r.: Režis Roansar ul.: Roman Duri, Virdžinija Efira, Gregori Gadeboa
* * *
SOFT PORN AMÉLIE POULAIN, HARD CORE COEHLO
Izmišljanje biografije je omiljena fiskultura uma za pisce,
ovo je još jedan writers' movie u kome odzvanja "kliketiklak" pisaće mašine
"Andervud" i sve počinje na jednoj retro zabavi s kraja 1950-ih, na koju
bane misteriozni, šarmantni, nedoljivi padobranac. Kao i svaki glumac, onižeg je
rasta, nosi debele đonove da nabaci koji centimetar, kosa slaba ili proređena, puši i pije, zubi su mu onako, dah mu miriše na mentol bombone s daškom pepeljare i brlje, nije
mišićav ali je žilav, guzovi zategnuti, kara mu se po zemlji vuče: Roman Duri ("Žorž"),
džepna verzija Vansana Kasela. On sljušti čašu belog vina, pa uzme džin-tonik,
zatim iskapi čašu šampanjca, kojom se najpre skroz paorski kucne s nepoznatom ženom što pije
martini, kada popije šampanjac, krene i on da cepa martini, kampari, pa aperol, pa opet belo
vino, a odavno je krenuo i da puši. Kada je već privukao pažnju blaziranih i
priglupih zvanica, počinje da izmišlja priče - te potomak je Drakule, te čukun-unuk
je Don Kihota, te ovo, te ono, ali, na tom partiju ima i minhauzen nad
minhauzenom, tačnije najminhauzenka, igra je prelepa Virdžinija Efira ("Kamilj"). Zaista luđa
od njega. I on se smrtno zaljubi, kao u reklami za Kampari. Oni se zatim nađu u nekom ludom kabrioletu i završe u
crkvici u kojoj vode ljubav, nakon što ututkaju dobrovoljni prilog u glasačku kutiju i zapale
sveće najmilijima. On se probudi sam i gologuz na oltaru, nje nema, a bakice iz kraja se krste na belasanje njegovog dupenceta. Kao i svako oblačenje gologuzana na filmu, to se odvija začuđujuće lako (mi znamo da je to u životu veoma, veoma zajebano). On nazuje cipele bez čarapa nakon što je stao na kamepni stepenik i ja sam tada pomislio: "ovaj kamenčić u cipeli će da žulja film do samoga kraja!"
Ali pronađe on nju u nekoj cvećari nedugo zatim i to je velikolepna ljubav, najromantičnija filmska ljubav koju sam video u životu...
Dobiju i dete, dečaka, koji postaje hroničar svog srećnog i izgubljenog detinjstva, onog koje Ameli Pulen nije imala... To je sve u knjizi, međunarodnom bestseleru u engleskom prevodu. Po knjizi je snimljen film.
"Ti ne pripadaš nikome osim svetu. A svet je dužan da te dočeka raširenih ruku i sluša tvoje priče. Ako je život banalan i glup, ti izmisli priče i veruj u njih, i laž će biti kao istina!", kaže luda majka (koja misli da ako zapali račune, neće morati da ih plati), a tajka je slab i nedorastao. Koeljo na ludim pečurkama, Amelija Pulen na elektroškovima i silovana u ludari kao Frensis Farmer. (To jest nije, according to the movie, o tome na kraju, u "edipu".)Prava je istina - "Nije dovoljno da se lepo ponašaš i
budeš dobar, pa da budeš bezbedan u životu. Zli ljudi ti mogu nauditi bez obrzira što ti njih ne diraš i fin si prema njima..." Najpametnije što je rečeno deci u istoriji filma rekao je Džejms Vuds kao detektiv Hopkins u filmu "Pajkan" Džejmsa Harisa iz 1988. On je rođenoj ćerčici od 8 godina rekao: "Ideš ti da se igraš u parkiću, a priđe ti čika da te siluje i ubije i iseče na komade", a njehova žena vrisne. "Jesi li ti lud!?". ali toj istini treba načliti decu, a ne promovisati ovakve nebuloze u stilu "Domovina se brani cvećem", kad svako zna da se bran kalašima i tenkičima. To se, međutim, ne saopštava ni deci ni odraslima u ovom filmu,
ovo je sifilitičarsko bulažnjenje & self-indulgent exercise in set decoration
style, dok muško oko može da uživa u zreloj, potpuno procvetaloj lepoti guze, pardon, muze Pola Verhofena. Lepa je kao Merilin Monro pred smrt.
Film, možda i nenamerno, raskrinkava patrijarhalnu prirodu
Zapada, kratkotrajnost ženske lepote, rodnu segregaciju, kao i to da je čak i
liberalni zapadni svet udešen da ugodi samo muškarcu, kome žena treba da bude i
majka i ljubavnica i kuvarica i guvernanta i kućna pomoćnica, a od njega se
jedino očekuje da platu svakog meseca tresne o sto u kuhinji. A ne mora ni to, dovoljno je da bude zabavan. Ovo je još jedan
primer falusocentrične istorije sveta kroz wannabe sentimentalne oči pred-adolescentnog šiljokurana,
ovo je zapravo seksizam i mizoginija pod krinkom kvaziretro kiča. I za ovaj
film se može postaviti isto pitanje kao u seriji "Prijatelji": odakle
im bre pare za onoliku stančugu, za putovanja i dvorac? U ovom filmu, o ludom bračnom paru i potomku njihovom, brinuo se misteriozni Šarl (Gadeboa), koji je ličio na Vladimira Bulatovića Viba koji je prehranivao Momu Kapora i ostale gladne kolege dok su studirali.
Ovo je još jedan izraz - kako je govorio čika Kalajić - kretenizacije evropskog gledateljstva savremenim dotiranim filmom, u kome se pod plaštom "inventivne lirske fantazmagorije" anestetizuju bioskopski posetioci, umorni od šihte ili rastrojeni dosadom posle produženih espresa uz mentol cigarete po kafićima.
Gola Virdžinija Efira, metar i žilet od hohštaplera koji je dopao šaka lošem zubotehničaru i švrća koga kupa Radmila Savićević - svakom svoje posetiocima kojih bejaše čak desetak u Takvudu.
* * *
Edip: pitaše me neki što su gledali film. "Ej, a onaj deo u ludari, zar to nije element realizma, štaviše otrežnjujućeg realizma?" Pa, nije. Jeste deo u ludari dat realistički, ali samo delimično. Soft-pedaling je upotrebljen. Jamačno je bila podvrgnuta elektrošokovima, a u ono vreme i lobotomija ne bi bila isključena. Da ne govorim o silovanju pacijentkinja. Onaj lik, pak, onaj što voli da crta, sam oje varijanta "magičnog crnca" iz romana Stivena Kinga, znači dobrotvora koji kao neočekivana sila rešava stvar. Taj deo u ludnici je imao potencijal, to je bila šansa za film da u kontrapunktu izvede sam sebe na pravi kolosek i možda upozori da mašta i ljubav ne pobeđuju uvek, već i da Infostan i zlo imaju da kažu svoje.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment