KRISTIN HERSH (SOLO GIG, MAY 27th, AT BELGRADE YOUTH CENTER)
assisted by Fred Abong, electro-acoustic gig
* * *
Dođe tako period tuge i sete, kada senke na zidu zadobijaju oblik paukove mreže, a ćilibarska popodnevna svetlost kao da poručuje da se nešto nepovratno propušta... Ono moje omiljeno paljenje prvih uličnih svetiljki i siluete zgrada na mastilu neba više ne izazivaju radost i bezrazložni optimizam, već zebnju zbog nekog nejasnog kašnjenja... Gačac sleti na sims jer ga moje crne patike sa sivim čarapama podsećaju na pokojnog rođaka...
U 6 ujutro na dan koncerta bacim đubre a o kontejner okačim suv hleb u najlon kesi, pa odem do pekare "Kirćanski": nameračim reš "male kifle" i kifle sa sirom. Pust je Bulevar, osim što jedna žena iz kafića žustro mete trotoar ispred objekta, a neka devojka vezuje psa baš ispred pekare, uđe ispred mene i reče: "Pet malih kifli!". A ima ih 7 u korpi. Ne, nisam se jedio. Upravo redigujem prevod knjige Mango plesač Petera H. Fogtdala o traženju duhovnog mira u jednom indijskom ašramu, glavni lik sve manje misli na sebe a sve više na mir u svetu i to je delovalo i na mene, i već sam se prešaltovao na nešto drugo, reš kifle sa kimom i morskom solju. Ali, devojka odjednom reče uz uzdah: "Zaboravila sam novčanik! Ništa..." i ode, odveže psa i krene kući. "Šta želite vi?", pita prodavačica vadeći kifle koje je već spakovala u papirnu kesu. "Evo ja hoću 5 malih kifli!", kažem. Uzmem i jednu reš sa sirom i kada sam stigao kući, bude mi žao što nisam uzeo svih 7 malih kifli, potrčao za tom devojkom i dao joj, na primer, 2 kifle. Tako bi uradio Sai Baba!
A zašto ja ustajem u 6 da kupujem kifle kao vampir, kada mi se lepo unormalio ritam spavanja?! Pa, raznormalio se. Juče sam rmbačio ceo dan i odjednom mi se prispavalo oko 19.50, samo sam se preturio u trosedu i spavao kao klada do ponoći, a posle nema sna...
Super su bile kifle i "beogradska tarator salata" od peršuna, ljute papričice, belog luka i kiselog mleka. Kratka dremka, pa opet redigovanje, pisanje, prevođenje. Odlučio sam da vidim Kristin Herš, a prividela mi se fatamorgana u novinama da će biti čak dva oupening akta, Fred Abong i lično Tanja Doneli, štaviše ova druga s bendom ”Beli”. Odakle mi to, ne znam. Vest posle nisam mogao da nađem ni u guglovom history-ju, a siguran sam da sam pročitao. Uopšte nisam ukapirao da će biti solo, polu-akustično. Lider „Lutki” reče jednom, posle koncerta Granta Harta u DOB-u: „Znao sam šta će biti, iako bih preferirao elektriku“, ali ja sam bio u oblacima. Međutim, ne žalim, to je Kristin Herš, frontmenka, kompozitorka, majka, domaćica, kraljica, žena, entuzijasta, živi za rokenrol, alternativni rok, post-pank, indi pa i pank i hard rok, njoj nije bitno da li je koncert u garaži ili pred više hiljada ljudi.
Odlučio sam da radim do 7, pa da se onda prošetam do blagajne.
Bio sam siguran da će karata biti, jer Belgrado je selendra, u svakom slučaju od 1992. je konačno selendra, kada je poslednji talas odliva pokondirenih tikava (usled ničim neizazvanih i nepravednih sankcija, ko se seća) osakatio državu, ma kako se ona zvala. Nema više od 50-ak, u vrh glave 99 osoba, koje su spremne da odvoje pare za koncert alternativnog rok ili pank benda (i to pod uslovom da je iz SAD ili VB). Poselom 202 se uvek može napuniti Tašmajdan, Arena, pa i stadion „Mitar Mirić“, ali rokenrolom – ne, brate. I bî kako sam predvideo.
Kako reče Pavić, Milorad Pavić, ponekad mi se čini da svim prolaznicima svetli jezik, a mala deca, kučići i seljaci me startuju i laju.
