r.: Džon Meden; ul.: Kolin Firt, Metju Makfad(j)en, Džoni Flin, Penelopa Vilton, Keli Makdonald, Džejson Ajzeks, Pol Riter.
* * *
Kada sam čuo da je reditelj ovog filma – a time se hvale – uradio i „Kraljev govor“, nadrndan sam došao na projekciju (ista sala, Hemfri Bogart, samo sam minut postojao napolju da upijem sunca i, kao u komediji braće Marks, napravio krug na ulazna vrata i iznenadio cepača karata, koji se secnuo i kanda pomislio da doživljava fenomen deža vi, popularni dežavu). Mislim, ono, „Kraljica“ Stivena Frirsa i „Kraljev govor“ Džona Medena su najljigaviji primeri državnog spinovanja koje sam video. To je gore od severnokorejskih filmova i „Sutjeske“. Od jednog smotanka ispod nivoa mediokriteta napraviti svetskog heroja samo zato što je mucao pa se malo zalečio, a kralj je postao jer mu je brat nacista degenerik, koga su nafatali na medenu zamku, jer je voleo da mu babe puše i žvaću džordža (tipično za pegave incestaše), pa to je vrhunac gebelsovske propagande i besramnog pranja nacionalne istorije. Kraljica je, pak, bila predstavljena kao tetka-kuvačica-ručka iz našijeh sentimentalnih pripovijedaka, maramče joj se vijori u Šervudskoj šumi kao staramajci koja ispraća sina u NOB, a ona kontempluje li kontempluje...
Ali, jebi ga (ili je jebiga, Pravopis Matice srbijanske menja rešenje na svakih 5 godina, kao da su to pravila o cenzusu u izbornom postupku), ja sam sucker up za istorijske teme iz II svetskog rata, gledam ih kao razrađenije „dramatizacije“ na Histori čenelu i Nešenel Džiografiku. A o ovom slučaju sam čitao, pa kako da odolim. Jes’ da mi Kolin Firt ide na kurac, ali istorija pred gledaoce postavlja teške zadatke, ne biram ja film zato što je težak, već zato što je ovo moj bioskop...
Čerčil je prisutan i u ovom filmu. On vremenom dobija sve odvratnije inkarnacije, sada je preugojena karikatura (s previše kose, a historical inaccuracy, hej!) koja purnja 4 pakle tompusa dnevno, progori 2 fraka dnevno, loče konjake i viskije od zore do mraka, i -> stalno ispaljuje premudre sentencije kao mašina za izbacivanje teniskih loptica, od kojih je najbljutavija ova: „Ako nam plan ne uspe, na Siciliji će nastati takav pokolj od kojeg će i sama Istorija da skrene pogled!“ Koje sranje. Čuj, istorija će da skrene pogled. I to da reče čova koji je, što kao nesposobni debeloguzi časnik, a što kao okrutni ratovođa - ali „sA Širom SLIkom nA uMU“ - u smrt poslao stotine tisuća civila, što svojih što tuđih.
Srećom, ova mešinasta karikatura se nije mnogo pojavljivala na ekranu.
Istorijski događaj o kome je reč je ovaj: Čerčil je lično obećao Ruzveltu da će saveznici da srede Siciliju, ali tamo ima mnogo nemačkh snaga. Kako prevariti Hitlera da će invazija biti na Grčku? Nemci su se inače – po Histori čenelu – pokazali kao najgluplji obaveštajci nasvijet, nisu verovali Džejmsu Mejsonu i drugima koji su im davali tačne podatke, a uvek bi se upecali na laži. Ideja da se podmetne mrtvac s navodno tajnim dokumentima i da ga poplava izbaci na špansku obalu ("Španija je neutralna i puna obožavalaca Hitlera") jeste šašava, isto kao i prodaja rudnika zlata negde u Latinskoj Americi... But it’s only chance we’ve got, damn it!
I tako... Komitet XX, koji nije redni broj već 20, da se zbuni ko treba, dobija zadatak da osmisli i izvede tu psinu.
Advokat Juen Montegju (Firt), avijatičarski oficir Čarls Čamli (Metju Mekfaden) i Ijan Fleming lično (Džoni Flin), čine kostur tima, ali ne bi to bilo kompletno da nije verne tajnice Hester Ledžet (Penelope Vilton, koja je za ovu priliku puštila brke i bradicu kao Rada Savićević ili Raša Popov), dok je jedna daktilografkinja, Džin Lesli (Keli Makdonald), unapređena u maltene agentkinju početnicu i učesnicu ljubavnog trougla (for film’s purposes, verovatno). Džejson Ajzeks igra nadređenog Admirala Godfrija, koji nema druga posla nego da baca klipove u točkove timu koji vredno radi i izgara. Ne samo da mu baca klipove u točkove, već sumnjiči Juenovog brata da je ruski špijun. Zlobnici, među kojima i ja, rado bi pomislili da je to spinovanje čika Džordžovog brace degenerika, no taj peder Ajvor je kanda stvarno ljubovao s Rujama. Ali, vidiš ti, umije vlas’ da odvoji žito od kukolja i ne svijeti se familiji...
