DELA LJUBAVI - Seren Kirkegor (tekst koji se više ne vidi)

Kritika zaparložene državne crkve

Piše: Predrag Crnković

Čuveno delo o hrišćanskoj koncepciji agapea Serena Kirkegora, danskog pre svega vernika a tek posle filozofa, esejiste i „teologa bez dozvole za rad“ objavljeno je u „godini Vukove pobede“, 1847. Za mnoge najveće delo hrišćanske etike uskoro će se pojaviti kod Službenog glasnika u prevodu Predraga Crnkovića

I – što se tiče sadržaja
U ukrštenim rečima i rubrikama „dogodilo se na današnji dan“ obično se može pročitati da je Kirkegor prvi egzistencijalista. Njegovi portreti pokazuju bledog čoveka bujne kose maltene kao Betoven, a danska nacionalnost pridonosi osećaju egzotike. Možda je neko na I godini studija iz neke hrestomatije pročitao i nešto o „tri faze“ u čovekovom životu – estetskoj, etičkoj i – najvišoj – religioznoj fazi. Prva faza bi se mogla označiti kao erotska ljubav (ili pojednostavljeno „hedonizam“, kako bi volelo današnje uho), druga kao prijateljstvo ili „činiti društveno dobro a da i nama bude fino“ (a ako ne, onda se samo udruživati u korisne klike), dok tek treća faza, koja treba da bude određena našim ličnom odnosom prema Bogu (i često ume bolno da se suprotstavi prvim dvema ako naši voljeni ili prijatelji nemaju taj odnos) garantuje večnost. U Kirkegorovim dnevnicima, koje bih nazvao danskom filosofijom palanke, on sve svoje pisanje smatra putem, samoizgradnjom i potragom za pravim načinom života. U suprotnosti s uobičajenom definicijom luteranizma („jedino vera“), on piše da mu je prevashodni zadatak da nađe način šta mora činiti; ali, budući da razmišljanje i znanje prethodi delanju, on svoja Dela ljubavi naziva „razmatranjima“. I to u formi govora a ne propovedi, budući da nikada nije bio ovlašćen da pridikuje u crkvi.
Otud će nekim čitaocima možda doći kao iznenađenje što će u Delima ljubavi sresti pre svega vernika, pa opet vernika, zatim filozofa i tek vrlo malo od teologa.
Do otprilike prvog dela Prvog niza, Kirkegor mi je sticajem okolnosti (o tome malo kasnije) ipak zvučao kao Edgar Džej Huver luteranizma, neugodno mi je bilo njegovo ulizivanje Luteru, onom Luteru koji je posle pobune seljaka ciknuo “pobijte ih kao pse!“. (Na isti način se luteranizam konačno ustoličio i u Danskoj. Francuzi su, pak, poklali svoje hugenote i predak jednog od najboljih danskih pisaca, Dana Turela /Turèll/, čamcem je kao izbeglica našao spas u truloj kraljevini. Tako su katolici i protestanti u krvi do lakata osiguravali svoje jurisdikcije, pre svega iz fiskalnih razloga; mi pravoslavci to nikada nismo činili; vodili smo samo odbrambene ratove.)  U toj prvoj polovini prvog dela još ima malčice od teologa u Kirkegoru.
Ovo je knjiga o agapeu – ljubavi prema bližnjemu svom. Ne o erotskoj ljubavi i ne o prijateljtsvu; i ne „samo“ o ljubavi – već o delima ljubavi. Budući da pre delanja uvek sledi promišljanje, Kirkegor izlaže razmišljanja o tom “kraljevskom zakonu“ odnosno o zapovedi Voli bližnjega svoga kao samoga sebe, analizirajući i zapoved i delove različitih jevanđeljâ reč po reč, kao što je Hajdeger analizirao stihove Parmenida, Štefana Georgea, Georga Trakla i Helderlina. Kirkegor ukratko analizira i „temporalnost“ na takav način da čoveku odmah padne na pamet „Bitak i vreme“ pomenutog nemačkog filozofa.

Premda pisac misli da je to jedini ispravan put da se dođe do Boga, znači preporučuje to što piše, on je istovremeno svestan da će to većini da izgleda – blago rečeno šašavo. Ali on ne podilazi čitaocu. On ga razume ali nema razumevanja za njega, za njegovu želju da se olako izvuče

