ŠPANSKI METAR U DKC-U – 3 KRATKA FILMA IZ ŽENSKOG UGLA

 

KRATKI METAR U DKC-U IZ ŽENSKOG UGLA 25. MAJA

*  *  *

PANTERES (2020 Spanish short film) 

 r.. Erika SančesM ul.: Laja Kapdevila, Rime Kopoboru (aka Lukrecija Buabajla), Silvija Albert

Film počinje tuširanjem u ženskoj svlačionici, uređenoj kao u filmu ”Uvek spremne žene” Branka Baletića. Pod tušem su nilske konjice, razne žene, ženetine i ženice, s pirsingom na klići ili lepinjama od pupka pa nadole. Joana (Laia) to kanda proučava da uhvati sistem, nešto crta po lepšim ženama na stranicama modnog magazina, a onda i sebe proučava pred ogledalom; možda je nezadovoljna svojim izgledom (mada nema razloga). Ona voli neku Ninu (Rime Kopoboru), koja možda i nije samo Nina, već budući Nino... Pubertetlijke se ljube. Čudan par Joana i Nina izaziva vršnjačko nasilje, pa makar to bilo u razvijenoj Europi. ("Aha, voliš shemale!") Vaginalni film, toliko moderan na Balkanu poslednjih godina da neki misle da su ga ovde izmislili, još jednom nalazi svoj izraz, ovog puta u pokušaju da se stavi tampon upravo devojci koja ne bi da bude devojka. Sinopsisi koji postoje u katalozima festivala i na IMDB-u totalno su neupotrebljivi. Mladalački optimizam i drčnost – sve  je lako kad si mlad... krvi i suze mogu teći – pobeđuju krizu, barem ovu jednu, barem u ovom kratkom filmu. Slatkici Laji Kapdevili predviđam sjajnu karijeru, samo da ne bude morala davato previše guze rediteljima i rediteljkama.

 *  *  *

# PRECARITY STORY (2021 Spanish short documentary film)

 

r.: Lorena Servera & Isabel Segi; ul.: Isabel Segi i razni doktorandi i studenti...

Isabel radi dva posla – kao istraživač-saradnik na fakultetu (i traži stipendiju za post-doktorske studije) i kao – tetkica na istom tom faksu, gde čisti klozete i usisava kancelarije. Malo je jedna plata. Naime, tema filma je sve ugroženiji položaj akademskih građana. Nisu samo berači malina i čuvari plaža prekarni radnici, već i nastavni kadar bez doktorata, a čak i s njim plata nije dovoljna, dok je penzija neizvesna. Tačericina kletva je stigla i profane, tridesetak godina posle dolaska na vlast "gvozdene ledi". Film je sniman u Velikoj Britaniji, gde autorka pokušava s doktoratom da nađe novu stipendiju za dalje usavršavanje. U jednom trenutku, dok intervjuše Britanca, tipičnog pegavog incestaša koji glumi nekakvu klasnu saosećajnost (a zapravo cmizdri što s toliko diploma već nema kuću s baštom i kamin i podrum s vinima), začuje se škripa, a onda on kaže: "Ništa, to je samo čistačica". Onda se seti šta je rekao, proradi u njemu čip političke korektnosti, pa se ispravi: "U stvari, nije 'samo' čistačica...!" Ali, kasno: reč je posekla jače no mač, bato! Film se bavi neuspelim štrajkovima univerzitetskih profedora u VB, koji su propali jer su vlast i ministarstvo iskoristili pandemiju da izvečeri dovrše posao. Mnoge su profe ostale bez posla, a nastavljen je rad na zakonskom izvlačenju ćilimčeta ispod nogu naučnicima i predavačima. Izabel Segi, koja glumi samu sebe, Peruanka je koja je doktorirala na tezi o feminističkom i političkom filmu o ženama Anda. U razgovorima sa svojim studentima ili budućim doktorima kojima je mentorka, čuju se mnoge pametne (a možda i prepametne) stvari o beloj krivici, o pornografiji siromaštva, o bedi koja se snima za Oskara i bedi u filmovima koje gledaju umorni žiriji po festivalima.

 *  *  *

QUEBRANTOS (2020 Spanish short documentary film)

  r.: Marija Elorsa & Koldo Almandos; ul.: Majte Artola (novinarka), Siorca Linares (žrtva nasilja)

Ovo je odlična vežba iz montaže i intuitivne sinhronizacije, što možda odvlači pažnju od teme: zašto žena posle nasilja i osude muža na nanogicu i dalje mora da živi u strahu. 

Metodi da se nanogica nekažnjeno skine i kako maniuplisati kao slučajno ispražnjenim baterijama postavljeni su na Jutjubu. Istovremeno se ti snimci kombinuju s rendgenskim snimcima polomljenih kostiju žrtava nasilja. Jedna žena opisuje kako je komplikovano držati nasilnika na odstojanju. Jeste da on mora da nosi neki lokator, štaviše dva, da bi se GPS-om potvrdilo gde je, ali... Ali, ako se baterija isprazni, on nestaje s radara. ”Tako me on i dalje drži u strahu, u šaci. Na kraju opet je on pobednik!”, objašnajva žena. 

Procedura na njenim sokoćalima, pak, gde postoji i “dugme za paniku”, toliko je komplikovana da joj “bezbednost” presedne. Kao što rekoh na početku, montaža upada u oči: autorka koristi retro futidž iz britanskijh pedesetih, sa starim telefonskim centralama, telefonistkinjama, “Bobijima” koji koriste one ulične zemaljske telefone za hitne pozive, i te snimke sinhronizuje s  glasom žene žrtve nasilja. To je izuzetno vešto urađeno.