"Podržavam mere koje je uveo Orban, ako su opravdane, a po svemu sudeći jesu, to su nužne mere da se odbrane granice države, energetski sistem i snabdevanje prehrambenim proizvodima. Situacija je to zahtevala...", čuje se na Radio Sputnjiku, nekakav komentator ravnim glasom sriče ono što su mu nabildovani kockastoglavi momci turili pred nos (i prislonili cev na slepoočnicu).
Nekakav Purić je u Radio Slobodnoj Evropi prošle godine branio preporuku vlasti BiH da se ne koriste godišnji odmori dok traje pandemija. "Volio bih i ja putovati, premda ne na more, više volim šume i planine [kao da nekog boli dupe šta bi on voleo, sere kao baba dijabetičarka koja ne da nikome oko nje da jede kolače], uzdržimo se neko vrijeme, pa ćemo poslije opet na ljetovanja, kriza je, mnogi pate i gore, nećemo sad zakerati na ljetovanjima, budimo solidarni!"
Znači, ovaj, podržavamo sve mere suspendovanja sloboda i uživanja. Mislim da ne treba da slušamo rok i pank dok se ovo stanje ne reši. Treba da se samobičujemo dok slušamo vesti o Ukrajini. Ko nije pogružen i skrušen, da se oglobi. Pa, čitali smo "Srce" Edmonda de Amičisa. Sirotan, koji voli da čita knjige. Jednonogi dobošar. Ko je zaista na nivou situacije, treba da stoji na jednoj nozi i preskače zalogaje. I sam da ispovrti sadrtžaje svojih džepova - jer, ako je pošten, nema šta da krije, "pa šta ako nas priluškuju, mene, vala, mogu slobodno da prisluškuju, ja nemam šta da krijem, zna se ko se buni - barabe i špijuni".
Ukinimo slobode, jer to je sAmO PRivreMEno, zA nAŠe doBRo, a posle, posle, kada se reši ova situacija, vratićemo sva prava i slobode, to jest vratiće nam ih, jer čike na vlasti rade odgovoan posao za naše dobro. Nemojmo ih sada kritikovati, to je možda okej u mirnodopsko vreme, jesam ja za slobodu govora, ALI sada treba da pokažemo patriotizam. Odreknimo se sada, da bi nam sutra svima bilo bolje. Ne budimo sebični i detinjasti. Sloboda nas čeka iz ćoška, ispod dúge, za dve godine, posle novih izbora, u blistavoj i srećnoj budućnosti, u...
Nekada su ljudi mnogo više patili, pa se nisu bunili, danas je došla era razmaženih parazita, a mi smo se ishranili na buđavoj proji i kozjem siru, vukovi nas jeli dok smo bili đaci pešaci, pa šta nam fali, postali smo ljudi i znamo da cenimo vrednosti koje su danas potpuno zaboravljene.
Zajebi putovanja, koncerte, lepu klopu, veselje, sportski prenos, izlet s piknikom, flašu piva u bašti restorana ili kafea, knjige i pozorište, fotke s putovanja, zalazak sunca, muziku, kontemplaciju, učenje nečeg novog, druženje kao takvo, ćutanje na terasi, planove za budućnost. Pušti ti to, nego, šta ćemo da ručamo pre "Slagalice"?
Izgubili smo kontakt s prirodom, silujemo planetu i ona nas je kaznila virusom, svi smo krivi, zaslužili smo ovo, jer smo previše slobode imali. Sada plaćamo zasluženu kaznu.
Postoje dve (2) vrste vina - belo stono i crni "Car Lazar". To jest 3 (tri) vrste vina postoje, ama postoji i rozé, za one koji jedu kao Tito, znači masno i preslano, pa da svare svinjsku kožuricui, čvarke i mast. To jest, četiri (4) vrste postoje, ima i slatko vino, za Dalmoše, bakute i pedere. Eh, da, pet (5) vrsta vina ima, tu je i šampanjac: za naše biznismene i eskort-đevojke.
Nekada su postojali gnjavatori koji se frljaju latinskim izrekama ili citatima na stranim jezicima koje ne znaju. Oduvek je bilo virtue signalling-a, čega je domaća varijanta najčešće u obliku: "Ovo je pošljednje vrijeme došlo...Meni nije žao mene, ja sam svoje proživjela, imala sam AFŽ i Opatiju, heklala sam na Jastrepcu i plaknula sam guzicu u Prčanju, jednom sam čak preko sindikata putovala na Krf da obiđem naše grobove, štaviše, agencijom 'Putnik' sam išla u SSSR i davala dečici naše žvake 'Bazuka džo' i pocepane farmerke mog sina koji je doktorirao na Prinstonu, mi smo svoje proživjeli, nama dosta sada korica hljeba i da gledamo 'Slagalicu' i TV Dnevnik, što je pametna ona Nedićeva, lutka prava, ali mladi... E; njih mi je najžalije, oni treba da žive, a evo, lokdaunovi, nema se ovo nema se ono, oni najviše pate...!"
E, ali poslednjih godina množe se somelijeri. Kako ih prepoznati? Za početak, rugaju se neimenovanim neznalicama koji vole svako francusko vino gde ima "šato" u imenu. (A pogledajte njih, kako su pametni.) Zatim, tu su karakteristične fraze, koje ne znače ništa. "pitkost, ali samo kada je ohlađeno, sámo teče niz grlo, klizi, a ne boli glava posle...", "buké, koji je plemenit i s notama kupine i šumskih pečuraka", "nekarakteristično /& neortodoksno", ali ovo uvek u vezi sa: "međutim, pre nego što krenete u to, nauživajte se vi našeg prokupca, koji još vredi, a može se naći po pristojnoj ceni..."
Ima još jedna vrsta vina, ono koje ste džabe pili kada su vas negde izveli na večericu (drugarsko veče ili poslovno), pa ste pogrešno zapamtili ime, niste se olešili i posle ga hvalite samo zato što ste jedino za to vino čuli u životu, hvalite ga kao "fenomenalno", u stilu: "ne struže grlo kao graševina, pih!".
KRISTIN HERSH (SOLO GIG, MAY 27th, AT BELGRADE YOUTH CENTER)
assisted by Fred Abong, electro-acoustic gig
* * *
Dođe tako period tuge i sete, kada senke na zidu zadobijaju
oblik paukove mreže, a ćilibarska popodnevna svetlost kao da poručuje da se
nešto nepovratno propušta... Ono moje omiljeno paljenje prvih uličnih svetiljki
i siluete zgrada na mastilu neba više ne izazivaju radost i bezrazložni
optimizam, već zebnju zbog nekog nejasnog kašnjenja... Gačac sleti na sims jer
ga moje crne patike sa sivim čarapama podsećaju na pokojnog rođaka...
Glasanje
senice me podseti na groblje. Dođe tako period od koga prekokeanski makroi za
prostitutke duše trljaju ruke i mlate pare, a kod nas vam vaspitači KPD i
prosvetne radnice na svu vašu muku još govore: „Treba
da se razmrdaš, da šutiraš krpenjaču (naglasak krpeNJAču), a najbolje da radiš
na plantaži PKB-a!”. U Podunavlju je ljudska sreća luksuz, životinjska se ne
priznaje. "Žir, brate, žir!", što reče Žika Milenković.
U 6 ujutro na dan koncerta bacim đubre a o kontejner okačim suv hleb u najlon kesi,
pa odem do pekare "Kirćanski": nameračim reš "male
kifle" i kifle sa sirom. Pust je Bulevar, osim što jedna žena iz kafića žustro mete
trotoar ispred objekta, a neka devojka vezuje psa baš ispred pekare, uđe ispred mene i
reče: "Pet malih kifli!". A ima ih 7 u korpi. Ne, nisam se jedio.
Upravo redigujem prevod knjige Mango plesač Petera H. Fogtdala o
traženju duhovnog mira u jednom indijskom ašramu,
glavni lik sve manje misli na sebe a sve više na mir u svetu i to je delovalo i
na mene, i već sam se prešaltovao na nešto drugo, reš kifle sa kimom i morskom solju. Ali,
devojka odjednom reče uz uzdah: "Zaboravila sam novčanik! Ništa..." i
ode, odveže psa i krene kući. "Šta želite vi?", pita prodavačica
vadeći kifle koje je već spakovala u papirnu kesu. "Evo ja hoću 5 malih kifli!", kažem. Uzmem i jednu reš
sa sirom i kada sam stigao kući, bude mi žao što nisam uzeo svih 7 malih kifli,
potrčao za tom devojkom i dao joj, na primer, 2 kifle. Tako bi uradio Sai Baba!
