r.: Vudi Alen; ul.: Vudi Alen, Mija Farou, Barbara Herši, Dajana Vist, Majkl Kejn, Maks fon Sidov i milion drugih.
* * *
Gledajući ovaj ciklus filmova Vudija Alena, od kojih (filmova) sam neke kompletirao a neke poželeo da vidim ponovo (iako nisam leteo dugim letom u Sidnej – o tome kasnije), pada mi na pamet koliko je trula zlovolja koju sadašnji sredovečni mladoturci & punoglavci Ebertovog sajta već skoro deceniju ispoljavaju prema tom čoveku ”koji stalno snima isti film, samo menja naslov”. Niti su Menheten i Hana i njegove sestre remek-dela, niti su ovi poslednji šuplji, „poslednjih 20 godina je bolji reditelj nego scenarista“, grakću oni. Niti je „Ponoć u Parizu“ briljantan niti je „Wonder Wheel“ krš. Već se tetkama i strinama ne da da hvale film navodnog pedofila, koga su u vreme premijere „Čudesnog točka“ već zlurado videli u zatvoru. Nema veze što su po svemu sudeći optužbe neistinite, stotinama PK tetaka je bilo važno da na sve četiri strane sveta signaliziraju vrlinu. (Kada je "Ponoć u Parizu" premijerno prikazana u Kanu, prva reakcija jednog Ebertovog henčmana bila je: "Sve je besmisleno, strahovito plitko, od zapleta, likova i replika, naporno gledati, lišeno svake duhovitosti i inteligencijei...", ali čika Ebert je naredio da se to obriše. čak ni keširani post se ne vidi. Zbilja čudan incident.)
Emotivne veze, zaljubljivanja, odljubljivanja, pomirenja i „venčanja na kraju do kraja života“ u Hani i njenim sestrama su jednako „smislene“ kao i u Menhetenu. Reč je o lagodnom svak-jebe-svakog ringišpilu, popunjenom Alenovim skečevima o strahu od smrti, traganju za smislom života, generičkim jevrejskim roditeljima u 2 varijante (sentimentalizovani starci u šou biznisu, ili, pak, Tarane ili drugi stripovski karakteri, koje kao da je stvorio Art Bačvold) itd. Nema početka, nema kraja, svaki je Alenov film isečak nevjorškog kaleidoskopa s tim knjižarama, tim Brodvejom, tim pisaćim mašinama, s tim prepričavanjima ruskih pisaca i nemačkih filozofa, partijima s kanapeima, italijanskim kafanicima s kockastim stolnjacima, „hoću dete neću dete hoću razvod neću razvod“, dok sanjaš o karijeri pisca ili glumca a glumiš u reklamama i pišeš slogane u reklamnoj agenciji. Ako sam ovo već negde napisao, onda je to zato što je film bio isti. „Samo je imao drugi naslov“, što bi rekao Tirnanić. Teofil smatra Alena autentičnim genijem, ali šta mu ja mogu. Ja i dalje nosim masku u Kinoteci. Zbog straha od smrti, zbog Alena, zbog Tita i partije. I zato da - što bi rekla Boda Duđerija - prkosin sustavu!Ovaj film je,
znači, palimpsest preko Menhetena i Enterijera, samo bez pretenzija da se
bude ozbiljan. Džabe se opet pominje Bergman s filmom „Fani i Aleksander“, jer „i
tu ima tri (3) uzastopna okupljanja“ i sve to. Primetio sam da se posluženje na
poslužavnicima nosi veoma brzo, pa je Sam Voterston morao da primeni
superherojske moći da mazne jedan kanape s brzoletećeg pladnja. Primetio sam i jedini crni lik, kelnericu,