Danski pisac i gle, katolik – iako mu to nije smetalo da bude levičar u duši – Henrik Stangerup je u periodu 1981-1990. napisao romaneksnu trilogiju kojom je redom ispredstavljao sve ove tri faze „životnog puta“, estetsku, etičku i religioznu kroz romansisrane biografije, redom – Petera Vilhelma Lunda (dansko-brazilskog paleontologa, koji se dakle nauživao u Brazilu s devojkama i čije je nalaze Čarls Darvin mnogo cenio), Pedera (ne znači da je bio za gej paradu, već je to danska varijanta imena Peter) Ludviga Melera (književnog kritičara, svađalice i polemičara poznatog najviše po tome što je kritikovao Kirkegorove „faze“) i franjevca „Jakoba od Danske“.  Ovaj treći roman „Brat Jakob“, posvećen Henrikovom sinu (koji se ne slučajno zove isto tako), govori o možda jedinom živom čoveku za koga se, osim Hrista, može reći da je odgovorio aršinima „Dela ljubavi“. Franjevac Jakob je, posle proterivanja iz danskih manastira, najpre potražio utočište u katoličkim pokrajinama na severu Nemačke, u izbeglištvu bio proglašen za poslednjeg franjevačkog vladiku od Dačije (gde se pod tim terminom podrazumevalo franjevstvo na celom nordijskom Severu), zatim je otišao u Španiju kod kralja Karla V da studira jezike i s njegovim fermanom se konačno uputio u Novu Španiju (Meksiko, preciznije Mičoakan, još preciznije, naslednici civilizacije Purepeča) da misionariše.
Tamo je naučio domaće jezike, saživeo s Indijancima, bio im i drug i doktor i pop i brat, došao je u Meksiko bez gaća, samo u mantiji i sandalama, da zagrli Indijance kao sebi ravne. Doduše, ateistički progovor bi se mogao uputiti u smislu „koga vraga ih je čačkao, bilo im je dobro i ovako“, te „lečio je sopstveni katolički splin na tuđ račun“, ali ostaje činjenica da je on možda jedini poznati  misionar u istoriji koji domoroce nije umlatio sifilisom, konjicom i kijavicom (taj posao je možda završila već instalisana španska uprava, olrajt, neka se to ispita ). On je Indijancima nudio ljubav. „Volimo i mi tebe, pa te ne 'vatamo“, mogli su na to da kažu Mičoakanci ali nisu, zavoleli su se, oni i Jakob, i to liči na scenario za holivudski ragbi gej film, ali Jakob,dakle, ostaje kao muška majka Tereza i Albert Švajcer i dušospasilac bez presedana i bez imitatora.

Erotsku ljubav i prijateljstvo Kirkegor otpisuje kao niže oblike ljubavi, jer se zasnivaju na izboru po naklonosti. Ljubav prema bližnjemu svome, s druge strane, ne bira: prvi čovek koji naiđe, taj nam je bližnji. I ima da ga volimo, kako veli imperativ Božije zapovesti. I baš zato što je to zakon, naredba – zato čoveku daje najveću slobodu i blaženstvo

Međutim, Dela ljubavi u trenutku štampe (1847, Ćebenhaun) bila su pre svega kritika zaparložene danske državne crkve i valjda pretposlednji korak u piščevom traženju životnog puta. Kirkegor u knjizi postavlja maksimalne zahteve. Naslov bi mogao da zavara, da je to, na primer danska varijanta Kama sutre (kao što bi ga „naša najveća izdavačka kuća“ sto posto reklamirala u celofanu), ali to nije knjiga za samopomoć a ni lajf koučing, to jest, čitalac koji to očekuje – razočaraće se. Premda pisac misli da je to jedini ispravan put da se dođe do Boga, znači preporučuje to što piše, on je istovremeno svestan da će to većini da izgleda – blago rečeno šašavo. Ali on ne podilazi čitaocu. On ga razume ali nema razumevanja za njega, za njegovu želju da se olako izvuče. Ovo nije delo koje se oslanja na pastirsku psihologiju, onako kako na Bogosloviji uče sveštenike da razgovaraju s narodom a da ga ne poplaše. Nije to ona priča „Hrist je ljubav“ i „Biblija za decu“, i taj razgovor između običnog čoveka i popa nedeljom na televiziji uvek ide u stilu „ja tebi vojvodo, ti meni serdare“, običan čovek zazire od popa kao od zubara, a pop, pak, ne želi da popuje i sve je to kao sviranje nepotpunog akorda, bez palca. Kirkegor kaže odmah celu istinu, on nema razumevanja ni za sirotog koji se otima za milostinju ili parče džinovskog slavskog kolača ispred skupštine, ni za bogataša koji dođe u crkvu da istovari kamion brašna i ulja pa traži da ga slikaju i da mu se zahvale, ni za vlastodršca – on svima kaže po zasluzi, svestan da će ga malo ko ukapirati i – odlazi u legendu.
Erotsku ljubav i prijateljstvo Kirkegor otpisuje kao niže oblike ljubavi, jer se zasnivaju na izboru po naklonosti. Ljubav prema bližnjemu svome, s druge strane, ne bira: prvi čovek koji naiđe, taj nam je bližnji. I ima da ga volimo, kako veli imperativ Božije zapovesti. I baš zato što je to zakon, naredba – zato čoveku daje najveću slobodu i blaženstvo. U dokazivanju da nije nikakav kunst voleti samo jednu osobu na koju nam se digne patak i raskrinkavajući romantičarski mit o večitoj, velikoj ljubavi važnijoj od života, Kirkegor ispoljava popriličnu zlovolju prema pesnicima, koji su mu se očigledno mnogo zamerili, a ipak nema ni traga neduhovitom cinizmu kao u Čestertonovom „Večnom čoveku“, koji se sastoji od razvučenih  polemika protiv evolucije (čiju teoriju Herbert Džorž Uels propagira u „Istoriji sveta“).
Kirkegor se znači i ne nada da će ga većina slediti; on zna da su, osamnaest stoleća posle Hrista, male šanse da će da završi kao on, ali da čoveku koju pripoveda istinsko hrišćanstvo sleduju poruga, psovke ili čak progon, e to je izvesno. Propovedanje (iako Kirkegor dosledno ponavlja sintagmu „bez autotiteta“, iz najmanje dva razloga, prvo, nije imao „licencu“ da pridikuje u crkvi, a drugo, pitanje vere on je smatrao prevashodno unutrašnjom stvari na koju se čovek ne može nagovoriti, već mu se može samo pomoći da se vrati na pravi put) ne može bez sofizama, i, kao što rekoh, u prvoj četvrtini knjige Kirkegor je umeo da mi zazvuči kao teolog u „Kino oku“. Ali, Seren nije fejk. Izvadio se kada je svoju žvaku metnuo pored groba i pozvao čitaoca da kontemplira o lešu koji se raspada.