A zašto ja ustajem u 6 da kupujem kifle kao vampir, kada mi
se lepo unormalio ritam spavanja?! Pa, raznormalio se. Juče sam rmbačio ceo dan
i odjednom mi se prispavalo oko 19.50, samo sam se preturio u trosedu i spavao kao
klada do ponoći, a posle nema sna...
Super su bile
kifle i "beogradska tarator salata" od peršuna, ljute papričice, belog luka i
kiselog mleka. Kratka dremka, pa opet redigovanje, pisanje, prevođenje. Odlučio
sam da vidim Kristin Herš, a prividela mi se fatamorgana u novinama da će biti
čak dva oupening akta, Fred Abong i lično Tanja Doneli, štaviše ova druga s bendom
”Beli”. Odakle mi to, ne znam. Vest posle nisam mogao da nađem ni u guglovom history-ju, a siguran sam da sam pročitao. Uopšte nisam ukapirao da će
biti solo, polu-akustično. Lider „Lutki” reče jednom, posle
koncerta Granta Harta u DOB-u: „Znao sam šta će biti, iako bih preferirao elektriku“, ali ja sam bio u oblacima. Međutim, ne žalim, to je Kristin Herš, frontmenka,
kompozitorka, majka, domaćica, kraljica, žena, entuzijasta, živi za rokenrol,
alternativni rok, post-pank, indi pa i pank i hard rok, njoj nije bitno da li
je koncert u garaži ili pred više hiljada ljudi.
Odlučio sam da
radim do 7, pa da se onda prošetam do blagajne.
Bio sam siguran da će karata
biti, jer Belgrado je selendra, u svakom slučaju od 1992. je konačno selendra, kada je poslednji talas odliva
pokondirenih tikava (usled ničim neizazvanih i nepravednih sankcija, ko se seća) osakatio državu, ma kako se ona zvala. Nema
više od 50-ak, u vrh glave 99 osoba, koje su spremne da odvoje pare za koncert
alternativnog rok ili pank benda (i to pod uslovom da je iz SAD ili VB). Poselom 202 se uvek može napuniti
Tašmajdan, Arena, pa i stadion „Mitar Mirić“, ali rokenrolom – ne, brate. I bî kako sam predvideo.
Kako reče Pavić,
Milorad Pavić, ponekad mi se čini da svim prolaznicima svetli jezik, a mala
deca, kučići i seljaci me startuju i laju.
Ulaznica je bilo,
čak nisu dizali „promotivnu cenu“. Prošetao sam se, kako rekoh, a usput u Ilije Garašanina 5 u prodavnici BOA
(Bogutovo, tekstil), vidim neku pidžamu, koja mi se dopadne (treba nešto da upija znoj kada počnu tropske noći), pa uniđem da pitam
koliko košta. Stavim masku. Moja pitanja su brza, sustižu jedno drugo. „Koliko košta ona pidžama ova ovde u izlogu, onaj šareni donji deo i gornji
beli?“ "To je donji deo, 1400 dinara...",
odgovori prodavačica. „Mislio sam da je komplet? A, nije komplet?
Gornji odvojeno, to je samo majica?“ Ona zakoluta očima, uzdahne, pa ispočetka škrgućući zubima: „Znači", (tu napravi pauzu i pogleda me prekorno), "donji deo je
pidžama, košta 1400, a gore možete da kombinujete, ova majica je... Moram da pogledam...“ I tako, iznervirao sam
je, a i ona je mene iznervirala zato što sam ja nju iznervirao. Zareknem se da
tu neću pazariti. Kao ni u nekoliko Illy-ja i dva-tri Šopngoua.
Ako nastavim tako, uskoro će mi preostati samo nekoliko staromodnih trafika na Miljakovcu i
u Belim vodama, gde prepotopske bakice u borosanama prodaju hleb „Sava“, burek od presovanih kartonskih kutija, jogurt u
piramidama a trikotažu „Velebit“ ću da kupujem i SInteksu. (I čokoladu s pirinčem "Pionira" iz Subotice mogu u trafici.).
Do koncerta je ostalo oko sat. Već sam zacrtao da ću cugnuti
rakiju-dve u „Prani“,
neposredno pored „Užitka“, u
Hilandarskoj. Tu sam za Uskrs već
probao neke rakije (posle nemilog događaja u "Srpskoj kafani") i nisu bile loše. „Imate rakiju, koliko se
sećam, kad sam bio pre msesec-dva...?!“, kažem ja. Devojka iza
vitrine mi reče: „Imamo rakiju...“ i otvori ormanče ispod
izloga. (Imam utisak da ljudi dok sa mnom razgovaraju ne čuju ono što ja izgovorim, već kao da me neka tajna sila nahsinhronizuje na španski.) Mislim da je ona radila i za Uskrs. I tada sam se načekao („Ja sam mislila vi ste otišli, nisam vas videla od stubova...“). Pokazala mi je flašu rakije od vina! A imali su i dunjevaču. Izabrao sam po jednu rakiju od vina ("Hajde da probam i to čudo!") i
dunjevaču. I kapučino. (Izgovorio sam sa "č" iz čistog snobizma.)
Bogme sam se načekao. U međuvremenu
je došao jedan Tošo s vespom i jedna žena, očigledno lokalka. Devojka mi je
posle jedne omanje večnosti donela rakije i kafu. Prvo je spustila poslužavnik
na sto one žene lokalke i stavila koka-kolu pred nju. „Izvinite što sam prvo morala tamo da odnesem...“, kaže devojka, a ja kulturno: „Nema veze“. Odoka procenim da bele rakije, one "od
vina", ima 0,08 cl a ne 0,1 koliko ima dunjevače, ali to može samo VAR da
potvrdi ili demantuje, kao nekada u studiju Beogradske hronike, kada se merilo tlocrtnom geometrijom da li je sudija opet poslovično pogrešno u korist crveno-belih. Neka, neka, i mi ćemo nešto da osvojimo...kada se vrati dinastija Marjanović... Nema
veze. Šta je 0.02 cl u ovom svetu, koji grca u ratovima, virusima i gladi? Ustanem i zamolim za čašu vode. Koju brzo i dobijem. Rakija se mora piti s vodom. Umetnik, makar bio i pisac, mora biti zdrav.
Unapred se radujem
Kristin Herš. Poslednji put sam bio na nekom beogradskom koncertu pre tačno 5
godina, opet u DOB-u: „Taksido mun“ su izvodili onaj svoj album in its
entirety, kao što je postao običaj u rok svetu 2010-ih, kada je zavladala
ideja da se DNK muzike može uzorkovati samo na lajv nastupu. Došao sam prljav
na koncert, jer sam, kao što rekoh, očekivao električne bendove, tri komada čak, kašnjenje od
pola sata, duvanjenje, podrigivanje piva i dim hašiša, očekivao sam da će Kristin
da počne u ponoć i da ću pešice kući i oko 2 ujutro kod „Mašinca“ kupiti lepinju i picu itd. I da ću
smrdeti na duvan. Osim toga, ovaj koncert treba da bude priprema za junske
događaje u Milanu: „Roling stouns“ na San Siru, pre svega. Ako nađem ulaznice. Ako ne nađem, zadovoljiću se klupskom svirkom s
„Ofspring“ i „Distilers“ u duplpm programu. Što ti je Milan, istog dana ovakav
izbor! A narednog dana – „Bed rilidžn” u Alkatrazu. Inače su Stounsi
sada samo još bolji bez Čarlija Votsa, koji nikada nije ni umeo da svira
bubnjeve. Smešne su mi ove kritike na račun Stiva Džordana, kao „nije dorastao“, kao „Stounsi bez Vostsa više nisu Stounsi“, kao „jedna era je završena“, kao „to više nije to“ i sve
tako. Aman, Vots nikada nije svirao bubanj u Stounsima, već je od početka to činio Vudi Vudson iza zavese (ponekad i Ringo Star), pa Al Džekson mlađi, a već dve i po decenije Stiv Džordan.
