r.: Frederik Telije; ul.: Žil Leluš, Loron Stoke, Imanuel Berko, Pjer Nine, Žak Peran.
* * *
Dupli program danas u omiljenom Takvudu, gde osećam dobre vibracije. Bio sam jedini gledalac u sali, na pola filma je dežurni provirio da vidi da li sam umro. Ne, bogumi; budno sam gledao, i to s maskom (sorry, Teofile), sam kao Tito na „Galebu“ ili na Brionima, dok mu verni kinoperater Leka pušta filmače svake večeri...
Elem, film na špici kaže „izmišljena je priča i izmišljeni su likovi, ali sličnost je namerna“, i to je otprilike tako. „Silkvud“, „Francuska veza“, „Elin Broković“ imaju holivudski ulepšane, ili, pak, zloslutne holivudski otvorene (čitaj kasevetisovske) krajeve, jer previše tuge ubija gledaocima volju da dođu u bioskop. Stvarnost ide ka tužnom kraju, ovaj film pošteno pokušava da nas upozori. Sada smo i mi sami uronjeni u tu stvarnost, prljava otrovna voda nam je došla do nosa – kao na mudrom plakatu za FEST 22 – to je zapravo Smrt iz genijalne pripovetke Dina Bucatija, a mi – nadamo se da Putko neće da bači nuklearnu bombu da nam ne bi sjebao letovanje posle 2 godine lokdaunova i vezujemo končić na kvaku od špajza da se to ne desi, dok gomilamo med, lešnike i mast, i pomeramo prababu na slamarici da izvadimo marke za tu Grčku „gde nas poštuju a neće da nas ubiju kao u Splitu“.
Šta smo saznali iz filma: da se pesticid Atrazin, iako napokon zabranjen 2004, ipak tajno proizvodi u Francuskoj i izvozi zemljama Trećeg sveta. Da je pandemijska histerija omogućila da se bez mnogo buke donesu novi i ponište stari zakoni, čime je proširena upotreba raznoraznih otrova, pa i pesticida. Da „naučnici“ nude povoljne nastupe na televiziji za milionče najmanje, ili par miliončića (par= 2!!). Da lobisti kolo vode na tajnim skupim večerama, gde ima i jastoga i pušenja, najboljeg vina i svega što duša poželi, te da su velike firme u stanju da novcem postignu da se neke reke uklone s državne mape! Svrha je da se onda niko ne mora brinuti zbog zagađivanja i uništavanja istih. Možda smo nešto „znali“ i pre, ali sada je dokumentovano, što bi rekli analitičari ispred trafike.
Mučan je film, ali lep. Odavno nisam gledao film iz areala salonskog marksizma a da sam osećao potrebu da aplaudiram. Jer ovo nije pravio zagriženi Mur, ovo je pravio mačor Stoun.
Tri četvrtine filma bi komotno moglo u depalmovski-gasparnoaovski podeljeni ekran paralelno da se prikazuje: klasne razlike se gledaocima bacaju u oči: Matijas (Pjer Nine), mladi, ješni spin doktor koji radi za korporacije što truju narod i Frans (Imanuela Berko), radničkoklasna raspuštenica, kojoj se bivši muž razboleo od pesticida, vode živote različite kao odvojene svetlosnim godinama.
Matijas svojoj pastorki za rođendan doveze limuzinu s osmoro vrata i njoj i drugaricama na žurci da 10 ulaznica (ide i guvernanta) za koncert nekog francuskog Žastina Biberčeta, a Frans nafraka bivšeg muža da izgirava kućnog klovna uz siromašku tortu... Matijas s poslovnim drugarima priča o sreći kako čeka dete sa ženom pa kaže: „Okej, imali smo sreće sa ženama, a sada pravac – bordel, da se častimo!“, Frans za to vreme s bolesnim bivšem mužem ide na noćno plivanje i žali se na bivšeg svekra... Matijas na tajnoj večeri uz ostrige, ekološku teletinu i skupa vina korumpira državne službenike, i to čak u nekom zamku „da na miru razgovaraju“, a Frans je na sindikalnoj drugarskoj večeri, gde se prže jeftine kobaje na roštilju, pije vino iz plastičnih balona i pevaju pesme u klapama. Nevjorški marksisti bi prste oblizivali na ovo, ali ja se ne rugam, to je, brate, istina što se prikazuje na velikom ekranu bioskopskog platna.
