r.:Tom Gormikan; ul.: Nikolas Kejdž, Pedro Paskal, Ajk Berinholc, Lili Mo Šin, Alesandra Mastronardi, Tigani Hadiš.
* * *
NORMA DESMOND IN MALE BODY
“Dabogda imao pa nemao” glasi kletva koja je strefila Travoltu i Kejdža. Prvi je bio nominovan za Oskara za “Palp fikšn”, drugi je statuu dobio za jedan film neverovatno niskog budžeta i snimljenog na “super osmici” i otada im je ta nagrada opsesija. Travolta je neko vreme javno patio, pa je posle filma “Sabljarka”, u stilu kiselo je grozje, tvrdio da je taj film snimio ”kao brzu hranu”, a Kejdž je sve jače i izražajnije glumio, da bi onda njih dvojica iznajmili sobu sa panoramskim prozorima namesto zidova i drkali jedan drugom u filmu ”Face Off” (Ukradeno lice). Posle toga su usledile lične drame, transplatacije kose, plastične operacije, traženje smisla kod dobrih jebačica za lovu itd.
Kejdž je odličan glumac. Treba mu dati još jednog Oskara i jošte jednog za životno delo. Aman zaman. I Igi je Pop ~1998. pominjao fast food posle jednog singla... Ne mogu da se setim kojeg, znam da su bile devedesete i da je to bila konfekcija u stilu melodioznog pank roka.
A jeste odličan glumac Nikolas Kejdž, i jeste Con Air odličan film. Uvek plačem u sceni u kojoj pruži umrljanog mecu svojoj ćerki. Više vrednosti (i moralne pourke) ima u tom filmu nego u tonama dotiranog evropskog kvaziumetničkog kretenskog smeća.
Ovo je, inače, ego trip za tuđe pare, pod krinkom lažne samoironije i samoparodiranja. Zaplet je totalno blesav: Kejdž, kao Kejdž, ko bi rekao, kao has been glumac tipa Rik Dalton i te fore, prihvata da za milion dolara dođe na rođendan nekom španskom obožavaocu. CIA zamoli očajnog glumca za pomoć jer misli (CIA misli) da je španski obožavalac kidnapovao ćerku katalonskog predsednika. Obožavalac i Kejdž se zbliže u najboljoj tradiciji američkog drugarstva: ”mejl bonding, brate, mejl bonding, nikad pederi”. Ispostavi se da obožavalac nije negativac već pozitivac, a da su agenti CIA šuplji kao đevđir.
Je l' da da je blesavo?
Kejdžu se sve vreme priviđa nekakav alter ego (kao "Bogart" Alanu Feliksu), koga opet igra Kejdž, zahvaljujući kompjuterima, i taj duh izgleda kao Nil Jang na šamlici i s perikom u stilu Eda Harisa. ”Pravi” Kejdž, pak, opet se zategao i popravio transplante na tintari. (Uši su mu bile kao u Đaniaj Ćurčića već na rođenju, kao da mu je dr Spok vanbračni ćale.)
Ta suluda fabula, valjda po zadatku, treba da referira na gotovo sve Kejdžove hitove, bajagi self-deprecating a u stvari antologičarski hall-of-fameovski, tako da ego-dildom lupa čvrge gledaocima sve vreme. U stvari, od svega je naljigavija drska autoreferencijalnost i postmodernizam s filmom u filmu na kraju. Ne razumem umerene do neumerene pohvale ovom kršu u mejnstrim medijima.
Jeste Nikolas Kejdž odličan glumac, ali od onog lasvegaskog filma on neprestano raskriva mantil i pokazuje gleaocima svoj ego, koji se kod njega zove – kurac.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment