r.: Zrinko Ogresta; ul.: Vanja Ćirić, Anja Šovagović-Despot, Nikša Butijer, Alen Liverić, Tea Harčević, Doris Šarić-Kukuljica.
* * *
Sreda je bila triple feature i u sva tri filma je odnos između roditelja i dece bio traumatičan, bez obzira da li je reč o dokumentarističkom soc-realističkom balkanskom filmu kao što je ovaj, holivudskom ego tripu kao što je Kejdžov “Nepodnošljiv teret...”, ili Ves Andersen na LSD-u, to jest “Sve i svuda u isto vreme” još jedne braće Koen u vidu bostonskih štrebera, dva veselnika Danijela. Koji filmski lik ono reče: “Roditelji postoje samo da bi nam život učinili bednim!”?
Recept za Pulsku arenu je Tereza37 i Plavi cvijet je spinofčić tog filma i jasno, okitio se nagradom. Da, skužio sam na pola filma da je rađen po predstavi Ivora Martinića, čiju sam srpsku verziju i gledao u JDP-u (Mirjana Karanović, Branka Petrić kao Violeta, Cvijeta Mesić kao Ankica, a u izvođenju koje je meni zapalo, Nebojša Ljubišić je uskočio umesto nekog).
Hrvati su u svakom slučaju naučili kako se prave filmovi (pa makar im jedan od producenata bio Lazar Ristovski i makar i FCS ka'nuo koju paru), ovakav uradak ne može da omane, jer Život s velikim “ž” se računa, brale, kakvi saspensi, krimići i ostali bakrači.
Mirjana i svi oko nje, odnosno Vanja Ćirić u liku Mirjane –
buduća je Semka Sokolović, ovde je mlada Semka, koja je još mislila na seks, znači
sredovečna (jer Semka se rodila sredovečna), dovoljno matora da nakupi jubilej
od 20 godina rada u kancelariji i da ima ćerku darkerku s kojom se slaže kao
rogovi u vreći (Violeta, Tea Harčević) a opet dovoljno socijalistički i balkanski
neodrasla da se vazda preznojava od rođene majke (Violeta, Anja Šovagović), koja
joj dođe u Zagreb da prespava, jer “ide na neke preglede u bolnicu”. Početni
dijalozi između Violete i Mirjane su gotovo preslikani iz "Skakavaca"
i "Nije smrt biciklo..." B. Srbljanović. Priznajem da sam potpuno
zaboravio onu predstavu…Pretpostavljam da je dosta prerađena za film i to je očigledno uspešno urađeno.
Balkanski roditelj za svakoga ima razumevanja osim za svoje dete, zanoveta i sve zna bolje, pa tako Violeta drži stranu bivšem zetu iako ga odavno nije ni videla, dok prebacuje ćerki što se nije preudala.
Mirjana ponavlja majčinski obrazac prema svojoj ćerki, nema strpljenja s njom i sve svaljuje na njen “pubertet”. Gledalac je naravno na Mirjaninoj strani u teškom boju s Violetom, ali i Mirjana ima fleke. Neiskrena je prema bivšem mužu (Vlado, Nikšta Butijer), koji očigledno još “gaji emocije” i, kako rekoh, ponavlja iste greške prema svojoj ćerki.
Film je zahvaljujući reditelju izuzetno ekonomično počeo – kao i “Tereza37” – za samo nekoliko minuta nam se predstavlja glavni lik -- finim panoramskim kadrovima + hičkokovski rezom na ženu koja uživa u puš-pauzi + ljubi se na poslu sa šefom (Jakov, Alen Liverić) i dobija na poklon minduše. Zatim se opis kompletira u povratku s posla: sledi kupovina haljine na rasprodaji i jeftinog buketa kod kumice, tu je zategnut razgovor s ćerkom pri čemu mi od buke ne čujemo "tekst" ali iz aviona je jasno da majka zamera ćerki način odevanja a ćerki da je sve glupo što mama kaže, a posle samo dve rečenice razgovora Violete i Mirjane, znamo kako su one živele u poslednjih 1000 godina.
Dalje ide kao podmazano, po sigurnoj terezijanskoj recepturi (o, zašto naši reditelji i dalje misle da treba da budu veći tarantini od Tarantina?!), s tim da je pokatkad dokumentarizam hinjen, zbilja, ono, namešten, štaviše šmiran (šmiranje u dokumentarizmu, ima li i toga?), na primer ona ženska žurka (dopisana u odnosu na dramu, siguran sam, a ne sećam se više) na kojoj se svi smeju kao Rej Liota u “Dobrim momcima” + kežual seks pijane Mirjane i slučajnog udavarača iz diskaća. “Umrećemo stare i nepojebane”, kaže jedna Mirjanina koleginica s posla, prvakinja jednog zagrebačkog kazališta. Neće biti...
Jesam ja gledao predstavu u JDP-u, po toj drami je napravljen ovaj uradak, ali film je tečniji i pregledniji, neki likovi su izbačeni, valjda je i nešto izmenjeno. Pametan je štos ono s urbanim zvukom, to jest šumom, koji često zaglušuje dijaloge i stvara sofijakopolovski ugođaj “ja sam pametan reditelj a vi u publici sami smišljajte priču…”
Momenat magičnog realizma na kraju je pojeftinio film, iako je to bilo zgodno rešenje da se stvar privede kraju i prekine repetitivno tamburanje po “sivilu svakodnevice i neprestanih nesporazuma” (ja sam očekivao da se Mirjana preturi preko ograde balkona i tako završi maskaradu te otužne post-tranzicijske "drugarske večeri).
Dijalog Veronike i Mirjane na kraju je to popravio i dobro je što nije odigran kec pik na one Violetine reči: “Uvijek zaboravim što sam ti htjela reći…” Od toga sam strepeo i to bi već bilo previše magičnog realizma i dociranja u stilu "kamo nam ode život?!". Plavi cvet, cvetić koji Mirjani na proslavi 20-godišnjice poklanja Jakovova supruga Ankica, “koja ništa ne sluti”, naime ne sluti da je muž vara upravo s njom (Doris Šarić-Kukuljica), ima značenje kao i ajvar u istoimenom filmu. Znači nema značenje, ali je odličan placebo za bolest balkanskog scenarija zvanu “o čemu se ovde radi?!; kako da povežemo niz crtica?”. Tek u završnim scenama sam prepoznao Anju Šovagović, kuku meni. Nikša Butijer je bio odličan, ukrao je film.
Posle filma još je bio dan, očekivale su me još dve projekcije i sunce je sijalo kroz mutno staklo izlaznih vrata bioskopa:
.jpeg)
No comments:
Post a Comment