MEMORY (2022 American movie)

 

r.: Martin Kempbel; ul.: Lijam Nison, Gaj Pirs, Monika Beluči, Rej Stivenson, Tadž Atval, 

 *  *  *

Ovaj film mi je bio treći u tripl fičeru u filmskoj sredi i zbog toga sam bio srećan: znao sam da će Lijam Nison da pomlati negativce i tako ću se odmoriti od umetničarenja i dokumentarizma iz prethodna dva filma. Nisam znao da će Nison da pogine na kraju, ali kad bolje razmislim, on je bio živi mrtvac već od prve scene. Umoran, ispijen, upalih i kao umanjenih očiju, mlitav, štaviše s tibom koja pokazuje da odavno ne radi trbušnjake, proređene kose kao da mu je tek nedavno ponovo izrasla posle hemioterapije. Osim toga, on je hitman, nije to posao na modnoj pisti. Posao hitmana je kao rudarski, težak ali sladak.

Lison je ubedljivo odigrao gubitak pamćenja, što je ubrzo objašnjeno početnim stadijumom alchajmera. Od čega pati i njegov stariji brat, jelte. Dirljiva poseta starijem bratu, koji zapravo izgleda kao ćale Majkla Daglasa, treba da nas gane. (Da se razumemo, ovako slično je neki novinarčić opisivao Mika Džegera pre dvadesetak godina i prognozirao mu nestanak. Novinarčić je u međuvremenu umro. Džeger i dalje drma.) U filmu glume i Gaj Pirs i Monika Beluči. Pirs je verovatno potrošio lovu iz "Poverljivo iz El Eja", jer sve više glumi i to u sve raspalijim "projektima". U ovom, pak, uratku, izgleda kao Ričard Drajfus (ili kako bi Tarik somelijer i wannabe lingvista i sveznadar rekao - "Drefis"), koji se manje drogirao a više trenirao i zdravije se hranio. Monika Beluči je, jasno je sada, ipak propala kao kineski kišobran. Dupe joj kao violončelo, dapače kao 2Cellos, steznik radi kao kod Najdžele Loson... 

Ako vam se čini da ima nečeg evropskog i mekanog, neamerički presentimentalnog u ponašanju likova, to je zato što je ovo rimejk nekog belgijskog ili francuskog filma... Onaj tužilac ili senator, na primer, ponaša se kao korumpirani francuski istražni sudija. Određeni odnosi među različitim sektorima organa reda rešeni su bajagi saradnjom meksikanske i amerikanske policije odnosno FBI. 

Lijam Nison spasava svaki film u kojem glumi. Neko je za njega jednom rekao: "Nison i ćutke okrenut leđima glumi bolje i izražajnije od većine glumaca koji melju bez prestanka i trude se iz sve snage"; svaka reč ovde dukata vrijedi. Nison ima galopirajući alchajmer i da ne bi zaboravio osnovne stvari, mora da ih pribeleži flomasterom na levoj podlaktici i tim puškicama se ispomaže. On je, uz Džejsona Statana i Brusa Vilisa, jedini živi akcioni heroj koji nikada ne kinji slabije od sebe. Nekoć je to bio i Čarls Bronson. Taj moralni kodeks usamljenog osvetnika možemo već nazvati po njemu - Nisonov efekat. Kada vidimo Lijama Nisona na velikom platnu, mislimo da još ima nade za ovaj nepravedni svet. Gaj Pirs je ovde dao bleđu verziju sebe iz "Poverljivo iz El-Eja", bleđu i melanholičniju verziju, kojoj je falio Nison da je prodrma. na kraju sam pogodio da je onaj štos "zaboravila sam novčanik", u stvari pribavljanje alibija potresenom i rasejanom Pirsu: on je morao da plati karticom, u paralelnoj montaži se to događa istovremeno dok neko prereže grlo Moniki Beluči. Da, ona je tajkunka negativka. Nekakva pravda je pobedila na gostujućem terenu. Ali, mi znamo a nisu svi pipci hobotnice sasečeni...