsesivnu majku, dok je sredovečnim zgubidanima dato da proživljavaju oho-hooo zakasnelu adolescentsku krizu i rugaju se onome ko im daje džeparac. (Prosto da se čovek saglasi s Tirnanićevom opaskom da je čika Alen pritajeni pedofil koji se loži na starije žene!) Alenovi filmovi imaju i tu mračnu stranu hronike najavljenog zločina, koji se verovatno nije odigrao, ali je u scenarističkom umu sve iznova variran u nekoj vrsti autistične bajalice. Ako je vudu lutkica, koju je Alen godinama pokušavao frankenštajnovski da oživi, napokon prohodala pa počela njega da progoni, može se reći da je sam sebi prizvao nesreću. S Bergmanom i Alenom najbolje je ne družiti se. To znaju i glumci koji kroz njegove filmove prolaze kao kuglice u fliperu, kao snimači replika. Alen voli film u svojoj glavi a samo nešto malo manje voli muku montažne sobe. Ljudi su nužno zlo, posle buđenja, jutarnje stolice, doručka koga se ne seća, pregleda testisa i savladavanja uobičajene hipohondrije, posle obavezna 4 sata za tastaturom, sada uz nužne konsultacije s "asistentkinjom" u pogledu dnevnog rasporeda i uvek s bodi gardom, jer posle osamdesete treba voditi računa. Ali, ljudi su nužno zlo, levi kapak se neprirodno spušta, nema još potrebe za operacijom kao kod Ruždija, bože, kad sam to ostario, odjednom sam ostario, primećujem da oklevam kada treba da se popnem uz stepenice... Ljudi su nužno zlo, gle, zaboravio sam kada sam poslednji put glumio u svom filmu. Osim toga, odavno me više ne glume mladi glumci, sada me, kao mene mlađeg, glume 60-godišnjaci. Koliko još filmova imam pred sobom? Jedan? Dva? Nnnnnn....nijedan?!