N OR M? (Agatha Christie novel, Harper Collins Publishers Ltd., 2015)

 

N OR M? (Agatha Christie novel, Harper Collins Publishers Ltd., 2015) 

 

*  *  *

 

Nabavljeno preko Book Depository-ja. 

 

Čudno je, ali nisam gledao neku TV adaptaciju ovog dela, ali i da jesam, naručio bih knjigu, jer, kako vreme odmiče, nalazim sve više vrednosti u tzv. treš literaturi i već godinama na morskim obalama volim da čitam krimiće što se prodaju na kilo, npr. 4 za 1 evro, u onim radnjicama što prodaju poštanske marke i razglednice...

Ovaj roman predstavlja dvostruki zaokret Agate Kristi. S jedne strane lični, jer se bavi svojom sredovečnošću i, kao mnogi umetnici, unapred opipava osobine starosti. S tim je povezano i pitanje egzistencijalne dosade, naime Tomi i Tupens Beresford su prerano starosno penzonisani tajni agenti, osećaju se odbačeni na početku II svetskog rata, hteli bi još da doprinose, a Tupens osim toga oseća onu čamotinju nerada, o kojoj je pisao Milovan Đilas: "Eh, đe je ratna akcija, đe je revolucija, pa da uz tarabu postrijeljam tuce narodnijeh neprijatelja, ubi me ovo podizanje olovke i piskaranje u kancelariji!" Čitajući knjigu zamišljao sam Renatu Ulmanski i Branka Plešu. Tupens tu čamotinju šarmantno maskira u čestiti patriotizam: "Za domovinu sve, proživeli smo uzbudljiv život, pa ako i poginemo na terenu, šta ćeš, ne radimo na modnoj pisti!" 

 

Drugi zaokret je opštiji, tiče se geostrateškog zaokreta Velike Britanije posle Čemberlenove ostavke a ubrzo i njegove smrti: od mahanja zgužvanim parečtom papira i mirotvoračke politike tipa "naša deca treba da igraju fokstrot i uče Šekspira a ne da ginu u novoj klanici", očas posla se prešlo na Čerčilove krv, suze i znoj i odlučni otpor Hitleru. Tako da je, s druge strane, ovo i krajnje patriotski i mobilizatorski roman. 

Kao što rekoh, kraj nisam znao, pa sam se zabavljao pogađajući ko je špijun, to jest ko su špijuni. U tom pansionu pored obale a i oko njega bilo je mnogo zanimljivih likova, nema ko nije bio sumnjiv. Pogodio sam pola, i to mi bi mnogo milo, jer je krivac, tačnije krivkinja, povezana s onim dosadnim kenjkavim derištem. Ali, ogreših dušu u pogledu drugog krivca, naime ogreših se o majora Blečlija, "tipičnog" Britanca. Mnogo me je podsećao na majora Balarda iz "Faličnog pansiona". I Agata mi je kroz Tupensine misli nabacila ideju: "Mora da je on, nemoguće je da u stvarnom životu postoji takav skroz-naskroz tipičan britanski oficir!" Ali, to bi jamačno bilo previše subverzivno... Na kraju je špijun ipak imao nedovoljno britanska krvna zrnca, što je pokazano, danas politički nekorektnim prikazom mentaliteta jednog nerafiniranog naroda...

 

Bračni par Tomi & Tupens Beresford ipak dobija zadatak u II svetskom ratu, Tomi po pozivu a Tupens je morala lukavstvom i na mačja vratanca da se ugura, i to je bio zgodan štos na početku. Oni treba da otkriju identitet opasnog špijuna, za koga se ne zna ni da li je muško ili žensko (otud naslov), ili možda par (srećom pa tada ne beše džender dilema!), a zna se jedino da je to opasnik jedan, jer je "već ucmekao najboljeg britanskog agenta". I krije se u nekom pansionu na hladnoj britanskoj obali i baka i deka su, dakle, poslati da ga/je nađu. 

Roman je krcat patriotizmom. Njihov je sin (ili više dece, ne sećam se sada) na frontu, a njih dvoje, rekoh, ič ne cvikaju, nema ni "d" od defetizma, već hrabro kreću u lov svesni rizika. Pansion je, naravno, pun sumnjivaca i oriđinala kao šipak koštica. Vlasnica je nečiste genetske supstance, a ćerka joj je uz to sklona levičarenju pa su obe sumnjive od samog poečtka. Pojavljuje se i jedan mladi Nemac, Karl fon Denim, koji kaže da se iselio iz prezira prema Hići, ali  to je samo njegova reč. Valja ga internirati... 

Urnebesno je Agatino rezonovanje o patriotizmu a povodom tog Nemca, koji - gle čuda - radi u nekom hemijskom postrojenju: "Imam razumevanja za Nemce ako su za Hiću, oni su patriote, koliko god da ih lovim i hvatam, poštujem zov krvnih zrnaca, ali naše Britance a simpatizere stranog faktora, e njih bih zadavila!" Dragoslav Bokan bi ovo potpisao. 

Pored majora Blečlija, ogrešio sam se i o Misiz O'Rurke, koja je - iako stalno veze goblene - opisana kao grmalj od ženetine, s debelim vratom, Adamovom jabučicom kao kokosov orah (što bi rekao Blejk Edvards) i muškobanjastim glasom. Odmah sam pomislio da je to prerušeni muškarac. Ali to je ipak bila bakuta s hormonalnim poremećajem, jadna.

 

Šta može da se radi na britanskoj obali fiskalne godine 1941. kada nema interneta ni televizije i diskaća. Da se pije čaj, jedu sendviči s krastavcima, peca i ćaska uz briškule. 

Mister Grant, veza za Tomija i Tupens, zauzeo je stalnu poziciju ribara i naši junaci povremeno zasebno odlaze na obalu k ribaru na konsultacije i/ili da jave šta su saznali. Ti njihovi razgovori ponekad podsećaju na razgovore lika po imenu "Kurva" i "Čarsla Rouna" u filmu "Pismo iz Kremlja" Džona Hjustona. 

Tomi otkriva špijuna sasvim slučajno, tako što se oklizne u toaletu obližnjeg restorana. U napetoj sceni, u kojoj izdajnik ne priznaje da je izdajnik a Tomi ne priznaje da je špijun, ovaj drugi uspeva da se izvuče i ode u svoju sobu i taman kada je slavodobitno odahnuo - "sve mu se zacrnelo pred očima" - neko ga je mlatnuo po glavi. Zatim se probudio u zatočeništvu. Od muke on počinje da šalje signal SOS putem kijanja i šmrkanja. Gle, imao je ko to da čuje!

U roman je udenuti tipično britanski klasni momenat kroz lik Alberta, sluge u kući bračnog para Beresford. Taj Albert ima mentalitet "vernog psa", nije briljantan "ali je temeljit", nije genije ali je "uporan". I spreman je da bude sluga 1000 godina, klasni skok uvis ga ne zanima. Treba li reći da je na vreme otkrio zarobljenog Tomija upravo tako što je protumačio signal SOS?

Ne može se dovoljno naglasiti patriotski značaj romana u godini 1941. Nemačka je napala Veliku Britaniju oktobra 1940. Čemberlen je dao ostavku maja meseca te godine. Roman je u Britaniji objavljen u novembru 1941. a u SAD čak malo ranije. Edgar Huver je bio oduševljen. 

Šteta što major nije bio negativac.