Eto, to je priča i sada je samo pitanje bilo hoće li se neki akteri na kraju udati. Duvanske kompanije su mnogo donirale, off the record, naravno, ali mi iz serija Save Mrmka i dramatizacija na Histori čenelu odavno znamo da su II svetski rat vodili ljudi pod uticajem alkohola, kofeina, aspirina, raznih droga, napunjeni krijumčarenim švajcarskim sirom, veštačkom čokoladom, konzervama mesnog doručka iz doba Lorda Nelzona a u ruksacima da su im bile najlon čarape za ljubavnice. A pre svega su rat vodili pušeći po 4 kutije „Laki strajka“ bez filtera dnevno.Donacija prijateljske Merike.
(Tako da, ovaj, izgleda da su i istorijski arhivi NFRJ i Komonvelta ka’nuli koju paru, nadam se ne u rubljama.)Leš je pronađen veoma brzo, sada ga samo treba držati na ledu dok se ne završi papirologija. Treba čoveku pribaviti ubedljivu biografiju, a ko je čitao Kariranog Đoku, popularnog Džona le Karea – zna o čemu je reč. „Mala bubnjarka“ je dovoljno dobar udžbenik! Treba smisliti karakter pokojnika, ljubavnu vezu – tu uskače daktilografkinja koja poklanja svoju rođenu fotku – u džepove ubaciti ljubavna pisma, neke ulaznice, naći prihvatjlivo ime, jer sve će to Nemci spavači proveravati lično na tlu Velike Britanije...
E, ali treba nabudžiti film i atmosferom unutar skeleton tima. Ijan Fleming ima izdvojen „ofis“, gde uglavnom kuca roman na pisaćoj mašini i puši. Odlično je što se ispostavilo da većina pripadnika MI5 piše krimiće i špijunske roman, što ide na živce - za umetnost totalnom duduku - Čamliju, pa on u jednom trenutku kaže: „Opkolili su nas!“ „Ko, bre, Nemci?“, pita sagovornik. „Ma jok, pisci!“ Upamtio sam imena trojice pomenutih pisaca i potražiću njihova dela preko Book Depository-ja: biće to zanimljivo štivo na grčkim plažama ove godine i na poljsko-češkoj šahovskoj turneji. Na putovanjima čitam samo treš!
(Ijanu Flemingu i kolegama život piše romane.)
Juen po scenariju ima bračne probleme i kada porodicu pošalje na sigurno (jer je žena pola Jevrejka), ostane sam i „zbliži se“ sa Džin, na koju oko baca i Čamli, smotani oficir kome majka gunđa „kada ćeš da se ženiš, smoto moj kilavi?“, i tu dolazi do ljubomornih varnica. Kada admiral Godfri vrbuje Čamlija da špijunira najbližeg saradnika u zamenu za to da telo pokojnog Čamlijevog brata vrate iz Azije i pristojno ga sahrane, to – uz dodatak ljubomore – deluje, i eto korisnog podzapleta...
Film u poslednjoj trećini mora da ubrza: telo je napokon pripremljeno i ubačeno u nepropusnu kapsulu (jer, biologija i kruženje materije čine svoje, o tome je pisao i Kirkegor u Delima ljubavi, uskoro izlazi II izdanje, čitajte!) i treba ga podmornicom izbaciti blizu španske obale. Prevoz do podmornice dat je nekog pijanom Škotlanđaninu, koji liči na onog ludog pilota iz „Crne Guje“. Karikatura. E, ali da li će dokumenta dospeti u Berlin, šta ako je španska birokratija legalistička kao Koštunica, pa sve lepo vrati Britancima?! Za to ima da se pobrinu britanski trostruki agenti, koji već lepo parlaju španski i znaju kako da izmanipulišu lokalne naciljupce, ako treba i negativnom psihologijom. Tu je britanski agent radio svašta. Najpre je zaveo jednu devojku da bi ga odvela do kancelarije da priluškuje važan razgovor, a posle je morao s bivšim ljubavnikom da obnovi vezu... U filmu je prikazano samo britansko uzajamno drkanje, kao u filmu s Molinom i Oldmanom, sećate se, to je i Alan Turing radio, šta sad, ljudi smo, moramo da se ispomažemo, naročito na straži u JNA, kada za'ladni, okolo zmije šarke i bruj skakavaca, a s tranzistora se čuju Miki Jevremović i Ivica Šerfezi... Mada, ja mislim da je taj deo filma ulepšan. Britanski agent sto posto nije vatao onu lepojku, već se karao sve u šesnaest s naciljupcem, ali to bi snimio neki umetnički reditelj s okom na Zlatnoj palmi. Šta je to dati guze za domovinu? Ništa.
Zadatak je uspešno obavljen, Nemci su zagrizli udicu i „desetine hiljada života je spašeno“. Firt se opet nada Oskaru, dok me je njegov ortak Mekfaden sve vreme podsećao na onog komičara. kako se zove, kvrc, što liči na Borisa Džonsona, kvrc, bio sam uveren da se serija zove "Fast and Furious" ali nije to to. Dobra dramatizacija za Histori čenel.
Zabavan je Q odjel, u kome radi predak Kjua, "nabavljač Bentlija" (Pol Riter), koji je ponovio jednu od svojih mnogobrojnih uloga u sitkomima. Videli smo ručni sat, koji bi lepo pasovao u filmovima u Bondu, sat-testera!
No comments:
Post a Comment