r.: Parker Fin; ul.: Naomi Skot, Rozmeri DeVit, Lukas Gejdž, Dilan Gelula, Piter Džejkobson,
Parker Fin mora da se nešto zamerio kritičarima, jer ne vole ga, ne umeju čak ni da obrazlože tačno šta im smeta, već samo “previše je hteo”, “repetitivan je, nije nadgradio onaj kratki film”... Prvom filmu su zamerali da samo vrti jednu te istu premisu, a sada, kada je čova usložnio priču s dve podvrste horora – pilulomanska i psihijatrijska – i dodao dekonstrukciju usamljenosti pop zvezde i okrutnost njenog “enturaža” to jest svite, e onda je, pak, "preambiciozan".
Za razliku od Damijena Leonija, koji je koljač za Žarkovo i Babušnicu, Parker Fin je dete velegrada i priču smešta u vrevu gotamskih diskotekâ, koncertnih halâ i skupih hotela. Plus jedna koliko-toliko intelektualistička potka, koja svemu može dati čak i nekakav realističan konac.
Zamumuljivši onaj patern medijskom scenom i narkoticima i možda naslednim ludilom, dao je sebi pas da posle sam sebi centriše u šesnaesterac za zicer ---> otvorenim krajem u kojem se Skaj Rajli, polurehabilitovana zvezda tinejdžera, s bine smeška užasnutoj publici.
Film inače počinje telopom: 6 dana kasnije. Uvodna scena, u nekoj hladnoj, zimskoj vukojebini, pokazuje policajca koji zna za jadac i pre sedmog dana planira da bane u kolibu u kojoj su dva krimosa dilera, da jednog ukoka pa da onda “osmeh” uniđe u drugog. E, jebaj ga, on u razmeni vatre ubije obojicu. Već je pomislio da će “osmeh” da jebe njega, kad eno Luisa Fregolija (Lukas Gejdž), dilera na dnu lanca ishrane, zatekao se slučajno u kolibi i on je nadrljao.
To je izgleda moda u holivuđanskim filmovima da imaju takav jedan prolog koji je, kao kod Braninog Poaroa, često bolji od ostatka filma...
Onda sledi rez i evo nas u Nevjorku gde se rehabilitovana Skaj Rajli (Naomi Skot) priprema za novu turneju posle fizičkog i psihičkog oporavka. Ona trenira za ples, pije samo vodu iz flaše i jede braon pirinač s prokeljom. Ali bole stare rane, i ona ode kod starog drugara dilera po “vikodin” na crno (jer bivšoj narkomanki niko neće ni aspirin više da dâ na recept). A taj drugar je onaj jadnik s početka: Luis Fregoli...
I dalje se zna radnja. Naomi Skot se zaista naglumila u filmu, ona pati i duševno i fizički, na kraju sa srčom od razbijene flaše na bosom stopalu beži u džip. Niko joj nije oslonac osim stare drugarice Geme (Dilan Gelula), a svi ostali, od menadžera, preko stiliste pa do šefice kampanje, rođene majke (Rozmeri DeVit) --> samo žele da je izmuzu i neprestano joj komanduju i sumnjiče da se opet pronarkomanisala.
Dobro, ima još jedna duša koja bi mogla biti uz nju, neki bivši medicinski brat, koga ironijom kastinga igra doca iz “Dr Hausa” – onaj Piter Džejkobson u fah ulozi.
Gledamo seriju mučnih, ponižavajućih i užasavajućih situacija za Skaj Rajli, od brukanja na dobrotvornoj priredbi pa nadalje, preko osmehivanja i majke rođene i najbolje drugarice (ko bi rekao?!), sve do završnog obračuna u nekoj hladnjači “Pica hata”, a mora tako jer medicinski brat Moris (pomenuti Džejkobson) ima genijalan plan, pozajmljen iz filma “The Rock”, sa Nikolasom Kejdžom, u režiji Majkla Beja: naime, medicinski brat će joj dati injekciju ne znam čega i srce će joj stati na 2 minuta, koliko treba da se umlati “osmeh” koji ugiba bez živog primaoca, zato i mora to u hladnjači, da joj se mozak ne ohladi...!? Eto, to je to.
Svakako će biti nastavka, verovatno sa Naomi Skot, a očekujem i Pitera Džejkobsona, koji se neznano kuda izgubio na kraju filma. Možda dotle diplomira medicinu u večernjoj školi.
Ima nečeg betmenovskog u ovom filmu, zlokobne su i hladne sve one zgrade čiji su stubovi pobodeni u crne vode Nevjorka, odbojni su oni debeli zidovi od betona i čelika i mramora, a s ogromnim panoramskim prozorima kroz koje se vide kamini koji nikoga ne greju i - prazni a čisti - mramorni podovi, bezdušni nameštaj, bez ijedne knjige, beležnice ili tepiha, samo džinovski plazma televizori, e taj noćni, hladni eksterijer s prozorima koji ne pozivaju poštenu i sirotu dušu da uđe i ogreje se, to je jedna postapokaliptična vizija sveta, možda dušu dala za Ruždija da piše o njoj (ima on već jedan takav roman) ili za Kopolu da snima film (ima i on jedan takav film), to je mrtvo carstvo nastalo na crnom pepelu fosilnih goriva, koje se održava na agregatima i litijumskim baterijama, okruženo pretorijancima i dostupno samo superbogatašima. Te zgrade su izgradili moderni egipatski robovi, istočnoevropski dunđeri, zanatlije, imigranti, srednjezapadni majstori svojih zanatâ koji odavno već više ne žive u svojim kućicama u cveću, te zgrade održavaju turobni domari, kvarove popravljaju hendimeni koji jedva da znaju angleški, pored kontejnera na rubu bogatih kvartova spavaju klošari i smrzavaju se, to je jedna carevina za promil najbogatijih, a svi mi ostali se ne možemo nadati ni mrvicama čak, a ako nismo više mladi, pa nismo ni za argatovanje podobni, ni lepi da pušimo kurčeve i plešemo na šipci, onda nam ostaje da se ogrnemo nađenim ćebetom i letargično dremamo pored bureta u kojem je zapaljena vatra na nevjorškoj ciči zimi, ovaj svet je otišao u kurac, živećemo naizmenično po pripeci i u polarnoj studeni, starićemo još brže, a ipak s neusahlom žudnjom ćemo gledati u te velike osvetljene prozorčine na mramornim zgradama, a nećemo imati kranove s kamerama da zumiramo bogate koji takođe plaču, nacrvcani od šardonea, u joga položaju pored vatrice s mobilnim telefonima ili laptopovima u krilu. Ovaj je svet iščašen iz zgloba, sve je manje slobodnih građana, sve je manje najamnih radnika koji mogu da se oporave posle radnog dana, sve je više dužničkih robova, nekorisnih nezaposlenih i neupotrebljivih ljudi, kojih se treba rešiti ili ih barem držati na bezbednom odstojanju od zidova bogataških domova. Nemam pristupa u kap i seme, ni u “pica hat” čak, uskoro ću odrtaveti toliko da ni baštovan neću moći biti. Tako gledano, muka Skaj Rajli me nije mogla manje zanimati. “Plašitelj” je klanica za sirotilju, “Osmeh” za Bila Gejtsa i vakciniste.
No comments:
Post a Comment