Dela ljubavi neće juriti čitaoce. Knjigu će čitati ko mora da proučava i ko veruje. Jer, zahtevi koje ona ispostavlja zacelo su preveliki običnom današnjem čoveku, koji mora da plaća račune, pere čarape, brine se o porodici-ženi-deci-bolesnima, budućnost mu je neizvesna i ima loše komšije, pod uslovom da ima krov nad glavom

Dok sam prevodio Dela ljubavi potrefilo se da sam imao posla s još nekim danskim knjigama koje se bave smrću, silovanjima i gubicima najdražih. Non-fikšn „Kada ti smrt nešto uzme, vrati joj to“ Naje Marije Ajd i romani „Kupačica mrtvih“ Sare Omar te „HHV Fredekrikshaun – izjebana do smrti u Amazoniji“ Hane Hejgor Vijemoze. (Sve tri knjige bi trebalo u narednom periodu da izađu u ediciji „Severno svetlo“ izdavačke kuće Presing, ako da Bog, čak i za Sajam, barem dve! 'Ajde bože pomozi!) Knjiga Naje Marije Ajd govori o majci koja pokušava da preboli smrt sina, „Kupačica mrtvih“ je autobiografija o silovanju i ubijanju; naučio sam ono što nisam baš želeo: tehniku kupanja leševa i istiskivanja zaostalih ekskretornih materija iz leševa, prevodio sam opise osakaćivanja kurdistanskih „bludnica“ i opise unakaženih tela posle Sadamovih bombardovanja kurdistanskih džamija, a „... – izjebana do smrti u Amazoniji“ je urnebesna ali i očajnička priča o silovanoj ženi u perunskim prašumama, majci kojoj su svi muževi i ljubavnici bili u ludnici ili su upravo tamo a drugarice iz detinjstva izvršile samoubistvo. I – u poređenju s tim knjigama, Kirkegor mi u početku delovaše kao beznadežni maher za sofisterije, Edgar Džej Huver teologije, ali sve je to ubrzo došlo na svoje kada sam odmakao u sve četiri knjige:
Kirkegor se izvadio kada je svoju žvaku metnuo na terazije a umesto lažnog tega pokazao na grob i hamletovski pozvao čitaoca da ode na groblje da meditira i da se zapita kako voli pokojnog voljenog. Jer da nije toga, džabe bi bila sva priča. Ispostavilo se da Naja Marije Ajd iz početne spisateljske blokade („umetnički zaokružena proza i poezija ne mogu da izraze ovu bol“) uspeva da se izvadi prelistavajući aleksandrijsku biblioteku u potrazi za svakim pomenom gubitka bliske osobe i da su stihovi, na primer, Malarmea (Na Anatolovom grobu) gotovo istovetni Kirkegorovim meditacijama o lešu. Čista forenzika, Gil Grisom i Ketrin Vilouz. I Gilgameš, koga sam napokon pročitao u celosti kada sam već tražio citat (doduše nema s akadskog), znači i taj kralj Gilgameš, kada mu umre frend Enkidu, postane komično neurotičan kao Vudi Alen koji se plaši smrti, a onda jedan forenzički element u pogledu Enkidua (što ne nađoh u srpskom prevodu, ali unesoh ono je pisalo na danskom pa šta bog dâ) i tu je sve došlo na svoje mesto. Dobar je Kirkegor. Nije mi više izgledao kao Huver. Ali šteta što je raskinuo veridbu s Reginom Olsen. Za njega šteta, a mislim i za Reginu, jer je tako dopala šaka onom dripcu i hipiku Šlegelu. A i Serenu bi bilo bolje da je imao nekog da mu sređuje papire, da se pomaze i poljube, jelte, ne mora da mu kuva, ali da je imao nekog, mislim za dušu i telo... Gre'ota mislioca.

Kirkegor savetuje da odemo na groblje da malo promeditiramo a da svoju ljubav proverimo u slučaju kada volimo pokojnika. Njegova se ljubav, naime ne menja i ne može se promeniti, već samo naša, pa ćemo onda s potpunom izvesnošću znati da li smo istinski volitelj ili jok

Dela ljubavi neće juriti čitaoce. Knjigu će čitati ko mora da proučava i ko veruje. Jer, zahtevi koje ona ispostavlja zacelo su preveliki običnom današnjem čoveku, koji mora da plaća račune, pere čarape, brine se o porodici-ženi-deci-bolesnima, budućnost mu je neizvesna i ima loše komšije, pod uslovom da ima krov nad glavom. Nije to knjiga koja nudi rešenje, to jest, ukazuje ona na „rešenje“, samo je to rešenje – posao. A to nezadovoljan čovek našeg doba shvata samo kao dodatni rad, a takav verovatno već radi dva posla da bi stigao da sastavi kraj s krajem. Kirkegor piše da je bezuslovna ljubav prema bližnjem svom jedino pravilno postupanje, pa i prema dušmaninu, a da kada čovek svedoči o drugome, ne samo da ne treba da svedoči lažno, već da svesno umanjuje grehe drugih, da bi se tako umanjila ukupna količina greha. Hm, pravno gledano, Kirkegor zapravo preporučuje lažno svedočenje takođe, samo u drugom smeru: umesto da bližnjega svoga klevećemo, mi treba da ga predstavljamo boljim nego što jeste. Finale knjige bi tako bilo u potpunom saglasju s onim rečima patrijarha Pavla da se molimo „i za prijatelje naše i neprijatelje naše“ kao i s rečima „bolje biti mrtav lav nego živ pas“. Ali, kao što je bilo lako s odobravanjem se nasmešiti i/ili tapšati ovim rečima a zaboraviti ih odmah zatim, tako je još lakše učiniti s Kirkegovorim tekstovima, jer Dancu fali šarm i harizma našeg Pavla.
Kirkegor se, znači, vadi jer negde oko stote stranice, u poglavlju III B Prvog niza, „Ljubav je stvar savesti“, detaljno opisuje samrtnu postelju i grob. A u Drugom nizu IX poglavlje nosi naziv “Delo ljubavi u sećanju na pokojnika“. Kirkegor savetuje da odemo na groblje da malo promeditiramo a da svoju ljubav proverimo u slučaju kada volimo pokojnika. Njegova se ljubav, naime ne menja i ne može se promeniti, već samo naša, pa ćemo onda s potpunom izvesnošću znati da li smo istinski volitelj ili jok.
Onaj ko je mrtav, međutim, ne može da doziva, on čeka i ne bi mogao da doziva i čak i kada bi to želeo, on ne može da uradi ama baš ništa da bi nas opčinio, on ne može ni prstom da mrdne osim što postaje sve raspadnutiji dok leži u grobu – kako je lako životnim silama i silama trenutka da prevaziđu takvog slabića! O, niko nije tako bespomoćan kao onaj ko je mrtav, i u svojoj bespomoćnosti on nikoga ne tera ama baš ni na šta! Stoga nijedna ljubav nije tako slobodna kao delo ljubavi koje pamti onoga ko   je mrtav – jer pamtiti ga nešto je sasvim drugačije od toga da isprva niste mogli da ga zaboravite.
Kirkegor ne obećava ono što možemo da čitamo u našim kičerskim čituljama koje se razbacuju nebesima i  rajevima kao da će njih neko da pita za to. A obaška ne „reinkarnacijom“. A kada čoveka ufati prpa od smrti, onda je dobra i reinkarnacija, u bilo šta, makar i u dabra. Danac, međutim, barata samo večnošću, koju doduše ironično opisuje kao „mesto u kome nema novca“, ali to nije „mesto“ do koga se lako stiže, najmanje samo velikim rečima.

Kirkegor je veliki protivnik palanke, olajavanja, užurbanog poslovnog života, „sakupljanja materijalnih dobara“ rečeno današnjim rečnikom, veliki je protivnik tabloida i rijalitija a najveći protivnik traženja zahvalnosti posle učinjenog dobrog dela

Čitaocu se jamačno neće dopasti ovaj poziv na kontemplaciju o smrti, pa još na šetnju grobljem. Možda bi današnji čovek to i prihvatio kada bi to zaista donosilo olakšanje i „rešenje“, možda kao što bogati  i dokoni ljudi „u kontrolisanim uslovima“ koriste LSD ili druge stimulanse ne bi li lečili depresiju i „proširili stanje svesti“, možda bi poslovni ljudi odlazili u kampove takve vrste kao na odvikavanje od alkohola ili da skinu koji kilogram. Ali, Kirkegor ne nudi olakšanje i sreću već samo dodatni posao. Neko je rekao da ko se barem nekada zapitao o smrti i smislu života da je malo lud, a ko to nikada nije učinio da je malo glup. Ne bih znao šta je gore od toga dvoga. Ali razmišljanje – a još više priča o smrti – lako postaje patetična, vudialenovska neuroza „besposlenih“, i običan čovek „zna lek“ za to: nekakav posao, zanimaciju, obavezu, pitanja o plati i računima. Ko je, bre, lud da ide na groblje tek tako? Tek tako se ide u bioskop, na slave, u goste prijateljima, na pecanje, drema se posle ručka, a na groblje čovek ide uglavnom samo po pozivu. A kada ode, tamo je situacija ovakva: manja grupa ožalošćenih od bola zbog gubitka najmilijeg (ili od radosti zbog nasledstva) nije u stanju da oseti a kamoli da artikuliše svoj strah od smrti, a veća grupa okolo se raskokodače kao na proslavi mature: živi nisu dok se ne se propitaju kako su i gde su, ko je umro u međuvremenu, ko je „propao“ a ko se usrećio. Smrt nije za čoveka.
Kirkegor je veliki protivnik palanke, olajavanja, užurbanog poslovnog života, „sakupljanja materijalnih dobara“ rečeno današnjim rečnikom, veliki je protivnik tabloida i rijalitija a najveći protivnik traženja zahvalnosti posle učinjenog dobrog dela. On u tome ide toliko daleko, da milosrđe kao koncept i nameru stavlja iznad samog dobrog dela kao takvog. Kako je bitnije od šta, i to je zaosta jedan postmodernistički pristup. To je odlično ilustrovano primerom sirote žene koja je želela da dâ crkvi svoje teško ušteđene dve pare u prljavom zavežljaju, pa ni to nije uspela, jer joj je neki prevarant i tu siću uzeo, i ona je prazan zavežljaj metnula u riznicu hrama. A Hrist reče da je to njeno ništa bilo više od stotina stvarnih dukata.

