ARAÑA (2019 Chilean film)

 

r.: Andres Vud; ul.: Marija Valverde, Mercedes Moran, Pedro Fontejn, Marselo Alonso, Gabrijel Ursua, Felipe Armas, Marija Grasija Omenja

 *  *  *

Ovo je melodrama, a ne politički triler. Aljende je u ovom filmu poštapalica kao kralj Huan Karlos i Džon Lenon u filmu “Ljubav može ozbiljno ugroziti vaše zdravlje”. Dalje, opis filma za katalog “Španskog metra” je netačan. Tamo piše da je " tajna desničarska organizacija koja želi da zbaci vladu počinila zločin koji menja tok istorije. Bračni par i njihov prijatelj su to izveli, a 40 godina kasnije, oni požele da ožive svoje nacionalističke ideje iz mladosti". Ne ---> bračni par želi da zadrži imetak i lagodan život koji su stekli prevratom, a njihov “prijatelj”, za koga se dotle smatralo da je mrtav, uskrsao je kao slučajno otkriveni spavač i on, samo on, kreće da oživi svoje ideje u koje i dalje veruje, to jest kreće da počini pokolj u ime čistog i zdravog Čilea...

Lako mogu zamisliti ovu melodramu u obliku noara, samo da je politička organizacija zamenjena nekom debelom pljačkom i novcem (ili dragim kamenjem), koji je negde bio skrivan decenijama. 

Filmu ću prići iz dva ugla, propitaću melodramu to jest noar priču kao takvu, a obaška ću razmotriti tzv. istorijski kontekst, ili pre istorijsku pozlatu, to jest “odnos prema još bliskoj i još bolnoj istoriji...”

Počeću s ovim drugim. Film ovlaš pominje nacionalizaciju rudnika bakra, da je Aljende “pijanac”, da marksisti "hoće od Čilea da naprave novu Kubu". Ovo je izdaja, bre, tvrde patriote nacionalisti. Filmaš Vud, koji se inače očitovao o diktaturi na jedan praznjikav način – “nema ko nije pogođen, ovako ili onako...” –  zapravo se ogrebao o istoriju, pa je ubistvo Aljendeovog ađutanta, mornaričkog oficira, u film ubacio kao deo radnje i metak pripisao “najboljem prijatelju” bračnog para Ines i Husto – Gerardu. To je dobro došlo za zaplet i dalo je lažnu fasadu i težinu filmu. Takođe, korišćene su TV vesti iz Istočne Nemačke, s analizom koja više nije ni smešna (a obaška što se DDR-u ne veruje ni kada kaže da je nebo plavo). Znači, drugorazredna politička feljtonistika ofrlje, a verujem da bi libekovci i fulbrajtovci rado ka’nuli svoju misao o ”ludom Aljendeu koji je nacionalizaciojom rudnika bakra i planskom privredom tipa državni socijalizam – ’uništio privredu’...” Na jednom mestu, današnja, starija  Ines kaže sinu koga prezire: ”Ne umeš da ceniš ovo što imaš: šta bi radio da nismo srušili Aljendea, bili bismo Kuba a ti bi bio siromah?!” A sin joj kaže: ”Bio bih bogat đak u privatnoj školi u Majamiju!” Ali, reditelj je očigledno apolitičan na najgori način. Što se njega tiče, Aljende je samo deo jedne zavisne rečenice, a Pinoče se i ne pominje. Dodaću samo da ni Pinoče nije ponovo privatizovao te proklete rudnike bakra...

Pre nego što krenem na melodramu ”kao takvu”, ispričaću istinitu anegdotu. Đuka Julijus, jedan od legendarnih dopisnika Politike iz Meksika i Zapadne Nemačke, napravio je intervju s Aljendeom tako što je sam smislio ne samo pitanja već i odgovore. Aljende lično mu je to predložio: ”Čuj, nemam vremena, napiši ti ceo intervju, daj mi samo da ga autorizujem!” Tako je i bilo. Čileanski predsednik je uneo samo nekoliko manjih izmena i intervju je 'ladno objavljen, da bi Julijus tek posle odlaska u penziju otkrio taj kuriozitet.

”SSSR je jedina kolonijalna sila, koja, umesto da iskorišćava svoje kolonije, pomaže ih vojno, energetski itd.”, rekao je jedan politički analitičar pre 30-ak godina. Možda smo mi  izuzetak, s NIS-om, na primer. 