Ulaznica je bilo, čak nisu dizali „promotivnu cenu“. Prošetao sam se, kako rekoh, a usput u Ilije Garašanina 5 u prodavnici BOA (Bogutovo, tekstil), vidim neku pidžamu, koja mi se dopadne (treba nešto da upija znoj kada počnu tropske noći), pa uniđem da pitam koliko košta. Stavim masku. Moja pitanja su brza, sustižu jedno drugo. „Koliko košta ona pidžama ova ovde u izlogu, onaj šareni donji deo i gornji beli?“ "To je donji deo, 1400 dinara...", odgovori prodavačica. „Mislio sam da je komplet? A, nije komplet? Gornji odvojeno, to je samo majica?“ Ona zakoluta očima, uzdahne, pa ispočetka škrgućući zubima: „Znači", (tu napravi pauzu i pogleda me prekorno), "donji deo je pidžama, košta 1400, a gore možete da kombinujete, ova majica je... Moram da pogledam... “ I tako, iznervirao sam je, a i ona je mene iznervirala zato što sam ja nju iznervirao. Zareknem se da tu neću pazariti. Kao ni u nekoliko Illy-ja i dva-tri Šopngoua. Ako nastavim tako, uskoro će mi preostati samo nekoliko staromodnih trafika na Miljakovcu i u Belim vodama, gde prepotopske bakice u borosanama prodaju hleb „Sava“, burek od presovanih kartonskih kutija, jogurt u piramidama a trikotažu „Velebit“ ću da kupujem i SInteksu. (I čokoladu s pirinčem "Pionira" iz Subotice mogu u trafici.).
Do koncerta je ostalo oko sat. Već sam zacrtao da ću cugnuti
rakiju-dve u „Prani“,
neposredno pored „Užitka“, u
Hilandarskoj. Tu sam za Uskrs već
probao neke rakije (posle nemilog događaja u "Srpskoj kafani") i nisu bile loše. „Imate rakiju, koliko se
sećam, kad sam bio pre msesec-dva...?!“, kažem ja. Devojka iza
vitrine mi reče: „Imamo rakiju... “ i otvori ormanče ispod
izloga. (Imam utisak da ljudi dok sa mnom razgovaraju ne čuju ono što ja izgovorim, već kao da me neka tajna sila nahsinhronizuje na španski.) Mislim da je ona radila i za Uskrs. I tada sam se načekao („Ja sam mislila vi ste otišli, nisam vas videla od stubova... “). Pokazala mi je flašu rakije od vina! A imali su i dunjevaču. Izabrao sam po jednu rakiju od vina ("Hajde da probam i to čudo!") i
dunjevaču. I kapučino. (Izgovorio sam sa "č" iz čistog snobizma.)
Bogme sam se načekao. U međuvremenu
je došao jedan Tošo s vespom i jedna žena, očigledno lokalka. Devojka mi je
posle jedne omanje večnosti donela rakije i kafu. Prvo je spustila poslužavnik
na sto one žene lokalke i stavila koka-kolu pred nju. „Izvinite što sam prvo morala tamo da odnesem... “, kaže devojka, a ja kulturno: „Nema veze“. Odoka procenim da bele rakije, one "od
vina", ima 0,08 cl a ne 0,1 koliko ima dunjevače, ali to može samo VAR da
potvrdi ili demantuje, kao nekada u studiju Beogradske hronike, kada se merilo tlocrtnom geometrijom da li je sudija opet poslovično pogrešno u korist crveno-belih. Neka, neka, i mi ćemo nešto da osvojimo...kada se vrati dinastija Marjanović... Nema
veze. Šta je 0.02 cl u ovom svetu, koji grca u ratovima, virusima i gladi? Ustanem i zamolim za čašu vode. Koju brzo i dobijem. Rakija se mora piti s vodom. Umetnik, makar bio i pisac, mora biti zdrav.