Danac misli da su pesničko palamuđenje, druženje po naučnim titulama, društvenom statusu ili porodičnom poreklu izrazita smetnja kraljevskom zakonu. To što čovek treba da uradi – da voli bližnjega svoga – to ama baš svako može da uradi. (A ipak ispada da je to malo teže nego praviti decu)

A koliko je mrzeo ogovaranje, kako ono svakodnevno „govorkanje“, hajdegrovskim rečnikom kazano, tako i tabloidno širenje priča o pravim ili izmišljenim grehovima naših bližnjih, govori sledeće:
Najužasnije od svega mora biti nagomilavati krivicu, neverovatnu krivicu, i iz dana u dan dodavati iznova jednu krivicu za drugom – a ne postati svestan toga, zato što čitavo čovekovo okruženje, zato što se život sâm preobrazio u iluziju koja je ojačala čoveka u njegovom stanovištu da to nije ništa, ne samo  da nema krivice već da je to što on čini nešto gotovo hvale vredno. O, ima zločinaca koje svet ne zove zločincima, koje nagrađuje i gotovo poštuje – pa   ipak, ipak bih više voleo, Bože sakloni, ali bih ipak i to više voleo, da u večnost uđem s tri okajana ubistva na savesti nego kao penzionisana muška opajdara s tim užasnim, neizračunljivim tovarom zločinstava koja su se gomilala iz godine u godinu, koja su bila kadra da se šire u gotovo nezamislivom obimu, da teraju ljude u grob, da zagorčaju i najbliskije odnose, da pozlede i najnevinije poklonike, da ukaljaju neiskusne, zavedu i iskvare i mlado i staro, rečju, da se rašire u meri koju ni najživlja moć mašte ne može da zamisli – tim užasnim tovarom zločinstava za koji ipak nikada  nisam dobio vremena ni da počnem da ga okajavam, zato što je vreme moralo biti upotrebljeno za nove zločine, i zato što su mi ti bezbrojni zločini         obezbeđivali platu, uticaj, gotovo prestiž, a pre svega život pun užitaka! U vezi s podmetanjem požara pravi se razlika kada se kuća zapali pri punom saznanju da u njoj živi mnogo ljudi ili je bila nenastanjena. Ali opajdara je kao piroman koji ispod čitave zajednice podmetne požar a to se čak i ne smatra zločinom! Mi bolesne od zaraznih boleština mećemo u karantin – ali ovu bolest, koja je gora od crne kuge, opanjkavanje, koje kvari um i dušu,   pozivamo u sve kuće; plaćamo da budemo zaraženi; želimo dobrodošlicu gostu koji nam donosi zarazu!
I tako će Kirkegor uznemiriti čitaoca kao Sokrat svoje savremenike (Danac mnogo voli Sokrata i opetovano se poziva na njega). Kao podsetnik on koristi smrt, onako kao što je Filip Rot u svojoj karijeri koristio – seks.
 „... samo u toku tucanja sve što ne volite u životu, sve što vas poražava, pobeđujete, makar i na trenutak. Samo tada živite do kraja i samo ste tada do kraja svoji. Seks nije pokvarenost - pokvarenost je sve ostalo. Seks nije samo trenje i jeftina zabava. Seks je i pobeda nad smrću. Nemojte da zaboravljate na smrt. Nikada. Da, i seks je ograničen u svojoj moći. ... Ali recite mi, koja je moć veća od seksa?“
FILIP ROT, Životinja na izdisaju, prev. Lazar Macura
Treba ipak pomisliti i na ove Rotove reči. Seks i smrt. Pušenje ili zdravlje – odlučite sami.
Kirkegor se rado stavlja u poziciju mislioca kome preti opasnost od toga da nadrlja, možda kao Sokrat, Seneka (onaj Seneka), za Hajdegera nije znao, ali ovaj jeste za njega, i jamačno je Bavarac imao u glavi Danca dok je pisao o temporalnosti u Bitku i vremenu, a naročite posle, posle prisilnog penzionisanja, kada se uglavnom posvetio tumačenju poezije. Kirkegor ipak nije ni bio u situaciji da zglajza, ni onako kao Sokrat ni onako kao Hajdeger (a ni kao Seneka), jer se njegova polazna pozicija razlikovala od uobičajene polazne pozicije nadrndanog  „intelektualca“ koji sadi tikve s vlašću da bi kanda „poboljšao situaciju“. Jer, za to što Kirkegor traži – nije potrebna nauka, prirodna pamet, inteligencija, plemenitaški pedigre, lepota, atletske sposobnosti, ili pesnički dar; naprotiv, Danac misli da su pesničko palamuđenje, druženje po naučnim titulama, društvenom statusu ili porodičnom poreklu izrazita smetnja kraljevskom zakonu. To što čovek treba da uradi – da voli bližnjega svoga – to ama baš svako može da uradi. (A ipak ispada da je to malo teže nego praviti decu.) Za to nije potrebna škola, bogatstvo, poreklo ni pesnički talenat. Naprotiv, izgleda da je uobraženi pesnik naročito hendikepiran za taj posao voljenja...
II – što se tiče stila
Knjiga je objavljena 1847. i od urednika sam dobio očinsku, prijateljsku i – sada vidim jedino ispravnu – sugestiju da prevod treba da bude savremen kao da je knjiga danas pisana pa je dobro što se nisam opteretio bukagijama „patine koja se očekuje“. Ipak, nikako nisam mogao da izbijem iz glave nekog baroknog srpskog sveštenika iz oko 1840. g. u Vojvodini... Knjiga ni u kom slučaju ne bi smela da vrvi od termina kao na tečajevima lajf koučinga.
Ipak sam sledio neka (samonametnuta) pravila – da izbegavam tuđice i reči za koje se može pretpostaviti da nisu bile u upotrebi u vreme Daničića i Karadžića. Nisam imao kompjutersku infrastrukturu da to u potpunosti proverim kao moj kolega Oliver Redi s oksfordskog koledža „Sent Entoni“, profesor rusistike i prevodilac poslednje izvedbe „Zločina i kazne“. Jedan slučajno nađeni intervju s Redijem pružio mi je priličnu utehu i dao smernice, jer me je, kažem, mučila ta iracionalna potreba da obezbedim patinu knjizi iz prve polovine XIX veka (iako mi to niko nije tražio). Redi reče da je sâm sebi postavio zadatak da u prevod ne uđe nijedna reč koja u Okfordski rečnik ušla posle 1960. Toga se nije pridržavao kao pijan plota, ali uglavnom jeste... Takođe, moj kolega je rekao da je za uspeh (svakog) prevoda nužno ostaviti prostor i za arhaizme, te da je polifoničnost ne samo glasova već i jezika i vremenskih razdoblja u „Zločinu i kazni“ (npr. namerna upotreba crkvenoslovenskih izraza kod nekih likova i slično) uspeo da izrazi korišćenjem jezika iz različitih perioda,  kako on navodi 1920. i 1950! A time je predstavio ruske periode iz XIX veka. Fantastično. A najviše me je spasilo sledeće:
Oliver Redi:
[Translating Crime and Punishment] was experimental for me because I’d never translated a classic before and the first question people ask is ‘What are you doing? Are you going to write in the archaic language of the nineteenth century or are you going to write in twenty-first-century English?’, which is a false choice, because I think nearly all translators go for a compromise and it’s quite right that they should do, because it would be very fussy to try to write in 1860s English…
Hedžhog i Foks:
… And it would be a construct in any case; it would be an imaginary language…