Vots je bio Sid Višiz na bubnjevima, on se samo pojavljivao, a Džordan je
poslednjih decenija svirao iza zavese.
I, sedim ja u
Hilandarskoj, pogledujem na terase iznad mene, jer neko prska, i odlučim da
uzmem još jednu rakiju od vina. I račun. Jer, brate, mnogo se čeka u „Prani”. „A lepa rakija od
vina?“, pita devojka. „Jeste!“, kažem ja, ne znam zašto. Čekam, čekam, a onda neki tip iz Wolt-a parkira svoj mauntin bajk tik uz mene, kao da me nema. Kao što bi kinik naslonio bicikl na jednu funkcionerku DS-a 2005...
I ostavi far upaljen. Kao da me ispituju u Čeki. Pa počne da parla telefonom
i šetka se nervozno i sve meni iza leđa. Onda se ipak seti, pa kaže u telefon: „Čekaj, da ugasim far, bije čoveku u lice!“. I ugasi ga, da, ali ja moram da idem u rikverc ako hoću da ustanem. U pravu
je književnica Gordana Ćirjanić dok upoređuje španski i naš mentalitet: španski seljak je
gospodin, a srpski gospodin je seljak. Iako su Špance Turci jebali više nego
nas, kod njih se to ne oseća. Jedan moj bivši izdavač je jednom rekao, kao odgovor na
moje reči da nemam lepo odelo za neku svečanost – „Najgori ljudi se nalaze među najlepše odevenim
ljudima, moj Crnčeviću“.
Ona devojka iz
kafića dođe i kaže mi: „Izvinite, ja vam nisam dala rakiju od vina
već od jabuka. Sada vidim da nisam ni otvorila flašu s rakijom od vina. Zbunila
sam se. Da li još hoćete rakiju od vina?!“ Ja da propadnem u
zemlju. Osećam se kao Vasa somelijer, kada krene da tupi o vrlo
nekarakterističnom bukeu, kiselom ali pitkom mladom vinu, koje može zadovoljiti
kako snobove koji pojma nemaju tako i poznavaoce koji su makli dalje od
graševine za špricer, mada je on malo konzervativan, te ne bi uzimao širaz kao
jedino crveno vino za proslavu, ako su neki bogatiji biznismeni u pitanju, neka
bude tu i burgundac, ali ako imaju prilike, organizatori proslave to jest, neka uzNu kuve, iako on ume da ide i do
7500 za flašu od 0.75... I, uzmem ja ipak rakiju od vina, šta ću. Em sam
dobio 0.08 cl, em još nije to to, ali idem na Kristin Herš, vreme je za radovanje. U međuvremenu je Uoltovac zajahao svog ponija
i otpeljao. 1060 rsd nije preskupo za 3 rakije (da li su dobre ili ne, ne znam,
ja očigledno ne bih razlikovao vinjak od singl malta) i kapučino.
Uđem u DOB u
21.01, 1000 godina nisam bio, ne znam više gde je koja sala, ali se karte
cepaju ispred stepenica koje vode nadole. 1986. sam tu gledao Pankrte... Još
uvek u nedoumici, pitam neku uniformisanu ženu za pravac i ona me uputi, dakle,
na bioskopsku salu. Tamo – sedeća mesta. Opaaa. Dok se približavam stejdžu,
mećem vatu u uši. Sala poluprazna. Beograd je Poselo 202. Sednem u I red. Sve
čekam da me neko opomene zbog nečega. Uopšte nisam siguran da sam na pravom
mestu. Na bini dve elektro-akustične gitare ma barskim stolicama, 2 zvučnika malena, a iza crni
zastor.
Kamo bubnjevi i pojačala?! Mora da su iza zastora... Nije prošlo 2
minuta otkako sam seo, kad evo prvog izvođača. Nisam prepoznao Freda Abonga.
Bruka. A šta ako je ovo neki „gitar art“ festival?! Izvođač pravi self-deprecating vic „ovo su karaoke“, jer pušta matricu i na nju peva. Publika
je oduševljena, ali mene hvata panika. Da li sam na pravom koncertu. A ja volem
Kristin Herš. Njen bend „50 Foot Wave“ s bubnjarom Alersom, album „Golden Oušn“ sam obožavao i slušao „na
ripit“, „Lavandu“ i naslovnu pesmu, na primer, ta
ploča je u isti mah prfekcionizam na basu i bunjevima i krici njene duše, u to
vreme je sa četvoro dece bila i majka i frontmenka i držala koncerte za pet
ljudi, nije se ustručavala.
Ona je bila boginja za mene kao i Debi Hari, a Call Me, Cry Baby
Cry, Counting Backwards, s
umivenim video spotovima su bili za mene esencija sreće, jer tada nisam znao
ništa o njenim duševnim mukama, koje sam prvi put osetio večeras u DOB-u. "Trouing mjuzis" sam slušao uporedo s "D'Piksiz".
Odlučim da nikoga
ne pitam, Frede Abonže, praštaj ako možeš, ne prepoznadoh te. Možda sam
napravio isti grešku kao 1937. u Parizu kada sam kao dopisnik Politike bio na koncertu Stefana
Grapelija i Đanga Rajnharda, umesto Edit Pjaf, a da bih sakrio propust, napisao
sam prikaz po jednom filmu Marlen Ditrih. Dobio sam otkaz, ni Predrag Milojević
nije mogao da mi pomogne. Poslat sam u Paragvaj, što mi je zapravo spasilo
život.
Ali, onda čujem tekst "...all your footprints..." i setim se. Falim te bože.
Zatim dođe ona.
Izmučena, kao posle hemioterapije. Senka tuge joj na licu.
„Pazite, ovo je jedna tužna pesma. O zlatnoj ribici koja je završila u
klozetskoj šolji, ona umire na kraju pesme, da znate. I ta ribica ima brkove
kao Fredi Merkjuri. I pliva ukrug. Pita me moj bubnjar: 'Odakle ti, bre, ideja
da zlatnu ribicu nazoveš Fredi Merkjuri?' 'Pa kad je Fredi bio zlatna ribica',
kažem ja njemu. 'Kada ljudi otkriju da si ozbiljna, naći ćeš se u čudu', reče mi
bubnjar..."
Pa zatim reče
Kristin: „Sretnem jednu gospođu u autobusu i ona mi
reče 'Odlučila sam da niakda više ne izađem iz kuće'. A u autobusu mi to priča.
Pitam je 'Da li ste dobro?', a na se nagne prema meni i pita: 'Da li ste videli
šta su uradili Isusu?'“.
„Jao koliko mi je vremena trebalo da dođem
u Belgrejd!“
„Evo konačno
jedne vesele pesme!“, rekla je pri kraju zvaničnog dela programa i videlo se da
spisak pesama čita na poleđini gitare (iako je za naše novine rekla da ne
priznaje set liste). Bila su 3
bisa. jer, publika ju je htela. Sve je bilo gotovo u 22.49. Električni deo
mene, koji je želeo da se, kao sredinom 1980-ih, promrzao vraćam iz DOB-a u
02.00, nagluv u narednih nekoliko dana od buke, mokar od znoja na temperaturi
oko nule, osećao se kao da mi je Patrik Stjuart prepričao „Divlju hordu“, ili da mi je Dobrosav Gajić prepričao
prenos neke uzbudljive utakmice „Partizana“. Ali onaj istoričarski deo mene, kustoski deo, onaj budistički deo mene, stekao
je uvid u jednu veliku tugu i jednu finu ženicu s energijom lavice. I da,
prepoznadoh note čak. Kristin Herš, narodni heroj alternativnog roka.
Nisam se trudio
da napravim video snimke celih pesama, samo nekoliko poluminutnih snimaka. Ali,
kod kuće vidim da je moj ajfon 4, prepotopski apart koji je izdržao stampedo
slonova, napravio video snimke BEZ tona... Uh, kako mi je krivo. Pa jebem ti
sunce.
Kod „Mašinca“ nemadoše više lepinja na koje sam se
nameračio. Uzmem pice. Da, i platim ih – to se samo tako kaže.
Skrenem u
Ruzveltovu, jer u „Giros piceriji“ imaju fine s kulenom. Toliko sam gladan, da bih i jednu tu poneo, pa neka
stoji za sutra. Ali smetnem s uma da je već pola dvanaest. Sve prazno u izlogu.
