r: Brajan Gudman; ul.: Džerard Batler, Džejmi Aleksander, Rasel Horsnbi.
* * *
NIJE VALJDA I BATLER ALCHAJMEROVAC?!
[SPOILER –> Ne čitati ako niste gledali. Nije loš film, premda ne valja. ]
Gudman (reditelj) i Fridman (scenarista) su dvadesetak godina bili kafe kuvarice velikašima u Holivudu, okeane kafa su skuvali i stotine hiljada kroasana doneli i zilione hefatlica priheftali, nešto su i snimali, glumili, režirali svake desete godine, producirali, videli Spilberga uživo, omirisali Holivud. Pa su dobili siću da snime film, a kanda su jednom prilikom pomogli Batleru da promeni gumu na pustom drumu i - evo filma...
Nema podataka o ovom uratku, gde je sniman, da li je scenario zasnovan na drugim filmovima i/ili scenarijima. Sinopsis odmah asocira na Slouzerov The Vanishing i Mostouvov Breakdown, s elementima Polanskijevog Frantic. Jedno vreme se išlo i na Premingera, naime Bani Lejk je nestala, što znači na izanđalu foru kako je prijavilac nestanka ili lud ili zločinac.
Film se ili drži u tajnosti ili je Beograd – svet, pa mi imamo premijeru najprvi. Možda i godinu dana ranije od ostatka ove planete?! Mogla bi to da bude tema seminarskih radova, mastera i doktorata, kako Gudman (s epizodnim glumačlkm iskustvom u blokbasterima) i scenarista Fridman (producirao odličan film “Contender” Roda Lorija) oplemenjuju motiv nestale supruge i očajnog muža, osećaj paranoje kada mislite da je ceo svet protiv vas. Da li je Fridman želeo da uzme najbolje iz ova tri-četiri uratka i pokaže kako to treba raditi?!
Film počinje kao The Vanishing (svađa ispred benzinske pumpe i “odmah se vraćam”), zatim prelazi na Breakdown u zaveri lokalnih incestaša, s tim da u prvoj polovini postoje kratke naznake Frantic-a. Detektiv, međutim, ubrzo zadobija svetačke, isusovske karakteristike...
Najpre sam – kao i uvek na strani autora, verujući u njih – pomislilo da je ideja u tome da se štrihuje ono što je poznato i da se odmah pređe na stvar, akciju, na nešto konkretno, jer - koji su klinac inače uzimali Batlera, zar da filozofira? To bi bilo kao da se Švarceneger i Pamela Anderson angažuju da igraju rimejk ”Prizora iz bračnog života”.
Zatim sam se,
rekoh, pobojao da film ide u pravcu ”Tajnog prozora” i ”Bani Lejk je nestala” itd. i narogušio sam
se. Sumnja nije iščilela ni kada je vrlo brzo pokazan snimak nadzorne kamere koji
dokumentuje postojanje besne supruge. Jer, ostavljena je mogućnost da je suprug
poremećeni krimos. Ipak i tada sam još bio na strani autora: ”aha, pametno,
štrihuju onu zamornu pripremu i paranoično osećanje da je ceo svet protiv
uspaničenog supruga, idemo pravo na stvar”. Ali, koju stvar, jebo te bog?!
E, ali tada usledi intervju inspektora i muža i to poseje seme sumnje: a šta ako je muž zapravo krivac? Obaška što je ta scena urađena u prostoriji od panela obojenih nitritnim otrovnim bojama i usnimljena kao vintidž video kamerom. Više se para potroši na scenogafiju neke školske predstave za 8. mart ili dan četnika u OŠ "Despot Stefan Lazarević" iz Babušnice.
Tek posle 50 i nešto minuta dolazi do prve akcije, prave makljaže, kada Batler pajserom ispretuca kidnaperovog saučesnika, nekog prljavog američkog Krajišnika. A tek 18 minuta pred kraj nam se – flešbekom, to jest priznanjem premlaćenog osumnjičenog (ali, što se kamere tiče, objektivnim pogledom) – pokaže da je taj Krajišnik zaista namamio Lizu Span (Džejmi Aleksander) i da Batler nije ni lud ni negativac.
Jedno vreme sam mislio da je za svu nevolju kriva Liza, koja je na početku u radnji pored benzinske pumpe rekla prodavcu da zadrži kusur za flašu vode. Nas su učili da se kusur u radnjama na Zapadu uvek, ama uvek, i baš uvek uzima, te da se smatra najtežom uvredom da se ne uzme kusur, pa makar i 1 cent. Na tečajevima o tržištu za preduzetnike pri kraju ere Anta Markovića, dok je tabla s likom Julijusa Majnla bila simbol napretka i zamena za Agrokomerc iz Velike Kladuše i reklamu s Vojom Šiljkom, učili su nas da cene treba da budu na ”,99”, da je imanje sitniša za kusur u kasama jedan od četiri stuba uspešnosti zapadne ekonomije, da radnik posle 6 meseci uzNe kredit i kupi porše... E, imajući to na umu, pala mi je na pamet i ideja da je potez neuzimanja kusura bio pandan onom komentaru Neda Bitija u "Oslobađanju". Jer ovi incestaši u selendri su baš tako izgledali.
Štošta se može zameriti ovom filmu, pored toga što producenti kao da žele da ga bunkerišu pa ga prikazuju u Srbiji samo.