*  *  *

E sad, kakva je melodrama? Budući da većina gledalaca više i ne zna ko je Aljende i sve hunte su im iste, više će ih fascinirati fakat da je koproducent filma -- 20th Century Fox. Zbilja, film počinje jednom pristojnom jurnjavom kolima, tačnije jedna kola jure lopova koji trči. Lopov je premlatio ženu i oteo joj torbu, a onda neki bradonja na četiri točka pođe u poteru. Bradonja liči na Ducija Simonovića s ekstenzijama za kosu. On stigne mladu barabu i kolima ga spljeska o zid. Ljudi okolo mlako aplaudiraju i snimaju mobilnim telefonima. U gepeku policija nađe kalašnjikov. A u stanu matorca otkrije i ”čitav arsenal”. Ispostavi se da je čiča – onaj Gerardo (Marselo Alonso igra ga matorog), visoki pripadnik organizacije ”Otadžbina i sloboda". On je smatran mrtvim od 1973. Neka biznismenka dobrotvorka, koja liči na seksi Helen Miren, vidi tu vest na televiziji, otkaže sve svoje obaveze i pozove vrhovnog sudiju (na kućni, fiksni broj!) i između redova zatraži da Ducija daju na psihijatrijsko posmatranje i da ga tamo u ludari i zadrže. ”Da se ne bi saznalo ono što ne treba, zar nisam to zaslužila posle ovoliko dobročinstava koje sam učinila Čileu?!”, kaže ”Helen Miren” u dnevnoj sobi uticajnog sudije pa se vrati kući i tu saznajemo da ima kućerinu kao da je holivudska zvezda i da joj je muž pijandura. Kada policija tokom pretresa Gerardove jazbine na vratima podruma nađe retro plakat za Mis Čilea 1971, konačno počinje serija flešbekova... I kreću zulufi, zvoncare...

Kada počne flešbek, dakle, još ne znamo da je misica sa plakata ova matorka "Helen Miren", to jest Ines (Mercedes Moran je igra matoru), muž da joj je Husto (Felipe Armas), a Duci da je Gerardo, jer ne piše im na čelu ko su, a flešbekovi koji sada počnu nikud ne žure.

Mlada Ines (Marija Valverde), pak, liči na Crnogorku misicu, Paz Vega za sirotinju, visoka, nosata, 3/4 muškarac, jakog seksualnog apetita, voli pravo muško da potroši, to jest pljas i šljas, a muž joj je zalizani neurotik (mladi Husto je Gabrijel Ursua), kukavica, koji se folira da je siledžija. S njim ima i dete, žive u stančugi od sto miliona kvardata. Salonski desničar u smislu da imaju salonac, ali bogami ni on ni ona ne prezaju od akcije, jer mrze marksizam više od svega na sveta. A valjda ih i sama akcija napaljuje. (Kako udata da se takmiči za "Mis", ne znam, valjda Čile ima druga pravila.). Na foto sešnu kandidatkinja, na kome misica naravno izjavljuje da želi mir u svetu, prisutan je i nespretni fotograf mladi Gerardo (Pedro Fontejn), koji liči na mešavinu Milenka Hrkaća i Fredija Merkjurija, i za koga se ispostavlja da je bivši oficir loše naravi. 

Fotografsko zanimanje mu je samo privremeni posao jer je već bio otpušten više puta, pa i iz vojske... On odmah obori s nogu Ines, koja ga u toku od pet minuta regrutuje u "Otadžbinu i slobodu". Ines i Husto su očigledno "potomci razvlašćene oligarhije...", kako suvoparno analizira novinar istočnonemačke televizije u pomenutom futidžu, koji je vešto upotrebljen. Njihov stan, kako rekoh, ima 300 kvadrata najmanje, pa Gerardo može lepo da prespava kod njih na ukusnom četvorosedu prekrivenim plišom.To je naravno jedan minus za plauzibilnost: tako brzo regrutovanje nepoznatog tipa je smešno, ali to je upravo karakteristika noara - fatalna ljubav na prvi pogled..

Ines i Gerardo ubrzo kreću sa žustrim i nasilnim seksom, što šonjasti muž mora da toleriše, premda se pravi da to radi voljno. Organizacija sprema nasilne akcije, vežba se u trening kampovima, noću se mlate se levičari koji pišu grafite u čast Čeu i Aljendeu, ponekad stignu naređenja ”odozgo”, ali to je sve zamazivanje očiju gledaocima da bi se lakše progurao noar ljubavni trougao. Sve je noarovsko u tom trouglu, pa i magbetovska manipulacija napaljene Ines, koja je kanda požalila što se udala za picopevca Husta, pa bi htela da joj Gerardo izradi razvod silom, to jest da joj ubije muža, jer – katolicizam, brale. Ali on se usteže, ima Gerardo svoje principe.

Odrasla Ines, znači seksepilni babac, neguje kilavog muža koji se u međuvremenu propio i očigledno žali za mladalačkom ljubavi (Ines žali, a ne kilavi muž). U nategnutom paralelizmu, kada se u flešbeku prikaže prvi seks mlade Ines i mladog Gerarda, mi odmah zatim vidimo matoru Ines kako se zadovoljava bučnim vibratorom, bučnim kao poljski kuhinjski mikser iz sedamdesetih... 

Od pijanice muža nikakve vajde, matora Ines sve mora sama... Ona se uzda u jake veze koje je potegla, uzda se da će starog Gerarda zauvek zadržati u ludari i valjda polako umrtviti ”lekovima”". E, ali tu ima jedna caka: u lekarskom timu je mlada i stručna psihijatrica Nadija (Marija Grasija Omenja), kojoj daju da započne evaluaciju, jer niko drugi nema muda. Ona je toliko iskrena i profesionalna, da se matorom Gerardu raskravi srce, kao Hanibalu kada je video Klaris. Na kraju prvog, plodnog razgovora, on joj kaže: ”Znate li šta se događa kada se ponašate kao žena?” Ne zna ona. ”Onda vas niko ne sluša!” 

Ove kriptične reči, koje uostalom zvuče smisleno samo iz noarovskoe vizure, pri kraju filma ipak opale, recimo to čehovljevski, kada psihijatrica Nadija shvati da je ona u konzilijumu samo ukras i da je NEKO GORE već naredio da Gerardo ostane u ludari kao neuračunljiv a od nje se traži samo potpis. Ona odbije. Njoj pukne film i prvi put se ne ponaša ”kao žena”, već iskoristi što nema ostalih lekara i bane kod Gerarda u sobu za ispitivanje i s predumišljajem mu kaže: ”Neka žena je intrvenisala da ne izađete...!” Ona je već ukapirala ko je ta žena i ovim rečima poručuje pacijentu da ili beži ili neka bere kođu na šiljak. Gerardo pobegne, jer ima mnogo simpatizera desničarske organizacije ”Otadžbina i sloboda” sa simbolom pauka – otud naslov filma – i rešava da preduzme jednu akciju pre nego što ga uhvate. Meta: mnogobrojni haićanski useljenici (koji ovde ne izgledaju čak ni kao muslimani). Gerardo je već oformio grupu vernih mladih nacionalista, od kojih jedna pomagačica liči na članicu hard kor ženskog benda. 

O da, pre toga je posetio svoju bivšu ljubav u njenoj kućerini u kojoj ona pati što se nije udala za sirotog, ali hajduka, nego za bogatog, ali šonju. ”Kurvo!”, kaže on njoj, a ona ovlaži.

Sve u svemu, film je proračunat, epigonska razrada ljubavnog noarovskog postmodernizma, zanimljiv ljubavni trougao na silu je oplemenjen sećanjima na diktaturu, ali sve to vredi onoliko koliko su nas dirnuli lukovi iz tog trougla. Njihova veza, međutim, zavisi od papirnate politike. I to ne može da nas dirne, jer je zaplet mnogo bre neverovatan, Aljende nam je ili dalek ili već nepoznat, i, kao što Amerikanci brkaju Čehoslovakiju i Jugoslaviju, tako naša mlada publika brka Argentinu, Paragvaj i Čile, mešaju joj se Ante Pavelić, Mengele i Pinoče, takoreći Tomas Pinčon.

Če Gevara, Tito, Aljende. Danas je već teško naći nekog ko ne oseća potrebu da malo propere svoj odnos prema ovim, može se reći, rodoljubačkim bedževima odnosno simVolima političke orijentacije koja ništa ne košta. Čak i generacija devetsto šezdesetih, osobito fulbrajtovci, moraju da reteriraju i da se smeju Titovim tankim nogicama, da se narugaju njegovim uniformicama i končanim čarapicama i njegovoj sklonosti paradiranju, ”bio je diktator, mekan, da, ali diktator, bolje višepartijski sistem pod Slobom", Če Gevara je ”dokazani zločinac i manijak, ko nosi majice s njim, taj je degenerik”, a Aljende, ”pih, sovjetski agent, planskom privredom uništio čileansku privredu koja je bila pupoljak bujni, sam je kriv što ga je CIA ubila, sam pao sam se ubio”. A Koča? I njemu bile smešne Titove nogice, a uočio je i staračke mrlje (izvor: Boro Krivokapić). E, ali on je ”truli Jugosloven, salonski građanista koji je iz čistog snobizma otišao u Španiju pa u šumu”. Ne možete ugoditi dorČolskoj eliti, ama nikako ne možete.