koja je izgledala kao superherojka u nekom današnjem inkluzivnom uratku po stripu ili pratilja Džima Brauna u bleksplojtešnu iz 1960-ih. Početkom 2000-ih zlovoljni je Tirnanić u Vremenu pljuckao po "Small Time Crooks", filmu koji je gledao dok je satima leteo za Sidnej. Neopravdano je optužio Gira za pedofiliju zbog - inače ljige - "Jeseni u Nevjorku". Nije Vinona bila baš toliko mlada, kao Pelagija, prva žena JB Tita jelte, što je jedan od jačih argumenata kafanskih antitoista. Problem je filma ("Jeseni u Nevjorku", to jest) što je to bio još jedan pokušaj otuđene američke duše da apropriše francuski šmek iz fimova kao što su "Stvari života" Kloda Sotea po romanu Intersection Pola Gimara, i u tom je periodu Ričaradu Giru upala sekira u kolomaz pa je glumio u čak 3 rimejka odnosno wannabe francuska filma (Jesen u Nevjorku, Stvari života rimejk i Neverna žena rimejk) - sve ljiga do ljige - ali od pedofilije ni "p"! I draži mi je po tom pitanju Tirnanić od Pančića, i s ovom pameću se može primetiti kako je PK polukanselovanje Alena razotkrilo šupljinu nekadašnjih dizača u zvezde a sada grobara istih filmova! Osim toga ima nekoliko pitanja koja se meni, kao seljaku iz Periklovog doba, postavljaju a nije pristojno: ko pere gaće i čarape Vudiju Alenu o koja mu je omiljena klopa? (Mislim da sam skužio ko pere sudove i usisava tepihe posle partija i ko briše prašinu na policama s knjigama.) .
Godinama sam hteo ponovo da pogledam onaj skeč o strahu od smrti i to je znači bilo ovde. Alen je isti lik iz Mehnetna, samo nije dao otkaz televiziji, već – životu. Mnogo sam se smejao onda kada je Alen prestao da skakuće nakon što je dobio lepe vesti od doktora. Sada sam se setio da ja treba da idem kod doktora. Antologijski je onaj prvi dejt Holi (Dajana Vist) i Alena na dva venjua, najpre u pank klubu s bendom „The 39 Steps“ a zatim u kabare baru, gde je Bobi Šort pevao pesmu Kola Portera. Njihovo „pomirenje“ na kraju je generičko kao i susret u „Sviraj to ponovo, Sem“. Zabavna je studija samozadovoljnog intelektualca teške kategorije, Frederika (Maks fon Sidov), koji ne vidi da mu mlađu ženu otimaju ispred nosa, dok se on ruga "glupoj televiziji" i masovnoj kulturi. Tu je Alen jamačno izrazio vlastite strahove. (Ha ha!) Koliko se sećam, Tirnanića je ovaj film u vreme izlaska nervirao i u kritici u NIN-u je pomenuo nečiju malu pišu, valjda Majkla Kejna, čiju smotanost nikako nije mogao da podnese. Film tada nisam gledao, mrzelo me, tek kasnije sam ga video na našim kablovskim televizijama i evo sada prvi put u „teatru“. Espreso u Trstu, knjiga u nevjorškoj knjižari, kafa za poneti na kiosku posle jutarnjeg džoginga u nevjorškom smogu, razgledanje najava brodvejskih predstava, sobica u potkrovlju s antikvarnom pisaćom mašinom – sanak naših DorČolaca, jednako kao što je ateljence u Parizu san naših Nepričavaca. Srbija je svet.
Film je u nekim aspektima moralno prljav, ili barem ljigav. Hana (Mija Farou) je dobra duša, kojoj niko neće reći hvala, što je tipično za situacije u kojima se ljudi žrtvuju za druge iako im to niko ne traži. (Sva psihološka literatura o tome prevedena je naš jezik.) Hanin lik je zapravo silovan i popljačkan u filmu, pretvoren u opsesivnu majku, dok je sredovečnim zgubidanima dato da proživljavaju oho-hooo zakasnelu adolescentsku krizu i rugaju se onome ko im daje džeparac. (
No comments:
Post a Comment