Opšti utisak jeftinoće, produkcione jeftinoće, kao na primer u seriji ”Absencija” sa Stanom Katić, seriji koja je snimljena u Bulgariji u nekim novogradnjama, gde se ni krupnim planovima ne sakriva da preko troseda vise neke gaće ”Arilje” i "Velebit", te da je na zid naslonjena daska za peglanje, pa ne vredi ni Pol Friman kao tatko glavne junakinje, a najintrigatnijeg negativica, ”Adama Radforda” (Ralf Eneson) ustrelili su u glavu već u 4. epizodi, posle čega se serija pretvorila u ”Autostoperku”. Mislim da je production design koštao kao pola jeftinije predstave Bitef teatra. Snimano je u Košutnjaku, karton sitiju i u Marinkovoj bari. Muzika očajna, elektronska, preglasna. Glumci bezbojni i anonimni. Nije bio dovoljan samo Batler da film uznese, držeći sebe za kosu, iz B ili C kategorije. Ovo je samo u prvih 7 minuta vonjalo po Majklu Dudikovu, kome ćerku (koja bi mogla da mu bude dejt) siluje i ubije sin kolumbisjkog konzula, koji se, pak, pozove na diplomatski imunitet, a Dudikov s drugarima krene u demolišn mišn... Ali nije bilo to, već C film, s ”televizisjkom” montažom, kamerama u ruci koje nefokusirano zumiraju, kao da snimaju ilustracije istinitih kriminalističkih slučajeva. Na primer kada detektiv (čije filmsko ime čak nije ni navedeno u kastu na IMDB-u) razgovara s Batlerovim tastom i taštom, kamera se ružno mrda i s leđa hvata samo delove prstiju detektiva, koji (prsti) liče na gurabije, a nemoguće je ne primetiti očajan nameštaj, kao u štek stanu na Vidikovcu a ne, ipak, u Americi...
Tasta i taštu su igrali očajno nepoznati glumci, drugorazredni epizodisti i na televiziji, a da ne pominjem film. Tasta je, eto, igrao Brus Oltman (devojačko Altman), koga pamtim kao građanina koji iz kuće izbacuje očajnog Džeka Lemona u filmu ”Glengeri Glen Ros". Te scene u kojima Batler razgovara s tazbinom izgledaju ”improvizovano” kao kod Lerija Dejvida. Fotografija je videokamerasta, kao kada se naši filmovi snimani rashodovanom video kamerom iz doba "Beogradskog proleća" prebace na veliko platno. Sve je sivkasto i maslinastozeleno i najčešće zrnasto.
Naracija je prljava, jer ne može da se odluči da li je subjektivna ili objektivna. Od samog početka se nudi objektivni sveznajući pogled, na primer prodavac u radnji očigledno laže da se ne seća Lize Span, to se kazuje gledaocima, ali to se tako ne radi. Jer, film ide s Batlerovim likom kao pripovedačkim subjektom, ubacuju se flešbekovi glavnog lika, pa se priča opet vraća na objektivno oko, a na kraju je dat flešbek onog negativca Naklsa dok ga pošteni detektiv drži za gušu, i to pruža nove informacije koje gledalac željno iščekuje, ali on je dotle već sluđen nedoumicom u pogledu toga ko vodi priču. Jer, kao da iznad sveznajućeg pripovedača ima jedan još svezanjućiji, pa još jedan. Jedna svrha ovakvog muljanja je da se ide u pravcu nepouzdanog pripovedača kao u pomenutim filmovima ”Tajni prozor” itd. Naracija je kalirala.
Film traje 1 sat i 35 minuta, Batler je sve vreme u istoj košulji i verovatno je to jedan od većih izdataka u budžetu – jedno 12 "Varteksovih" sportskih košulja za gospodina. Plus 4 "Mure" ili 3 "Eroua" za detektiva.
Da li je i Batler, pored Nisona, Vilisa itd., oboleo od alchajmera, pa skuplja lovu za negovateljice i pelene? Ovaj film je mogao da bude nešto veće da je duži za 45 minuta minimum, da je honorisao još neke zvezde za manje uloge i da je bolje istrilerisao i zamumuljio na ona dva tvista – plus da je narativni tok urađen kako treba – a to bi se postiglo da se Nakslovo (ne sećam se glumca, a mislim da se ni producent ne seća) priznanje prikazalo drugačije a ne kao flešbek, i da se nije sejala sumnja da je Batlerov lik lud, Takođe su likovi iz tazbine morali da budu slojevitiji i da više utiču na radnju. Rasplet na kraju je došao kao veštački dodatak, jer ona dva lika umešana u otmicu nisu ranije bila vidljiva. Zapravo, svi motivi i misterije ona pomenuta 3-4 filma na početku su zaboravljeni i ostala je dosadna sivkasta rijaliti TV drama o nestaloj osobi za celu porodicu.
Utisak je da je ovo bio trening kamp za Batlera, da malo dođe u formu posle onog filmića s podmornicom (koji je sada, pošto su se Rusi za vjeki vjekov izblamirali, veliakfleka na njegovoj karijeri). Sve je ovo moglo biti snimljeno i mobilnim telefonom.
Da spomenem i lik detektiva koga igra Rasel Hornsbi i kome IMDB ne ume ime da spomene (a Oltmana ič ne spominje i kao glumca): on je savršen, kao detektiv Lorensa Olivijea u ”Bani Lejk je nestala”, niti pije niti puši, ni kafu ne srče, jok krofne i džank fud, nema probleme u porodici, nije zarozan i neobrijan, ne spava na kauču pokriven kartonima od naručenih pica... Jedna svetačka figura, koja na kraju kaže malaksalom Batleru, to jest Vilu Spanu: "Vidim da nisu svi poginuli od ekplozije u radionici za proizvodnju meta... Ima i upucanih posle razmene paljbe... Ali, setio sam se: 'ko se mača laća...'..." i pruži ruku iznenađenom čoveku. A ovaj se već pomirio da će mu napraviti novi čmar u zatvoru.
Da nije bilo srećnog kraja, ovo bi bilo nepodnošljivo.
No comments:
Post a Comment