Kada udovica jedne žrtve (usput, udovica lezbejskog para) od tuge i žalosti sebe zapali pred dverima firme koja se u filmu zove nekako - ali mi svi znamo da je reč o „Monsantu“ - to podstakne njenog advokata Patrika (Žil Leluš), koji je na početku filma neuspešno zastupao njenu privatnu tužbu, da pokrene usamljenički krstaški pohod protiv fabrika pesticida udruženih s kompanijama koje nameću genetski modifikovanu hranu.
Film teče začuđujuće tečno uprkos svojih 2 sata i 6 minuta, osećaj je da je trajao naučno-popularnih 45 minuta.
Matijasova verbalna ekvilibristika je data gotovo kao persiflaža masnog političarskog lažova. „Tetrazin je otrovan kao i dečije bomboine s konzervansima a bombone nisu zabranjene!“, ovo je ponovljeno 3x u filmu. Sećamo se svi ovakvih i sličnih argumentacija kada su nas nagovarali da gradimo elektranu u Kršku.
Sećamo se i „Škole bezbožništva“ kada vidimo Matijasovu brigu za svoje potomstvo a zatim kako gebelsovski sladostrasno izgovara scenario koji su mu sastavili holivudski scenaristi za oskarovske ceremonije: „Vi mene samo grdite, smirite živce, upravo sam ručao s majkom, molim vas, primio sam dnevni obrok grdnji“, jao što je duhovit, aplauz, ljudi!
Advokat heroj je Patrik, Žil Leluš, pravi mačor od 55 leta, vidi se da ne održava redovno ličnu higijenu, kosu pere jednom nedeljno, ne brije se, zarozan je i dugmad ne ume da pogodi, pije viski umesto vode, puši 4 kutije jakih cigareta dnevno (koliko su duvanske kompanije platile za ovaj film?!?!), jede sendviče koje zaliva konjakom – prosto ne znam zašto bi se multinacionalne kompanije trudile da ga ubiju, neka listaju stranice sa čituljama... Ali, u filmu su napali Patrikovu bivšu ženu i nagovešeteno nam je – ali su nam iščekivanja izneverena – da će i njega ispretucati a možda i ubiti u mračnoj ulici, dok se pijan tetura kući... Mislim da su taj deo i snimili, pa izbacili...
Ima tu i lik Vaneka (igra ga Žak Peran), poštenog naučnika, koji deluje generički, ali je istinit. On je prinuđen da poštuje ugovor o poverljivosti, pa samo iz potaje (kao Duboko grlo u Pakjulinom filmu?) filuje Patrika informacijama, ali ipak on nije lik u izvedbi Rasela Kroua, onog naučnika koji je naneo težak udarac duvanskoj industriji. Od koga se ona ipak oporavila, jer je BAT bio sponzor FEST-a, i očigledno je sponzor 90% filmova i u SAD i u Evropi. Verovatno i ovog.
Sve nam je poznato u ovom filmu, jajarenje i konfuzija i kukavičluk na sindikalnim skupovima, bezobzirnost i cinizam bogatunâ, potkupljeni stručnjaci, sejanje sumnje, pa i to da vrana vrani oči ne vadi.
Taman kada je film ušao u slepu ulicu – onda kada su roditelji samozapaljene žene s početka filma došli u Patrikovu kancelariju i rekli da su prihvatili lovu od korproracije i da odustaju od tužbe, dešava se momenat „alternativnog dubokog grla“. Lik, koji je dotle bio desna ruka zlog Matijasa, Pol (Loron Stoke), izgleda da je dobio udar savesti i Patriku je dostavio ključni dokaz: dokaz da su odgovorni ZNALI da je Tetrazin štetan. To je onaj ulepšani kraj, koji je gledaocima bio toliko potreban. To jest gledaocu. Jedinom u sali. Meni.
Posle projekcije, još je sijalo sunce napolju...
No comments:
Post a Comment