Ipak upitam nekog nadrkanog ćelavca, jer oni rade do 02.00 kako piše na tabli,
hoće li biti uskoro novih, a on se brecne „Nemamo pice!“ Ama vidim
to. Tek kada uđem u Zahumsku, setim se koliko je sati. Očekivao sam da bude 2
ujutro, programirao sam se za zadimljeni, tipično srpski koncert, a sada se
čudim što je sve već
zatvoreno. To se zove sugestija
U stvari, kao da
sam avionom leteo u poželjnom pravcu, dobio sam 2 i po sata života ekstra.
r.: Andres Vud; ul.: Marija Valverde, Mercedes Moran, Pedro
Fontejn, Marselo Alonso, Gabrijel Ursua, Felipe Armas, Marija Grasija Omenja
* * *
Ovo je melodrama, a ne politički triler. Aljende je u ovom
filmu poštapalica kao kralj Huan Karlos i Džon Lenon u filmu “Ljubav može
ozbiljno ugroziti vaše zdravlje”. Dalje, opis filma za katalog “Španskog metra”
je netačan. Tamo piše da je " tajna desničarska organizacija koja želi da
zbaci vladu počinila zločin koji menja tok istorije. Bračni par i njihov
prijatelj su to izveli, a 40 godina kasnije, oni požele da ožive svoje
nacionalističke ideje iz mladosti". Ne ---> bračni par želi da zadrži imetak i
lagodan život koji su stekli prevratom, a njihov “prijatelj”, za koga se dotle
smatralo da je mrtav, uskrsao je kao slučajno otkriveni spavač i on, samo on,
kreće da oživi svoje ideje u koje i dalje veruje, to jest kreće da počini pokolj u ime čistog i zdravog Čilea...
Lako mogu zamisliti ovu melodramu u obliku noara, samo da je
politička organizacija zamenjena nekom debelom pljačkom i novcem (ili dragim
kamenjem), koji je negde bio skrivan decenijama.
Filmu ću prići iz dva ugla, propitaću melodramu to jest noar
priču kao takvu, a obaška ću razmotriti tzv. istorijski kontekst, ili pre istorijsku pozlatu, to jest “odnos
prema još bliskoj i još bolnoj istoriji...”
Počeću s ovim drugim. Film ovlaš pominje nacionalizaciju
rudnika bakra, da je Aljende “pijanac”, da marksisti "hoće od Čilea da naprave
novu Kubu". Ovo je izdaja, bre, tvrde patriote nacionalisti. Filmaš Vud, koji se
inače očitovao o diktaturi na jedan praznjikav način – “nema ko nije pogođen,
ovako ili onako...” – zapravo se ogrebao
o istoriju, pa je ubistvo Aljendeovog ađutanta, mornaričkog oficira, u film
ubacio kao deo radnje i metak pripisao “najboljem prijatelju” bračnog para Ines
i Husto – Gerardu. To je dobro došlo
za zaplet i dalo je lažnu fasadu i težinu filmu. Takođe, korišćene su TV vesti iz
Istočne Nemačke, s analizom koja više nije ni smešna (a obaška što se DDR-u ne
veruje ni kada kaže da je nebo plavo). Znači, drugorazredna politička feljtonistika ofrlje, a
verujem da bi libekovci i fulbrajtovci rado ka’nuli svoju misao o ”ludom
Aljendeu koji je nacionalizaciojom rudnika bakra i planskom privredom tipa
državni socijalizam – ’uništio privredu’...” Na jednom mestu, današnja, starija Ines
kaže sinu koga prezire: ”Ne umeš da ceniš ovo što imaš: šta bi radio da nismo
srušili Aljendea, bili bismo Kuba a ti bi bio siromah?!” A sin joj kaže: ”Bio bih bogat đak u
privatnoj školi u Majamiju!” Ali, reditelj je očigledno apolitičan na najgori
način. Što se njega tiče, Aljende je samo deo jedne zavisne rečenice, a Pinoče se i
ne pominje. Dodaću samo da ni Pinoče nije ponovo privatizovao te proklete
rudnike bakra...
Pre nego što
krenem na melodramu ”kao takvu”, ispričaću istinitu anegdotu. Đuka Julijus,
jedan od legendarnih dopisnika Politike iz Meksika i Zapadne Nemačke,
napravio je intervju s Aljendeom tako što je sam smislio ne samo pitanja već i
odgovore. Aljende lično mu je to predložio: ”Čuj, nemam vremena, napiši ti ceo intervju, daj mi samo da ga autorizujem!” Tako je i bilo. Čileanski predsednik je
uneo samo nekoliko manjih izmena i intervju je 'ladno objavljen, da bi Julijus tek posle
odlaska u penziju otkrio taj kuriozitet.
”SSSR je jedina
kolonijalna sila, koja, umesto da iskorišćava svoje kolonije, pomaže ih vojno,
energetski itd.”, rekao je jedan politički analitičar pre 30-ak godina. Možda
smo mi izuzetak, s NIS-om, na primer.
* * *
E sad, kakva je
melodrama? Budući da većina gledalaca više i ne zna ko je Aljende i sve hunte
su im iste, više će ih fascinirati fakat da je koproducent filma -- 20th Century
Fox. Zbilja, film počinje jednom pristojnom jurnjavom kolima, tačnije jedna kola
jure lopova koji trči. Lopov je premlatio ženu i oteo joj torbu, a onda neki
bradonja na četiri točka pođe u poteru. Bradonja liči na Ducija Simonovića s
ekstenzijama za kosu. On stigne mladu barabu i kolima ga spljeska o zid. Ljudi
okolo mlako aplaudiraju i snimaju mobilnim telefonima. U gepeku policija nađe
kalašnjikov. A u stanu matorca otkrije i ”čitav arsenal”. Ispostavi se da je
čiča – onaj Gerardo (Marselo Alonso igra ga matorog), visoki pripadnik organizacije ”Otadžbina i sloboda".
On je smatran mrtvim od 1973. Neka biznismenka dobrotvorka, koja liči na seksi
Helen Miren, vidi tu vest na televiziji, otkaže sve svoje obaveze i pozove vrhovnog sudiju (na kućni, fiksni broj!) i između redova
zatraži da Ducija daju na psihijatrijsko posmatranje i da ga tamo u ludari i zadrže.
”Da se ne bi saznalo ono što ne treba, zar nisam to zaslužila posle ovoliko
dobročinstava koje sam učinila Čileu?!”, kaže ”Helen Miren” u dnevnoj sobi uticajnog sudije pa se vrati kući i tu saznajemo
da ima kućerinu kao da je holivudska zvezda i da joj je muž
pijandura. Kada policija tokom pretresa Gerardove jazbine na vratima podruma
nađe retro plakat za Mis Čilea 1971, konačno počinje serija flešbekova... I
kreću zulufi, zvoncare...
Kada počne flešbek, dakle, još ne znamo
da je misica sa plakata ova matorka "Helen Miren", to jest Ines (Mercedes Moran je igra matoru), muž da joj je Husto (Felipe Armas), a Duci da je
Gerardo, jer ne piše im na čelu ko su, a flešbekovi koji sada počnu nikud ne
žure.
Mlada Ines (Marija Valverde), pak, liči
na Crnogorku misicu, Paz Vega za sirotinju, visoka, nosata, 3/4 muškarac, jakog seksualnog apetita,
voli pravo muško da potroši, to jest pljas i šljas, a muž joj je zalizani neurotik (mladi Husto je Gabrijel Ursua),
kukavica, koji se folira da je siledžija. S njim ima i dete, žive u stančugi od sto miliona kvardata. Salonski desničar u smislu da imaju salonac, ali bogami ni on ni ona ne prezaju od akcije, jer mrze marksizam više od svega na sveta. A valjda ih i sama akcija napaljuje. (Kako udata da se takmiči za "Mis", ne
znam, valjda Čile ima druga pravila.). Na foto sešnu kandidatkinja, na kome misica naravno izjavljuje da želi mir u svetu, prisutan je i
nespretni fotograf mladi Gerardo (Pedro Fontejn), koji liči na mešavinu Milenka Hrkaća i Fredija
Merkjurija, i za koga se ispostavlja da je bivši oficir loše naravi.