Za jedan časopis sam pre desetak godina napisao članak u kom sam tvrdio da današnjem prevodiocu za nijanse, dijalekte i vremenska putovanja ostaje samo Vojvodina: jezik kućne pomoćnice Zuzane za imitaciju seljačkog govora i blaža varijanta slavenoserbskog za imitaciju aristokratskog govora. Znači, „Laža i paralaža“ i „Rodoljupci“ i „Neven“

Oliver Redi:
Yes, it would be an imaginary language, and it would expose the illusion that translators are ventriloquists, which they’re not. We’re not translators because we’re able to slip into any register of speech, any dialect. Most translators are much more limited than that in what they can do, and I don’t think that’s really the key to good translations. So in terms of what period of English I was aiming at, it would be OK, I think, if I moved from the language of the 1920s to the language of the 1950s in places. It’s very important when translating the novel to leave space for archaism, because there are some characters who very deliberately use Old Church Slavonicism or a certain very courteous, excessively polite way of speaking because they’re identifying themselves with the old class system that at the time Dostoevsky’s writing this novel is beginning to crumble. […]
I tako... Nisam ja ni 'teo da imitiram slavenoserbski, premda bih možda tako učinio da je reč samo o nekom odlomku unutar modernog teksta. Slavenoserbski je inače jedna istorijska šala. Kada je reč o prevođenju na filmu i te-veu, postoje uvek najamnje tri mogućnosti. Radikalni je način da se ceo film odigra na stranom jeziku, kao što je učinio Mel Gibson sa „Stradanjem Hristovim“. Sve na aramejskom, alal vera. Ali... Džaba su krečili, jer je film u Nemačkoj, Italiji i Španiji garant nahsinhronizovan, kao i uvek. A obaška što se zapravo ne zna da li se aramejski govorio baš na taj način. Drugi način je jednako malo korišćen, na primer u filmu „Pismo iz Kremlja“ Džona Hjustona: Maks fon Sidov i Bibi Anderson igraju Ruse i prve dve rečenice oni izgovore na ruskom (ili ih neko nahsinhronizuj, ne sećam se više) s engleskim titlovima, a onda prelaze na engleski. (To liči na novinarski pristup, ono kada uvek puste govornika da se čuje rečenicu-dve na originalu pre nego što počne prevod preko glasa.) A najčešći je slučaj kao u seriji „Alo, alo!“, tipičan anglo-imperijalizam, govori engleski da ceo svet  razume: ako samo govoriš engleski s francuskim akcentom, to je francuski. E slavenoserbski je bio „alo alo ruski“. Za jedan časopis sam pre desetak godina napisao članak u kom sam tvrdio da današnjem prevodiocu za nijanse, dijalekte i vremenska putovanja ostaje samo Vojvodina: jezik kućne pomoćnice Zuzane za imitaciju seljačkog govora i blaža varijanta slavenoserbskog za imitaciju aristokratskog govora. Znači, „Laža i paralaža“ i „Rodoljupci“ i „Neven“.
Ipak ovo nije bio roman i nije bilo nikakve polifonije u onom smislu koji je Oliveru Rediju pravio muke. I nije bilo potrebe za slavenserbskim, ali sve vreme mi se priviđao vojdođanski barokni pop iz 1840. Šta bi bilo da Vuk nije pobedio već da su pobedili Slavjanserbi? Stiven je King napisao roman „11221963“ o atentatu na Kenedija – o gimnazijskom profesoru koji se vremepolovom vraća u 1963. i uspeva da spreči atentat. Od romana je napravljena i TV serija s Džejmsom Frankom a King je uglavnom napisao