THE LAST DAYS OF ALFRED HITCHCOCK (A memoir by David Freeman, The Overlook Press, NY 1999)

 

THE LAST DAYS OF ALFRED HITCHCOCK (A memoir by David Freeman, The Overlook Press, NY 1999)

 

 

*  *  *

Hičkok je posle "Porodične zavere" krenuo u pripreme filma "Kratka noć" po istoimenom romanu Ronalda Kirkbrajda i po istinitoj priči o jednom dvostrukom agentu, non-fikšn knjizi Šona Burkea. Kupio je prava za oba dela i odavno se meračio da ih "prebaci na filmsko platno" (ha-ha).

Dejvid je Friman u vreme kada je radio sa Hičkokom imao 37 godina. Ernest Leman je upravo bio otpušten, jer je uporno predlagao da se izbaci scena silovanja na početku filma, a valjda su mu smetale i istočnonemačke lezbače. Tako se ko zna kako pred Hičkokom našao mlađahni Friman. Hičkok je bio zaguljen karakter, moralo je da bude po njegovom, nije se ustezao da otpusti glumca usred snimanja (dao je nogu Roju Tinisu tokom snimanja "Porodične zavere"), ili da odbije već snimljeni saundtrek (bacio je muziku Henrija Mansinija za "Mahnitost"), zakerao je i u scenografiji (tokom snimanja filma "Sever-severozapad" tražio je da se sruši skupa skalamerija i sve ponovo izgradi). 

 

Kada su se prvi put sreli, Friman se pridružio Hičkoku na ručku u kantini Univerzala. Krvavi ramstek, zemička, pečeni krompir, glazirana šargarepa i burgundac, a aperitiv skoč. Posle tompus.

Ne znam da li je ova knjiga izdajnička, ili čak i lažljiva? Friman opisuje Hičkokovu demenciju, deluzije i alkoholizam. "Demencija se prikradala i stavljala svoje hladne pipke na njega...", piše Friman a mene duša boli. Posle dodele počasnog Oskara, Ingrid Bergman je, između ostalih glumica, prišla ostarelom reditelju i poljubila ga, a on je navodno rekao Frimenu "Bila je luda za mnom!". Ne znam. 

 

Opisivao je njegove bolne noge i obilne ručkove koji su se uvek sastojali od ogromnog krvavog ramsteka plus predjelo i desert i dva flaše vina. Hičkok je otpuštao medicinske sestre koje su mu branile da pije. Frimen kaže da ga je reditelj terao da krijumčari flaše brendija u papirnoj kesi u kancelariju. Hičkokova omiljena izreka je bila. "Klaret je za dečake, porto za muškarce, a brendi za junake!" Umeo je da sljušti celo "unuče" brendija u jednom gutljaju. 1978. je već potpuno zanemario ona fina vina koja je držao u vinskom podrumu i s ponosom ih pokazivao gostima "bez namere da ih ikada konzumira". 

A onda se krajem 1978. odjednom zaplakao i rekao: 

            "Ja više nemam snage... Nikada neću snimiti još neki film...!" 

            "Ali, čika Alfrede, mi ćemo sve da radimo za vas, nosićemo vas na nosiljci kao Luja XIII ako treba, vi samo zapovedajte!" 

            "Ne, ne, ja sam gotov...!" 

I onda je bez najave dao otkaz i napustio kancelariju u Univerzalovom studiju, koji je ured razmontirao već narednog jutra. Brojni saradnici su se osetili iznevereni, jer im ništa nije rekao.

Friman je, ako mu je verovati, prilično šarmirao Hičkoka. Film bi, sudeći po scenariju, bio bolji od "Topaza" i "Pocepane zavese", relativno neuspelih hladnoratovskih iskoraka, štaviše moderan i transgresivan u nekim elementima. Frimen je priložio kompletan scenario s opširnim komentarima. Negativca dvostrukog agenta trebalo je da igra Volter Matau, a jedna uloga je bila predviđena i za Eda Lautera, koji je oduševio Hičkoka u "Porodičnoj zaveri". Zgodna je komična scena u finskoj sauni. Završna scena u vozu na granici Finske i Sovjetskog Saveza mnogo je dinamičnija i modernija od razvučenog bekstva u "Pocepanoj zavesi". Bio bi to jak film. 

 

Odnos Frimana i Hičkoka imao je uspone i padove. Scenarista je polako učio kako treba s ćudljivim rediteljem, ali biologija je bila brža. 

 

Prelistavam sada Hronologiju na memorijalnom sajtu i vidim kako je Hičkok radio sporo, polako, natenane. Ručak tamo, večera onamo, bukirao kartu za Marakeš da se odmori, jednom sam drugi put sa šlogiranom Almom, ručao tamo večerao onamo, bukirao kartu za let do Pariza da se vidi s tim-i-tim, večerao s onim večerao s ovim, svaki put ramstek i salatu od škampa, a ponekad duplo, kao što je opisao Mel Bruks, sa sve sufleom, razgovori sa scenaristima/sekretaricama/asistentima trajali su u vrh glave sat i po, dva, a onda daj piće i hajdemo na večeru, pa dremka, pa bukiranje avionske karte tamo-amo, radilo se po malo u poslednje dve decenije, a jelo se i pilo mnogo. Kao da je imao sve vreme ovoga sveta. 

 

Sreća je raditi na snimanju filma.