Fotografsko
zanimanje mu je samo privremeni posao jer je već bio otpušten više puta, pa i iz vojske... On
odmah obori s nogu Ines, koja ga u toku od pet minuta regrutuje u
"Otadžbinu i slobodu". Ines i Husto su očigledno "potomci
razvlašćene oligarhije...", kako suvoparno analizira novinar istočnonemačke
televizije u pomenutom futidžu, koji je vešto upotrebljen. Njihov stan, kako rekoh, ima 300 kvadrata
najmanje, pa Gerardo može lepo da prespava kod njih na ukusnom četvorosedu prekrivenim plišom.To je naravno jedan
minus za plauzibilnost: tako brzo regrutovanje nepoznatog tipa je smešno, ali to je upravo karakteristika noara - fatalna ljubav na prvi pogled..
Ines i Gerardo
ubrzo kreću sa žustrim i nasilnim seksom, što šonjasti muž mora da toleriše,
premda se pravi da to radi voljno. Organizacija sprema nasilne akcije, vežba se u trening kampovima, noću se mlate se levičari koji pišu grafite u čast Čeu i Aljendeu, ponekad
stignu naređenja ”odozgo”, ali to je sve zamazivanje očiju gledaocima da bi se
lakše progurao noar ljubavni trougao. Sve je noarovsko u tom trouglu, pa i magbetovska
manipulacija napaljene Ines, koja je kanda požalila što se udala za picopevca Husta, pa bi
htela da joj Gerardo izradi razvod silom, to jest da joj ubije muža, jer – katolicizam,
brale. Ali on se usteže, ima Gerardo svoje principe.
Odrasla Ines,
znači seksepilni babac, neguje kilavog muža koji se u međuvremenu propio i
očigledno žali za mladalačkom ljubavi (Ines žali, a ne kilavi muž). U nategnutom
paralelizmu, kada se u flešbeku prikaže prvi seks mlade Ines i mladog Gerarda,
mi odmah zatim vidimo matoru Ines kako se zadovoljava bučnim vibratorom, bučnim
kao poljski kuhinjski mikser iz sedamdesetih...
Od pijanice muža
nikakve vajde, matora Ines sve mora sama... Ona se uzda u jake veze koje je
potegla, uzda se da će starog Gerarda zauvek zadržati u ludari i valjda polako umrtviti
”lekovima”". E, ali tu ima jedna caka: u lekarskom timu je mlada i stručna
psihijatrica Nadija (Marija Grasija Omenja), kojoj daju da započne evaluaciju, jer niko drugi nema muda. Ona je
toliko iskrena i profesionalna, da se matorom Gerardu raskravi srce, kao
Hanibalu kada je video Klaris. Na kraju prvog, plodnog razgovora, on joj kaže: ”Znate
li šta se događa kada se ponašate kao žena?” Ne zna ona. ”Onda vas niko ne
sluša!”
Ove kriptične
reči, koje uostalom zvuče smisleno samo iz noarovskoe vizure, pri kraju filma
ipak opale, recimo to čehovljevski, kada psihijatrica Nadija shvati da je ona u
konzilijumu samo ukras i da je NEKO GORE već naredio da Gerardo ostane u ludari
kao neuračunljiv a od nje se traži samo potpis. Ona odbije. Njoj pukne film i prvi put se ne ponaša ”kao žena”, već
iskoristi što nema ostalih lekara i bane kod Gerarda u sobu za ispitivanje i
s predumišljajem mu kaže: ”Neka žena je intrvenisala da ne izađete...!” Ona je već ukapirala ko je ta žena i ovim rečima poručuje
pacijentu da ili beži ili neka bere kođu na šiljak. Gerardo pobegne, jer ima
mnogo simpatizera desničarske organizacije ”Otadžbina i sloboda” sa simbolom pauka – otud naslov filma –
i rešava da preduzme jednu akciju pre nego što ga uhvate. Meta: mnogobrojni
haićanski useljenici (koji ovde ne izgledaju čak ni kao muslimani). Gerardo je već oformio grupu vernih mladih nacionalista,
od kojih jedna pomagačica liči na članicu hard kor ženskog benda.
O da, pre toga je
posetio svoju bivšu ljubav u njenoj kućerini u kojoj ona pati što se nije udala
za sirotog, ali hajduka, nego za bogatog, ali šonju. ”Kurvo!”, kaže on njoj, a
ona ovlaži.
Sve u svemu, film
je proračunat, epigonska razrada ljubavnog noarovskog postmodernizma, zanimljiv ljubavni
trougao na silu je oplemenjen sećanjima na diktaturu, ali sve to
vredi onoliko koliko su nas dirnuli lukovi iz tog trougla. Njihova veza, međutim, zavisi od papirnate politike. I to ne može da nas dirne, jer je zaplet mnogo bre neverovatan, Aljende
nam je ili dalek ili već nepoznat, i, kao što Amerikanci brkaju Čehoslovakiju i
Jugoslaviju, tako naša mlada publika brka Argentinu, Paragvaj i Čile, mešaju joj
se Ante Pavelić, Mengele i Pinoče, takoreći Tomas Pinčon.
Če Gevara, Tito,
Aljende. Danas je već teško naći nekog ko ne oseća potrebu da malo propere
svoj odnos prema ovim, može se reći, rodoljubačkim bedževima odnosno simVolima
političke orijentacije koja ništa ne košta. Čak i generacija devetsto
šezdesetih, osobito fulbrajtovci, moraju da reteriraju i da se smeju Titovim
tankim nogicama, da se narugaju njegovim uniformicama i končanim čarapicama i
njegovoj sklonosti paradiranju, ”bio je diktator, mekan, da, ali diktator, bolje višepartijski sistem pod Slobom", Če
Gevara je ”dokazani zločinac i manijak, ko nosi majice s njim, taj je degenerik”,
a Aljende, ”pih, sovjetski agent, planskom privredom uništio čileansku privredu
koja je bila pupoljak bujni, sam je kriv što ga je CIA ubila, sam pao sam se
ubio”. A Koča? I njemu bile smešne Titove nogice, a uočio je i staračke mrlje
(izvor: Boro Krivokapić). E, ali on je ”truli Jugosloven, salonski građanista
koji je iz čistog snobizma otišao u Španiju pa u šumu”. Ne možete ugoditi
dorČolskoj eliti, ama nikako ne možete.
Film počinje
tuširanjem u ženskoj svlačionici, uređenoj kao u filmu ”Uvek spremne žene”
Branka Baletića. Pod tušem su nilske konjice, razne žene, ženetine i ženice, s
pirsingom na klići ili lepinjama od pupka pa nadole. Joana (Laia) to kanda
proučava da uhvati sistem, nešto crta po lepšim ženama na stranicama modnog
magazina, a onda i sebe proučava pred ogledalom; možda je nezadovoljna svojim izgledom (mada
nema razloga). Ona voli neku Ninu (Rime Kopoboru), koja možda i nije samo Nina,
već budući Nino... Pubertetlijke se ljube. Čudan par Joana i Nina izaziva
vršnjačko nasilje, pa makar to bilo u razvijenoj Europi. ("Aha, voliš shemale!")
Vaginalni film, toliko moderan na Balkanu poslednjih godina da neki misle da su
ga ovde izmislili, još jednom nalazi svoj izraz, ovog puta u pokušaju da se stavi tampon
upravo devojci koja ne bi da bude devojka. Sinopsisi koji postoje u katalozima
festivala i na IMDB-u totalno su neupotrebljivi. Mladalački optimizam i drčnost
– sve je lako kad si mlad... krvi i suze mogu teći
– pobeđuju krizu, barem ovu jednu, barem u ovom kratkom filmu. Slatkici Laji
Kapdevili predviđam sjajnu karijeru, samo da ne bude morala davato previše guze
rediteljima i rediteljkama.
* * *
# PRECARITY STORY (2021 Spanish short documentary film)
r.: Lorena Servera & Isabel Segi; ul.: Isabel Segi i razni doktorandi i studenti...
