"Srpska kafana", Svetogorska 25

 

"Srpska kafana", Svetogorska 25

*   *   *

Kad sam seo u baštu "Srpske kafane", ulicom je prošao Egon Savin. On mi uvek donosi nesreću. Ali, ko kaže da ja tu nesreću nisam zaslužio? 

Bio je 25. april, poslednji dan praznika, koji se ponaša kao dopola uskrsli mrtvac, hteo bi da praznuje a hteo bi i da zaradi, žao mu da ne spoji neradne dane, a već mu dosadno. Ustao sam u 5 ujutro i prevodio jedan makedonski roman, a onda sam se zaputio zapravo u "Palilulu" (pre druge projekcije alenovog filma u Kinoteci), jer je neko pohvalio ramstek na tom mestu a i ostale đakonije, međutim "Palilula" beše zatvorena. I to je trebalo da mi bude dovoljan znak. Kad god je mesto na koje sam namislio da odem - zatvoreno, a ja odem nekud dalje, loše se završi. Ili tamo kud si naumio, ili nigde, ali koliko često ne sledim taj unutrašnji glas... 

Usput sam prošao pored "Stiha", u kome sam bio s Dancima toliko puta, a koji se sada valjda zove "Petra", ali nameštaj je isti.

Nisam odoleo da ne uzmem točeno pivo, sunčan dan je bio neodoljiv... "Stih" ili "Petra" svejedno, jedva izabrah mesto u senci, premeštao sam se kao seljanka u autobusu kada ima mnogo slobodnih mesta. U glavi sam premetao neka rešenja za prevod, otkad nisam sedeo ovako u bašti, po suncu, kada neije ni mnogo gužva niti je prazno kao za vreme policijskog časa, kao na špici serije "Sumorna jesen"...  

I, "Palilula" je zatvorena bila, kako rekoh, i šta sad, planirao sam da kasno ručam ili rano večeram tu, a onda u Kinoteku na "Hanu i njene sestre". Nisam isključio ni mogućnost da kod "Ace" kupim kolače za ruksak i 3 kroasana sa sirom za odmah, ali i pekara je zatvorena. (Odlične su im tortice, rum kocka i Begova torta). Ali, "Srpska kafana" otvorena. Potpuno sam zaboravio da sam se premišljao da odem u "Pomodoro". Ko zna šta bi mi se tamo desilo.

U "Srpsku kafanu" sam odlazio mnoooogo puta, za susednim stolovima Glogovac opisuje kako oseća lepo zapaljenje mišića od malih tegova, dva glumca su klopala gulaš, kipara Basaru sam često mešao s pokojnim bubnjarom Naftom i krišom pokazivao na njega nekim Dancima, određeni novinari su pičkinski naručivali čaj, uvek kada neko naruči čaj znaj da je reč o prevari, dolazili smo u "Srpsku kafanu" i danju i uveče, konobari su obožavali velikodušne danske bakšiše. Jednom smo posle celodnevnog puta po Hrvatskoj, gde smo intervjuisali komandanta obrane Varaždina nekako taksijem stigli u Bgd u 22.00 knap, pa kada smo seli za sto, svi smo se obradovali, i mi i konobari. Tada se mnogo pevalo i sviralo u objektu, konobar je morao da otima tamburicu da bi gosti oko ponoći napokon pošli kući... 

Poslednji put sam tu bio u martu 2017. negde u jeku predizborne kampanje valjda, kada je Jens-Martin Eriksen imao promociju romana "Beli konopac za Filipa Deprea" (ali bez mene, jer sam bio ljut na Albatros Plus). Danac je bio opako pijan, na onaj svoj način da se samo smeška i ume da zaspi otvorenih očiju a sutra se ničega ne seća. Dobio je dojavu da se u Kosovskoj nalazi nekakav Easy Go kafić u koji se ulazi na neku foru ili šifru. Navodno mu je to dala tadašnja danska lektorka. Ko zna koja je to zabuna bila. Ušli smo u ulaz u Kosovskoj, Danac je pozvonio na vrata u prizemlju, neko je otvorio vrata, očigledno su bila pogrešna vrata. Šta li je taj čovek pomislio kada je video pijanog stranca kako priča na engleskom "Is it a cafe?!"? Odozgo, s gornjeg sprata neko je očajnički dozivao: "Gorane, ti li si? Da li to ti, Gorane?" Eriksen mu je odgovorio "Hi!" i pošao gore. Glas je zvučao drhturavo narkomanski, tako zvuče narkosi kada se tresu dok čekaju dilera. Nisam uspeo da zadržim Danca, on je morao i s očajničkim džankijem da popriča, ali ne beše kafića ni gore. "Gorane?! Ti si?!" "No, no cafe, Gorane!" Erisken se vratio sa onim svojim staklastim pogledom. Ko zna koliko je rakije popio kod pukovnika Berislava Popova. Ja sam onda stao ispred ulaza. Očekivao sam klanje. Utom pored mene prođe tip u kapuljači. Pogledi su nam se se sreli. Bio je to Jankara. Usred predizborne kampanje. Ušao je upravo u stan u prizemlju gde je Danac pokušavao da pronađe kafić. Jankari je očigledno bilo neugodno što neko džedži ispred zgrade u koju on ulazi. Erisken se pojavio na ulazu malo zatim. Onda smo otišli u "Srpsku kafanu". "Znaš li s kim smo se mimoišli?", pitam. "Ne. S kim?" "S kandidatom za predsednika republike. On sigurno misli da smo iz Službe i da ga pratimo." U stvari Služba je sigurno pratila i nas i njega, koju godinu pre toga su nas zaustavili na putu do stana Berislava Popova... Nagađam da smo u ovom izveštaju iz 2017. pomenuti kao neki književni pederi koji se vucaraju gradom do zatvaranja ugostiteljskih objekata, Danac korisni idiot, a prevodilac nekorisni debil.

Ubrzo je "Srpska kafana" zatvorena zbog spora s prvobitnim vlasnicima. I ostala je zatvorena dugo, ali valjda je došlo do obostrano zadovoljavajućeg sporazuma. 

I napokon sam seo u tu baštu.

Pička li mi materina.

Nikad više.