Unapred se radujem Kristin Herš. Poslednji put sam bio na nekom beogradskom koncertu pre tačno 5 godina, opet u DOB-u: „Taksido mun“ su izvodili onaj svoj album in its entirety, kao što je postao običaj u rok svetu 2010-ih, kada je zavladala ideja da se DNK muzike može uzorkovati samo na lajv nastupu. Došao sam prljav na koncert, jer sam, kao što rekoh, očekivao električne bendove, tri komada čak, kašnjenje od pola sata, duvanjenje, podrigivanje piva i dim hašiša, očekivao sam da će Kristin da počne u ponoć i da ću pešice kući i oko 2 ujutro kod „Mašinca“ kupiti lepinju i picu itd. I da ću smrdeti na duvan. Osim toga, ovaj koncert treba da bude priprema za junske događaje u Milanu: „Roling stouns“ na San Siru, pre svega. Ako nađem ulaznice. Ako ne nađem, zadovoljiću se klupskom svirkom s „Ofspring“ i „Distilers“ u duplpm programu. Što ti je Milan, istog dana ovakav izbor! A narednog dana – „Bed rilidžn” u Alkatrazu. Inače su Stounsi sada samo još bolji bez Čarlija Votsa, koji nikada nije ni umeo da svira bubnjeve. Smešne su mi ove kritike na račun Stiva Džordana, kao „nije dorastao“, kao „Stounsi bez Vostsa više nisu Stounsi“, kao „jedna era je završena“, kao „to više nije to“ i sve tako. Aman, Vots nikada nije svirao bubanj u Stounsima, već je od početka to činio Vudi Vudson iza zavese (ponekad i Ringo Star), pa Al Džekson mlađi, a već dve i po decenije Stiv Džordan. Vots je bio Sid Višiz na bubnjevima, on se samo pojavljivao, a Džordan je poslednjih decenija svirao iza zavese.
I, sedim ja u
Hilandarskoj, pogledujem na terase iznad mene, jer neko prska, i odlučim da
uzmem još jednu rakiju od vina. I račun. Jer, brate, mnogo se čeka u „Prani”. „A lepa rakija od
vina?“, pita devojka. „Jeste!“, kažem ja, ne znam zašto. Čekam, čekam, a onda neki tip iz Wolt-a parkira svoj mauntin bajk tik uz mene, kao da me nema. Kao što bi kinik naslonio bicikl na jednu funkcionerku DS-a 2005...
I ostavi far upaljen. Kao da me ispituju u Čeki. Pa počne da parla telefonom i šetka se nervozno i sve meni iza leđa. Onda se ipak seti, pa kaže u telefon: „Čekaj, da ugasim far, bije čoveku u lice!“. I ugasi ga, da, ali ja moram da idem u rikverc ako hoću da ustanem. U pravu je književnica Gordana Ćirjanić dok upoređuje španski i naš mentalitet: španski seljak je gospodin, a srpski gospodin je seljak. Iako su Špance Turci jebali više nego nas, kod njih se to ne oseća. Jedan moj bivši izdavač je jednom rekao, kao odgovor na moje reči da nemam lepo odelo za neku svečanost – „Najgori ljudi se nalaze među najlepše odevenim ljudima, moj Crnčeviću“.
Ona devojka iz kafića dođe i kaže mi: „Izvinite, ja vam nisam dala rakiju od vina već od jabuka. Sada vidim da nisam ni otvorila flašu s rakijom od vina. Zbunila sam se. Da li još hoćete rakiju od vina?!“ Ja da propadnem u zemlju. Osećam se kao Vasa somelijer, kada krene da tupi o vrlo nekarakterističnom bukeu, kiselom ali pitkom mladom vinu, koje može zadovoljiti kako snobove koji pojma nemaju tako i poznavaoce koji su makli dalje od graševine za špricer, mada je on malo konzervativan, te ne bi uzimao širaz kao jedino crveno vino za proslavu, ako su neki bogatiji biznismeni u pitanju, neka bude tu i burgundac, ali ako imaju prilike, organizatori proslave to jest, neka uzNu kuve, iako on ume da ide i do 7500 za flašu od 0.75... I, uzmem ja ipak rakiju od vina, šta ću. Em sam dobio 0.08 cl, em još nije to to, ali idem na Kristin Herš, vreme je za radovanje. U međuvremenu je Uoltovac zajahao svog ponija i otpeljao. 1060 rsd nije preskupo za 3 rakije (da li su dobre ili ne, ne znam, ja očigledno ne bih razlikovao vinjak od singl malta) i kapučino.
Uđem u DOB u 21.01, 1000 godina nisam bio, ne znam više gde je koja sala, ali se karte cepaju ispred stepenica koje vode nadole. 1986. sam tu gledao Pankrte... Još uvek u nedoumici, pitam neku uniformisanu ženu za pravac i ona me uputi, dakle, na bioskopsku salu. Tamo – sedeća mesta. Opaaa. Dok se približavam stejdžu, mećem vatu u uši. Sala poluprazna. Beograd je Poselo 202. Sednem u I red. Sve čekam da me neko opomene zbog nečega. Uopšte nisam siguran da sam na pravom mestu. Na bini dve elektro-akustične gitare ma barskim stolicama, 2 zvučnika malena, a iza crni zastor.