Isabel radi dva posla – kao istraživač-saradnik na fakultetu
(i traži stipendiju za post-doktorske studije) i kao – tetkica na istom tom faksu,
gde čisti klozete i usisava kancelarije. Malo je jedna plata. Naime, tema filma
je sve ugroženiji položaj akademskih građana. Nisu samo berači malina i čuvari
plaža prekarni radnici, već i nastavni kadar bez doktorata, a čak i s njim
plata nije dovoljna, dok je penzija neizvesna. Tačericina kletva je stigla i profane, tridesetak godina posle dolaska na
vlast "gvozdene ledi". Film je sniman u Velikoj Britaniji, gde
autorka pokušava s doktoratom da nađe novu stipendiju za dalje usavršavanje. U
jednom trenutku, dok intervjuše Britanca, tipičnog pegavog incestaša koji glumi
nekakvu klasnu saosećajnost (a zapravo cmizdri što s toliko diploma već nema kuću s baštom i
kamin i podrum s vinima), začuje se škripa, a onda on kaže: "Ništa, to je
samo čistačica". Onda se seti šta je rekao, proradi u njemu čip političke
korektnosti, pa se ispravi: "U stvari, nije 'samo' čistačica...!" Ali,
kasno: reč je posekla jače no mač, bato! Film se bavi neuspelim štrajkovima univerzitetskih profedora u VB, koji
su propali jer su vlast i ministarstvo iskoristili pandemiju da izvečeri dovrše
posao. Mnoge su profe ostale bez posla, a nastavljen je rad na zakonskom
izvlačenju ćilimčeta ispod nogu naučnicima i predavačima. Izabel Segi, koja
glumi samu sebe, Peruanka je koja je doktorirala na tezi o feminističkom i političkom filmu
o ženama Anda. U razgovorima sa svojim studentima ili budućim doktorima kojima
je mentorka, čuju se mnoge pametne (a možda i prepametne) stvari o beloj krivici,
o pornografiji siromaštva, o bedi koja se snima za Oskara i bedi u filmovima koje gledaju
umorni žiriji po festivalima.
* * *
QUEBRANTOS (2020 Spanish short documentary film)
r.: Marija Elorsa & Koldo Almandos; ul.: Majte Artola
(novinarka), Siorca Linares (žrtva nasilja)
Ovo je odlična vežba iz montaže i intuitivne sinhronizacije, što možda
odvlači pažnju od teme: zašto žena posle nasilja i osude muža na nanogicu i
dalje mora da živi u strahu.
Metodi da se nanogica nekažnjeno skine i
kako maniuplisati kao slučajno ispražnjenim baterijama postavljeni su na
Jutjubu. Istovremeno se ti snimci kombinuju s rendgenskim snimcima polomljenih
kostiju žrtava nasilja. Jedna žena opisuje kako je komplikovano držati nasilnika
na odstojanju. Jeste da on mora da nosi
neki lokator, štaviše dva, da bi seGPS-om potvrdilo gde je, ali... Ali, ako se baterija isprazni, on nestaje s radara. ”Tako me on i dalje drži u strahu, u
šaci. Na kraju opet je on pobednik!”, objašnajva žena.
Procedura na njenim sokoćalima, pak, gde postoji i “dugme za
paniku”, toliko je komplikovana da joj “bezbednost” presedne. Kao što rekoh na početku,
montaža upada u oči: autorka koristi retro futidž iz britanskijh pedesetih, sa starim
telefonskim centralama, telefonistkinjama, “Bobijima” koji koriste one ulične
zemaljske telefone za hitne pozive, i te snimke sinhronizuje sglasom žene žrtve nasilja. To je izuzetno vešto
urađeno.
"I would have said you displayed a great skill in composing the novel, had I not known our customary content toward the term. It's usually used for genre writers. Or, it is as if you call someone a postmodernist. It's like you called him a scumbag. It's better to recognize Kosovo or to be a gay or to have Mrs. Albright as father and Bill Clinton as mother and Tony Blair as an uncle, only being officially crazy is worse than being a postmodernist."
"What genre am I writing in? Well, it's a NIN-fiction, an indigenous Serbian genre, a novel written with a purpose to win weekly NIN's novel prize. Normally NIN-fiction novels are boring and incomprehensible."
"Is he good? You mean that guy next to this guy? Oh, don't
ask me that, please. When you ask a Serbian writer what he thinks about other
writer, it is like you asked local tribes' chiefs what they think of others.
Like you are a colonist, a new governor, and tribes under your command compete
to prove who is better and more loyal. Ten Serbian writers in one place together
is like ten lawyers in a barrel thrown down the Niagara,
said Sinatra once. In Serbia there is a phenomenon caller cornerism, that is
ћошкарство, which means that everyone means and claims that his neighborhood
is more noble and in every sense better than all others, especially certain
ones. The similar applies to literary clans, who look like street bands in
Walter Hill's movie 'Warriors'. It is not possible to translate this word, ћошкарство, and
many others neither, into English, since it's common knowledge that Americans
are illiterate, because they didn't have Vuk Karadžić who had invented most
perfest language in the world, although he was limping and didn't have pencils
and notebooks until he was 18. At the same time, there is a consensus that
Serbs are the smartest and oldest nation in the World, which according some
historians became apparent first in VII century, when Serbs outsmarted evil Turks by breathing
under the Balkan rivers by means of straws, so that they had managed to be
under the Turkish reign only 500-600 years, unlike the rest of Europe who had
spent 1000 years or so under them. The consequence of our excellency was, before
all, that all our national dishes are from Middle East
and Little Asia. The main feature in Serbian everyday life is relaxed view on
life and problems, it's so-called Belgrade
spirit or Serbian soul. That's why some rich people convert into Orthodoxy and move to
Mount Athos, where they park their expensive limousines and jeeps, and live in
seclusion, meditating, swimming and preparing for new meetings of executive
boards. To be a literary translator is like being a writer, it takes capability
to be alone in a significant period of time, whilst consecutive translators
can't keep their buts on the chair longer than 40 minutes. I considered myself
to take a trip to Mount Athos under the pretense of being converted as SAMOŽITELJ, so that
I can get a kind of a literary residency and work in peace, I wouldn't mind fasting,
but people in that period only eat sesame with honey and drink strong self-made
ale on empty stomach so they become aroused and run around naked... So I
choose city noise and bad neighborhood for the time being...."
Juče dupli program u Takvudu: “Unplugging”, koji
sam se spremao da sasečem, i naš ”Ne igraj na Engleze”, koji sam se spremao da
nahvalim na pasja kola.
Na putu do kinematografa, u tramvaju br. 6 (koji istovaruje putnike u
Tašmajdanskom parku, kao da smo ivice i marice), slušam razgovor mladoga oca i
sina, koji pita ”Ko je ovo” dok smo kod Vukovog spomenika. ”To je Vuk
Stefanović Karadžić”, kaže otac. ”Vidi kolike brkove ima. Takva je tada bila
moda!” Pa onda ”Nemoj da diraš taj prljavi prozor!” A nije mu rekao da je čika
Vuk bio jebežljivi žderonja, ambiciozni primalac stipendije Šorošove fondacije, Europejac
i autošovinista, da nam je sjebo jezik pa svi govorimo kao njegova čobanska
rodbina i odvojio nas od naše vjere pravoslavne,
Inače sam poneo ruksak i u njemu kišobran, ali nije bilo potrebe da ga
upotrebim, jer – ACCUWEATHER, amerićki sajt, koji za Belgarde ume da javi, na primer: ”Kiša
prestaje za 1 min.!”. E, to to je Amerikanac, kad ga Amer napravi, kô Nijemac
folksvagen i margarin (poboljšani Napoleonov, znam), tačno su rekli da će da
stane kiša u 20.00, a meni prvi film počinjaše u 20.10. E, ali pre toga sam se
prošetao u Pionirskom parku i gle, umorila se Skupština (po najvećem mrazu i
olujama su govorili) i ne čujem poznato bogorađenje...
Na primer: »Mi ćemo narodu podastrijeti sve
podatke o pljački ove vlasti i raspisaćemo referendum da se ukinu sve političke
partije a da državom upravljaju samo najumniji ljudi, naučnici, umetnici, koji
će sve svoje umne i fizičke sposobnosti uložiti u interes Srbije a ne ličnog
bogaćenja. Postoji istina, ali je skrivena, nekad je bilo drugačije, ali su ovi
danas, udruženi sa globalistima, to sakrili od naroda, narod ne zna, ali mi radimo na
prikupljanju informacija i saznanja, pa kada podatke podastremo ljudima, biće im jasno
i odlučiće ispravno na referendumu. Taj sklad naroda i prirode je nekada
postojao, ali pod uticajem zapadnih medija i globalizacije sve smo
pozaboravljali i treba poništiti sve privatizacije posle 2000.---»
Tu su me
izgubili. A posle 1990. bile lepe privatizacije? Pod Slobom? Ma hajde. Bio je
topal dan dok sam to slušao. Pre 3 nedelje otprilike.
