FEST 22 -- ta setna muzika!

 

Plakat za FEST 22 ---->

Ta setna muzika FEST 22 (iz nekog razloga me podseća na film "Misija" Ronalda Džofija i emisiju "Petkom u 22") čuje se na ripit u salama u kojima se prikazuju filmovi, podseća preživele potomke na sve koji su pomrli, na osnivače festivala, na slavne goste iz sveta koji su dolazili u "svetski Beograd" kao i na sve gledaoce koji su se tiskali u prepunim salama da gledaju filmove "na bis", koji su zahvalno aplaudirali ama svakom filmu, pa makar im bio i dosadan, jer na festivalima nijedan film nije dosadan, ta setna muzika koja podseća na sve one koji su u međuvremenu poginuli od života, smrti, osiromašenog uranijuma, pečuraka i želje za boljim životom, ta setna muzika što prati ovaj zlokobni plakat s koga ne možemo da skrenemo pogled i koji izaziva asocijacije na Paklenu pomorandžu i Orvelovu 1984, a zapravo se može protumačiti jedino i samo kao doslovan opis ove naše situacije, taman prošao kovid, ko živ ko mrtav, kosturi dugijeh nokata i s hipi frizurama se baškare u preskupim metalnim sanducima (čiji proizvođači ne platiše PDV), taman uplatismo First Minute aranžmane za Grčku, Tunis, Turčiju, Prčanj --> kad: evo ga rat, u govnima smo do guše, pardon, do očiju, još se crnji oblaci gomilaju, a jedina nada i spas nam je Paramount, povratak u budućnost i Indijana Džons, te pokretne slike, premda i one uglavnom brutalne i onespokojavajuće i neke već s kovid asesoarima kao delom scenografije i kostima, znači, grickamo poslednje semenke i otvaramo ko zna koju bočicu antiseptika i čekamo da projekcija počne...