i scenario. Kraj romana i serije je žanrovski jedini moguć da bi bio fenomenalan: došlo je do atomskog rata. Eto to bi bilo da je ostao Kenedi. Isprva čovek pomisli kako King mnogo kenja i da je to bruka od kraja, jedan suprotni Tarantino to jest, da je popljuvao sirotog Kenedija i drugi put ga ukokao zarad žanra i efekta. A onda se setim šta je Gor Vidal, jedan od unutrašnjih savetnika Kenedija (Norman Majler je bio jedan od spoljašnjih savetnika) rekao za Džej-Ef-Keja: „bio je velika prevara; ama ni jednu jedinu reč iz programa nije ostvario, a međurasne napetosti je samo još povećao“. Bio je prazna ljuštura holivudske pojavnosti.

Vojvodina je tada posle Velike seobe bila sve – i barokni „krug dvojke“ i mesto našeg susreta s Evropom, jedina avlija u kojoj smo mogli da se pokondirujemo i gusle naslepo gudimo, a noću da uz tamburu pevamo rokenrol i makaronske serenade, da primamo uticaje ukrajinskog i južnonemačkog baroka i rokokoa. Karlovci su nam bili i Beverli Hils i Hajskul i Hajldelberg i korzo i sve

"I never believed in Jack's charisma," Vidal says shortly. JFK, he believes, was "one of our worst presidents"; Bobby, his brother, was "a phoney, a little Torquemada"; and their father,  Joseph, was "a crook - should have been in jail".
Mi smo naučeni da verujemo da je Vukov narodni jezik naš jedini spas i izbor. Šta bi bilo da smo nastavili da govorimo alo-alo ruski? Pa, gore od danas ne može da bude, rekli bi cinici. Bio je to izbor ili jezik ili vera, Slavjanoserbi su bili veći pravoslavci i za bliskije odnose s Rusima, ti odnarođeni građani bili su veće patriote od narodnih vukovaca, koji su tada bili, hm, kao neki šoroševci i evropejci. I Vukovom prethodniku Dositeju su zamerali (i još zameraju) bekstvo iz manastira Hopovo i divljenje naprednoj Evropi, pre svega racionalističkoj Engleskoj s početka XIX veka. Do Osme sednice pionire i ostalu decu su učili kako je to bio junački čin, a posle je Dositej platio ceh i za to i za sve ono što još ne sme da kaže za Vuka. Vojvodina je tada posle Velike seobe bila sve – i barokni „krug dvojke“ i mesto našeg susreta s Evropom, jedina avlija u kojoj smo mogli da se pokondirujemo i gusle naslepo gudimo, a noću da uz tamburu pevamo rokenrol i makaronske serenade, da primamo uticaje ukrajinskog i južnonemačkog baroka i rokokoa. Karlovci su nam bili i Beverli Hils i Hajskul i Hajldelberg i korzo i sve.
Slavjenoserbima nije išla u prilog težina ruskog jezika (čak je i ukrajinski bio malčice lakši), a s vukovskim narodnim jezikom neprimetno je ušlo i labavljenje vere. Ne radi se tu samo o prekidu s književnom tradicijom koja je s Venclovićem na čelu tu odsečena. Tako da dilema uopšte nije bila crno-bela i nemoguće je praviti analogije s današnjim sukobom između „prve“ i „druge“ Srbije, između „kruga dvojke“ i juga, koji „počinje odmah posle Sajma“ (iz predstave „Ljubavno pismo“ Atelje 212 Bačić/Fazlagić). Ni tada nije postojalo tako žuđeno jedinstvo. Ne da ja sada plediram za jedinstvo. Prvo, ko mene pita, ja gledam svoj pos'o; celog života se bavim pranjem čarapa i plaćanjem računa, i jedva te probleme rešavam, samo mi još fali nacionalna problematika. Drugo, još nije dokazano da je jedinstvo pozitivna osobina. Tako je Kirekgoru dopalo da mu Dela ljubavi fiskalne 2019. godine izađu na ovakvom modernom srpskom.

Meni sfera nije bila vezana za konferecijaški vokabular, već mi je baš odgovarala kao oznaka za nešto apstraktno okruglo, za sámu okruglost ka(n)o takvu, oslobođenu od bilo kakve materijalnosti, pa i materijalnost kožnate mješine koju dvadest dva bangava seljaka ganjaju po livadi, a tri čoveka u crnom ih bez nožekanja gledaju i jedan od njih ćurliče u pištaljku kao blesav

A ja sam zapeo da to malčice, samo malčice arhaizujem, da udarim neku patinu, patinicu to jest, iako nisam imao kompjutersko-lingvističku infrastrukturu kao mister Oliver Redi da proverim baš za svaku reč koja mi je odavala utisak „premoderne“, „lajfkoučske“ i tako dalje. Neke moderne reči (po pravilu tuđice) ipak su morale da uđu premda je bilo dokazano da nisu bile korišćene u doba Daničića/Karadžića, jer su srpske varijante u međuvremenu izgubile ono značenje, pa bi korišćenje istih zahtevalo preturanje po rečnicima (čitaj: guglovanje), a to je bio jedan od kriterijuma za izbor: ne mučiti čitaoca. Uostalom, takvo osavremenjivanje se već dogodilo s prevodima Frojda i Junga. Predratni prevodi su prilično nerazumljivi jer je su primat preuzele „strane“ reči npr. emocija, senzualnost, psihičko itd., a čuvstvo, duševno itd. su postale ili pesničke ili zastarele. Ali „individualnost“ je tu. Možda i haos. Ili čak jednom i fanatizam.
Reč „sværmeri“ koju  Kirkegor veoma često koristi, a u ovoj knjizi pogotovo, uglavnom se na druge jezike prevodila kao „fanatizam“. Ja sam se odlučio za „zanesenjaštvo“ ili „romantiku“. Iz najmanje dva razloga. Prvo, zato što se ona povezuje sa shvatanjem ljubavi. Drugo, novinarstvo je danas aproprisalo „fanatizam“ i on je gotovo postao deo sintagme „islamski fanatizam“ ili u svakom slučaju nekakav ružan fanatizam verske, navijačke i političke vrste. Tu mi je ideja vodilja bio Tomislav Ladan (ne da sanjam o tome da znam koliko on, za to bi mi bilo potrebno 400 godina života najmanje), koji je 1980-ih bio preveo jedno Aristotelovo delo a izraz „sfera“ je preveo kao “okruglica“. To je dovelo do sloma živaca i blažeg amoka kod nekoliko desetina ljudi koliko je u Hrvatskoj tada (i danas) čitalo filozofsku literaturu plus kod desetak redovnih slušalaca III programa Radio Zagreba. Ivan Salečić, koji se tek malo oporavio od filma „Štefica Cvek u raljama života“, retorički je upitao Ladana u jednoj emisiji iz kulture „Neka vaša rješenja izazvat će zasigurno kontroverze, primjerice što sze za sfer u upotrijebili 'okruglica'! – i tu se Salečić zakikotao i okrenuo prema snimatelju. To nije bilo čak ni retoričko pitanje, već konstatacija. Ladan je mrtav ladan i kulturno odgovorio da je mogao da bira između „sfera“, „lopta“ i „okruglice“ i da se odlučio za okruglicu, jer su prva dva termina izanđala od upotrebe i rezervisana; sfera“ za idejno-političku sferu (tu je malo žacnuo i podjebucnuo politički aktivnog Salečića, olrajt), dočim je, pak, lopta vazda uzapćena od fuzbalskih komentatora. I tom obrazloženju ne može se ništa prigovoriti.
Meni lično, hm, ovaj, budući da nisam pohađao Višu političku, meni sfera nije bila vezana za konferecijaški vokabular, već mi je baš odgovarala kao oznaka za nešto apstraktno okruglo, za sámu okruglost ka(n)o takvu, oslobođenu od bilo kakve materijalnosti, pa i materijalnost kožnate mješine koju dvadest dva bangava seljaka ganjaju po livadi, a tri čoveka u crnom ih bez nožekanja gledaju i jedan od njih ćurliče u pištaljku kao blesav. Ali, ovo me je opomenulo da ne završim kao Ladan u raljama agresivnih laika, te sam, na primer, odustao od korišćenja reči „volitelj“ i „voljenje“, premda su obe reči dozvoljene, postoje u Matičinom rečniku i čak se citiraju i nekim naučnim radovima iz srpskog jezika (gradnja imenica od glagola i nešto u tom stilu). A toliko puta se ponavlja „onaj koji istinski voli“. „Istinski volitelj“ bi bilo prilično olakšanje. Ipak, bolje je ovako, mislim, bez fanatizma i bez volitelja.