A ona prva fotka je načinjena iz atrijumu kod »Elektromreža Srbije«, gde umakoh
kada sam osetio prve kišne kapi u parku, pljusak je počeo tačno u 19: 36, kako je
čestiti ACCUWEATHER i najavio, dok je ona prognoza na Naslovi,net i na HMZS, gde
stoji slika direktora Jugoslava u jednom od odela za sahranu (ni ofinger nije
izvadio) obavešavao narod da treba ide u sandalama. Utrčao sam u atrijum
na vreme, samo mi je ruksak pokisao.
(Ponedeljak: između filmova "Operacija Minsmit" i "Potera", Pionirski park)
*
U jednoj
piljarnici u nedelju primetim jabuke "šifra", a lepa prodavačica me
pita "mogu li da vam pomognem?" Ja slupao pare na pivo u "Paulaneru", pa kažem: "Ma, vidim imate šifre, ali
potrošio sam pare pa ću doći sutra". "Uzmite sada, pa dođite
sutra!", kaže ona i dade mi kilo i nešto jabuka. Danas sam otišao da uzmem
još šifri i jedan ananas i platim dug.
*
Posle svratim u Illy da potražim neku pastu s titanijumom za
opravku gleđi, nekad je toga bilo u "Iliju", pitam gospođu ali ona gleda belo.
Onda se ja zagledam u nizove raznih zubnih pasta, a ona me gleda prekrštenih ruku kao da se
spremam nešto da ukradem ili da se popišam na rafov. Nema te titanijumske, uzmem nešto sa crnim ugljem, i,
ne znam zašto, na odlasku kažem: "Nije to to, ali kad sam već
ovde..." A ona: "Ali moći će da posluži, ha?" (to jest: "Znam te, 'tico!")
Tako jednom u jeku bombing scare-a, u Glavnoj pošti, dok sam
slao neke tekstove na konkurs, dežurni bezbednjak ide za mnom kao Boldrik za
navodnim nemačkim špijunom u Crnoj guji, gde god se ja pomerim, on pored mene i
nasloni se leđima. Ili u jednom Šopngouu, dok
se još radilo non-stop, u vreme dok su postojala ljudska pravaislobode, neki brka Vujadin ide za mnom i dahće mi za vrat. Koji je kruac tim ljudima?
*
Gledajući one trejlere u bioskopu zaključim da neke filmove
nikako neću da pogledam, "Top gan 2", na primer. On mi se zgadio još
osamdesetih. Za njim su ludeli kao za Morisijem, cveće beogradskih čepa i
kulturnjakinja. A ni najnoviji "Park iz doba Jure". Imam dojam, uostalom, iz
predugačkih trejlera, da je sve što valja natrpano u te trejlere. Primećujem da
je Džurasik park sniman na Malti. Prepoznajem ulice kojima sam hodao,
predseničku palatu gde sam snimao smenu straže itd. Setim se jedne od
produktivnih zabluda: kada je na tržište izbačen prvi "Park iz doba
Jure", nisam ni znao naslov tog filma, pa sam polurečenicu "...ili
Spilberg sa svojim dinosaurusima", mesecima, možda i čitavih godinu dana,
možda i godinama - smatrao metaforom. Spilberg je,
mislio sam ja, uzeo neke veoma poznate i vremešne glumce...
*
Čamli...! Pa jebo
te bog.
*
I odem u ponedeljak - nakon što sam vratio dug u piljari -
da pogledam još jednom "Operaciju mleveno meso", a posle i "Poteru"
(Last Seen Alive). Uočio sam nove
momente u filmu Džona Medena. Nadam se da su nepušači u filmu koristili biljne
cigarete. Džoni Flin liči na Savu Miloševića. Ona Montegjuova žena je veoma
seksi, ali traži pljeskanje po guzi. Inače, to je takav tip filma za koji je i
Agata Kristi pornjava. Seks za vreme rata je i dalje tabu...
I posle se
prošetam malo po parku do drugog filma. Kada ponovo uđem, bez potrebe secnem onu lepu blagajnicu, koja sedi na stepenicama i čita sms poruke, ali joj veselo
mahnem ulaznicom. Siđem do "Rite Hejvort", ali tamo je još u toku druga
projekcija "Ne igraj na Engleze", što čujem po tonu. Devojka me pita
u koju salu idem, ja kažem koja sala, a ona mi kaže da že za pet minuta početi da puštaju
gledaoce, nema problema, kažem ja.
I taman kad ja rekoh "nema problema", neko
počne da zviždi, odnekle. Ne znam ko. Ali sto posto kozojeb neki.
Ispostavi se da
je samo jedna jedina osoba, žena, gledala drugu projekciju "Ne igraj na
Engleze". "Operaciju Minsmit" gledala su dvojica. Čak i neke dečije filmove
gleda par gledalaca, dvoje dakle, majka i ćerka... Tužno.
[SPOILER –> Ne čitati ako niste gledali. Nije loš film,
premda ne valja. ]
Gudman (reditelj) i Fridman (scenarista) su
dvadesetak godina bili kafe kuvarice velikašima u Holivudu, okeane kafa su skuvali i stotine hiljada kroasana doneli i
zilione hefatlica priheftali, nešto su i snimali, glumili, režirali svake desete godine,producirali,
videli Spilberga uživo, omirisali Holivud. Pa su dobili siću da snime film, a
kanda su jednom prilikom pomogli Batleru da promeni gumu na pustom drumu i - evo
filma...
Nema podataka o
ovom uratku, gde je sniman, da li je scenario zasnovan na drugim filmovima i/ili
scenarijima. Sinopsis odmah asocira na Slouzerov The Vanishing i Mostouvov Breakdown,
s elementima Polanskijevog Frantic. Jedno
vreme se išlo i na Premingera, naime Bani
Lejk je nestala, što znači na izanđalu foru kako je prijavilac nestanka ili
lud ili zločinac.
Film se ili drži u tajnosti ili je Beograd
– svet, pa mi imamo premijeru najprvi. Možda i godinu dana ranije od ostatka ove planete?! Mogla bi to da bude tema seminarskih radova,
mastera i doktorata, kako Gudman (s epizodnim glumačlkm iskustvom u
blokbasterima) i scenarista Fridman (producirao odličan film “Contender”
Roda Lorija) oplemenjuju motiv nestale supruge i očajnog muža, osećaj paranoje kada mislite da je ceo svet protiv vas. Da li je Fridman želeo da uzme najbolje iz ova tri-četiri
uratka i pokaže kako to treba raditi?!
Film počinje kao The Vanishing (svađa ispred benzinske
pumpe i “odmah se vraćam”), zatim prelazi na Breakdown u zaveri lokalnih incestaša, s tim da u prvoj polovini postoje kratke naznake
Frantic-a. Detektiv, međutim, ubrzo zadobija svetačke, isusovske karakteristike...
Najpre sam – kao
i uvek na strani autora, verujući u njih – pomislilo da je ideja u tome da se štrihuje
ono što je poznato i da se odmah pređe na stvar, akciju, na nešto konkretno,
jer - koji su klinac inače uzimali Batlera, zar da filozofira? To bi bilo kao da
se Švarceneger i Pamela Anderson angažuju da igraju rimejk ”Prizora iz bračnog
života”.
Zatim sam se,
rekoh, pobojao da film ide u pravcu ”Tajnog prozora” i”Bani Lejk je nestala” itd. i narogušio sam
se. Sumnja nije iščilela ni kada je vrlo brzo pokazan snimak nadzorne kamere koji
dokumentuje postojanje besne supruge. Jer, ostavljena je mogućnost da je suprug
poremećeni krimos. Ipak i tada sam još bio na strani autora: ”aha, pametno,
štrihuju onu zamornu pripremu i paranoično osećanje da je ceo svet protiv
uspaničenog supruga, idemo pravo na stvar”. Ali, koju stvar, jebo te bog?!