Ona je bila boginja za mene kao i Debi Hari, a Call Me, Cry Baby Cry, Counting Backwards, s umivenim video spotovima su bili za mene esencija sreće, jer tada nisam znao ništa o njenim duševnim mukama, koje sam prvi put osetio večeras u DOB-u. "Trouing mjuzis" sam slušao uporedo s "D'Piksiz".
Odlučim da nikoga ne pitam, Frede Abonže, praštaj ako možeš, ne prepoznadoh te. Možda sam napravio isti grešku kao 1937. u Parizu kada sam kao dopisnik Politike bio na koncertu Stefana Grapelija i Đanga Rajnharda, umesto Edit Pjaf, a da bih sakrio propust, napisao sam prikaz po jednom filmu Marlen Ditrih. Dobio sam otkaz, ni Predrag Milojević nije mogao da mi pomogne. Poslat sam u Paragvaj, što mi je zapravo spasilo život.
Ali, onda čujem tekst "...all your footprints..." i setim se. Falim te bože.
Zatim dođe ona. Izmučena, kao posle hemioterapije. Senka tuge joj na licu.
„Pazite, ovo je jedna tužna pesma. O zlatnoj ribici koja je završila u klozetskoj šolji, ona umire na kraju pesme, da znate. I ta ribica ima brkove kao Fredi Merkjuri. I pliva ukrug. Pita me moj bubnjar: 'Odakle ti, bre, ideja da zlatnu ribicu nazoveš Fredi Merkjuri?' 'Pa kad je Fredi bio zlatna ribica', kažem ja njemu. 'Kada ljudi otkriju da si ozbiljna, naći ćeš se u čudu', reče mi bubnjar..."
Pa zatim reče Kristin: „Sretnem jednu gospođu u autobusu i ona mi reče 'Odlučila sam da niakda više ne izađem iz kuće'. A u autobusu mi to priča. Pitam je 'Da li ste dobro?', a na se nagne prema meni i pita: 'Da li ste videli šta su uradili Isusu?'“.
„Jao koliko mi je vremena trebalo da dođem u Belgrejd!“
„Evo konačno jedne vesele pesme!“, rekla je pri kraju zvaničnog dela programa i videlo se da spisak pesama čita na poleđini gitare (iako je za naše novine rekla da ne priznaje set liste). Bila su 3 bisa. jer, publika ju je htela. Sve je bilo gotovo u 22.49. Električni deo mene, koji je želeo da se, kao sredinom 1980-ih, promrzao vraćam iz DOB-a u 02.00, nagluv u narednih nekoliko dana od buke, mokar od znoja na temperaturi oko nule, osećao se kao da mi je Patrik Stjuart prepričao „Divlju hordu“, ili da mi je Dobrosav Gajić prepričao prenos neke uzbudljive utakmice „Partizana“. Ali onaj istoričarski deo mene, kustoski deo, onaj budistički deo mene, stekao je uvid u jednu veliku tugu i jednu finu ženicu s energijom lavice. I da, prepoznadoh note čak. Kristin Herš, narodni heroj alternativnog roka.
Nisam se trudio da napravim video snimke celih pesama, samo nekoliko poluminutnih snimaka. Ali, kod kuće vidim da je moj ajfon 4, prepotopski apart koji je izdržao stampedo slonova, napravio video snimke BEZ tona... Uh, kako mi je krivo. Pa jebem ti sunce.
Kod „Mašinca“ nemadoše više lepinja na koje sam se nameračio. Uzmem pice. Da, i platim ih – to se samo tako kaže.
Skrenem u Ruzveltovu, jer u „Giros piceriji“ imaju fine s kulenom. Toliko sam gladan, da bih i jednu tu poneo, pa neka stoji za sutra. Ali smetnem s uma da je već pola dvanaest. Sve prazno u izlogu. Ipak upitam nekog nadrkanog ćelavca, jer oni rade do 02.00 kako piše na tabli, hoće li biti uskoro novih, a on se brecne „Nemamo pice!“ Ama vidim to. Tek kada uđem u Zahumsku, setim se koliko je sati. Očekivao sam da bude 2 ujutro, programirao sam se za zadimljeni, tipično srpski koncert, a sada se čudim što je sve već zatvoreno. To se zove sugestija
U stvari, kao da sam avionom leteo u poželjnom pravcu, dobio sam 2 i po sata života ekstra.
No comments:
Post a Comment