LUZZU (2021 Maltese movie)

 

r.: Aleks Kamileri; ul.: Džesmark Sikluna, Mikela Faruđia, Dejvid Sikluna

* * *

Dosad smo znali da je knarr vikinški teretni brod. Sada znamo da je lucu (luzzu) malteški ribarski čamac. Odlično za ukrštene reči. 

Džesmir je ko zna koja po redu generacija ribara. Sirot, prkosan, mračan, pravi Splićo. Ili nosač Samuel iz pripovetke Isaka Samokovlije. Ili, pak: I mama i tata daće nama dukata… A šta će nam  dukati, kada ćemo se voleti, Diko samo ja i tiiii...  

Džesmirov lucu propušta vodu i on ne pamti kada je poslednji put imao veliki ulov. To što ulovi nije ni za akvarijum. On ima lepu ženu iz bogate familije koja uopšte nije srećna što ga ima za zeta. Oni ga nagovaraju da se “uozbilji”. Njihov sinčić nema ni godinu dana i ima problema s rastom, pedijatarkinja predlaže skupu dopunsku ishranu. Žena zarađuje više od njega kao konobarica. Džesmir ne uspeva da proda ni ono malo ribe što ulovi, jer je riblja pijaca u rukama očigledno korumpiranih tipova. Nekima se dozvoljava krivolov sabljarki, a Džesmir radi po zakonu, ali ne može da proda ni škarpine po realnoj ceni i izjeda ga onaj potmuli bes sirotinje, koja vidi da se drugima može ono što ona ne sme. Zakon nije jednak za sve.

Eto, to je priča, koja u malteškoj verziji – kao i u bilo kojoj drugoj malonacionalnoj, pa, eto, na primer, i balkanskoj verziji – mora da gudi po kvazidokumentarističkim žicama, dok bi Amerkanac, kao u “Hitnoj pomoć” i “Plaćeniku”, odmah krenuo u demolišn akciju za 10.000 dolara emsečno neto... 

Film precizmo pokazuje kako tranzicija – pa makar i u kapitalističkoj Malti – od lumpenproletera pravi ozlojeđenog čoveka, sklonog najpre sitnom jajarenju, a onda sve opasnijem kriminalu, čoveka koji gubi samopoštovanje jer svašta mora da radi i trpi "zarad porodice i potomstva". Suočen s Infostanom, računom za lečenje deteta i ratama kredita, evropski će rabotnik, proleter, ribar ili polutan –  svejedno – izabrati liniju manjeg otpora, a heroizam će prepustiti prerano penzionisanim komandosima sa posttraumatskim stresnim poremećajem... 

Film ulazi u mirnu luku tipičnim, otvorenim krajem o kome ću uskoro nešto reći... Ali pre toga o muzici u filmu: bilo bi najbolje da je nema. U prvoj polovini ona baš iritira, preglasna je i otužno pokušava da naglasi duševne muke protagoniste. 

Scena u kojoj Džesmir prodaje čamac, svoj voljeni "lucu", kojim su lovili i njegovi preci, jamačno je izmamila suzu mnogom Maltežaninu. Naime, EU, ta trula globalistička droca, ima nekakav projekat pomoći ribarima, nešto kao otpremnina, ako prodaju svoje čamce, potpišu da više neće loviti i prekvalifikuju se da rade nešto drugo. "Tako se smanjuje izlovljavanje ribe..." Džesmirov poslodavac i upravnik riblje pijace, inače kvaran kao mućak, u jednom trenutku je prosuo ovu mudrost: "Šta ti, bre, misliš, koliko će ribe biti u moru za 20 godina uz ovoliki porast temperature?! Ti očigledno ništa ne čitaš!" Kada Džesmir odgovori. "Nemam vremena", poslodavac ga poklopi: "Počni da čitaš!"

Ta scena sa čamcem je, rekoh, strahovito potresna. Lucu ima namalane "oči", i dok ga uz škripu vuku na otpad, imamo utisak da gledamo užasnute i tužne oči stare rage koju vode na klanje a ipak ne može da poveruje da ga je vlasnik izdao. Čamac je ubijen, lapotom, kao živo biće da je ubijeno. Cena – sitnica: 7000 evrića. Za koje je pare Džesmir odmah kupio kamionet sa frižiderom pa sada može da prevozi ribu na crno, ko zna kako nabavljenu, možda i pokvarenu. Legao je na rudu, priklonio se bogatoj tazbini, koja će ionako zauvek misliti da je on sirotinja parazit.

Otvoreni kraj se sastoji u tome da u poslednjin kadrovima Džesmir nađe neki ostavljeni štap za pecanje i, od muke, zabaci ga u more... Još u njemu radi crv ribara... (hej, ovo je pun unitended).

Da, zbilja, čime ćemo se hraniti za 20-ak godina...?! Protiv ovakve tranzicije potrebni su Čak Noris, Lijam Nison, Čarls Bronson, Bledi jahač. Neosvešćeni proleter sa slinavim detetom i brkatom taštom nema šanse.