E, ali tada
usledi intervju inspektora i muža i to poseje seme sumnje: a šta ako je muž
zapravo krivac? Obaška što je ta scena urađena u prostoriji od panela
obojenih nitritnim otrovnim bojama i usnimljena kao vintidž video kamerom. Više
se para potroši na scenogafiju neke školske predstave za 8. mart ili dan četnika u OŠ "Despot Stefan Lazarević" iz Babušnice.
Tek posle 50 i
nešto minuta dolazi do prve akcije, prave makljaže, kada Batler pajserom
ispretuca kidnaperovog saučesnika, nekog prljavog američkog Krajišnika. A tek 18 minuta pred
kraj nam se – flešbekom,to jest priznanjem premlaćenog osumnjičenog (ali, što se kamere tiče, objektivnim
pogledom) – pokaže da je taj Krajišnik zaista namamio Lizu Span (Džejmi
Aleksander) i da Batler nije ni lud ni negativac.
Jedno vreme sam
mislio da je za svu nevolju kriva Liza, koja je na početku u radnji pored
benzinske pumpe rekla prodavcu da zadrži kusur za flašu vode. Nas su učili da
se kusur u radnjama na Zapadu uvek, ama uvek, i baš uvek uzima, teda se smatra najtežom uvredom da se ne uzme
kusur, pa makar i 1 cent. Na tečajevima o tržištu za preduzetnike pri kraju ere Anta
Markovića, dok je tabla s likom Julijusa Majnla bila simbol napretka i zamena
za Agrokomerc iz Velike Kladuše i reklamu s Vojom Šiljkom, učili su nas da cene
treba da budu na ”,99”, da je imanje sitniša za kusur u kasama jedan od četiri
stuba uspešnosti zapadne ekonomije, da radnik posle 6 meseci uzNe kredit i kupi
porše... E, imajući to na umu, pala mi
je na pamet i ideja da je potez neuzimanja kusura bio pandan onom komentaru
Neda Bitija u "Oslobađanju". Jer ovi incestaši u selendri su baš
tako izgledali.
Štošta se može
zameriti ovom filmu, pored toga što producenti kao da žele da ga bunkerišu pa
ga prikazuju u Srbiji samo.
Opšti utisak
jeftinoće, produkcione jeftinoće, kao na primer u seriji ”Absencija” sa Stanom
Katić, seriji koja je snimljena u Bulgariji u nekim novogradnjama, gde se ni
krupnim planovima ne sakriva da preko troseda vise neke gaće ”Arilje” i "Velebit", te da je
na zid naslonjena daska za peglanje, pa ne vredi ni Pol Friman kao tatko glavne
junakinje, a najintrigatnijeg negativica, ”Adama Radforda” (Ralf Eneson) ustrelili su u glavu već u 4. epizodi, posle čega
se serija pretvorila u ”Autostoperku”. Mislim da je production design koštao kao pola jeftinije predstave Bitef teatra. Snimano je u
Košutnjaku, karton sitiju i u Marinkovoj bari. Muzika očajna, elektronska,
preglasna. Glumci bezbojni i anonimni. Nije bio dovoljan samo Batler da film
uznese, držeći sebe za kosu, iz B ili C kategorije. Ovo je samo u prvih 7
minuta vonjalo po Majklu Dudikovu, kome ćerku (koja bi mogla da mu bude dejt)
siluje i ubije sin kolumbisjkog konzula, koji se, pak, pozove na diplomatski
imunitet, a Dudikov s drugarima krene u demolišn mišn... Ali nije bilo to, već
C film, s ”televizisjkom” montažom, kamerama u ruci koje nefokusirano zumiraju,
kao da snimaju ilustracije istinitih kriminalističkih slučajeva. Na primer kada
detektiv (čije filmsko ime čak nije ni navedeno u kastu na IMDB-u) razgovara s Batlerovim tastom
i taštom, kamera se ružno mrda i s leđa hvata samo delove prstiju detektiva,
koji (prsti) liče na gurabije, a nemoguće je ne primetiti očajan nameštaj, kao
u štek stanu na Vidikovcu a ne, ipak, u Americi...
Tasta i taštu su
igrali očajno nepoznati glumci, drugorazredni epizodisti i na televiziji, a da
ne pominjem film. Tasta je, eto, igrao Brus Oltman (devojačko Altman), koga
pamtim kao građanina koji iz kuće izbacuje očajnog Džeka Lemona u filmu ”Glengeri
Glen Ros". Te scene u kojima Batler razgovara s tazbinom izgledaju ”improvizovano”
kao kod Lerija Dejvida. Fotografija je videokamerasta, kao kada se naši filmovi
snimani rashodovanom video kamerom iz doba "Beogradskog proleća" prebace na veliko platno. Sve je
sivkasto i maslinastozeleno i najčešće zrnasto.
Naracija je
prljava, jer ne može da se odluči da li je subjektivna ili objektivna. Od samog
početka se nudi objektivni sveznajući pogled, na primer prodavac u radnji
očigledno laže da se ne seća Lize Span, to se kazuje gledaocima, ali to se tako
ne radi. Jer, film ide s Batlerovim likom kao pripovedačkim subjektom, ubacuju
se flešbekovi glavnog lika, pa se priča opet vraća na objektivno oko, a na
kraju je dat flešbek onog negativca Naklsa dok ga pošteni detektiv drži za
gušu, i to pruža nove informacije koje gledalac željno iščekuje, ali on je dotle već sluđen nedoumicom u pogledu toga ko vodi priču. Jer, kao da iznad sveznajućeg pripovedača ima jedan još svezanjućiji, pa još jedan.
Jedna svrha ovakvog muljanja je da se ide u pravcu nepouzdanog pripovedača kao
u pomenutim filmovima ”Tajni prozor” itd. Naracija je kalirala.
Film traje 1 sat
i 35 minuta, Batler je sve vreme u istoj košulji i verovatno je to jedan od
većih izdataka u budžetu – jedno 12 "Varteksovih" sportskih košulja za gospodina.
Plus 4 "Mure" ili 3 "Eroua" za detektiva.
Da li je i
Batler, pored Nisona, Vilisa itd., oboleo od alchajmera, pa skuplja lovu za
negovateljice i pelene? Ovaj film je mogao da bude nešto veće da je duži za 45
minuta minimum, da je honorisao još neke zvezde za manje uloge i da je bolje
istrilerisao i zamumuljio na ona dva tvista – plus da je narativni tok urađen kako
treba – a to bi se postiglo da se Nakslovo (ne sećam se glumca, a mislim da se ni producent ne seća) priznanje prikazalo drugačije a ne kao
flešbek, i da se nije sejala sumnja da je Batlerov lik lud, Takođe su likovi iz
tazbine morali da budu slojevitiji i da više utiču na radnju. Rasplet na kraju
je došao kao veštački dodatak, jer ona dva lika umešana u otmicu nisu ranije
bila vidljiva. Zapravo, svi motivi i misterije ona pomenuta 3-4 filma na
početku su zaboravljeni i ostala je dosadna
sivkasta rijaliti TV drama o nestaloj osobi za celu porodicu.
Utisak je da je
ovo bio trening kamp za Batlera, da malo dođe u formu posle onog filmića s
podmornicom (koji je sada, pošto su se Rusi za vjeki vjekov izblamirali,
veliakfleka na njegovoj karijeri). Sve je ovo moglo biti snimljeno i mobilnim telefonom.
Da spomenem i lik
detektiva koga igra Rasel Hornsbi i kome IMDB ne ume ime da spomene (a Oltmana
ič ne spominje i kao glumca): on je savršen, kao detektiv Lorensa Olivijea u ”Bani Lejk je
nestala”, niti pije niti puši, ni kafu ne srče, jok krofne i džank fud, nema
probleme u porodici, nije zarozan i neobrijan, ne spava na kauču pokriven
kartonima od naručenih pica... Jedna svetačka figura, koja na kraju kaže malaksalom
Batleru, to jest Vilu Spanu: "Vidim da nisu svi poginuli od ekplozije u
radionici za proizvodnju meta... Ima i upucanih posle razmene paljbe... Ali,
setio sam se: 'ko se mača laća...'..." i pruži ruku iznenađenom
čoveku. A ovaj se već pomirio da će mu napraviti novi čmar u zatvoru.
Da nije bilo srećnog kraja, ovo bi bilo nepodnošljivo.
